01.01.00
Danas
23.05.2000.
Jalova jesen
Nova knjiga proze, "Jalova jesen" Dragoslava Mihailovica, promovisana u kuci Djure Jaksica. Mileta Acimovic Ivkov istakao je da je ovo delo reprezentativno za celo Mihailovicevo stvaralastvo i da se u "Jalovoj jeseni" nalaze i price bliske ruralnom i price bliske urbanom, a da je ton pripovedanja satiricno-parodijski. Radivoje Mikic primetio je da je Mihailovic jedan od najboljih proznih pisaca koje je srpska proza imala u XX veku, ali da je ucinio i vazan korak u njenom obogacivanju. Dragoslav Mihailovic je napomenuo da se u ovoj knjizi nalazi devet pripvedaka, da su neke od njih sasvim nove, a neke pisane pre dvadesetpet godina, kao sto je to pripovetka "Besmrtna ljubav plave drame".
"Uvek sam imao ideju da treba da idem novim putevima, a podsticaje za svoj rad nalazio svuda oko sebe i pokusavao da ih uoblicim u razne prozne tekstove", dodao je autor.
S. D.
01.01.00
Nin
18.01.2001.
Tužno, dirljivo
Dragoslav Mihailović: Jalova jesen
Aleksandar Ilic
Književna jesen Dragoslava Mihailovica (1930) bogata je i plodna - dokaz za to je ova pregršt prekrasnih prica što podsecaju na Gogolja, Turgenjeva, Cehova, a ipak su tako jedinstveno Mihailoviceve...
U središtu Mihailoviceve pripovedacke pažnje nisu nikakve pomodne verbalne igrarije, nego ljudska sudbina, s njenim retkim srecnim trenucima i sveprisutnom, potmulom ljudskom nesrecom s kojom se ljudski životi okoncavaju. To je lako konstatovati, ali izvanredno teško docarati i uobliciti - upravo to najteže Mihailovicu polazi za rukom, sa odista cudesnim majstorstvom. Pogledajte, recimo, pripovetku "Mijandroš i Belja", o prijateljstvu, neuspelom braku, "srecnim" danima samoupravljanja, s potresno docaranom bolešcu, koja tragicno rasplice sve Beljine nevolje... Pravo malo remek-delo. To važi za sve ostale price u knjizi - nostalgicni, starovremenski "Kratki prikaz života na carigradskom drumu" (prica o Cupriji), "Cevapcici i pivo" (upecatljiv kamicak Mihailovicevog voždovacko-dušanovackog mozaika), neobicna "Besmrtna ljubav Plave Drame", tužna "Utopljenica", dirljivi "Najbolji prijatelj", stravicni "Parionicar, general i islednik", u bojama prirode okupana "Jalova jesen" i šaljivi "Sveti Petar spasava Srbe".
Sve veštacke podele na tzv. stvarnosnu prozu i imaginativnu, modernu književnost padaju u vodu pri citanju "Besmrtne ljubavi Plave Drame" - Mihailovic se ovde iskazuje kao pisac fantasticne groteske, utemeljene na stvarnoj i tragicnoj pomerenosti, lakom ludilu glavne junakinje (eksperiment otuda osmišljen, utemeljen). Drugacija je fantastika poslednje price u knjizi, "Sveti Petar spasava Srbe", u kojoj preovladuju elementi burleske, iako neke šaljive konstatacije nisu baš šaljive nego pesimisticke ("Braco Srbi, propali smo, kao žuti mravi"). Pomenute dve price obaraju netacnu propagandu o nekakvoj imitativnoj "stvarnosnoj prozi", jer iskazuju visoku književnu kulturu i umece, fantasticnu imaginaciju i mnogoznacnu simbolicnost.
Posebnu odliku novih Mihailovicevih prica nalazimo i u profinjenom, raznovrsnom pišcevom humoru - u prici o Plavoj Drami (dama koja drami, drama ludila i prolaznosti ženske lepote i privlacnosti, i više od toga) humor je uokviren i prožet tragikom, u prici o svetom Petru i Srbima to je i bezobrazni karnevalski humor o kojem je pisao Bahtin (poniznost glavnog junaka kao prerušena odlucnost da se malko pomogne svom narodu), a narocit, topao i saosecajan humor pisac oblikuje u prici "Jalova jesen", od iskošenog nadgornjavanja pecurkara, do blistavo docarane nespretnosti glavnog junaka, opkoljenog nepredvidljivom prirodom (bogato obnavljanje vec zaboravljenog motiva - "zalutao u šumi").
Pored humora, naglašavamo i stilski, figurativno bogato i originalno oblikovane motive iz prirode, uvek funkcionalno povezane sa situacijama i stanjima likova. Poezija u Mihailovicevoj prozi, lirika prirode.
Dve price u knjizi nastavak su Mihailovicevog neumornog zanimanja za stradanje ljudi u vremenima pocetnog i kasnijeg titoizma - "Najbolji prijatelj" i "Parionicar, general i islednik", o vremenima u kojima vam je najbolji prijatelj bio onaj koji je teška srca morao da prekine prijateljstvo da ne bi morao da "informiše" o prijatelju; o malom paklu Golog otoka, o coveku kojeg nisu mogli slomiti, pa im nije preostajalo ništa drugo nego da ga ubiju.
Tužne su i dirljive Mihailoviceve price jer ih piše umetnik koji je sebi kao vrhunski zadatak postavio saosecanje, za koje je filozof rekao da predstavlja možda jedinu pravu ljubav, dodali bismo - jevandeosku. Dogodilo se da je upravo takvog pisca neka sila obdarila i velikim talentom, koji taj pisac neprestano brusi i razvija, do cudesne tananosti, humora, nežnosti i mudrosti.
Završavamo, iako smo tek poceli.
Politika
21.10.2000.
Pričanje priče: Dragoslav Mihailović
Krugovi pakla i raja
Literatura, pripovedna i romaneskna proza, ne bavi se prepisivanjem stvarnosti. U osnovi literature, u osnovi proze, ma kako je zvali, nalazi se kreiranje literarnog života. Smatram da će Srbi iskoristiti svoju šansu. Vredimo, ipak, više nego što to izgleda
I znam da ne valja se kleti u Boga, ali, evo, tri puta se krstim i kažem vam: kunem se u Boga Svevišnjega - još se to nije završilo! Ne piše nam se dobro. Nikako. Braćo Srbi, propali smo, kao žuti mravi. Ovom sumornom ocenom završava se nova knjiga pripovedaka Dragoslava Mihailovića (1930), pod naslovom "Jalova jesen", koju je objavila "Narodna knjiga", u biblioteci "Alfa". Dragoslav Mihailović, autor zbirki priča "Frede laku noć" (1967), "Uhvatite zvezdu padalicu" (1983), "Lov na stenice" (1993), roman "Kad su cvetale tikve" (1968), "Petrijin venac" (1975), "Čizmaši" (1983), "Gori Morava" (1994), "Zlotvori" (1997), dokumentarnog dela "Goli otok" (I-III) dobitnik je desetak uglednih nagrada i prevođen je na više evropskih jezika. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovaj razgovor vođen je pre događaja koji su 5. oktobra izmenili lik Srbije.
Pripovetke u knjizi "Jalova jesen", nastajale su u rasponu od dvadesetak godina, a knjiga se čita u jednom dahu, kao da su sve napisane u jednom danu?
- Ovo što ste rekli predstavlja, u stvari, veliku pohvalu za mene, jer to su pripovetke koje su nastajale ranije, ali i poslednjih dana.
Kada sam se spremao da objavim prvu knjigu, "Frede laku noć", suočio sam se sa jednom malom nevoljom: svih šest pripovedaka u toj knjizi bile su potpuno različite. Ja sam sebi morao da priznam da je to tako kako jeste i da ja tu više ništa ne mogu da učinim. Trebalo je sačekati i videti da li te pripovetke vrede. Ako vrede, one će opravdati svoju različitost, a ako ne vrede nikakva istovetnost im neće biti od pomoći.
Sada, kako godine prolaze, ja objavljujem ubrzanim tempom. Završavam knjige koje sam započinjao ko zna kada. Pokazuje se da sam, ipak, bio u pravu, jer kada gledam sada svoje rukopise započete pre dvadeset-trideset godina, svuda u njima nalazim svoj sopstveni rukopis. Mogu, uglavnom, da se priključim tom nekadašnjem literarnom viđenju, kao da je moje današnje. Na taj način je nastala zbirka "Jalova jesen".
Mrzovolja postmodernista
? Specifičan humor, sa elementima satire, ironije i parodije, sastavni je deo Vašeg književnog postupka?
- Oduvek je u mojim pripovetkama i romanima bilo satiričnog gledanja na život. Naročito su karakteristične knjige "Petrijin venac" i "Čizmaši". I "kad su cvetale tikve" pisane su sa željom da se crni literarni događaji predstave na humoran način. To je nešto što je deo moje poetike.
? Junaci knjige, i kada su grubi i surovi (najčešće sa periferije života), imaju u sebi neku toplinu i ljudskost. U mnogim pričama Vi tragate za uzrocima njihove patnje i bola?
- Jeste to tako. Nije mi prijatno da sam o tome govorim. Jednu ovakvu konstataciju shvatam kao veliku pohvalu. Bilo bi mi drago kada bi i kritika češće to uspevala da zapazi. To je jedan način viđenja ovog sveta do koga ja jako držim. Ako je to tako kako Vi kažete, a i ja tako mislim, onda je to vrlo dobro.
? Sve Vaše pripovetke imaju fabulu, neku uzbudljivu priču. Vi ne priznajete književne novotarije i postmoderniste, mada Vas oni ponekad svojataju?
- Ne znam baš da li me postmodernisti svojataju. Mislim da oni na ono što ja radim gledaju sa izvesnom mrzovoljom. Inače, smatram da je literatura stara stvar, ona postoji više hiljada godina, književni rodovi su formirani i potpuno jasni. U pripovednoj i romanesknoj prozi mora da postoji određena priča. To je nešto što meni odgovara. Ne umem da kažem da li je to dobro, ali ja smatram da knjiga koja nema priču pada na tle, ne može da se iskobelja iz prašine i blata.
? Vaše pripovetke, iako svrstavaju u takozvanu stvarnosnu prozu, vrlo su moderno pisane, sa psihološki nijansiranim likovima. To nije puko prepisivanje stvarnosti?
- Tu priču o prepisivanju stvarnosti, smatram besmislenom. Literatura, pripovedna i romaneskna proza, ne bavi se prepisivanjem stvarnosti. U osnovi literature, u osnovi proze, ma kako je zvali: realizmom, kritičkim realizmom ili stvarnosnom prozom, nalazi se kreiranje literarnog života.
? Neke Vaše priče polaze od anegdote, od obične situacije iz života, a onda se oko njih plete priča koja postaje stvarnija od stvarnosti?
- Pisac se inspiriše nekim detaljem iz života, koji je potpuno mrtav. Pokušava da ga literarno oživi, da ga uzvitla na nebesa, na kojima će naći neka posebna literarna zračenja. To posle postane obično, kao da je reč o našem životu. Bukvalnog prepisivanja, međutim, nema.
Žrtve i zločinci
? I u ovoj knjizi pripovedaka ostali ste dosledni svom pripovedačkom rukopisu i motivskim krugovima. U "Jalovoj jeseni" ima ponešto iz svih Vaših prethodnih knjiga?
- Reč je o mojim različitim literarnim interesovanjima, interesovanjima za različite ideje i teme. A kada se govori o temama, onda se misli na sociologiju, istoriju ili neku drugu naučnu oblast. Međutim, literatura nije nikakva nauka, ona je nešto posebno, nešto što čini čast ljudskom stvoru. Uspela literatura nalazi se na najvišem stepenu ljudskog duha, kao i teorijska nauka. Ne postoji ništa što je uporedivo, u ljudskom duhu, sa literaturom i umetnošću uopšte, i teorijskom naukom.
? Svoje opsesivne teme - Golog otoka, niste se oslobodili ni u ovoj knjizi. Ali, kako vreme odmiče, žrtve imaju sve više razumevanja za svoje dželate, i skoro da im opraštaju zverstva, uvrede i poniženja, jer osećaju da su bili saučesnici u jednom zlom vremenu?
- Mi smo zajedno učestvovali u jednom vremenu, ali na različitim stranama. Jedni su bili žrtve, drugi su bili zločinci. Čini mi se da nije posao literature da te dve uloge mnogo razdvaja. I zato u "Zlotvorima" i u dvema pripovetkama u knjizi "Jalova jesen" nisam želeo da pišem istoriografiju, dokumentarnu publicistiku, već da nađem neka opravdanja za moga junaka - zlotvora Jovu Veselinovića. Tom dželatu i krvniku uspeo sam da dam i neke ljudske osobine.
? Pripovetka "Sveti Petar spasava Srbe" (govori o NATO agresiji na Srbiju), u kojoj izjednačavate devet krugova pakla i devet spratova raja, na crnohumorni način govori o Srbima i njihovoj budućnosti. Bog, koji voli da gleda crtaće (da nije njih, bilo bi mu mnogo dosadno), Srbima pruža još samo jednu šansu. Mislite li da ćemo, kao narod, tu šansu iskoristiti?
- Nije moja namera bila da na ozbiljan način razmatram trenutnu nacionalnu situaciju. Lično smatram da će Srbi iskoristiti svoju šansu. Vredimo, ipak, više nego što to izgleda. Pripovetka je napisana samo dva-tri meseca posle bombardovanja. Zadovoljan sam što sam tu pripovetku napisao i to na takav humoristički način. Posebno mi je drago što je priča objavljena u "Ošišanom ježu", gde sam radio, vrlo davno, kao administrativac.
? Nekoliko priča, a pre svega, "Besmrtnu ljubav Plave Drame", "Jalovu jesen" i "Sveti Petar spasava Srbe", kritika je proglasila antologijskim, onim najboljim što ste do sada napisali. Da li se slažete s tom ocenom?
- Mislim da su to dobre pripovetke, ali nije moje da procenjujem da li su antologijske. Neka to rade oni čiji je to posao.
Zoran RADISAVLJEVIĆ
***********************
Politika
19.08.2000.
Savremena proza
Životna magnovenja stvarnosti
Pripovedanje iz samog središta životne pojavnosti, sa prividnih površina njegove jednostavnosti i prkosne postojanosti spram neminovnosti sudbinskih koordinata, jeste osnovna perspektiva pripovednog postupka Dragoslava Mihailovića (1930).
Ta čar pripovedanja, sažimanja svekolikog u jednostavnosti pojavnog, istraživanja punoće predstavljenog sveta kao životnog magnovenja svesti junaka čiji svakodnevni životni prtljag pripada različitim socijalnim grupama, svoju uverljivost u svesti čitaoca postiže upravo uz pomoć osobenog jezičkog sluha.
Stilistička preciznost u kojoj se dozirano mešaju elementarne senzacije, izokrenuti detalji stvarnosti što je, uz pomoć jezičkih treptaja, kao takvu dovode u pitanje, te lakoća prelaza vremenskih i pripovednih distanci, jesu činjenice koje u Mihailovićevoj proznoj teksturi nepretencioznu uverljivost lakoće pričanja ostvaruju kao težinu damara ispripovedanog.
"Jalova jesen", njegova četvrta pripovedna knjiga, donosi čitaocu jedan repetitorijum tematskih okvira i pripovednih strategija već viđenih u Mihailovićevim pripovednim, romansijerskim, pa i publicističkim delima.
Tematski i vremenski raznovrsne, ove priče, ili devet pripovednih uvida u svet, određuju uvek jedno - prilikama konteksta orazličeno - JA, dakle, subjektivnost koja u beskraju nataloženih životnih stvarnosti, seleći se iz priče u priču, traga za pojedinačnim esencijama bića.
U razmaku od šezdesetak godina, od vremena kada rakurs dečaka ili mladića, u nizovima rafalnih slika pojedinačnih sudbina, opipava puls međuratnih beogradskih predgrađa (priča "Ćevapčići i pivo") ili provincijelne srpske varoši ("Kratki prikaz života na carigradskom drumu"), pa do fantazmagoričnih rajskih vizija koje se dešavaju jednom starcu usred najnovijeg bombardovanja ("Sveti Petar spasava Srbe"), pripovedno JA se uvek priljubljuje uz ono najtananije jezgro životnog damara, što uvek biva detaljem kojim se postiže uverljivost pred čitaocem.
Mihailović paralelno prikazuje nelagodnosti bića u naoko bezazlenom svetu sakupljanja pečuraka u prirodi (priča "Jalova jesen"), kao i ona koja se tiču različitih varijanti učešća u političkoj igri, što se u slučaju Golog otoka, i metafore i konkretnog toponima, pokazuje kao pozornica najelementarnije ljudske drame ("Parioničar, general i islednik").
Pripovedačeva traganja za elementarnošću doživljaja moguća su i odmakom od realiteta u psihološki patoplasticitet ("Besmrtna ljubav Plave Drame"), relativizacijom životne priče koja je bolest mnogo pre nego što se kao takva manifestuje ("Mijandroš i Belja", kadriranjem strasti u okruženju smrti ("Utopljenica") ili memoarskom ekskurzijom u sam piščev život ("Najbolji prijatelj").
U ovom prikazivanju iskustava različitih vremena, odnosno njihove relativizacije svakog prizora, čitalac najčešće i ne zna kuda će ga odvesti priča, čak ni onda kada su i zaplet i rasplet više no predvidljivi. Razlog za to nalazi se upravo u pripovedačevoj težnji za potpunom tekstualizacijom stvarnosnih tenzija.
Lakoća prelaza između različitih životnih stvarnosti, poput onih iz knjige "Frede, laku noć", i u novoj Mihailovićevoj knjizi otkriva čitaocu fascinacije različitim vrstama životnih iskustava koja, smeštena u vizuru pripovednog, postaju literarno bitna. Ovaj napor da pripovedno iskaže životnijim od životnog, u najvećem broju slučajeva, smešta priče iz knjige "Jalova jesen" u sam vrh naše savremene proze.
Nenad ŠAPONJA
01.01.00
Vecernje novosti
17.05.2000.
Nova knjiga Dragoslava Mihailovica
UZBUDLJIVE PRICE
NAPUSTAJUCI svoju dugogodisnju opsesivnu temu Golog otoka, Dragoslav Mihailovic se vratio proznom izrazu po kojem je postao cenjen i omiljen i sacinio knjigu pripovedaka "Jalova jesen".
Cenivsi ovo delo, koje je objavila "Narodna knjiga", kao reprezentativno za celokupan stvaralacki opus ovog pisca Mileta Acimovic Ivkov je na jucerasnjoj konferenciji za stampu istakao da ce barem tri, cetiri, od ukupno devet pripovedaka ostati u trajnom secanju citalaca i kriticara. Ono sto je zajednicko ovim pripovetkama, istakao je Radivoje Mikic jeste piscevo uverenje da se u prozi nista ne moze postici ako u osnovi ne stoji dobra, uzbudljiva prica koja govori o prelomnim trenucima u covekovom zivotu.
Moram jos jednom da se suprotstavim misljenju da se bavim tzv. stvarnosnom prozom, termin koji je uveo Steva Lukic - rekao je Mihailovic. - Nikada se nisam bavio pisanjem o stvarnosti jer to vuce na neko politicko opredeljenje.
