Ja, nevjernica

11.03.05

Vedrana je pričala konkretno, a najpreciznije je gađala u ono privatno, intimno licemerstvos kojim živimo svakodnevno
Vedrana Rudan, vesela žena hrvatska, opet je pohodila Srbiju. I opet je izazivala vrištanje od smeha. Svakoj vrsti diktature, bila ona porodična, "privatna", ili državna, političko-popovska, Vedrana se u svojim knjigama i kolumnama podsmeva sa podjednakom dozom oporog humora. U utorak uveče gostovala je u Centru za kulturnu dekontaminaciju i predstavila svoju novu knjigu "Ja, nevjernica" (Rende), a svi oni koji su tamo napravili gužvu mogli su da čuju i neke nove, gotovo melanholične intonacije.

Vedrana je čitala, pričala o pobednicima-gubitnicima, Srbima-Hrvatima, ženama-muškarcima, majkama-ćerkama, seksu, bombama i politici, razgovarala sa publikom, prozivala je. Jednostavno - priredila najinteligentnije zezanje u poslednje vreme u Beogradu.

Udate žene
- Gospođo, imate li ljubavnika? Neka ustanu sve gospođe koje imaju ljubavnika - podiže atmosferu Vedrana - Hoćeš mi reći da posle dvadeset godina braka vodite ljubav? Vi udate žene širite noge bez i jednog osećaja u sebi. Ne znam zašto ćeš se danas jeb... Šta ti treba, nove cipele, haljina...

Muškarci
- Da nemam Kikija nikad ne bih gledala krivonoge kretene kako po Kantridi trče za krivonogim debilima od kojih su jedni njihovi pa im Kiki je.. mater, a drugi su naši, pa im Kiki je.. oca, a ja mu za poluvreme nosim, molim te, još jedno pivo.

O poreklu
- Dobro veče, braćo, i budite milostivi, jer znate, negde 1991. u Zagrebu smo uspeli da pratimo program neprijateljskog RTS-a i gledali neku reportažu o najbogatijim Srbima na slapovima Nijagare. Gospodin Petrović, vlasnik pet hotela, pomoći će Srbiji, priča novinarka, gospodin Marković, takođe, a sada idemo do najbogatijeg Srbina ovde. U nekom prekrasnom hotelu, dobro veče gospodine Rudan. Šta? Okrenem ja mamu - da li je moguće da smo mi Srbi? A mama će - ne, zlato, to smo bili pre 800 godina kada smo se u ove krajeve doselili. Zato, dobro veče, braćo.

O 8. martu
- Vidim da ovde slavite 8. mart, ali Dan žena se u Hrvatskoj ne slavi. Zabranjeno je jer živimo katoličkoj zemlji, u kojoj popovi misle da su žene za rađanje i tu.... uz božji blagoslov, a ne za slavu. Mrzim popove i mrzim političare, to su uglavnom "mužjačine" koje uživaju u svojoj moći. Muči me taj svetski trend, u Hrvatskoj, Srbiji, Americi, evo i Meril Strip je nedavno o tome govorila, o toj hordi u crno obučenih mužjaka koji osećaju neodoljivu potrebu da nama ženama kažu šta je to abortus, oplodnja, prava ljubav, nevera, i s kim se moramo tuc..., a s kim ne smemo. I ja pokušavam u mojim pričama dići glas protiv tih gadova...

Strah
- Jedna mi je devojka rekla da ju je zaprepastila priča u kojoj ja govorim kako se bojim svoje dece. Stvarno se bojim svoje dece. Kada kupim cipele, osećam se krivom jer moja ćerka misli da bi ja mogla hodati bosa ili u borovo papučama, a kada kupim kaput, moja mama kaže - imaš već jedan, zašto meni ne bi kupila lekove. Kad kupim knjigu, sin me pita zašto ne meni disk.

Uglavnom, shvatila sam da se bojim svoje dece i da se moja majka boji mene, ali da sam ja u lošoj poziciji jer imam za neprijatelja majku koja stalno gubi zube, te idem zubaru barem jednom mesečno, da imam decu koja traže sve više i više kako su starija. I da, zapravo, u jednoj prosečnoj hrvatskoj porodici jedino je moja srednja generacija definitivno jeb... stranka. Ne znam kako je u Srbiji, ali ja bih da imam 90 ili 15 godina, 56 mi ne odgovara.

Još straha
- Hoćete nešto intimno, nešto o organima? Nedavno sam bila na rutinskom pregledu, a onda mi je doktor, isto tako rutinski, rekao da imam rak, našta sam mu rekla da se sigurno šali. Jer, sve dok mi on nije saopštio da verovatno moram pod nož, mislila sam da od raka umiru samo zločasti ljudi, stari, kurvetine, šefovi, udbaši, svi - samo ne ja.

A onda sam otišla pod nož, i onaj strah mi je ostao i odjednom, sve ono što mi se činilo banalno i dosadno, kao što su deca koja traže pare, pažnju, ljubav, muž koji hoće ručak, ispeglanu košulju i opranu kadu, majka koja sve vreme tvrdi da je na umoru, a laže, sve to odjednom mi se učinilo fenomenalnim. Te, eto, ako možete da naučite nešto iz mog iskustva, ako ste zdravi, bez obzira na to što živite u Srbiji, uživajte u životu. I ja živim u Hrvatskoj, pa pokušavam naći nešto lepo.

T. Čanak

10.03.05

Nakon sasvim namerno odabranog Dana žena za promociju nove knjige jedne od najzanimljivijih književnih figura sa prostora bivše Jugoslavije, koja iznova uspeva da uzburka ne samo književnu, već i javnu scenu, hrvatske spisateljice Vedrane Rudan, juče je u istom prostoru, Centru za kulturnu dekontaminaciju, u razgovoru sa novinarima, predstavila svoju treću knjigu - "Ja, nevjernica", objavljenu, kao i prethodne dve ("Uho, grlo, nož" i "Ljubav na poslednji pogled") u izdavačkoj kući Rende. Knjiga je izbor kolumni Vedrane Rudan koje piše u Feral tribjunu i Nacionalu, a koji je napravio Vladimir Arsenijević. Reč je o pričama koje ne traže previše koncentracije, rekla je Vedrana Rudan, za razbibrigu, o banalnim temama - ljubavi, mržnji, borbi za opstanak, strahu od dece, roditelja, ljubavi, smrti, strahu koji nas pokreće kao najjača sila i jedina je prava tema u ljudskom životu.

Bila je ovo prilika da Vedrana Rudan progovori i o stanju na hrvatskoj književnoj sceni, sopstvenom tretmanu na njoj, onome što čita iz srpske književnosti, kako se oseća u Srbiji. "Službena Hrvatska me prihvaća, a neslužbena pljuje", kaže književnica koja u svojoj domovini ima status državnog umetnika, ali i probleme sa objavljivanjem svojih knjiga i optužbama da je polupismena, luda, agresivna, a i crkva je proklela par puta. Među kritičarima, "mužjacima", koji se obrušavaju na njene knjige, a koje ona smatra neuspešnim, te stoga zavidljivim piscima, ona ipak izdvaja Roberta Perišića. Inače su joj trenutno priznati hrvatski pisci, kako kaže, "dosadni jer su pretenziozni i ne žive život". Ipak, i među njima izdvojila je pomenutog Perišića, Jergovića i Tomića. Podvlačeći iznova da nije zanemarljivo ni to što je žena, ona je podsetila da su i najbolji savremeni, ali i stariji hrvatski pisci - žene: Dubravka Ugrešić i Slavenka Drakulić, Ivana Brlić Mažuranić i Marija Jurić Zagorka. U Srbiji se oseća "kao da je doma" što je, kako je objasnila, s obzirom na ono što se između naše dve zemlje odigralo, "perverzan osjećaj". To ja tako i jer je ona u Srbiji, kao i u bilo kojoj stranoj zemlji, u dobrom društvu, okružena ljudima koje voli. Čitajući Rakića zaključila je da on piše pesme za 22. vek, a i Laza Lazarević i njegova pripovetka "Sve će to narod pozlatiti" iznad je vremena i razumljiva na svim prostorima. Od savremenih srpskih pisaca čita Arsenijevića i smatra da je "Potplaublje" velika knjiga o Srbiji, velikog pisca kakvu o Hrvatskoj još niko nije napisao. Oduševljavaju je ovdašnji taksisti, ulice i dućani, ljudi koji deluju opuštenije i toplije, kajmak i restorani koji rade posle deset. Zadovoljna je i ovdašnjom, i prodajom knjiga uopšte, i od toga živi dobro, ali ne i ljudi oko nje. Zvuči apsurdno, ali, kako kaže, u Hrvatskoj najteže žive viskoobrazovani mladi ljudi koji imaju posao. Mladost, pamet i obrazovanje, međutim, iskorištavaju se i na Zapadu. A taj Zapad, baš kao i ovde, drži u rukama hrvatske firme i ljudi u njima rade u neljudskim uslovima - "umiru da bi mogli preživjeti". To je i tema knjige koju upravo piše - "Crnci u Firenci" - iz prespektive više likova, o tome kako se oni, ali i ona, jer, kako kaže, ona uvek, ispočetka, piše o sebi, oseća u Hrvatskoj danas. "Ja, nevjernica" promovisana je i u Sloveniji i Poljskoj, a biće predstavljena u Budimpešti, Varšavi, Parizu. "Uho, grlo, nož" stigao je i do Njujorka, londonski Gardijan posvetio je veliku pažnju ovoj knjizi, a biće postavljena i na pozornicu u Vršavi, baš kao što je i ovde igra Seka Sablić.

I. Matijević

>>Novosti, 09.03.2005.

Sve drugi uzimaju!

POPULARNA hrvatska spisateljica i kolumnistkinja Vedrana Rudan (1949) ovih dana gostuje u Beogradu. Došla je na promociju svoje najnovije knjige “Ja, nevjernica” koju je objavio beogradski izdavač “Rende”. Rudanova je jedan od najpopularnijih hrvatskih pisaca, njena dva romana “Uho, grlo i nož” i “LJubav na poslednji pogled” doživela su po nekoliko izdanja, ne samo u Hrvatskoj, već i u Americi, Poljskoj, Sloveniji, Mađarskoj i Srbiji. Predstava “Uho grlo, nož” izvodi se u beogradskom Ateljeu 212 i u dva hrvatska pozorišta.

U knjizi “Ja, nevjernica” sakupljeni su tekstovi koji su izlazili u “Feral tribjunu” i “Nacionalu”. Zbog čega ste odlučili da ovu knjigu objavite samo u Srbiji?- Pretpostavljali smo da, ako bismo je objavili u Hrvatskoj, ne bi vladalo veliko interesovanje za nju, jer je te tekstove čitalo najmanje 80.000 ljudi - kaže Rudan. - Verujem da će i čitaocima ovde oni biti zanimljivi, zbog toga što je dobar deo priča posvećen crkvi iz perspektive ostrašćene nevernice. Kako su to najžešće priče, iz njih je proistekao naslov “Ja, nevjernica”.

Željni hleba

U knjizi Vedrana Rudan dotiče teme odnosa roditelja i dece, ljudi prema crkvi, rat i mir u Hrvatskoj, odnos Hrvata i Srba... Ona piše o terorizmu danas, o strahu od odmazde, odlasku mladih Hrvata i Srba u Irak da bi se borili za američke interese, o globalizaciji.

- Roditelji se često boje svoje dece, čini im se da su ugroženi od njih. Takođe, postoji strah od crkve, koja je trenutno u Hrvatskoj žestoki neprijatelj žene. Bore se za ukidanje aubortusa, veštačke oplodnje... Hrvatska katolička crkva je više među ženskim nogama nego u crkvama - kaže Rudan. Hrvatska je već Evropa, komad zemlje gde robovi za male pare rade za stranog gospodara. Odnos Srba i Hrvata je odnos robova prema robovima. Ne doživljavam Srbe kao nešto što ima neku glavu i neki rep, postoje pojedinci, postoje srpski političari, kao što postoje hrvatski, neki od njih su lopovi, manipulatori i zločinci, ovakvi ili onakvi. Ali, postoje i oni ljudi koji su hleba željni i koji se bore da prežive.Rudan je uverena da su česti napadi na katoličku crkvu opravdani, jer je ona sve oštrija i grublja prema običnom čoveku, zamera mu mnogo toga što sebi dozvoljava.- Katolički popovi, pa čak i kardinali, ne poštuju svoje zakone. Postoji mnogo afera unutar katoličke crkve - pedofilije, silovanja, krađa, prevara. Sve češće koristim američku poslovicu “Lažeš kao katolički kardinal”! Popovi se mešaju u intiman život žena, daju sebi pravo da misle o ženskom telu onako kako se to od njih ne očekuje. Zato su sve manje omiljeni, konzervativni su i trude se svim snagama da rade protiv sebe. Ne daju šansu mladim ljudima iz svojih redova, da dođu i kažu nešto pametno. Crkva bi trebalo da učini nešto da ne izgubi vernike. Nikad nisam bila vernica, ali bi mi katolička crkva bila draža kad bi poštovala zakone koje je sama smislila.

IZGUBLJEN IDENTITET

U tekstovima dosta pišete i o privatizaciji u Hrvatskoj. Kako je prošao taj proces?

- Sve kroz šta smo mi u Hrvatskoj prošli čeka i vas. Ono što danas imate uskoro će postati nečije. Izdavačke kuće, fabrike, preduzeća imaće vlasnika koji ima ime i prezime. Sve će dobiti nekakvi Petrovići i Pavlovići za sitne pare, a vi i vaša deca radićete kao jeftina radna snaga kod Italijana, Austrijanaca ili Srba. U Hrvatskoj su svi mediji privatni, uglavnom su u rukama stranaca - Austrijanaca, Nemaca, Amerikanaca. Najveći hrvatski nedeljnik i vaša “Politika” imaju istog vlasnika. Na naslovnim stranama su pogrešne teme - udarna vest je ko je koga zaklao, silovao, ubio, šta se pokralo, da li ćemo predati Gotovinu ili nećemo, šta haški sud poručuje, šta Karla del Ponte hoće... Nacionalni identitet ne postoji. Ne možete danas kupiti u Beogradu prave srpske cipele, pravi srpski kaput, pravi srpski ruž, ali možete da kupite “revlon”, “avon”, “kamper”. Isto kao u NJujorku. Ali, tu smo i ne možemo nazad.Naša sagovornica se nedavno našla pred ozbiljnim životnim problemom - otkrila je da ima cistu na jajniku.- Bila sam u bolnici na ispitivanju. Rezultati će biti gotovi za deset dana, nadam se da nemam rak. Prošla sam kroz jedno pakleno iskustvo, shvatila sam koliko su teme Gotovina, Koštunica, Buš da ili ne, Putin, nebitne kad si mali i kad si smrtan. Ne znamo da cenimo život, dok smrt ne zakuca na naša vrata. Shvatila sam da se ne bi trebalo paliti na velike teme, već na male stvari koje čine život. Uživati u dobrom ručku, šetnji uz more, razgovoru sa mužem, ćerkom, sinom, kupanju mačke, gledanju kako smokva raste...

OPUŠTENI BEOGRAĐANI

U Beograd Vedrana Rudan nije dolazila pre rata i zato ga ne doživljava kao glavni grad njene bivše zemlje.

- Ovde nisam imala prijatelja. Niko me nije izdao, kako to drugi kažu. Za mene je Srbija jedna nova strana zemlja, jednako kao Poljska, samo bliža, jer govorimo isti jezik. Kad dođem ovde, uvek sam sa drugim ljudima, čini mi se da mi je premalo dana na raspolaganju. Beograd je grad koji na drugačiji način živi od Zagreba, moje rodne Opatije. Mi smo uzdržani, ne opuštamo se lako i zato uživam kad sam u drugačijoj sredini.

Dragana Matovic

>>Blic, 09.03.2005.

Volim mačku da gladim rep

Posle knjiga „Uho, grlo, nož“ i „Ljubav na poslednji pogled“ kontroverzna riječka spisateljica Vedrana Rudan promoviše danas knjigu „Ja, nevjernica“ (izdavač „Rende“) koja je zapravo zbirka priča iz „Nacionala“ i „Feral tribjuna“ po izboru urednika Vladimira Arsenijevića. Od čitavog niza zanimljivosti vezanih za ovu spisateljicu izdvajamo da se Vedrana probila na evropsko tržište, jer su joj knjige objavljene u Francuskoj, Poljskoj, Mađarskoj, Americi. O tome Vedrana za „Blic“ kaže:

„Eto, hvalim samu sebe jer me niko drugi ne hvali. Imala sam lepu promociju u Poljskoj i sad se jedno novo kazalište u Varšavi sprema da postavi ‘Uho, grlo, nož’. To će raditi Kristina Janda, jedna od najpoznatijih poljskih glumica, koja je značajne uloge ostvarila i u filmovima Andžeja Vajde. Ta knjiga je izašla i u Njujorku, u aprilu izlazi u Budimpešti, u Sloveniji je proglašena izdavačkim potezom godine, odmah uz Platonova.“

Vaša proza vrvi od psovki koje vama, jednostavno, leže. Ali kako to zvuči u prevodu?

- Pa, valjda isto tako. Jednostavno, moji junaci psuju, ali psuju i Poljaci i Francuzi... Moj pariski izdavač mi je rekao da će moju knjigu objaviti sa užitkom jer sam rekla mnoge velike istine o Francuzima.

U ovoj zbirci priča, koje se dotiču na duhovit način svega što čini ljudski život, imate vrlo zanimljiv odnos prema fudbalu?

- Mogu reći, da blago govoreći, mrzim nogomet i nogometaše. Ne kažem da sam u pravu, ali nogometaši rano ulaze u svoj život i to nogama. Možda sam nepravedna, ali to su krivonogi, retardirani dečki a još su mi gori oni koji leže na kauču i urlaju za leve ili desne. To je prava slika o velikoj većini muškaraca.

Pišete o raznim vrstama seksa pri čemu onaj u braku doživljavate kao moru?

- Seks u dugogodišnjem braku je obaveza i muka; i za ženu i za muškarca. No, to se odrađuje jer su statistike i lekari dokazali da ljudi koji se seksaju, pa makar i u braku, duže žive. Istini za volju seks van braka može biti jednako loš kao i u braku. Mislim da je najbolji seks između muškarca i žene od tjedan do mesec dana, računajući od početka flerta. Sve ostalo je davež. Jer kad jednom upoznaš većinu muškaraca kao ljude, a ne kao jebače, onda to više nije pravi seks.

Vrlo je zanimljiv i vaš odnos prema političarima i politici?

- Govorim naravno o političarima na ovim prostorima, ali čitam strane novine i sigurna sam da ne postoji razlika između srpskih, hrvatskih, francuskih, nemačkih političara. Sve su to ambiciozni mužjaci koji žele moć i pare po svaku cenu. Njima ništa nije sveto; oni bi i ubijali i klali i lagali (naši su to i dokazali a ni Amerikanci nisu bolji) da bi ostali na pozicijama. I sa tim se možeš samo sprdati.

Nije li neka vrsta potrebe za samospoznajom i preuzimanjem odgovornosti za vlastiti život vezivna nit svih vaših priča?

- Bila sam teško bolesna, prva dijagnoza je bila da verovatno imam rak, što se kasnije ispostavilo kao netačno. No, meni je to pomoglo da spoznam zapravo da ništa ne mogu promeniti bila ljuta ili ne. Ali, ako sam stalno ljuta, mogu mnogo zla učiniti samoj sebi a ništa dobro svetu. Shvatila sam da ne postoje takozvane velike i male radosti - postoje samo radosti. Svet je jednako loš i u Srbiji i u Parizu. Ne postoji loša Srbija i dobra Francuska (nedavno sam čitala knjigu „Dobar dan lenjosti“ - opisuje život u Francuskoj koji je jednako tužan kao i u Srbiji; samo lepše izgleda onima koji o tome ništa ne znaju). Dakle, svet je takav kakav je i ja ga ne mogu promeniti, ali mogu menjati svoj odnos prema njemu, po sistemu: ko vas jebe, gospodo vlasnici mog života, ja ću kuhati ručak za svoju dušu, gladiću mačku rep, užvati u pogledu na more, kupovanju lepih čizama i to će biti moj srećni život.

Nije li, ako je suditi po vašem peru, i položaj žena u svetu sve lošiji?

- Situacija i jeste sve gora i gora na svakoj tački zemljine kugle. Muškarci su gospodari sveta i ženskih života. Recimo, potpuno obespravljene Avganistanke - jer nemaju nikakvu mogućnost izbora - shvatile su, nakon što im je Buš „doneo slobodu“, da je sad još gore. Počev od toga da im otac ili brat biraju supruga, nikad se ne smeju na ulici pojaviti bez muške pratnje, zabranjeno im je školovanje... I one se masovno ubijaju. A kako se nemaju čak ni čime ubiti, onda se pale benzinom. Zapad, koji izigrava dobre duše, organizira izgradnju specijalnih bolnica za zapaljene Avganistanke na kojima ispituju kavalitet i dejstvo određenih vrsta zavoja. To sam čitala u nemačkim novinama gde su objavljeni brojevi žiro-računa na koje mi slobodne žene možemo uplatiti novac da bi se zapaljenim Avganistankama kupili specijalni zavoji.

Kako gledate na fenomen tranzicije?

- Tranzicija znači nekakav prelaz. Obično se prelazi iz dobroga u loše ili obrnuto. Ovo što se nama dešava to je prelaz iz pakla u pakao.

Tatjana Nježić