Izrael, Palestina i mir

01.01.00

Rec -Decembar
1998
#49
Zasto je umrla Amosova Baba

KNJIGA Izrael, Palestina i mir sacinjena je od vaznijih eseja, clanaka i govora Amosa Oza, nastajalih u poslednjih dvadesetak godina. Kod nas je objavljena u okviru edicije "Rat i mir", pa prema tome svrstana medju publikacije za cije vrednovanje odlucujuci kriterijum ne mora biti knjizevni znacaj. Za politicku literaturu prilicno sirok vremenski opseg obuhvacen tekstovima ove zbirke vec unekoliko govori o njihovoj "univerzalnosti", ali nas ovde zapravo zanima to da li oni zasluzuju da budu citani i kao nesto sto je relevantno sa stanovista knjizevnosti. Da bismo postepeno objasnili o cemu je rec, krenimo od "nejneknjizevnijeg" aspekta autorove price o Izraelu, Palestini, miru i kojecemu drugom.
Na koji nacin po svojoj temi, odnosno po svom osnovnom predmetu, knjiga Amosa Oza uspostavlja narocito dobru komunikaciju sa ovdasnjim citaocem? Ili, kakva se slicnost moze pronaci izmedju bliskoistocnih i nasih, balkanskih sukoba? Osim u opstim mestima zajednickim za sve savremene ratove, paralela je pre svega u velicini istorijske traume, pracene nemarom prema buducnosti, i u specificnom, egzistencijalnom odnosu prema politickim prilikama: "Na Zapadu, politika obicno ide ruku pod ruku sa ivotnim standardom, sa cenom piva. Ovde u Izraelu (ili ovde kod nas, prim. I. M.), politika je pitanje zivota i smrti (...) Zato su nasi ljudi toliko politizovani, toliko emocionalni i toliko angazovani."
Medjutim, istinski cemo se udaljiti od opstih mesta tek kada se zapitamo sta je to sto nam autor porucuje ne kao ideolog, vec kao pisac, i gde je ta granica iza koje nesto sto je isprva licilo na publicistiku pocinje da zadobija odlike dela koje pokusava da razresi neke dileme vezane za podrucje same knjizevnosti. Tu granicu primeticemo kada shvatimo da tekstovi iz zbirke Izrael, Palestina i mir pobudjuju asocijacije drukcije vrste od asocijacija koje nastaju tokom citanja politickih ili ideoloskih tekstova. Osnovna pretpostavka Amosa Oza da su zivot i literatura po mnogo cemu slicni, ali medjusobno nesvodivi fenomeni, posredno implicira nekoliko zakljucaka.
Kakvim je relacijama uspostavljeno ovo preslikavanje? U stvarnosti, Izrael je istorijski i arhetipski jevrejska zemlja na kojoj Arapi zive vec hiljadu godina, bez krivice, jer je nezavisnost semitske zajednice slomljena jos dolaskom Rimljana na njihovo tle. Dakle, sukob izmedju dva naroda zapravo proistice iz suprotstavljenosti dva po svojoj prirodi razlicita, ali jednako snazna prava. Posmatrano sa drugacijeg stanovista, to je sukob izmedju zrtava zajednickog, davnasnjeg zavojevaca, ciji se trag u medjuvremenu zameo. Sa jedne strane, samo zivotno iskustvo rusi koncepte razlicitih tipova utilitaristicke ili didakticke literature: u realnom svetu se ne desava, kao sto se desava u marksistickoj mitologiji i Brehotovim dramama, da ponizeni i uvredjeni medju sobom saosecaju i postaju uteha jedni drugima. Naprotiv, "tragicno je sto svako od njih gledajuci u drugog vidi jedino lice zajednickog neprijatelja", zakljucuje pisac. Sa druge strane, bliskoistocni sukob u osnovi nije ni eticke, ni religiozne, ni dekolonizatorske vrste. Autor otvoreno kaze da je to rat koji se vodi da bi se osvojila ili zadrzala teritorija. Citaoca, medjutim, sve vreme rati cudan osecaj kako je nesto namerno precutano, i da mu je ostalo da sam otkrije na koji nacin se ovde prepleo sirovi zivot sa knjizevnom metafizikom. Hocu da kazem kako mi negde znamo da svaki rat za teritoriju fakticki polazi od sasvim pragmatickih motiva, ali i pored toga sto je zemlja oko koje se vodi borba materijalno opipljiva, cela ideja ima jednu duboko mitsku, starozavetnu dimenziju, mnogo izrazeniju od bilo kakve ideoloske dimenzije.
Naravno, nije manje vazan ni autorov konkretan povod da se upusti u vode dnevne politike. Iz perspektive nasih vremenskih I geografskih koordinata, potpuno nam je jasno, koliko i jednom Izraelcu, sta znaci ziveti u drustvu koje Amos Oz odredjuje kao "dijalekticko tle za kreativno nezadovoljstvo". Tako nam ni pitanja koja pripovedac sam sebi postavlja ne deluju nimalo strano: "Koliko pisac sme da se ukljuci a da ne zrtvuje svoju umetnost? Ili, moze li da ostane nezainteresovan a da ne izgubi ljudsku pristojnost?" Amos Oz takodje oseca i specificnu vrstu odgovornosti, jer u Izraelu, kao u nekim zemljama Istocne Evrope, a donekle i kod nas, uloga pisca podseca na ulogu pseudo-proroka ili propovednika, nekoga od koga se ocekuje da ima odgovor na sve.
Na neki nacin, svest o odgovornosti prisutna je kod bilo koga ko zna da jezik ima vise od jedne funkcije, i da u konkretnom slucaju dominantna funkcija jezika odredjuje smisao sporazumevanja recima. Eseji izraelskog pisca visestruko navode na razmisljanje o ovoj temi. Na nekoliko primera, Oz pokazuje u kojoj meri je savremeni hebrejski jezik izlozen raznim uticajima, kao jezik zemlje naseljavane poslednjih decenija ljudima koji su civilizacijski i lingvisticki odgojeni u duhu evropske tradicije. Medjutim, vec amim tim sto je nastajao kao jezik nomadskih plemena, drevni hebrejski bio je podlozan stalnim promenama i prilagodjavan raznim modifikacijama. Zanimljivo je da sluzeci se vrlo zivim gramatickim i sintaksickim mehanizmima, Izraelci ipak istrajavaju na nekim osnovnim principima vekovnih govornih navika. Tako, recimo, za njih ne postoji glagol "imati", jer je njihovim precima, koji su ziveli u neprestanom pokretu, bilo nepoznato osecanje posedovanja stvari. "A reci su bile stvari, ne samo reprezentanti stvari. (...)Hebrejska rec Davar oznacava stvar, rec, objekt i poruku", navodi Oz jos jedan jezicki kuriozitet. Takodje, on problem jezika dovodi u vezu sa novim oblikom odgovornosti pisca: "Tiranija, tlacenje, moralno propadanje, proganjanje, masovna ubistva uvek I svuda su pocinjali zagadjivanjem jezika, pretvaranjem onoga sto je nisko i nasilno u nesto sto je cisto i pristojno ("novi poredak", "konacno resenje", "privremene mere", "ogranicene restrikcije"), ili koriscenjem sirovog i bestijalnog jezika onde gde je trebalo da stoji human i delikatan ("paraziti", "socijalni insekti", "politicki kancer" itd.) Pisac mora da zna da ce tamo gde ljudsko bice nazivaju parazitom ili bacilom, pre ili kasnije uslediti odredi smrti i eksterminacija". I dalje, ipak, ostaje otvoreno pitanje na koji nacin pisac moze da odbrani svoj nedvosmisleni angazman u dnevnoj politici. Sasvimje izvesno da vec sama umetnicka luteratura postoji u stalnoj teznji za razaranjem stereotipa, suprotstavljena svakom misljenju koje prestaje da bude misljenje i pretvara se u pojednostavljeni manir. Osim toga, po svojoj stvaralackoj prirodi, odnosno kao neko ko izmislja "virtuelnu stvarnost", ili gradi knjizevne likove, pripovedac nije tu samo da prihvati postojanje vise razlicitih, uzajamno iskljucivih gledista o istoj stvari, nego i da shvati kako ta gledista mogu biti jednako uverljiva. Ovakvo stanoviste, ideli smo, pisac zauzima kada pokusava da razresi pitanje izraelsko-palestinskog sukoba. Ipak, na jednom mestu, on izvodi mnogo opstiji zakljucak iz jednog sasvim partikularnog, cak bi se moglo reci licnog primera. Ovde mislim na esej "Od cega je stvarno umrla moja baba". Naizgled, sve pocinje vrlo naivno, kao razlika u misljenju jednog poetski nastrojenog coveka, koji tvrdi da je njegova baba, opsednuta zeljom za apsolutnom cistocom, umrla od posledica straha od bakterija, i lekara, koji tvrdi kako je uzrok njene smrti io srcani udar. Iz ove "male teme" Amos Oz uspeo je da izvede citavu jednu "malu poetiku". Sustina je u ovome: mi mozemo da suprotstavimo generalne stavove pisca i lekara, ili pisca i istoricara, ili pisca i filozofa, ali, po recima samog autora, "srz naseg problema, kako bilo da bilo, predstavlja slozeni odnos izmedju metafore i predstave, cinjenice i istine". Na izvestan nacin, ovo pitanje vraca nas nekim Aristotelovim nacelima: ako istorija govori o tome kako su se stvari dogodile, a poezija o tome kako su po verovatnosti i nuznosti mogle da se dogode, onda ne mozemo a da se ne zapitamo odakle piscu pouzdano znanje o tome sta je trebalo, odnosno moglo da se desi? Nije, dakle, najvaznija razlika u pristupu necemu sto moze biti nas predmet razmisljanja, kljucna je razlika u odnosu prema citaocu. Oz pri tome ima na umu da sve sto je izrazeno recima citalac prima ili kao informaciju, ili kao nesto neizvesno, odnosno kao nesto sto ima, i treba da ima, otvoren kraj. Drugim recima, iskustvo prepoznavanja poetske funkcije jezika vec je jedan oblik umetnickog iskustva. U tom smislu, vise nije vazna ni razlika izmedju "stvarnog" i "istinitog". I konacno, autor zatvara krug u jednoj tacki gde se susticu opste i pojedinacno: "I kad se sve sabere i oduzme, sve je stvarno. Lazi su stvarne. Nisu fakticke, nisu istinite, ali su stvarne. (...), jer sve uticu ili su uticale na svet, bas kao sto su opsesija cistocom I strah od mikroba doveli do smrti moje bake. Strah, ne mikrobi."
Knjiga Izrael, Palestina i mir pokrece, kao sto rekosmo, barem tri grupe pitanja: o konkretnom izraelsko-palestinskom sukobu, o polozaju pripovedaca u komplikovanom drustvenom okruzenju, i o odnosu samog autora prema nekim osnovnim poetickim principima. U sva tri slucaja Oz polazi od opstih mesta, da bi na kraju dao svoje vlastito vidjenje problema. Premda je ocigledno da ova zbirka tekstova nece uticati na poredak stvari u oblasti politike, ili na polju teorije knjizevnosti, ona je svakako vredna paznje, jer je pisac u njoj na izuzetno uverljiv nacin izneo neke vazne stavove. Sto se tice domaceg citaoca, dozivljaju verljivosti sigurno doprinosi i prevodilacko umece Drinke Gojkovic i Marka Brkica.
Ivana Milivojevic