01.01.00
Politika22.10.1999.
Vitalij Šentalinski
Ne mogu ćutati
Ruski književnik, jedan od najuglednijih gostiju Susreta pisaca i Sajma knjiga u Beogradu, razgovarao je juče sa novinarima Kulturne rubrike našeg lista o stradanju ruske inteligencije, što je, prodrevši u tajne arhive KGB-a, rasvetlio i u najnovijoj knjizi "Iznenađenje Lubjanka", koja će biti predstavljena sutra na Sajmu knjiga
Ugledni ruski pesnik i pripovedač Vitalij Šentalinski, učesnik Susreta pisaca i Sajma knjiga u Beogradu, bio je juče gost kuće "Politika". U prisustvu gotovo svih novinara Kulturne rubrike našeg lista, pisca iz Rusije pozdravio je najpre Nebojša Ćurčić, zamenik glavnog i odgovornog urednika "Politike AD", koji ga je pre svega upoznao sa istorijom i tradicijom naše kuće, dugom 95 godina i posebno naglasio da je tokom te duge istorije "Politika" naročitu pažnju posvećivala upravo kulturi. Nebojša Ćurčić predstavio je gostu i sva ostala izdanja naše kuće, kao i Radio i Televiziju "Politika".
Zahvaljujući mu što se odazvao pozivu, gosta je pozdravila i Rada Saratlić urednik Kulturne rubrike "Politike", a potom je započeo živ razgovor sa novinarima Kulturne rubrike, pre svega o najnovijoj knjizi Šentalinskog "Iznenađenje Lubjanka" koja će biti predstavljena sutra na Sajmu knjiga. Razgovoru je prisustvovala i Neda Bobić-Nikolić, prevodilac dela Vitalija Šentalinskog. Na slici: Vitalij Šentalinski, sa svojim prevodiocem Nedom Bobić-Nikolić u jučerašnjem razgovoru sa novinarima "Politike".
Vitalij Šentalinski (1939) pripada srednjoj generaciji ruskih pisaca. Autor je šest knjiga, od kojih su tri pesničke zbirke i tri knjige proze. Predsednik je Komisije za nasleđe represiranih pisaca i organizator i član "antitrojke" - specijalne radne grupe koja se bavi otvaranjem tajnih arhiva KGB-a, osnovane u vreme Gorbačovljeve perestrojke. Na osnovu tih književnih arhiva napisano je i delo "Vaskrsla reč", autentično svedočanstvo o isleđivanju Babelja, Piljnjaka, Mandeljštajma, Florenskog, Kljujeva... Objavljeni su i delovi rukopisa Bulgakova i Platonova čija su dela utamničena umesto njih. Posebno poglavlje je dosije Maksima Gorkog iz kojeg se vidi način na koji je likvidiran pisac koji je uživao sve počasti sovjetskog režima.
Kao što je "Vaskrsla reč" objavljena najpre na francuskom jeziku, 1993. godine u Parizu, a potom u Jugoslaviji dve godine kasnije, dakle pre objavljivanja u Rusiji, isto se dogodilo i sa drugim tomom ovog dela "Iznenađenje Lubjanka", koji je istim sledom, objavljeno, dakle, najpre u Francuskoj, pa kod nas.
. U uvodnom poglavlju knjige "Iznenađenje Lubjanka", pod nazivom "Klasici u Lubjanki", govorite o upadu boljševika u Tolstojevu Jasnu Poljanu, pokušaju da je preotmu, kao i o naporima njegove ćerke da to spreči. Na koji način, i po koju cenu je Tolstojeva kćerka uspela da sačuva Jasnu Poljanu?
- Među poverljivim spisima naišao sam na pismo Lava Tolstoja, pisca čije se ime, takođe, nalazilo na spiskovima nepoželjnih, koje je sastavljala Lenjinova supruga. Represija se, dakle, odnosila i na savremenu, i na klasičnu literaturu. Bilo je to do tada nepoznato pismo, originalno, sa njegovim potpisom, nađeno zapravo kod jednog mladića, takođe, uhapšenog, kome je Tolstoj pismo poslao. Reč je o dokumentu koji svedoči šta se sa Tolstojem događalo posle revolucije, jer pisci žive kroz dela i posle fizičke smrti.
Sovjetska vlast prestala je da štampa njegova dela, komesari su upali u Jasnu Poljanu i počeli da maltretiraju piščevu decu i udovicu, pa je jadna Sofija Andrejevna trčala na suprugov grob i žalila mu se. Aleksandra Tolstoj, ćerka čuvenog pisca, bila je tri puta hapšena. Maltretirana i stavljana u sobu sa gamadima i pacovima, opisala je jednu takvu noć. Zatvarani su i Tolstojevi najbliži učenici, a obični ljudi, sledbenici i propovednici Tolstojevog učenja - likvidirani. Našao sam i pisma njegove dece Aleksandre i Tatjane, a Vladimir Korojenko, Tolstojev prijatelj, prvi je počeo borbu protiv "crvenog terora". Pod lozinkom "Ne mogu ćutati", kako je naslovljen jedan Tolstojev spis, objavljivani su tekstovi koji su nastavljali Tolstojevo učenje.
. Zašto je u tom pogromu Staljin napravio izuzetak kod Bulgakova, postavivši ga čak i za reditelja MHAT-a (Moskovskog hudožestvenog teatra). Poznato je da mu se dopao i Bulgakovljev komad "Dani Turbinih" koji je gledao čak 14 puta!
- Staljin nije bio glup. Pisao je revolucionarne pesme u mladosti - ali neuspele. Toga je bio svestan, jer kada su mu predložili da ih objavi u milionskom tiražu odbio je. Dve stvari koje nikada u životu nije mogao da dobije, zato što je njih nemoguće dobiti silom - jesu pesničko stvaranje i ljubav žena. Zato su se njegove žene ubijale ili su bile ubijane.
Želeo je da o njemu pišu pesnici i književnici, ali onima koji su to činili nije polazilo za rukom jer su bili loši pisci i skribomani. I Gorkom su prinosili materijal da piše o Staljinu, ali je odustao, što je bio jedan od razloga njegove smrti i Staljinove mržnje prema ovom piscu.
Omča oko zlatne glave Cvetajeve
Staljin je osećao Bulgakovljev talenat. Ovog pisca nagovarali su i u pozorištu da nešto posveti Staljinu da bi se provukli, "da sve bude u redu", i on je, posle brojnih odbijanja, načinio veoma loš komad, o Staljinovoj mladosti. Bio je uistinu napisan na silu, naterao je sebe i trebalo je da bude postavljen na scenu. Pripremana mu je i nagrada pa bi se Bulgakov spasao od progona. Ali, Staljin je pročitao i rekao "Ne". Jedna scena trebalo je da prikaže kako Staljina tuku u carskom zatvoru! Naravno, komad mu se nije svideo. To je za Bulgakova, ipak, bio šok. Naterali su ga da piše, a gazda je rekao "Ne". To je ubrzalo i bolest i Bulgakovljevu smrt.
. Opisali ste i stradanje Marine Cvetajeve u poglavlju "Arijadna, Sergej i Marina", kao i hapšenje njenog muža i ćerke. Kako je čuvena pesnikinja, iako nije bila zatvarana, i te kako osetila strahote ovog terora na svojoj koži?
- U tom delu opisao sam poslednje godine života Marine Cvetajeve. Cela porodica imala je tragičnu sudbinu. Pesnikinja je govorila da je sa mužem Sergejem činila savez usamljenika. Ćerka Arijadna je bila uhapšena, a suprug je radio kao agent u Parizu. Ona lično nije hapšena, ali njena ćerka, sestra, muž - jesu. Tako se omča stezala oko njene zlatne glave. Godinu dana pre samoubistva govorila je: "Tražim kuku za koju bih se obesila". U dosijeima sam naišao na podatke o mučenju njenog muža Sergeja Efrona u Lubjanki i drugim zatvorenicima. On nije mogao sve to da izdrži psihički. Imao je halucinacije, a u dijagnozi zatvorskog lekara opisano je da je Sergej sve vreme umišljao da čuje Marinin glas, izgovarajući stihove koje su samo njih dvoje znali, uveren da i nju muče u susednoj ćeliji. Ta pesma je na kraju biografije o Marini Cvetajevoj.
. Da li su vrata Lubjanke sada zatvorena, da li su se vlasti pokajale što su Vas pustile u njihove zabrane?
- Mi smo se trudili da nam daju bar ono što pripada narodu - sudbine i rukopise tih pisaca, a oni nek drže svoja tajna dokumenta. Sada su vrata arhiva opet počela da se zatvaraju, pod izgovorom da "sve mora biti prema zakonu i propisu". Stalno moramo da ih pritiskamo da nešto ne unište.
. Postoje li neke ideje da se prema Vašoj knjizi i nađenim dokumentima snimi film?
- Postoji već jedan engleski i jedan holandski dokumentarni film (koji će naš izdavač nastojati da otkupi pr. M. Đ). Ipak, ma koliko filmova snimili, ljudi iz Lubjanke se uopšte na to ne bi osvrnuli.
Put Rusije
. Ima li nade da se načini sintetička, naučna književna istorija staljinističkog vremena?
- Istoriju nikada ne možete do kraja napisati. Sada se pojavilo mnogo materijala, i bio bi potreban čitav jedan institut da to prouči. Danas mnogi naučnici pišu o tom vremenu. Ja nisam naučnik, i nisam ni želeo da pišem istoriju. Prema mojim saznanjima, a bio sam jedan od prvih koji je ušao u te arhive u poslednjih deset godina, oko 3000 ljudi je prognano, a od toga blizu dve hiljade stradalo u progonima, a ubeđen sam da je broj mnogo veći... Materijala ima još, ali nadam se da ga neće uništiti. Ipak, 1991. godine, na primer, uništen je dosije Ane Ahmatove, tri toma!
. Kako je na sve to reagovao Gorbačov u čijem su imenu ovaploćene demokratske promene u Sovjetskom Savezu?
- Sumnjam da je on za to i znao. I ako jeste, ne verujem da bi se mnogo obazirao. Svest svih predsednika bazirana je na borbi za vlast, a ne na ljudskim vrednostima.
. Šta je za Vas prilikom iščitavanja arhivskih dokumenata bilo najpotresnije?
- Bili su to hladni spiskovi sa prezimenima pored kojih je stajao znak upisan hemijskom olovkom, a značio je da je likvidacija obavljena ili je planirana. Baš zato što su bili tako surovi u svojoj konciznosti, poželeo sam da sve zatvorim i odustanem od posla...
. Da li će literatura i u narednom milenijumu imati isti značaj kao i do sada?
- Mislim da će imati. Genije ruskog čoveka stekao se najviše u književnosti. To je nešto najbolje što je Rusija dala svetu. Put Rusije je vodio kroz literaturu i nadam se da će tako i ostati.
Marija Đorđević
*************************************
Blic06.11.1999.
Vitalij Šentalinski, autor alternativne istorije ruske književnosti ispisivane u arhivima KGB-a
Dugo ćemo još čekati pokajanje
Razmatraju se rehabilitacije dželata, dok istovremeno milioni nevinih žrtava čekaju rehabilitaciju
Već čitavu deceniju, otkada su bojažljivo otvoreni arhivi KGB-a, pisac i pesnik Vitalij Šentalinski traga za nerasvetljenim segmentima sudbina i rukopisa velikih ruskih pisaca hapšenih, uhođenih i pogubljenih za vreme sovjetske vlasti. Sakupljajući tako građu za jednu novu demistifikovanu istoriju ruske književnosti i kulture posle 1917, Šentalinski je u knjizi "Vaskrsla reč" otvorio dosijea osmorice ruskih pisaca. Pisana kao dnevnička hronika istraživanja u Lubjanki, ali i uzbudljivo špijunsko štivo, knjiga "otkriva priznanje" Isaka Babelja da je bio francuski špijun, Piljnjaka (japanski), oca Florenskog ( u kontaktu sa Hitlerom), zatim dnevnik Mihaila Bulgakova, koji je on spalio, dostojanstveno držanje Mandeljštama (ispisao pred islednikom pesmu uperenu protiv Staljina), Kljujeva ("mrzim sovjetsku vlast"), rasvetljava misterioznu smrt Gorkog...
Beogradska "Paidea" ovih dana objavljuje nastavak ovih istraživanja sabranih u knjizi "Iznenađenja Lubjanke". - Mislio sam, napisaću jednu knjigu i staviću tačku - kaže za "Glas" Šentalinski. - Ne želim da postanem žrtva Lubjanke. Ranije sam pisao prozu, poeziju, putopise...A evo već deceniju samo mučenja, potkazivanja, saslušavanja... Osećam kako mi se deformiše svet, blede životne radosti. Nisam međutim mogao da se izbavim, novi podaci i junaci su zahtevali pažnju. Pošto me još "čekaju" i Ana Ahmatova i Gumiljov moraću da napišem i treći tom.
Ko su junaci vaše nove knjige objavljene u Francuskoj, i evo sada kod nas, ali još ne u Rusiji?- Među prvima je to Lav Tolstoj u sovjetskoj eposi (iako je nije doživeo), njegova deca, učenici i tragična sudbina Jasne Poljane posle revolucije. Tolstoj nije represiran kao čovek, već kao pisac. Svi njegovi učenici su istrebljeni jer je njegovo učenje o evoluciji bilo štetno. Trebalo je slediti ideologa revolucije - Lenjina. Tolstojev prijatelj poznati pisac Koroljenko obraćao se pismima vlastima tražeći zaštitu žrtava, legitimišući se kao prvi borac za ljudska prava u sovjetskoj istoriji. Arhivi KGB- a beleže i nepoznatu hroniku života Mihaila Bulgakova (zabeležio je "čekista" koji ga je uhodio) pesnika Aleksandra Belog i Maksimilijana Vološina, dramaturga Nikolaja Erdmana, filozofa Berđajeva i Karsavina, operaciju proterivanja u inostranstvo najumnijih glava Rusije, smeštenih u dva parobroda. Moguće je rekonstruisati poslednje dane Marine Cvetajeve, koja je svoju malu zajednicu sa suprugom Sergejem i kćerkom Arijadnom nazivala savezom usamljeništva. Sergej Efron je najpre bio vatreni pristalica belih. Potom je u Parizu, gde je emigracija teško živela, mučen nostalgijom, podlegao sovjetskoj propagandi i sa istom strašću prišao boljševicima. U Parizu je postao sovjetski špijun, a kada se vratio bio je uhapšen sa kćerkom koja je takođe bila vatreno odana otadžbini. Krug tragedije se zatvarao čineći da jedini izbor Marine Cvetajeve bude omča.
Vaš rad u Rusiji nije pozdravljen onako kako zaslužuje. Izuzetak je, međutim, bio Solženjicin.- Tačno, bilo je više kritika i pitanja kome je potrebna ta istina. Solženjicin me je pozvao telefonom, rekao da se raduje mojim knjigama, da ih doživljava kao nastavak njegovog "Arhipelaga Gulag". A Solženjicin je danas jedinstven duhovni autoritet koga istinski voli i poštuje narod. U Rusiji je inače danas kriza poverenja i prema vlasti i prema inteligenciji. Iz njegovog fonda štampana je još jedna knjiga "Zašto" u kojoj su imena, biografije, neobjavljena dela, dokumenti, fotografije represiranih pisaca. Kao rukovodilac komisije koja se bavi spašavanjem nasleđa ovih pisaca cenim da se za sovjetske imperije na udaru represije našlo 3000 pisaca, a da ih je stradalo oko 2000. Ana Ahmatova nam je u amanet ostavila zahtev da se kao svojevrsna opomena naprave spiskovi sa imenima svih tih pisaca. I ja to radim celog života, sastavljam spiskove.
Vaše književno veče u Beogradu prekinula je buka i zvižduci sa protestnih šetnji.- Zvižduci nisu ometali govor poezije. I stihovi treba da se čuju i protesta treba da bude. Sigurno postoji veliko nezadovoljstvo. Došao sam iz Rusije da vidim, da razumem, ne da sudim, kratko sam da bih zaključivao. Inteligencija je kod nas podržala kad su se pojavili i Gorbačova i Jeljcina. Verujem da kod vas postoje atavizmi prošlosti, zastarela shvatanja vezana za komunističku vlast kojih se treba oslobađati. Tu zarazu ne treba nositi u budućnost. Pretpostavljam da to Jugoslaviji smeta da se razvija.
A šta Rusiji smeta? - Mnogo toga. Prvi ešalon komunističkih rukovodilaca zamenili su oni koji takođe funkcionišu na boljševički način. Uspeli smo samo da postavimo pitanja (kako je moguće da je ruski narod u 20. veku pristao na toliku neslobodu, nasilje i smrti...), ali ni na jedno nismo odgovorili. Mnogi sude da je ranije bilo dobro zato što su imali bednu platu, nisu ubijali. Prvo ubijali su, drugo jednakost u bedi nije ideal. Nije došlo do pročišćenja, pokajanja. Sve je stalo na površini. LJudi su počeli da razmišljaju i odjednom stali, umorili se. Stablo je počupano, ali koreni su ostali. U Dumi prolazi zahtev po kojem se uskraćuje inače mizerna pomoć žrtvama represije. Žirinovski viče dosta mi je vaše represije, nikakve represije nije bilo. Zjuganov urla u mom selu su uhapsili dvoje i to je sve. Predsednički kandidat ne vidi dalje od svog sela. Razmatraju se rehabilitacije dželata (Ježov, Abakumov) dok istovremeno milioni nevinih žrtava čeka rehabilitaciju.
Vesna Milivojević
01.01.00
Blic 08.02.2000.
Vitalij Šentalinski: Staljin je umro, ali još uvek ima "Staljinčića" koji žive u prošlosti. Dopisao sam biografije Solženjicina, Saharova, Tolstoja, Bulgakova. Na Kosovu je sukob civilizacija
Dok peva čovek je živ
Knjiga poznatog ruskog pisca Vitalija Šentalinskog "Iznenađenja Lubljanke", objavljena u Izdavačkoj kući "Paideia", govori o apsurdnosti stradanja pisaca u vreme Staljinovog režima. Naime, ovaj pisac i istraživač, u vreme "perestrojke" kada su se otvarali arhivi KGB-a, bio je čelni čovek komisije koja se bavila stradanjima pisaca. Međutim, ubrzo po uvidu u tajna dokumenta stiglo je naređenje da se ona ne smeju kopirati. Pa ipak, Šentalinski se dosetio i iščitavao svu tu gomilu hartija dok je njegova supruga sve zapisivala. Tako je nastala ova knjiga koja je svojevrsna alternativna istoriji ruske književnosti.
Zašto ste knjigu prvo objavili u Francuskoj i Jugoslaviji, a ne u Rusiji?
- Otkrivanje tajnih arhiva još uvek je mučna i bolna tema u Rusiji, jer su još uvek živi mnogi mučitelji, ali isto tako i njihove žrtve. Prirodan je i otpor vladajućeg režima prema svemu tome. Lubjanka je još uvek misterija. Tek, želeo sam da ovu knjigu što pre vidi svet, da osvetlim bar malo mračni deo istorije pisane u podrumima Lubjanke. Inače, u Rusiji je odlomke iz ove knjige štampao časopis "Novi mir".
Kakva je bila reakcija vaših sunarodnika, s obzirom da su brojni svedoci ovih događanja živi?
- Materijal objavljen u časopisu je izazvao zaista veliko interesovanje u Rusiji. Bilo je odjeka i u štampi. Mnogi su me podržavali. Meni je to puno značilo, a naročito podrška od strane Solženjicina koji me je pozvao telefonom i rekao mi da se veoma raduje što će svet konačno saznati ovu našu bolnu istinu. Staljin je umro, ali još uvek ima puno "Staljinčića" koji žive u prošlosti i ne žele u budućnost. Žive su i žrtve koje misle drugačije... U tu mešavinu osećanja, pogleda i mišljenja, ova knjiga je unela još jednu eksploziju.
Šta je bio cilj ove vaše književne i ljudske misije?
- Moj cilj je bio da se ljudi zamisle nad prošlošću i da se spasu, jer, ako ponesu dalje u budućnost tu političku zarazu, nikada neće stići u tu budućnost. Dobro je što imamo izbora hoćemo li ići napred ili nazad.
Čiju ste sve biografiju dopisali u ovoj knjizi?
- Tu su pored ostalih, Solženjicin, Saharov, Lav Nikolajevič Tolstoj, Koroljenko, Marina Cvetajeva, Bulgakov... Svi dokumenti i rukopisi koje sam uspeo da otkrijem bitno menjaju našu predstavu o tim ruskim piscima. Eto, na primer, Bulgakov - pisac svetskog kalibra. Izgledalo je da sve znamo o njemu, ali, bez obzira na to, i u njegovoj sudbini i stvaralaštvu postoje crne rupe. Lubjanka je takođe pisala svoju biografiju Bulgakova. Recimo, zapanjujuća je činjenica da je Bulgakov mučen čak na dan premijere njegove drame, kada su ga pozvali na Lubjanku i saslušavali na temu zašto ne piše o radnicima i seljacima. Odgovorio je da radnike slabo poznaje, da selo ne voli i da piše o ruskoj inteligenciji, jer smatra da su taj sloj naroda i njegova sudbina, vrlo važani.
Kako je izgledala represija prema Marini Cvetajevoj?
- U ovoj knjizi opisao sam poslednju godinu života Marine Cvetajeve. Ona je, takođe, bila represirana iako nije bila direktno uhapšena. Prema njoj su primenili prefinjeniji vid kažnjavanja. Uhapsili su njenu ćerku, sestru i njenog muža i tako oko nje stezali obruč zla, tako da se ona sama obesila. Vlast ju je dovela do samoubistva. Složenost njene sudbine je u tome što je njen muž Sergej Efron bio "čekista" - rezident NKVD-a u Parizu, gde je uhodio sopstvenu ženu, što NKVD-u nije smetalo da ga kasnije strelja. Pronašao sam i pisma koje je Marina Cvetajeva pisala Beriji, gde ona pokušava da spase svoje bližnje. Postoji fascikla o istrazi nad Sergejem Efronom, o stanju njegovog zdravlja u tamnici. Njega su toliko mučili da je on oboleo psihički, čak je imao halucinacije, njemu se neprekdino činilo da čuje glas svoje preminule supruge. Mislio da je ona bila u drugoj tamnici. I to mu je padalo teže od bilo čega jer je on bio svestan da je uzrok njene smrti, čak mu se, na momente, čnilo da čuje stihove koji su samo njih dvoje znali, i niko drugi.
Osvetlili ste i ruski "Srebrni vek".
- To je bilo najtužnije vreme u ruskoj istoriji, jer tada je bilo puno umetnika i filozofa koji su jednostavno nestali. Do nas su doprle samo krhotine tog "Srebrnog veka". Do mene su došla samo dokumenta o Berđajevu, Korsavinu i dvojici pesnika - Belom i Vološinu. U to vreme je Lenjin došao na ideju da izvrši amputaciju na mozgu naroda i da najpametnije izbaci iz zemlje. Sastavljen je spisak od 150 ljudi, najumnijih filozofa, naučnika, pisaca, ekonomista koji su pohapšeni. Saslušavani su, i predloženo im je ili da budu streljani, ili da napuste zemlju. Tako su ih jednim brodom sve prebacili u Nemačku. Najveći broj ovih ljudi završio je svoj život u emigraciji.
Najavili ste i treću knjigu, ko će se sve naći u njoj? - Ostao mi je još Šolohov, Platonov, Pasternak...
Mislio sam da sam završio, posle prve knjige, svoju misiju, ali evo već deset godina se bavim Lubjankom i u obavezi sam da ne propustim nijednu ličnost. Vidite, svaki težak istorijski trenutak traži svoje žrtve.
Bili ste na Kosovu, kakvi su vaši utisci?
- Video sam tragove strašnog zločina. Jedna je stvar kad čitaš novine i gledaš televiziju, a druga kada gledaš sopstvenim očima. S jedne strane, vidiš razrušenu kuću, školu u ruševinama, a s druge strane, stare srpske spomenike, manastire, svetinje i tada shvatiš da su došli novi varvari koji uništavaju jednu hiljadugodišnju kulturu. Shvatio sam da je na Kosovu reč o sukobu civilizacija. Istovremeno sam, a to je čudno, stalno slušao pesmu oko sebe. Ljudi su svuda oko mene pevali i to me je radovalo. Pevali su i vojnici, čak i o minama. Video sam da je Srbija puna pesme. Srbi svi pevaju... Pesma je takođe simbol i ako čovek peva, znači da nije pobeđen. Kada sam čuo da je Jugoslavija bombardovana, prvo moje osećanje i pomisao bila je: oni su poludeli i ja im nikad neću oprostiti. Onda sam pomislio šta ja sve tu mogu, protiv te snažne mašine. Oni su doživeli jedan moralan poraz u meni, jednom čoveku. A onda sam pomislio da su to isto doživeli kod miliona ljudi. Većina ljudi u svetu ipak nije podržala tu agresiju, ali sada je sve to gotovo i ja se nadam da se ta sramota više nikada neće ponoviti vašem narodu. Svaki događaj odvija se najpre u ljudskoj svesti pa se tek onda dogodi u stvarnosti. Njihov moralni poraz je pretpostavka za našu buduću pobedu.
Mila Milosaljević
01.01.00
Glas javnosti 10.02.2000.
"Izneneđenja Lubjanke" Vitalija Šentalinskog
O zločinima bez kazne Druga knjiga ruskog pisca Vitalija Šentalinskog "Iznenađenja Lubjanke" pojvila se u vreme Sajma knjiga u izdanju "Paideie". Tek sada je predstavljena, iako je njen autor u vreme Sajma bio na promociji.
O knjizi koja se na dokumentaran način bavi piscima u arhivima KGB-a, u Biblioteci Grada Beograda govorio je akademik Nikola Milošević označivši je kao "knjigu koja služe kao bedeker ličnosti i sistema".
Da bi ilustrovao sadržaj Milošević je ispričao sudbinu humoriste Nikolaja Erdmana čije stihove je Kačalov jednom prilikom govorio Staljinu, i oni mu se nisu svideli. Humorista je uhapšen 1933. na snimanju filma "Veseli dečaci" sa koscenaristom Vladimirom Masom. Erdman je našao u Lubjanki a kao opravdanje za hapšenje poslužio je spisak koji je jednom veselom prilikom napravio upisujući imena onih koje bi želeo da vidi na svojoj sahrani.
U ovoj, drugoj knjizi "Iznenađenja Ljubanke" ispričana je i nesrećna sudbina Marine Cvetajeve, njenog muža Sergeja Efrona i njihove ćerke Arijadne.
U knjizi koju je sa ruskog prevela Neda Nikolić Bobić ispričane su sudbine Tolstoja, Koroljenka, Berđajeva, Belog, Vološina, Bulgakova, Platonova, Šolohova, Erdmana, Pasternaka...
Treća knjiga, uprkos činjenici da je sve teže doći do dokumenata i da je fotokopiranje Šentalinskom zabranjeno, pojaviće se u maju. Prvo na srpskom u izdanju"Paideie" .U njoj će se, pored ostalih naći priča o Ani Ahmatovoj , Gumiljovu...
O. Đ.
