15.09.07 Popboks
Repis remix
BARBI MARKOVIĆ – Izlaženje
Eksplicitno okarakterisan od strane autorke kao hejterski roman, Izlaženje će pozdraviti hejteri beogradskog klabinga, a oni koji vredno izlaze verovatno neće imati snage da se izbore sa tim surovim stavovima
Luka Ivanović
Debi roman autorke Barbi Marković (pravo ime Barbara, rođena 1980) predstavlja zanimljiv eksperiment koji su ona i izdavačka kuća Rende okarakterisali kao roman-remiks (iako bi preciznije bilo REpis, kao u reči prepis).
Kao izvorni tekst korišćen je kratki roman/novela austrijskog pisca Thomasa Bernharda (1931-1989), ali je sam tekst rekontekstualizovan promenom značenja reči, zadržavajući celopkupnu strukturu romana i samu originalnu piščevu rečenicu. S obzirom da originalno delo Gehen (Hodanje) do danas nije prevedeno na naš jezik, ostaje nam preko weba dostupan prvi pasus na engleskom da bismo ilustrovali ovaj vid re-pisanja.
“Whereas, before Karrer went mad, I used to go walking with Oehler only on Wednesdays, now I go walking--now that Karrer has gone mad--with Oehler on Monday as well.
Because Karrer used to go walking with me on Monday, you go walking on Monday with me as well, now that Karrer no longer goes walking with me on Monday, says Oehler, after Karrer had gone mad and had immediately gone into Steinhof.”
...nakon Barbine intervencije postaje:
“Dok sam, pre nego što se Bojana zasitila klabinga, izlazila s Milicom samo subotom, sada, nakon što se Bojana zasitila, izlazim s Milicom i nedeljom.
Pošto je Bojana nedeljom izlazila sa mnom, ti sada, nakon što Bojana nedeljom više ne izlazi sa mnom, izlaziš sa mnom i nedeljom, kaže Milica, nakon što se Bojana zasitila ispred tevea.”
Ako su Bernhardovi junaci više ili manje ludi šetači koji verovatno zaglavljuju po kafanama i završavaju u bolnici/ludnici, kod Barbi su oni klaberi/klaberke koji zaglavljuju po beogradskim klubovima i završavaju ispred tevea. Eksplicitno okarakterisan od strane autorke kao “hejterski”, roman Izlaženje će pozdraviti hejteri beogradskog klabinga, a oni koji vredno izlaze verovatno neće imati snage da se izbore sa surovim stavovima koji se navode. Što zbog identifikacije sa samoobmanjujućom zabavom ( “samoobmana je shodno tome jedino realno mesto zabave”), što zbog činjenica da se ništa nije promenilo u noćnom/klupskom životu, ili je dodatno propalo.
Mada nemamo eksplicitno postavljeno vreme u kome se radnja odvija (kroz monolog Milice u trećem, i ređe u neimenovanom prvom licu) može se zaključiti da su, ukoliko pogledamo realnu istoriju klupskog Beograda, centralni događaj dani neposredno pred prvi nastup Richie Hawtina (u knjizi, kao i od strane većine klabera, oslovljavanog kao Plastikman, što je ime koje je vezano samo za njegov studijski rad) leta 2004. godine.
Iako se sve vreme dokumentaristički lamentira nad sudbinom beogradskog klabinga sa svim svojim činiocima, kulminacija zalazi u polje fantastičnog. Pa autorka za tu priliku situaciju koja je postojala u stvarnosti dopunjuje postupkom jedne od klupskih junakinja koji bi se mogao shvatiti kao njen (autorkin) konačni manifest.
“Baš ste pozeri, pozerčine, kaže Bojana ekstra-Beograđanima pred kamerama. Koliko je meni bilo neprijatno dokazuje činjenica da sam više puta naručivala tekilu za tekilom da mi bi bilo manje hevi, ali onda je Bojana potrčala, trčala, istrčala na scenu, malo se saplela, naletela na mikspult, uzela neki mikrofon i rekla: verovatno je to zbog stanja u ovoj zemlji, možda zbog društvene situacije, ali ne mogu da uzimam u obzir društvenu situaciju, nema obzira u klabingu, dodala je tiše, držeći jednako mirkofon, s Plastikmenom u pozadini, premeštajući uključeni mikrofon iz ruke u ruku, verovatno da bi se oslobodila treme, kaže Milica Milošu, a onda je, Bojana, ponovo počela svoje zaključke i optužbe protiv beogradskog klabinga, tačnije protiv vip-klase.”
Ona je ubrzo nakon pisanja knjige napustila beogradski noćni život, ali i sam Beograd, pa danas više radi a manje izlazi u Beču.
Kako su tri devojke i jedan mladić sa svojim gay coming outom glavni likovi koji su više objekti/žrtve klabinga, uz njihove stavove koje uglavnom dobijamo kao prepričane i neproverene, znatno bliže i poznatije deluju beogradski klubovi Bassment i Idiot. Tokom godina u klubovima taloženi čulni nadražaji primoravaju čitaoca na identifikaciju sa klaberom i ličnim iskustvom u ovim prostorima (pod uslovom da je upoznat sa njima). Najviše zbog toga, ovo je vrlo beogradska knjiga, koja će svoj (ne)uspeh moći da izgradi najviše na beogradskoj publici, recipročno ličnoj iskrenošću iste.
Debi roman autorke Barbi Marković (pravo ime Barbara, rođena 1980) predstavlja zanimljiv eksperiment koji su ona i izdavačka kuća Rende okarakterisali kao roman-remiks (iako bi preciznije bilo REpis, kao u reči prepis).
Kao izvorni tekst korišćen je kratki roman/novela austrijskog pisca Thomasa Bernharda (1931-1989), ali je sam tekst rekontekstualizovan promenom značenja reči, zadržavajući celopkupnu strukturu romana i samu originalnu piščevu rečenicu. S obzirom da originalno delo Gehen (Hodanje) do danas nije prevedeno na naš jezik, ostaje nam preko weba dostupan prvi pasus na engleskom da bismo ilustrovali ovaj vid re-pisanja.
“Whereas, before Karrer went mad, I used to go walking with Oehler only on Wednesdays, now I go walking--now that Karrer has gone mad--with Oehler on Monday as well.
Because Karrer used to go walking with me on Monday, you go walking on Monday with me as well, now that Karrer no longer goes walking with me on Monday, says Oehler, after Karrer had gone mad and had immediately gone into Steinhof.”
...nakon Barbine intervencije postaje:
“Dok sam, pre nego što se Bojana zasitila klabinga, izlazila s Milicom samo subotom, sada, nakon što se Bojana zasitila, izlazim s Milicom i nedeljom.
Pošto je Bojana nedeljom izlazila sa mnom, ti sada, nakon što Bojana nedeljom više ne izlazi sa mnom, izlaziš sa mnom i nedeljom, kaže Milica, nakon što se Bojana zasitila ispred tevea.”
Ako su Bernhardovi junaci više ili manje ludi šetači koji verovatno zaglavljuju po kafanama i završavaju u bolnici/ludnici, kod Barbi su oni klaberi/klaberke koji zaglavljuju po beogradskim klubovima i završavaju ispred tevea. Eksplicitno okarakterisan od strane autorke kao “hejterski”, roman Izlaženje će pozdraviti hejteri beogradskog klabinga, a oni koji vredno izlaze verovatno neće imati snage da se izbore sa surovim stavovima koji se navode. Što zbog identifikacije sa samoobmanjujućom zabavom ( “samoobmana je shodno tome jedino realno mesto zabave”), što zbog činjenica da se ništa nije promenilo u noćnom/klupskom životu, ili je dodatno propalo.
Mada nemamo eksplicitno postavljeno vreme u kome se radnja odvija (kroz monolog Milice u trećem, i ređe u neimenovanom prvom licu) može se zaključiti da su, ukoliko pogledamo realnu istoriju klupskog Beograda, centralni događaj dani neposredno pred prvi nastup Richie Hawtina (u knjizi, kao i od strane većine klabera, oslovljavanog kao Plastikman, što je ime koje je vezano samo za njegov studijski rad) leta 2004. godine.
Iako se sve vreme dokumentaristički lamentira nad sudbinom beogradskog klabinga sa svim svojim činiocima, kulminacija zalazi u polje fantastičnog. Pa autorka za tu priliku situaciju koja je postojala u stvarnosti dopunjuje postupkom jedne od klupskih junakinja koji bi se mogao shvatiti kao njen (autorkin) konačni manifest.
“Baš ste pozeri, pozerčine, kaže Bojana ekstra-Beograđanima pred kamerama. Koliko je meni bilo neprijatno dokazuje činjenica da sam više puta naručivala tekilu za tekilom da mi bi bilo manje hevi, ali onda je Bojana potrčala, trčala, istrčala na scenu, malo se saplela, naletela na mikspult, uzela neki mikrofon i rekla: verovatno je to zbog stanja u ovoj zemlji, možda zbog društvene situacije, ali ne mogu da uzimam u obzir društvenu situaciju, nema obzira u klabingu, dodala je tiše, držeći jednako mirkofon, s Plastikmenom u pozadini, premeštajući uključeni mikrofon iz ruke u ruku, verovatno da bi se oslobodila treme, kaže Milica Milošu, a onda je, Bojana, ponovo počela svoje zaključke i optužbe protiv beogradskog klabinga, tačnije protiv vip-klase.”
Ona je ubrzo nakon pisanja knjige napustila beogradski noćni život, ali i sam Beograd, pa danas više radi a manje izlazi u Beču.
Kako su tri devojke i jedan mladić sa svojim gay coming outom glavni likovi koji su više objekti/žrtve klabinga, uz njihove stavove koje uglavnom dobijamo kao prepričane i neproverene, znatno bliže i poznatije deluju beogradski klubovi Bassment i Idiot. Tokom godina u klubovima taloženi čulni nadražaji primoravaju čitaoca na identifikaciju sa klaberom i ličnim iskustvom u ovim prostorima (pod uslovom da je upoznat sa njima). Najviše zbog toga, ovo je vrlo beogradska knjiga, koja će svoj (ne)uspeh moći da izgradi najviše na beogradskoj publici, recipročno ličnoj iskrenošću iste. Repis playlist:
Tokom Izlaženja prepliću se delovi playliste, sa više ili manje uredno tagovanim MP3 fajlovima, kojima je naknadno odsečena ova ekstenzija, ali se uz pojedine pesme moze uočiti. Poslednje izdanje koje je autorka izabrala da bude viđeno među tekstom je iz 2003, a muzika preseca studijske mixeve poznatih DJ-eva, bootleg mixeve skinute sa interneta, hype albume 90-ih (Tricky, NIN...) i 00-ih (Matthew Herbert), uz velike doze opuštajuće elektronike i duba. Sva muzika izlistana je na kraju umesto pogovora.
18.05.07 Vreme
BG pogledi
Izlaženje, Barbi Marković
U svakom trenutku možemo da odemo predaleko u izlaženju.
Njih dve su, dakle, drugarice, i zajedno izlaze subotom i nedeljom, što u Bejsment ("koji je fensi"), što u Idiot ("koji je treš"). Za razliku od njih, Bojana, drugarica br. 3, malko je prsla od svega toga, i "zakovala se ispred tevea". Ko zna da li će ikada još ustati odande. A sve to, dakako, ima veze i s njenim dečkom, takođe prilježnim klaberom, koji je nedavno izveo svoj gej kaming-aut. U čemu nikako nije usamljen. I što bi trebalo da je sasvim OK, ali izgleda da nekako nije. Baš kao i svi ti blazirani beeeogradski VIP-klaberi, kojima će jedna od drugarica, kad joj dojade, održati prigodnu javnu vakelu. A što će se na kraju samo odlično uklopiti u nastup znamenitog uvoznog DJ-a, kao ljutkasti začin za neko ukusno jelo... Eto, o tome se, manje-više, "radi" u Izlaženju, kompaktnom debitantskom romančiću Barbare Barbi Marković.
Rekao bi čovek da takvih knjiga sigurno ima okolo koliko hoćeš, ali to je sasvim daleko od istine: nema ih uopšte. Zato je valjda i njena recepcija bila zapanjujuće sveobuhvatna: ni tanjeg knjižuljka, ni debljeg sloja prašine koja se digla oko nje! Te uži izbor za NIN-ovu, te brojni prikazi, te forumska razglabanja; čak je i u Betonu upriličen jedan zanimljiv imenjački "karaoke obračun" glede vrednosnih dometa romanesknog prvenca mlade beogradsko-bečke germanistkinje. Pri svemu tome, ne primetih da je bilo ko od prikazopišućih "priznao" da je čitao knjigu koju Barbi M. "remiksuje": Hodanje Tomasa Bernharda. A bez toga, svi pomalo imamo problem, zar ne? Nisam je, da se razumemo, čitao ni ja: srpski prevod ne postoji tj. nije objavljen, na nemačkom ne čitam, a do engleskog prevoda nisam uspeo da dođem. Koliko sam razabrao, isto ili slično vredi i za druge koji su o ovoj knjizi pisali. I šta ćemo sad? Znamo li uopšte o čemu govorimo kada govorimo o Izlaženju? Možemo li razumeti pravu prirodu tog intertekstualnog prožimanja bez kompletnog uvida u Hodanje? Ako mene pitate, bolje bih se osećao da znam pouzdane odgovore na ovo pitanje. Ovako, ostaje da se oslonimo na reči same Barbi M. koja je, u intervjuu Plastelinu, na pitanje da objasni tajnu vezu sa Bernhardovom novelom, rekla da te veze ima "do te mere da ga je moguće okarakterisati kao čudan prevod. Oslanjajući se na strukturu Bernhardovih rečenica, prevodeći, menjala sam pojedine reči i delove rečenica tako da dobijem održivu priču o Beogradu i beogradskom klabingu" (etc.).
Dobro, i šta sad da radimo? Ništa, da čekamo Hodanje... U međuvremenu, možemo pokušati da čitamo Izlaženje apstrahujući njegov austrijski predložak, pa šta nam Bog da. Naravno, ovo ne znači i ignorisanje Bernharda "kao takvog", jer je to, uostalom, sasvim nemoguće: svakome ko je makar i zavirio u bernhardovski svet vrlo brzo će postati jasno da Barbi Marković u ovoj knjizi baštini nešto veoma važno od njegovog osećanja sveta, ali i osećanja proznog teksta kao gnevne koliko i lucidne litanije protiv Stanja Stvari u svetu koji je neprijateljski, poništiteljski okrutan prema svemu što preskače senku tupog "klajnbirgeraja", protiv sveta koji neprestano povređuje, i kojem se možeš suprotstaviti još samo "hejterskim" uzvikivanjem pogrda. Kao i brojni Bernhardovi prozni i dramski junaci, naratorka Izlaženja opsesivno varira svoje pažnje jedino dostojan Problem, u ovom slučaju čamotinju i nekim čemernim glamurčićem loše prikrivenu bedu famoznog beogradskog "noćnog života", i to ne onog turbo-folkerskog – o kojem se u svetu Izlaženja naprosto-nema-šta-za-reći, kao da i ne postoji – nego upravo onog "hiperurbanog", dakle klabinga. E sad, teško je osuditi onoga ko na ovo odreaguje odmahivanjem ruke: e, baš me nešto briga za nekakav "beogradski klabing" i sve u vezi s njim... Potpisniku ovih redova takva je rečenica načelno vrlo bliska. Baš kao i (post)tinejdžerska smaranja. Pitanje je, dakle: ima li tu nešto drugo... Pa ako nema, da se razilazimo!
Bilo bi odviše lako/sumnjivo lako dati negativan odgovor: Barbi Marković, naime, jedva da za koji trenutak izvodi Izlaženje iz zadimljenih klubova u kojima se skače i gutaju se šarene pilulilule. Pa ipak, držeći se dosledno jednog naizgled krajnje suženog – otuda i "autsajderima" pretpostavljeno nerazumljivog i nezanimljivog – sociokulturnog serkla, sve sa njegovim autističnim slengom, Barbi uspeva da monolog svoje junakinje, koji je, pak, prepričavanje monologa druge njene junakinje (što je caka koja je, osim kod Bernharda, sjajno izvedena i kod Orasia Kasteljanosa Moje, u izvanrednom romančiću Gađenje), ipak nekako "poopšti" tako da od Izlaženja na koncu napravi jednu odlično izvedenu – doduše, i starim majstorom poštapanu – priču, povremeno čak vrlo duhovitu (traktat o "beogradskim pogledima", o mladim BG snopčićima kao o "seoskoj deci bez naglaska", ili pak o reči eekstra...) kroz koju se "providi" posve "realni" Beograd ovog doba, onaj prozaični jutarnji Beograd koji te na kraju uvek dočeka, tamo negde oko Zelenog venca, dok se – baš kao junakinja Izlaženja – vraćaš kući prvim autobusom.
Biće da se stari austrijski namćor ne bi mnogo ljutio na mladu srpsku spisateljicu koja je njegovo Hodanje upotrebila kao štake za uspravljanje jednog književnog teksta koji uspeva da, kroz svu svoju "izvedenost", bude na koncu osebujniji i izvorniji od koječega drugog u mediokritetskoj nam "aktuelnoj književnoj produkciji".
Teofil Pančić
12.04.07 Plastelin.com
Roman o hejtovanju i klabingu
Izlaženje, Barbara Barbi Marković
Izdavčka kuća "Rende" objavila je prvi roman mlade beogradske spisateljice Barbare Marković (1980). Roman "Izlaženje" rasvetljava sve strane beogradskog klabinga, krijući pritom i na planu forme jednu zanimljivu igru. Naime, Barbi Marković remiksuje i skrečuje novelu "Hodanje" poznatog austrijskog književnika Tomasa Bernharda. Romani imaju isti broj stranica, isti broj rečenica, Bernhardovom liku Karera odgovara Bojana, glavna junakinja Barbarinog romana. Gde se Karer pojavi u rečenici, pojavljuje se i Bojana, kada Karer krene u šetnju ulicom, Bojana ulazi u klub. "Dakle, svi pojmovi i likovi su zamenjeni, ali je ritam i način govora isti", kaže Barbara Marković. "Ipak, najvažnije mi je bilo da u srpsku književnost uvedem tu bujicu mržnje i kritikovanja, to "hejtovanje", kako sam ga nazvala, to tipično austrijsko izlaženje na binu, podizanje ruke i tirade: Vi, odvratni ljudi"...
Kako vam se "beogradski klabing" nametnuo kao tema, toliko da ste napisali roman-esej o tom fenomenu?
- Pogodilo se da sam u godinama kada tinejdž-mase počinju i nastavljaju da izlaze, istovremeno čitala Prusta koji je na sličan način opsednut salonskim skupovima, tojest soarejama i umetnošću svog vremena: kako neki ljudi i neke slike i kompozicije dolaze u prvi plan, a zatim izlaze iz mode. Zatim sam u neko doba počela da se pitam kako to isto funkcioniše na primeru mog života. I zašto to radim-o. Ali nikad nisam napisala esej. "Roman"(novela) "Izlaženje" bio je eksperiment u koji se (nikad ne napisani i nikad do kraja ne domišljeni) esej slučajno i nesvesno dobro uklopio.
Imam utisak da se Vašim junacima smučio klabing.
- Pomenuti junaci su nastali kao sinteza mojih prijatelja i likova iz novele Tomasa Bernharda. Dakle sinteza Beograđana kojima je dosta stalno jednog te istog problematičnog i siromašnog grada i Bernhardovih mizantropa. Da sam pisala o studiranju, mojim junacima bi se bilo smučilo studiranje.
Iza teme klabinga otvaraju se neka ozbiljna sociološka pitanja. Recimo, o životu u Beogradu...
-Na svu sreću, i na moje iznenađenje, priča ne završava na jednoj socijalnoj grupi. Priča o zatvorenosti, očaju, besu i vrtenju u krug, mogla bi da se prepeva u državnu himnnu.
Vaš roman ima tajnu vezu sa novelom "Hodanje" Tomasa Bernharda?
- Do te mere da ga je moguće okarakterisati kao čudan prevod. Oslanjajući se na strukturu Bernhardovih rečenica, prevodeći, menjala sam pojedine reči i delove rečenica, tako da dobijem održivu priču o Beogradu i beogradskom klabingu. Ceo ovaj projekat bio je pokušaj da se nešto tipično za jednu književnost prenese u drugu i načini domaćim. Da se tipično Bernhardovo, i u austrijskoj književnosti prilično rasprostranjeno, opsesivno pljuvanje i džangrizanje dovede i kod nas i prokomunicira sa domaćom knjizevnošću.
Junaci hodaju paralelno sa Bernhardovim likovima?
- Čini mi se da sam napisala knjigu paralelnu sa novelom "Hodanje" Tomasa Bernharda, prateći građu radnje kao i pojedinih rečenica, ali pišući o skroz drugim stvarima. U vezi sa načinom na koji je nastala, ova knjiga se poigrava pitanjem ko je i šta je u stvari autor, budući da se, pozajmljujući način mišljenja od "genija", misleći paralelno sa njim, odričem prava na zvanje originalne, talentovane i bogom dane književnice. Možda bi moglo da se kaže da sam pripomogla jednom tekstu da nastane.
Autor: Mića Vujičić
07.03.07 Plastelin.com
Bernhard i BG klabing
Izlaženje, Barbara Barbi Marković
Ne prođe mnogo vremena a da neko po hiljaditi put ne postavi ono nesuvislo i otrcano pitanje šta pisati kada je već sve napisano. Ili, za one koji vole grubu varijantu, da li uopšte i pisati i da li je sve napisano. Prvi roman Barbare Marković (Beograd, 1980) daje sasvim orginalan odgovor. Možda mnogo toga jeste napisano, ali "uzdah i izdah" tehno ere jesu skreč i remiks. Tu gornje crne slutnje padaju u vodu. Tehno doba ne uništava vinil-ploče, nego ih reciklira na orginalan način, gurajući ih prstima, dok se okreću, malo napred, pa malo nazad (skreč). Ono što je već napisano tako ostaje u pozadini - kao muzički zapis bez koga se ne može - a skreč stvara remiks, ili pre nešto sasvim novo - novo koje će izbrisati svaki znak pitanja.
Šta to skrečuje i od čega pravi remiks Barbara Marković? Od novele "Hodanje" austrijskog pisca Tomasa Bernharda (1931-1989), objašnjavajući već u prologu svog romana - "Tomas Bernhard HODANJE (rmx) Barbi IZLAŽENJE" - o kakvom je proznom eksperimentu reč. "Stalno misliti između svih mogućnosti ljudske glave i osećati između svih mogućnosti ljudskog mozga i razvlačiti se između svih mogućnosti ljudskog karaktera.", citira Barbara na početku Bernharda. Zatim čini: "Skreč" i odmah ispod tog citata dobijamo remiks navedenog pasusa koji će nam otkriti suštinu teme kojom će se spisateljica baviti. "Stalno misliti između svih muzičkih stilova, drogirati se između svih mogućnosti ljudskog mozga i razgovarati između svih mogućnosti ljudskog karaktera."
Zaista odlična i (još jednom) sasvim orginalna zamisao o strukturi knjige, koja će dobiti na snazi kada se tome dodaju još neke tačke dodira sa velikim i gorkim Bernhardom. "Romani imaju isti broj stranica, isti broj rečenica, Bernhardovom liku Karera odgovara moja Bojana. Gde se Karer pojavi u rečenici, pojavljuje se i moja Bojana, kada Karer krene u šetnju ulicom, moja Bojana ulazi u klub. Sve pojmove i likove sam zamenila, ali je ritam i način govora isti", kaže u jednom intervjuu Barbara Marković. "Ipak, najvažnije mi je bilo da u srpsku književnost uvedem tu bujicu mržnje i kritikovanja, to "hejtovanje", kako sam ga nazvala, to tipično austrijsko izlaženje na binu, podizanje ruke i tirade: "Vi, odvratni ljudi"...
Jasno da to nije bio nimalo lak remiks. No, ona ne samo da je uspela da ponovo zavrti Bernhardovu ploču i to vrhovima svojih prstiju, nego je uspela i da napravi jednu ozbiljnu i hrabru igru kada je o jeziku kojim je priča ispripovedana reč. Zanimljivo je kako se taj neobični jezik - prepun ponavljanja koja odzvanjaju poput buke tupih udaraca koji dopiru iz beogradskih klubova - dobro uklopio u tematski osnov "Izlaženja". Jezička struktura romana bila je sjajna osnova za njegovu temu i ponudila je čitav niz zagonetki iza kojih se uvek otkrivaju novi konteksti storije. "Izlaženje" je, dakle, jedna ozbiljna, na momente čak i esejistička, priča o beogradskom klabingu, o klaberima i noćnom životu Beograda, ali i priča skrojena tako da se u zagušljivom svetu klubova i mirisu noći, mogu pronaći i mnogo širi nivoi smislenosti, koji upućuju na ozbiljne sociološke probleme, kojih ima i tamo dokle klabing muzičke liste ne dopiru. Klabing je ovde prikazan kao jedini izlaz iz grozne svakodnevnice, ali je upravo klub ključno mesto među čijim zidovima vidimo posledice izolacije i nagoveštaj nimalo srdačnog susreta sa životom koji te ujutro čeka. "Nakon beogradske zabave odjednom čekati jutarnji prevoz na Zelenom vencu (na Slaviji), to je strašno, kaže Bojana. Kada se odjednom ponovo suočiš s dnevnim svetlom, kaže Bojana. Koliko prljavštine..."
S obzirom da se radi o prvoj knjizi, treba odmah podvući da "Izlaženje" nije nastalo kao nekakvo banalno oduševljenje Bernhardom. Naprotiv! Roman je toliko dobro i zrelo koncipiran da se "Hodanje" tokom čitanja gotovo i zaboravlja. Barbara Marković poseduje ogroman pripovedački talenat. Četiri dobro isprofilisana junaka, sa samo jednim većim zapletom, i sve to na stotinu stranica! Lako - teorijski ulazak u srž klabinga i klabera. Kada se tome još dodaju i svi ti za prvo čitanje i ne toliko potrebni podaci o tematskim, ili još pre formalnim simetrijama sa Bernhardom - dobijamo delo debitanta koji iz prvog koraka ulazi u izbor za najvažniju književnu nagradu.
(Skreč. Seti se / Barbara / Bez prestanka je kišilo nad Beogradom toga dana / A ti si skrečovala / nasmejana...)
Autor: Mića Vujičić
24.11.06 NIN
Izuzetni autsajderi
Izlaženje, Barbi Marković
Takozvani alternativni izdavač i minimalistički skromna oprema, to su prateća obeležja što sasvim priliče ovom kratkom romanu, ili dužoj noveli, a prvoj knjizi Barbi Marković (1980), koju je samo previđajući neposredne autorske naznake moguće gurnuti u bezbednu ladicu s etiketom “generacijske književnosti”.
Ova pregnantna pripovest o beogradskim “klaberima” i njihovom zatvorenom svetu celonoćnih izlazaka i celodnevnih razabiranja od prve stranice, tačnije od epigrafske napomene koja prethodi samoj priči, sklopljena je, naime, na način koji dovodi u pitanje isključiva etiketiranja pomenute vrste. Pozivajući se na kultnog, u poslednje vreme i kod nas često prevođenog i igranog austrijskog pisca Tomasa Bernharda (1931-1989), i namenjujući svom neobičnom ostvarenju status svojevrsnog “remiks” pripovedanja po ugledu na jednu od njegovih ranih pripovetki pod naslovom Hodanje (1971), Markovićeva je, čini se, predupredila moguće prigovore o generacijskoj samodovoljnosti i intelektualnoj autističnosti. Valja reći da se, po utisku ovog čitaoca, pri svemu tome ipak ne radi o površnom ili pomodarskom prisustvu “berndhardovštine”, već pre o dubljem, takoreći strukturalnom dosluhu, koji punu težinu dobija onda kad se, negde u drugoj polovini knjige, u igru čitanja i razumevanja eksplicitno uključi još i vitgenštajnovski misaoni horizont, zahvaljujući stalnoj, minucioznoj pripovedačkoj tematizaciji logičko-jezičkih paradoksa prisutan zapravo još od samog njenog početka.
Neće, otuda, biti neumesno ako se kaže da je Izlaženje inteligentno zamišljena pripovest koja svojom ukupnošću prerasta sumorno i izolovano iskustvo tek jednog, posleratnog i postembargovskog naraštaja, sve vreme, na prvi pogled, upravo svedočeći samo o njemu. Pripovedajući o Bojani, Milici, Banetu, Milošu i ostalim fanatičnim prestoničkim klaberima koji svoje dane i noći troše između krajnje posvećenosti i krajnje zasićenosti, između “kuliranja” i prikrivenog očajanja ili otvorene rezignacije, Barbi Marković u isti mah – što je možda ovde i najizrazitiji bernhardovski momenat – pripoveda i o posledicama sveukupne kolektivne izolacije, tek filtriranim kroz generacijski žargon i mentalitet. Slengovski “sužen” rečnik, odnosno situaciona škrtost i repetitivnost ovde su, pri tome, u službi neprekidnog narativnog fokusiranja kroz preosetljivu, idiosinkratičnu svest ovih “izuzetnih autsajdera”, iz čega, gotovo iznenađujuće, a u stvari neizbežno, proizlazi jedva prikrivena dramatičnost njihove, do golih mentalnih razmera svedene kamerne storije.
Baš u tom stešnjenom prostoru “trenja” između simptomatično osiromašenog jezika, fatalno skučenih života i hiperrefleksivne svesti junaka-pripovedača pojavljuje se onaj neprestano obnavljajući “višak” koji predstavlja moguću literarnu značajnost ove naizgled neupadljive knjižice. Bez kompleksa zajmeći stil (“ohlađena” ekspresija, megaparagrafska naracija) i izražajni sklop (jezičko-logička “igrivost”) od Bernharda, Vitgenštajna i možda još ponekog, a primenjujući ih na “neprimereno” prozaične i naizgled (s)misaono ispražnjene tehno-generacijske sadržaje, Izlaženje na veoma precizan način tematizuje u dobroj meri opšte stanje kroz jedan naraštajno paradigmatičan senzibilitet. (Pre)naglašeno tekstualno insistiranje na medijskim amblemima, u obliku di-d`ej remiks-listinga, predstavlja pri tom neku vrstu manirističkog duga tom istom senzibilitetu, kao što, s druge strane, diskretno podrugljivo doticanje postmodernizma upućuje na traganje za sopstvenim stilom, koji ne bi bio tek puko oponašanje ili pak oponiranje, već autentičan glas situacije i vremena, sposoban da bitno izrazi, ali i premaši neposredne podsticaje.
Sudeći po svemu, Izlaženje je retko zrelo debitantsko ostvarenje, minimalistički zamišljena knjiga o generacijskim nevoljama i nadgeneracijskim paradoksima koja je, čini se, u okviru takvog koncepta, a uz zanemarljive gubitke, uspela da ostvari gotovo maksimum efekata. I mada to ne mora nužno da bude i jemstvo za budućnost, Barbi Marković valja upamtiti kao jedno od onih književnih imena koja obećavaju, a njenu knjigu kao pravi izdanak jedne nove, dosad zapravo beletristički neprepoznate osećajnosti koja se, zahtevajući svoj etabliran kulturni oblik, njome možda prvi put superiorno oglašava u ovdašnjoj književnoj javnosti.
Tihomir Brajović
18.06.06 Glas javnosti
Beograd noću i Tomas Bernhard
Izlaženje, Barbi Marković
Beograd se pretvorio u rezervat, u neku vrstu zoološkog vrta, u jedno zatvoreno mesto gde se uvek sreću isti ljudi i svi su zagledani samo u sebeBarbi Marković, mlada književnica iz Beograda na privremenom boravku u Beču, objavila je ovih dana roman "Izlaženje" (Rende). Ako ste mislili da je nemoguće povezati beogradski klabing i poetiku "pljuvanja" austrijskog pisca Tomasa Bernharda, prevarili ste se jer je Barbi upravo to uradila. Naime, ona je na tragu Bernhardovog romana "Hodanje" (1971) napisala roman "Izlaženje", pokušavajući da u srpsku literaturu uvede "poetiku pljuvanja" ili "tiradu mržnje", svojstvene austrijskoj dramskoj književnosti:
- Romani imaju isti broj stranica, isti broj rečenica, Bernhardovom liku Karera odgovara moja Bojana, gde se Karer pojavi u rečenici, pojavljuje se i moja Bojana, kada Karer krene u šetnju ulicom, moja Bojana ulazi u klub, sve pojmove i likove sam zamenila, ali je ritam i način govora isti... Ipak, najvažnije mi je bilo da u srpsku književnost uvedem tu bujicu mržnje i kritikovanja, to "hejtovanje", kako sam ga nazvala, to tipično austrijsko izlaženje na binu, podizanje ruke i tirade "Vi, odvratni ljudi...", što imamo i kod Handkea ili Vinklera.
Inače, srpska kultura prihvatila je odavno "crni osmeh" Tomasa Bernharda, prvo kao pisca romana, a potom i kao dramskog pisca. Već sledeće sezone dva naša pozorišta igraće njegove drame, a prevedeno je i nekoliko romana i kratkih priča, kao što su "Mraz", "Vitgenštajnov sinovac", "Gubitnik", "Ludilo", "Stari majstori". Bernhard je, međutim, i Austriji, gde je testamentom zabranio izvođenje svojih drama, danas svojevrstan brend.
- Bio je državni neprijatelj, a sada je postao zvezda. Danas se igra u konzervativnom Burgteatru, a njegov izdavač je "Zurkamp", najuglednija kuća u Austriji. Čak je i Vladimir Arsenijević imao izvesnih problema s vlasnicima autorskih prava jer, kada ih je obavestio da će objaviti knjigu koja je remiks "Hodanja", prvo nisu razumeli, a onda su poslali poruku "da se ubuduće uzdržava od takvih eksperimenata". Neko je tada primetio da Bernhard sigurno ne bi tako reagovao. Naravno, on je sada zvezda, valjda i zato što su videli da je toliko popularan u svetu, kaže Barbi Marković.
Kako se ti osećaš u Beču i da li je Bernhard malo preterivao u svojoj opsesivnoj, oštroj kritici sopstvenog naroda?
- Ja sam tamo kratko, ali nedavno je jedna gospođa političarka javno iznela podatak, za koji se ne zna kako ga je našla, da 45.000 muslimana ne želi da se integriše u austrijsko društvo. Sad je zbog toga velika frka u Austriji, diže se hajka i na ove što napadaju muslimane i na ove što ih brane. Ma to nije tipično austrijska boljka. Bernhard je to nazvao fašizmom, ali se to negde zove nacionalizam, zar ne? On je mrzeo licemerje, malograđanštinu i siromaštvo duha. Bio je opsesivan, svaka njegova knjiga je neka opsesija.
Barbi se, po ugledu na Bernharda, opsesivno usredsredila na beogradski fetiš - noćne izlaske. Ona tvrdi da je klabing njenoj generaciji postao jedini mogući zaborav, a da se u suštini, po beogradskim klubovima ne dešava ništa.
- Uvek sam izlazila i uvek sam imala utisak da se ništa ne dešava. Beograd se pretvorio u rezervat, u neku vrstu zoološkog vrta, zatvoreno mesto gde se uvek sreću isti ljudi i gde su svi zagledani samo u sebe. To je zato što niko nigde ne može da putuje, ili može, ali vrlo retko. U takvoj situaciji ljudi postaju zatvoreniji, agresivniji i zavaravaju se da je ovde baš super. Ja sam odlaskom u Beč dobila još jedan život, morala sam da napravim veliki skok, jer je sve drugačije - kaže Barbi Marković.
T. Čanak
