Izgubljeni dečak

Zima 1970, Dejli Siti, Kalifornija – Sâm sam. Gladan sam i drhtim u mraku. Sedim na nadlanicama na dnu stepenica u garaži. Glava mi je nagnuta unazad. Ruke su mi utrnule pre sat vremena. Mišići vrata i ramena počinju da me bole. Ali to nije ništa novo – naučio sam već da ne obraćam pažnju na bol.
Ja sam majčin zatvorenik.
Imam devet godina, a živim ovako već godinama. Svaki dan je isto. Budim se posle spavanja na starom vojničkom poljskom krevetu u garaži, obavljam jutarnje kućne poslove, i ako slučajno imam sreće, pojedem ostatke onoga što su doručkovala moja braća. Otrčim do škole, kradem hranu, vraćam se „Kući“, a onda moram da se ispovraćam u klozetsku šolju da bih dokazao da nisam počinio taj užasni zločin – krađu hrane. Tuče me, ili tera da igram još neku od njenih „igara“, svršavam popodnevne kućne poslove, zatim sedim u dnu stepenica dok me ne pozove da obavim i večernje poslove. A onda, samo ako sam završio sve poslove, a pri tom nisam počinio nijedan „zločin“, možda mi da komadić hrane.
Dan se za mene završava tek kad mi majka dozvoli da spavam na poljskom krevetu, na kome mi se telo zgrči u slabašnom pokušaju da zadrži bar nešto telesne toplote. San je za mene jedina životna radost. Jedino tada mogu da pobegnem od svog života. Volim da sanjam.
Vikendom je mnogo gore. Nema škole, a to znači da nema ni hrane, i da moram da provedem još vremena u „Kući“. Preostaje mi jedino da pokušam da zamislim sebe negde daleko – bilo gde – što dalje od „Kuće“. Već godinama sam otpadnik od „Porodice“. Otkad pamtim, uvek sam pravio probleme i „zasluživao“ kaznu. Najpre sam mislio da sam bio nevaljao dečak. Zatim sam mislio da je majka bolesna, pošto se ponašala drugačije kada mi je otac bio na poslu, a braća nisu bila tu. Ali nekako sam uvek znao da majka i ja imamo neki poseban odnos. Shvatao sam i da sam ja, iz nekog razloga, jedina meta majčinog neobjašnjivog besa i nastranog zadovoljstva.
Nemam dom. Nisam član ničije porodice. Duboko u sebi znam da ni sada ne zaslužujem, niti ću nikada zasluživati bilo kakvu ljubav, pažnju, pa čak ni priznanje da sam ljudsko biće. Ja sam dete zvano „To“. Osećam duboko u sebi da sam potpuno sam.
Na spratu počinje bitka. Pošto je prošlo četiri sata po podne, znam da su oboje mojih roditelja pijani. Nastaje vika. Prvo pogrde, zatim psovke. Izbrojim nekoliko sekundi, pre nego što počnu da pričaju o meni – kao što se to uvek desi. Od zvuka majčinog glasa prevrće mi se stomak. „Šta ti to znači?“, vrišti ona na mog oca Stivena. „Misliš da sam loša prema ’Tom Dečaku’? To misliš?“ Glas joj postaje leden. Mogu da je zamislim kako upire prstom u očevo lice. „Slušaj... ti... mene. Ti... pojma nemaš kakvo je ’To’. Ako misliš da sam loša prema njemu... e, onda... ’To’ može da ode da živi na nekom drugom mestu.“
Mogu da zamislim oca – koji, i posle svih tih godina, još pomalo pokušava da se založi za mene – kako mućka piće u svojoj čaši, tako da led u njemu zvecka. „Hajde, smiri se“, počinje on. „Hoću samo da kažem... pa... nema deteta koje zaslužuje tako da živi. Bože, Roerva, ti si i prema... prema psima bolja nego... nego prema Tom Dečaku.“
Svađa narasta do vrhunca, kada mi već probija uši. Majka tresne svoju čašu o kuhinjski sto. Otac je prevršio meru. Niko nikada ne sme majci da govori šta da radi. Znam da ću ja morati da platim za taj njen bes. Shvatam da će me svakog časa pozvati gore. Spremam se. Najsporije što mogu pomeram ruke iz dotadašnjeg položaja, negde ispod zadnjice, ali ne previše – jer znam da će u nekom trenutku doći da proveri šta radim. Znam da nikad ne smem ni najmanje da se pomerim bez njene dozvole.
Osećam se tako sićušno. Kada bih samo mogao nekako...
Bez upozorenja, majka otvara vrata koja vode dole u garažu. „Ti tamo!“, urla. „Dovlači se ovamo! Odmah!“
Istog časa jurnem uz stepenice. Pričekam njeno naređenje, pa onda krotko otvaram vrata. Ćutke prilazim majci i iščekujem jednu od njenih „igara“.
U pitanju je igra obraćanja, u kojoj moram da stojim tačno metar ispred nje, ruku zalepljenih za telo, glave pognute pod uglom od četrdeset pet stepeni, očiju prikovanih za njena stopala. Na prvu naredbu, moram da podignem pogled do visine iznad njenih grudi, ali ispod njenih očiju. Na drugu naredbu, moram da je pogledam u oči, ali nikako, nikako ne smem da progovorim, udahnem ili načinim i najmanji pokret ako mi majka ne da dozvolu za to. Majka i ja igramo ovu igru još otkad mi je bilo sedam godina, pa je ovo danas samo još jedan deo rutine mog beživotnog postojanja.
Iznenada se majka sagne i uhvati me za desno uvo. Sasvim slučajno ustuknem. Majčina slobodna ruka kažnjava moj pokret snažnim šamarom. Njena ruka zadobija maglovite obrise pre nego što me udari po licu. Ne mogu dobro da vidim bez naočara. Pošto se danas ne ide u školu, ne smem da ih nosim. Njen udarac peče mi kožu. „Ko ti je rekao da se pomeriš?“, ruga mi se majka. Držim oči otvorene, pogleda prikovanog za jednu tačku na tepihu. Majka proverava kako reagujem, a onda me opet vuče za uvo vodeći me ka ulaznim vratima.
„Okreni se!“, viče. „Gledaj u mene!“ Ali ja se ne držim pravila. Krajičkom oka krišom pogledam u oca. On otpija još gutljaj pića. Nekada uspravna ramena sada su mu zgurena. Posao vatrogasca u San Francisku, godine pijančenja i zategnut odnos s mojom majkom ostavili su traga na njemu. Nekada moj superheroj, poznat po junačkom spasavanju dece iz zapaljenih zgrada, sada je slomljen čovek. Ispija još jedan gutljaj pre nego što majka počne: „Evo, tvoj otac misli da sam ja loša prema tebi. Pa, jesam li? Jesam li?“
Usne mi podrhtavaju. Za sekundu nisam siguran da li bi trebalo da odgovorim. Majka to sigurno zna, i verovatno joj to donosi još veće uživanje u „igri“. U svakom slučaju, crno mi se piše. Osećam se kao insekt koga će upravo zgnječiti. Suva usta mi se otvaraju. Mogu da osetim kako mi se skrama skida sa usana.
Počinjem da zamuckujem.
Pre nego što uspem da uobličim ijednu reč, majka me ponovo povlači za uvo. Osećam da mi uvo gori. „Začepi ta usta! Niko ti nije rekao da progovoriš! Je l’ ti neko rekao? Pa, je l’ ti rekao ili nije?“, dere se majka.
Pogledom tražim oca. Koju sekundu kasnije, on kao da je osetio moju potrebu. „Roerva“, kaže, „ne treba tako da se ponašaš prema Tom Dečaku.“
Ponovo se ukočim, a majka me ponovo vuče za uvo, ali ovog puta me ne pušta, primorava me da stojim na prstima. Majčino lice poprima tamnocrvenu boju. „Znači, ti misliš da sam loša prema njemu? Ja...“ Upirući kažiprst prema svojim grudima, majka nastavlja. „Šta će meni sve ovo? Stivene, ako misliš da sam loša prema njemu... e pa, To može prosto da ode iz moje kuće!“
Propinjem se na prste jer se trudim da budem malo viši, i počinjem da zatežem gornji deo tela, da budem spreman za majčin novi napad. Iznenada mi pušta uvo i otvara ulazna vrata. „Napolje!“, vrišti. „Napolje iz moje kuće! Ne volim te! Ne trebaš mi! Nikad te nisam ni volela! Marš napolje iz moje kuće!“
Sledim se. Nisam siguran kakva je sad ovo igra. Glava mi puca od mogućih objašnjenja za majčine prave namere. Da bih preživeo, moram sve da predvidim. Otac staje ispred mene. „Ne!“, zapomaže. „Dosta je bilo. Prestani, Roerva. Prestani sa svim tim. Pusti Tog Dečaka na miru.“
Majka stane između oca i mene. „Ne?“, počinje sarkastičnim tonom. „Koliko puta si mi to rekao u vezi s Tim Dečakom? Te Dečak ovo, te Dečak ono. Dečak, Dečak, Dečak. Koliko puta, Stivene?“ Dotiče očevu ruku kao da ga moli; kao da bi im život bio mnogo bolji kad ja više ne bih živeo s njima – kad više ne bih postojao.
Vrištim u sebi: O, bože! Sad razumem!
Bez razmišljanja, otac je prekida. „Ne“, izgovara tiho. „Ovo“, kaže šireći ruke, „ovo nije u redu“. Glas mu se sve više gubi, po čemu shvatam da više nema snage. Čini se da je na ivici plača. Gleda u mene i odmahuje glavom pre no što pogleda u majku. „Gde će on da živi? Ko će da se stara o...?“
„Stivene, zar ne razumeš? Zar ti to ne ulazi u glavu? Briga me šta će se s njim desiti. Briga mene za Tog Dečaka.“

28.08.03 Pobjeda

„Izgubljeni dječak” je nastavak bestselera „Dijete zvano To”, a riječ je o autobiografskoj priči o daljem putu dječaka Dejva, pošto je napustio roditeljsku kuću u kojoj je zlostavljan i krenuo u svijet. Budući da se sad nalazi pod starateljskim nadzorom, mladi Dejv će biti prinuđen da promijeni pet različitih domova i da upozna najrazličitiju galeriju likova, od kojih će mnogi prema njemu biti milosrdni i pomoći mu da nađe svoj put. Pred nama su, dakle, putešestvija jednog dječaka, koji će uspjeti da prevaziđe najstrašnije užase roditeljskog doma i koji će, zahvaljujući snazi, zalaganju i sreći, pronaći „sopstvenu zvijezdu vodilju”. Roman je sa engleskog prevela Ivana Cvetanović.
„Put slave” je drugi dio trilogije „Prvi čovjek u Rimu”, u okviru serijala istorijskih romana australijske književnice Kolin Mekalou. Prvi dio „Put časti”, pružio je čitaocima široku panoramu grada koji je gospodario drevnim svijetom, dok u ovom nastavku, prateći likove koje smo upoznali u prethodnom djelu, prije svega Julija Cezara, Gaja Marija i Kornelija Sulu sa njihovim porodicama, autorka više usredsređuje na dva vida rimskog života: porodični i vojni. Kontrast koji je u „Putu časti” uspostavljen između starije i mlađe kćeri Julija Cezara, u „Putu slave” se razvio u suprotstavljene slike porodice Gaja Marije i starije Julije i između Sule i njegove žene Julije s druge strane.
Strane kritike tvrde da Mekalouova postaje iz nastavka u nastavak sve bolja, tako da će čitaoci ove istorijske sage, sa jednakim interesovanjem pratiti i nove nastavke o uvijek uzbudljivom i pitoresknom životu starog Rima. Za prevod sa engleskog pobrinuo se Nikola Pajvančić.