Bilo mi je drago što pada kiša. I to nije sipila, već su nas krupne kapi besno šibale i poigravale oko naših nogu. Na neki način i trebalo je da nam bude nelagodno, dok smo svi stajali, savladani tolikim imenima, a suze i kiša nam ispirali ukočena lica. I oblaci su bili baš kako treba, tamni i svečani dok su polako prolazili, teški od tuge. Međutim, ono što me je najviše pogodilo bile su ptice, desetine ptica na svakom drvetu, glasnih i nametljivih. Sećam se da sam ih slušao i mislio kako poznato zvuče, tako da nisam smeo da sklopim oči duže nego na trenutak jer bih inače utonuo natrag u prošlost.
Tada sam se po prvi put vratio u Francusku. Išao sam vozom od Pariza do Remsa gde sam iznajmio automobil i vozio pet sati, izgubivši se pri tom dva puta. Šarlota je ostala u Parizu sa našim sinom Šonom, koji je tada imao tri godine, i svojom sestrom Margaret koja je sa nama doputovala iz Amerike. Znao sam da Šarlota neće ići sa mnom na pomen; ona nije podnosila bojna polja i vojne proslave i retko me je pitala o onome što sam doživeo na frontu. Međutim, nisam joj to zamerao i bilo mi je drago što mi nije prebacivala kada sam joj rekao da ću otići na šest dana.
Nikada se nisam vratio. Bar ne u potpunosti.
Bilo je to 1928. godine, u vreme kada su hiljade spomenika podizane po Francuskoj i Belgiji: veliki široki lukovi sa ugraviranim nepreglednim redovima imena; male ploče i krstovi postavljeni na ograđenim komadima zemljišta; usamljeni obelisci i statue na seoskim trgovima; a o svima njima se brinu majke i očevi i žene i ljubavnice, oni koji se još uvek sećaju, živo sećaju.
Pejdž i nekolicina drugih, jedva primetno promenjeni, bili su obučeni u svoje stare uniforme. Ja nisam poneo svoju. Šarlota je rekla kada sam je probao da izgledam glupavo, ali to nije razlog zašto je nisam obukao. Dok sam u njoj stajao pred ogledalom i gledao se, odlučio sam da sebe više ne želim da vidim takvog. Nikada više.
"Pomalo je čudno biti ovde, zar ne?", rekao je Pejdž, paleći treću cigaretu zaredom i zaklanjajući je šakom od kiše. Pomislio sam da izgleda stariji nego što jeste i pitao se koliko godina rat uzima čoveku. "Nisam bio siguran da li treba da dođem", rekao je.
"Drago mi je da si ipak došao", rekao sam.
"Rastužuje me kada razmišljam o momcima."
Klimnuo sam glavom.
"Barem ovoga puta možemo da vidimo Francusku."
"Da, barem to možemo."
Predložih mu da se nađemo u Parizu u petak i da izađemo uveče, ali on je sledećeg dana odlazio s porodicom na odmor. Dao sam mu, za svaki slučaj, ime hotela u kojem smo Šarlota i ja odseli i rekao mu da se javi, mada nisam mislio da će to učiniti.
Sam spomenik, dugački pravougaonik od granita visok metar i dvadeset centimetara, bio je prekriven belim platnom. U blizini su se nalazila dva mala stola prepuna hrane koju je obezbedio mesni odbor, sastavljen uglavnom od gojaznih Francuskinja koje su se neprestano osmehivale i ushićeno nas ljubile u obraze. Posle nekoliko govora, platno je skinuto i venac položen u podnožju spomenika. Za vreme minuta ćutanja čvrsto sam sklopio oči i prepustio se pticama da me ponesu. Kada sam ih otvorio, ugledao sam nju.
Znao sam istog trenutka da je to ona, premda je nikada pre nisam video. Sećao sam se svih onih dugih noći u kojima sam slušao Danijela kako je opisuje, a ja se naprezao da joj vidim lice dok je naglas čitao njena pisma; njegovog glasa pomešanog sa prigušenim kašljucanjem udaljene topovske paljbe.
Propeo sam se na prste da bih je bolje video, istežući vrat iznad male skupine. Stajala je podalje od ostalih; mislim da je stigla sa zakašnjenjem. Nisam mogao da joj uhvatim pogled, ali sam joj jasno video lice iz profila. Bila je nešto viša nego što sam zamišljao, tamnije kose, delimično skrivene pod maramom.
Kada se ceremonija završila, polako je prišla spomeniku i položila obe ruke na njega, kao da se moli. Zatim se nagnula napred pretražujući po imenima.
Stajao sam nepomično i posmatrao. Mora da je to ona. Julija. Žena kojom je Danijel nameravao da se oženi. Majka deteta koje nije doživeo da vidi. Sećao sam se Danijela dok mi priča kako se osećao kada ju je prvi put ugledao, kako je jednostavno znao. Posmatrao sam je dok je prstima polako prelazila preko granitnog kamena i zaustavila se na Danijelovom imenu, pažljivo dodirujući oblik svakog slova u njemu. Gledao sam njene tanke ruke i uska ramena, i jednu stranu lica, i njenu tamnu smeđu kosu, i način na koji je malo povila glavu kao da se privikava da gleda Danijelovo ime urezano u kamenu.
Najzad sam joj prišao.
"Julija?"
Naglo se okrenula i ugledao sam te bistre zelene oči koje su se čak i tužne smešile, baš onako kako ih je Danijel opisivao.
Dakle, to je bila ona. Kako je savršeno izgledala, savršenije nego što sam zamišljao, sa onim licem koje čovek nagonski poželi da dotakne i poljubi i u njega satima netremice gleda. Čak i sada dok se prisećam crta njenog lica - oštre linije brade, malog nosa i istaknutih jagodica, ono što najviše pamtim je gorući osećaj koji me je obuzeo kada sam po prvi put pogledao u njene oči, oči koje će me opsedati do kraja života.
"Izvinite, treba da vam se predstavim. Ja sam..."
"Čekajte, znam ko ste."
"Znate?"
"Patrik. Patrik... Dilejni. Da li sam u pravu?"
"Da, ali kako ste znali?"
"Saznala sam mnogo o vama iz Danijelovih pisama." Pružila mi je ruku. "Drago mi je što smo se upoznali. Nisam očekivala..."
"Nisam ni ja."
Kiša je počela jače da pada i uskoro ljudi požuriše u svoje automobile. Ugledah Pejdža kako mi maše boreći se sa kišobranom.
"Mokri ste. Idemo li?", upitah je, želeći da imam kišobran koji bih mogao da joj ponudim.
"Ne smeta mi", reče. Posmatrao sam kako joj kap kiše polako klizi niz obraz i oklevajući zastaje u uglu usana. Trudio sam se da ne zurim.
Ona nije izgledala blistavo, čak je u njenom izgledu postojala izvesna jednostavnost. Kosa joj nije bila kratko ošišana po poslednjoj modi, niti je imala istanjene obrve, ali to je ono što ju je činilo tako privlačnom. Njeno toplo nežno lice bilo je zapanjujuće prirodno, kao da uvek izgleda potpuno isto, bez obzira da li je tek ustala iz kreveta ili izlazi na večeru. Istovremeno, njen stidljiv osmeh i svetlucav pogled - koliko je samo živosti bilo u tim očima! - ukazivali su na zanimljiv spoj snage i ranjivosti. Kada sam shvatio da je netremice posmatram, prisilio sam se da skrenem pogled.
Jedan po jedan automobil se izvlačio na put i ubrzavajući odlazio. Stajali smo tamo na trenutak, osećajući se nelagodno, a onda polako krenusmo oko spomenika čitajući imena na njemu. Uskoro, kiša je počela da jenjava.
"Proveo sam dve nedelje u San Francisku tražeći vas", rekoh napokon. "Čak sam i dao oglas u novinama."
"To ste uradili? Zaista?" Činilo se da je iznenađena.
Klimnuo sam glavom, osećajući se pometeno. "Obećao sam Danijelu da ću vas pronaći, mada nisam imao pojma šta ću vam reći ako u tome uspem."
"To je bilo veoma lepo od vas." Dotakla mi je rame i po izrazu njenog lica shvatio sam da je ganuta.
"Nisam baš bio uspešan."
"Bojim se da sam se prilično selila. Nakon rata tri godine sam živela u Sijetlu. Podučavala sam."
"Slikanje? Danijel mi je rekao da ste vi..."
"Da, još uvek sam."
"Voleo bih da vidim neke vaše radove."
"Dajte mi još nekoliko godina." Skinula je maramu i protresla gustu smeđu kosu, a zatim prošla prstima kroz meke talase. Pokreti su joj bili spori i odmereni.
Spustio sam kaput i seli smo na stepenik od granita koji se protezao oko osnove spomenika i gledali raskvašeno polje još uvek naruženo delićima bodljikave žice i znacima koji su velikim crvenim slovima upozoravali TERRAIN INTERDIT (Zabranjena zona). Julija se okrenula i prevlačila prstom po tek ugraviranim imenima.
Dok smo sedeli ćuteći, osećao sam da sam napet u njenom prisustvu i pitao se šta da kažem. Da li da govorim o Danijelu? O ratu?
"Imate dete?", upitah napokon.
"Da, Robin." Osmeh joj se vratio na lice. "Jedna moja prijateljica je čuva. Ovo je prvi put da smo razdvojene."
Pomislih na Šona i kako uvek oduševljeno vrišti kada se vratim kući, trčeći hodnikom do ulaznih vrata. Već je počinjao da mi nedostaje - njegovo bucmasto malo lice, reči koje pogrešno izgovara, buka koju neprestano pravi. Otkako se on rodio, čak sam odbijao poslove zbog kojih bih morao da otputujem.
"A vi?"
"Sina. On je sa mojom ženom u Parizu. Ona nije baš sklona ovakvim stvarima."
"Malo ljudi jeste." Bila je, naravno, u pravu. Pretpostavljam da mi je zato bilo drago što je došla. Znam da bi to mnogo značilo Danijelu. Smrt je tako samotna da se čini veoma važno za one koji nas vole da znaju gde smo se s njom susreli. A Danijel i ostali su se sa njom suočili samo nekoliko metara od mesta na kojem smo mi stajali.
Spustih pogled na mokru zemlju, pitajući se koje li deliće rata još uvek u sebi skriva.
"Mogu li nešto da vas pitam?", reče Julija ustajući i okrećući se ka meni.
Raširih ruke. "Šta god želite."
"Zašto ste došli ovamo?"
Slegoh ramenima.
"Zar ne biste radije da zaboravite? Ne mogu da zamislim o čemu razmišljate."
"A ja ne mogu da zamislim da vam objašnjavam o čemu razmišljam."
Gledala je u mene tako usredsređeno da sam morao da skrenem pogled. Pokušao sam da smislim kako da objasnim sve one razloge zbog kojih sam bio primoran da se vratim u Francusku. "Osećam da sam im ovde bliži. Da sam bliži velikom delu sebe. Teško je to zaista objasniti, ali morao sam da dođem."
"Da biste rekli "zbogom"?"
"Da bih rekao "zdravo"."
Tužan osmeh joj se ukaza na licu. Stajao sam pored nje i oboje smo gledali polje koje je postepeno nestajalo pod gustom maglom.
Ponudio sam joj cigaretu. Zatim sam upalio šibicu i zaklonio je šakom ispred njenog lica, posmatrajući kako svetlost poigrava po njenom obrazu. Njeno lice mi je izgledalo tako divno - te prodorne zelene oči pomalo skupljenih kapaka, kao da se posebno trudi da se usredsredi - da sam bio veoma svestan sebe i očajnički sam želeo da joj se dopadnem, što je uvek činilo da postanem manje privlačan.
"Postaje hladno", reče, stežući čvršće kragnu kaputa oko vrata. "Pogledajte, magla je potpuno prekrila polje. Kao mrtvački pokrov."
Svetla automobila u prolazu preletala su preko polja osvetljavajući nakratko spomenik.
Julija još jednom prevuče prstom preko ugraviranih imena. "Tako je samotno ovde", reče.
"Sasvim sigurno tako i treba da bude", rekoh, duboko povukavši dim.
"To vam ne smeta?"
"Ne u ovom trenutku. Da budem iskren, gotovo da uživam." To je bila istina: nakon deset godina tokom kojih su me sećanja vrebala, bilo je dobro vratiti se. Tužno, ali dobro, kao da ovde pripadam.
Pogleda me iskosa. "Znači, ako sam dobro shvatila, vi volite mračna, usamljena i kišovita mesta."
"Samo kada sam u pravom društvu", rekoh gazeći opušak. I dalje me je gledala, smešeći se. Pogledah na sat. "Kasno je. Da li ste odseli u gradu?"
"U hotelu Konkord."
"Ja takođe."
"Zaista?" Da li je to ona pocrvenela?
Krenuli smo niz pošljunčanu stazu do mesta na kojem smo ostavili automobile. "Mogu li uveče da vas izvedem na večeru?", upitah, nadajući se da neće osetiti nervozu u mom glasu.
"Da, volela bih", reče.
Dok je ulazila u automobil okrenula se prema meni i mogao sam da vidim da plače.
"Patrik?", prošaptala je. Nagnuo sam se ka njoj da bih je čuo.
"Da?"
Gledala me je pažljivo. "Potrebno mi je da znam šta se dogodilo. Morate mi reći šta se tačno dogodilo."
* * *
Šta se dogodilo?
Još nisam sasvim siguran. Previše praznina. Ipak, i dalje postavljam sebi to pitanje, iznova i iznova, sve dok ne klonem od iscrpljenosti. I uvek se vraćam na taj prvi dan kada sam je upoznao, na to lice koje me posmatra tim tužnim lepim očima, sa tim drhtavim usnama, i na taj meki isprekidani glas.
Uvek se vraćam Juliji.
Mogu i sada jasno da je vidim, čak i ovim mojim očima koje propadaju. Mada, ne još zadugo. Znate, meni je osamdeset jedna godina i sve me boli, ponekad sve istovremeno. Noge, kolena, kukovi, donji deo leđa, stomak, glava. Jedan pogrešan korak i razbiću se, stari Dilejni će se raspasti na hladnom cementu na hiljadu komada krtih kostiju. A onda, zapaljenje pluća i polagano gušenje, uz zabrinuta lica koja me posmatraju nagnuta nada mnom, kao da sam položen ispod stakla, debelog teškog stakla koje pritiska moje grudi iz kojih se čuje šištanje. Zatim, napokon, prinudno povlačenje u izmaglicu izazvanu lekovima, dok glasovi dozivaju sve tiše i tiše, a ja ne mogu da vrisnem, sve dok Patrik Dilejni, voljeni otac dvoje dece, tri unučeta i tri praunučeta, propali muž u propalom braku (pre mnogo mnogo vremena i uglavnom mojom greškom), ljubavnik mnogih žena (ali ni izbliza dovoljno njih, što me veoma rastužuje), vatreno odani prijatelj nekolicini (od kojih su svi mrtvi osim jednog, koji je sada skoro potpuno gluv), ne nestane sa poslednjim plitkim i trulim izdisajem.
Sranje.
Odlučio sam kako treba da izgleda moja sahrana. Samo nekoliko reči utehe, koliko da se obmanu preživeli (nema svrhe gnjaviti ih onim što ih sve čeka), nekoliko mojih omiljenih pesama - Ako te ikad ostavim, Postoji mesto za nas, Šenandoa, čuvam spisak - i potpuno izostavljanje svih onih religioznih besmislica, jer u to ionako nimalo ne verujem. Moj pepeo treba da bude pažljivo rasut po vinogradima u dolini Napa - tražio sam da bude puni baršunasti kaberne - što bi mi pružilo priliku za poslednji dodir sa usnama žene koja ume da ga ceni. Ova uputstva, napisana rukom na dve stranice, nalaze se u koverti u gornjoj fioci mog noćnog stočića. Čekaju.
I ja čekam, ne baš oduševljeno. Činjenica da još uvek koncem čistim zube je jednostavno moj način da kažem: "Jebi se, Gospode. Možeš da mi uništiš duh, ali ne i desni." Još ne.
Čudno kako celog života radimo na tome da sačuvamo zube, deo tela za koji je najverovatnije da će se ponovo pojaviti kroz nekoliko miliona godina pod peskom Istočnoafričke raseline. I tako će naši sekutići postati predmet dokumentarnih filmova koji osvajaju nagrade. Posmatram svoje zube i sećam se kako su, kad sam bio dečak, zujanje zubarske bušilice i bolesni miris gleđi grubo vređali moj mladalački osećaj besmrtnosti. S glavom zabačenom unazad i razjapljenih čeljusti stezao sam naslone za ruke i borio se da ne zaplačem.
Gde si ti, dečače? Zurim u ogledalo s drvenim ramom koje visi iznad hrastovog stočića u mojoj sobi, i tražim. Ima dana kada ga tek letimično uhvatim u uglovima očiju, malog i uplašenog dečaka, sada sahranjenog pod ruinom. Vrati se ovamo, dečače.
Ponekad ga vidim i u rukama, sada kvrgavim i s pegama, ali koje su bez sumnje i njegove. Vidim ih kako nespretno ispuštaju loptu, stežu se u pesnicu, kopaju pesak satima. On je dobar dečak, stidljiv i nesiguran, a ipak ispunjen žudnjom. Ruke su mu još uvek debeljuškaste, trči s nezgrapnošću novorođenog ždrebeta. Neprestano trči. Vrati se!
A ima dana kada ruke izgledaju starije i ogavno su prljave, sa polomljenim noktima i posekotinama, i vidim ih kako drhte stežući pušku. Buka je strašna i ja želim da ga upozorim, ali ne mogu, i vidim ga kako zariva te ruke u blato pentrajući se ka vrhu i staje na teturave noge, pa trči, mahnito trči sve dok ne nestane u dimu i užasu. Pazi se!
A ja? Ha! Ja izgledam kao da imam sto dvadeset godina, manje ili više. Tek slabi žar nekada plamteće vatre. Što sam stariji, sve više osećam da tu ne pripadam, kao gost koji je došao na vikend, a u nedelju uveče još tumara po kući, jer nema kuda da ode. Kako je nelagodno biti na teretu. Bolje da spakujem svoje stvari i krenem. Ali, izvinite, pre nego što odem, zar ne bi trebalo da postoji neka vrsta rešenja? Rasplet pre poslednjeg spuštanja zavese? Iskupljenje? Pokajanje? Poslednje pomazanje, možda? Ne osećam ništa od toga. Samo labavi krajevi koji pucaju i pucketaju kao oborene električne žice.
Postoje jutra kada se suočavam sa ogledalom i to je uvek gorko sučeljavanje, a onda odskočim, trgnem se zaprepašćen što se to nekada rumeno lice naglo (bar tako izgleda) pretvara u pepeljastosivo, pre no što će se potpuno urušiti, poput jeftine šindre, u slojevima. Moja kosa, nekad svetlosmeđa i gusta, sada je mrtvački sive boje, što i nije više stvarno boja, već ono što preostane kada više nijedne boje nema; nešto kao na starim leševima iskopanim iz groba ne bi li neki mladi lekari koji obećavaju mogli da ispitaju da li je siroti momak ipak otrovan arsenikom, što je naravno i bio.
Netremice gledajući u ogledalu mršavu siluetu koja mi uzvraća pogled preklinjućim očima, shvatam da je moje telo abdiciralo. Anarhisti su osvojili tlo oko palate.
Ti ne možeš da me vidiš, zar ne? Ne ako si mlad i još uvek nepobeđen. Ja sam crn i beo i postajem siv, ti si živih boja. Mene pokreće bol, tebe strast. Ja sam senka, prozračan sam i povijen. STARAC. STARIJI GRAĐANIN. GERIJATRIJSKI SLUČAJ. U najboljem slučaju, postao sam jedna od onih staromodnih karikatura baba i deda s dahom koji smrdi na ribu, obučenih u olinjali džemper na zakopčavanje (na zakopčavanje jer više ne možemo da navučemo pulover).
Tebi, ja izgledam kao da sam uvek bio star, stalna nakaznost u ljudskom rodu i bolno podsećanje na put koji je pred tobom. (Iako ti iskreno ne veruješ da ćeš ikada izgledati ovako loše, zar ne?) A za mene, lice u ogledalu nastavlja da se muči dugo nakon početnih ponižavajućih promena, kao osuđivano i kažnjavano svakodnevno za zločin što tamo visi iz dana u dan.
Moraš mi priznati da sam barem visio tamo, da se nikad nisam ukrcao u avion kojem je bilo suđeno da se sruši, da se nikad nisam zarazio smrtonosnim virusom, i nikad me nije oborio automobil. Osamdeset i jednu godinu izvrdavao sam i izbegavao udarce i strele i nečuvena sranja. Promašili ste me, gadovi! Šest meseci na Zapadnom frontu, a da cela nemačka armija - svi ti u visokim čizmama Landwehr i Sturmtruppen i Scharfschutzen i Flammentruppen i Pruska garda - nije uspela ni da me takne jebenim prstom. (Dobro, možda jeste s nekoliko prstiju, ali to nije bilo dovoljno da obave posao.) Poljubi me u dupe, Ludendorfe! (Ti, kasapine.)
Ipak, konačno, stotinu hiljada uvreda, delići sečiva koji su istočili svu krv iz mog lica, oborili su me na natečena kolena.
A tako sam umoran.
* * *
Imam svoju crno-belu fotografiju iz doba kada sam imao trideset četiri godine, na kojoj stojim pored okeana držeći u obe ruke po jedno dete, baš kao Atlas, s kosom zalizanom unazad i mokrom od vode čiji ukus još mogu da osetim. Senke naglašavaju moje mišiće, liniju brade, stomak. Moje telo, tada verni sluga duše, bilo je jače od svoga gospodara i mnogo privlačnije, naročito za žene.
Kako je to čudno: u jednom trenutku gledao sam u budućnost, glave prepune nada i planova - beskrajnih planova - a sledeće čega se sećam - puf! probijam se, zapanjen, kroz ugljenisane ostatke svoje prošlosti.
Starost je prokleti poraz.
Mislio sam da je lakše umreti kada si star nego dok si mlad. Sada shvatam da je baš to očekivanje ono što pogoršava stvar. Umreš mlad i ljudi stežu ruke u pesnice od besa; umreš star i jedva slegnu ramenima. Ako si mlad i umireš, okružen si ljubavlju i naklonošću, a iz milosrđa čine sve da zadovolje tvoje poslednje želje. Ako si star i umireš, pa, tako i treba da bude, zar ne? Ako to predugo potraje, počinju da se zgledaju; najpre prikrivaju nestrpljenje, a onda slede pogledi kao da si se previše zadržao za stolom pored prozora u prepunom restoranu nakon što ti se kafa odavno ohladila, a pred tobom nema ničeg više osim mrlja i mrvica.
Šta mislite o malo komešanja i uzbuđenja izazvanog vešću da ću uskoro umreti? Kada bi se svet makar na čas trgnuo dok ja odlazim. Nema potrebe da se zastave spuštaju na pola koplja (mada bih ja to voleo!), ali da se makar malo žacnu, da nakratko zastanu pre nego što se svako vrati svom svakodnevnom užurbanom življenju. Molim vas, makar malo uznemirenosti. Sve, samo ne ono uobičajeno gorko razmatranje kako je on dobro živeo i kako mu je bilo vreme i kako je bolje što je tako, zar ne, dragi, i, uh, umirem od gladi, hoćeš li da naručimo kinesku hranu?
Nameravao sam da budem hrabriji kada dođem u ove godine, da budem neustrašivi matori prdonja koji se ničega ne boji. Čak i neka vrsta uzora za mlade i uplašene, nalik poslednjem preostalom veteranu iz Građanskog rata koji ide na čelu gradske parade uzdignute glave i očiju koje sjaje, i koji je sve video i preživeo. Napokon, najgora stvar koja može da mi se dogodi desiće mi se jednog od ovih dana, i čega onda da se plašim osim da ne počnem da puštam gasove dok prolazim vukući noge pored sobe za bolničarke?
A kako se plašim tog ispuštanja gasova koji i inače odjekuju kroz starački dom nalik automobilskim alarmima u gradu. "Zvoni za tobom", dosetljivo kaže sveprisutni Oskar Belami, upirući prstom na počinioca, dok patrolira hodnicima u svojim invalidskim kolicima koja škripuću. Po prvi put u mom životu ispuštanje gasova više ne izaziva samo blagu zbunjenost, već predstavlja istinski znak za uzbunu. Gubitak kontrole. Truba koja odjekuje iz pakla.
Kontrola. Ovde u staračkom domu Veliki hrastovi, domu za pomoć u življenju - a i u umiranju - imati kontrolu znači moći dohvatiti pozivno dugme. Sve ostalo je van kontrole i prvenstveno zbog toga smo svi mi ovde. Mi pišamo u pantalone, mi balavimo, mi nekontrolisano plačemo, mi smrdimo, mi propuštamo vodu.
To je to, zaista. Mi na sve strane propuštamo vodu. Mi šištimo do smrti, nalik ispumpanim starim gumenim čamcima prepuštenim talasima, bez signalnih raketa i nade u spas.
Zaista moram da odem da se malo odmorim.
* * *
Upoznaj svoju pušku. Puška je vojnikovo oružje za borbu koje mu je vlada poverila da bi njome branio svoju zemlju i sebe.
Ona je vojnikov najbolji prijatelj.
On treba da je poznaje i da je razume. Treba da nauči njena svojstva, ukoliko ona poseduje izvesna, to jest da zna da li ona zanosi nagore ili nadole, ulevo ili udesno. Kao što čovek vodi računa o osobinama svog prijatelja, tako i vojnik, dok puca, treba da vodi računa o osobinama svoje puške - svog najboljeg prijatelja.
Priručnik za redove, 1917. godina
* * *
Jutros sam se pogledao u ogledalu i ugledao samo obrise svoje uniforme, nove i sveže ispeglane. Koliko mi je godina? Devetnaest? Novopečeni vojnik Američkih ekspedicionih snaga. Jedan iz Peršingove pešadije. Željno očekivana transfuzija za iscrpljene armije Zapada koje su uludo iskrvarile, izvučene u užasnom žrebu.
Sedim ukočeno pored Majke i Oca u Kući za goste u vojnom logoru Merit i slušam ih dok mi daju uputstva kako da se ponašam i šta da izbegavam, i govore mi da se, pre svega, čuvam. Poslednjeg dana obuke podeljeni su nam čelični šlemovi, a uz to je svaki čovek dobio i poklon od vlade - novi žilet, zajedno sa ogledalom za brijanje, u vrećici mrke boje. Rano sledećeg jutra hodamo kroz tamu do stanice Kreskil, gde se ukrcavamo u voz za Hoboken. Onda idemo kroz grad do dokova gde dobijamo kafu, krofne i jabuke od žena iz Crvenog krsta, a zatim ispunjavamo već spremljene dopisnice kojima će naši kod kuće bili obavešteni da smo bezbedno stigli u Francusku.
Čeka nas šest brodova različitih veličina, bleštavo ofarbanih da bi zbunili nemačke podmornice. Na jednom boku najvećeg broda naslikan je mali razarač pramca okrenutog u suprotnom pravcu. Upiremo prstom na njega i naglas se smejemo dok se penjemo uz brodske stepenice, mašući majkama i očevima i ženama i tetkama i stričevima i deci. Na pristanište iz dva tamnosiva dimnjaka izbija gusti crni dim kao čvrst, zmijolik konopac, a galebovi lete naokolo tražeći hranu.
Francuska. Čoveče, ja plovim za Francusku. Rat! Čujem orkestar kako svira dok zastave lepršaju na vetru, i osećam da mi obrazi bride od hladnog morskog vazduha dok stojim pored ograde naginjući se napred, tako da mogu da gledam dole i vidim tamnoplavu vodu koja zapljuskuje bok broda. Većini ljudi naređeno je da siđu u potpalublje dok ne isplovimo iz luke, da nemački špijuni ne bi mogli da procene snagu naših trupa. Ipak, ja i nekoliko desetina drugih određeni smo da ostanemo na palubi da bismo se smešili i mahali kapama, uzvraćajući na mahanje sa dokova i manjih brodova. Vatrogasni brod nas pozdravlja ispuštajući snažne mlazeve vode dok prolazimo pored Kipa Slobode, mi, hrabri sinovi Amerike, koji punom parom plovimo na istok da bismo se pridružili odvažnim sinovima Francuske, Britanije, Nemačke, Rusije, Italije, Austrije, Kanade, Belgije, Srbije, Bugarske, Turske i Australije u najvećoj probi muškosti u ljudskoj istoriji. Svetski rat!
Bilo mi je drago što pada kiša. I to nije sipila, već su nas krupne kapi besno šibale i poigravale oko naših nogu. Na neki način i trebalo je da nam bude nelagodno, dok smo svi stajali, savladani tolikim imenima, a suze i kiša nam ispirali ukočena lica. I oblaci su bili baš kako treba, tamni i svečani dok su polako prolazili, teški od tuge. Međutim, ono što me je najviše pogodilo bile su ptice, desetine ptica na svakom drvetu, glasnih i nametljivih. Sećam se da sam ih slušao i mislio kako poznato zvuče, tako da nisam smeo da sklopim oči duže nego na trenutak jer bih inače utonuo natrag u prošlost.
Tada sam se po prvi put vratio u Francusku. Išao sam vozom od Pariza do Remsa gde sam iznajmio automobil i vozio pet sati, izgubivši se pri tom dva puta. Šarlota je ostala u Parizu sa našim sinom Šonom, koji je tada imao tri godine, i svojom sestrom Margaret koja je sa nama doputovala iz Amerike. Znao sam da Šarlota neće ići sa mnom na pomen; ona nije podnosila bojna polja i vojne proslave i retko me je pitala o onome što sam doživeo na frontu. Međutim, nisam joj to zamerao i bilo mi je drago što mi nije prebacivala kada sam joj rekao da ću otići na šest dana.
Nikada se nisam vratio. Bar ne u potpunosti.
Bilo je to 1928. godine, u vreme kada su hiljade spomenika podizane po Francuskoj i Belgiji: veliki široki lukovi sa ugraviranim nepreglednim redovima imena; male ploče i krstovi postavljeni na ograđenim komadima zemljišta; usamljeni obelisci i statue na seoskim trgovima; a o svima njima se brinu majke i očevi i žene i ljubavnice, oni koji se još uvek sećaju, živo sećaju.
Pejdž i nekolicina drugih, jedva primetno promenjeni, bili su obučeni u svoje stare uniforme. Ja nisam poneo svoju. Šarlota je rekla kada sam je probao da izgledam glupavo, ali to nije razlog zašto je nisam obukao. Dok sam u njoj stajao pred ogledalom i gledao se, odlučio sam da sebe više ne želim da vidim takvog. Nikada više.
„Pomalo je čudno biti ovde, zar ne?”, rekao je Pejdž, paleći treću cigaretu zaredom i zaklanjajući je šakom od kiše. Pomislio sam da izgleda stariji nego što jeste i pitao se koliko godina rat uzima čoveku. „Nisam bio siguran da li treba da dođem”, rekao je.
„Drago mi je da si ipak došao”, rekao sam.
„Rastužuje me kada razmišljam o momcima.”
Klimnuo sam glavom.
„Barem ovoga puta možemo da vidimo Francusku.”
„Da, barem to možemo.”
Predložih mu da se nađemo u Parizu u petak i da izađemo uveče, ali on je sledećeg dana odlazio s porodicom na odmor. Dao sam mu, za svaki slučaj, ime hotela u kojem smo Šarlota i ja odseli i rekao mu da se javi, mada nisam mislio da će to učiniti.
Sam spomenik, dugački pravougaonik od granita visok metar i dvadeset centimetara, bio je prekriven belim platnom. U blizini su se nalazila dva mala stola prepuna hrane koju je obezbedio mesni odbor, sastavljen uglavnom od gojaznih Francuskinja koje su se neprestano osmehivale i ushićeno nas ljubile u obraze. Posle nekoliko govora, platno je skinuto i venac položen u podnožju spomenika. Za vreme minuta ćutanja čvrsto sam sklopio oči i prepustio se pticama da me ponesu. Kada sam ih otvorio, ugledao sam nju.
Znao sam istog trenutka da je to ona, premda je nikada pre nisam video. Sećao sam se svih onih dugih noći u kojima sam slušao Danijela kako je opisuje, a ja se naprezao da joj vidim lice dok je naglas čitao njena pisma; njegovog glasa pomešanog sa prigušenim kašljucanjem udaljene topovske paljbe.
Propeo sam se na prste da bih je bolje video, istežući vrat iznad male skupine. Stajala je podalje od ostalih; mislim da je stigla sa zakašnjenjem. Nisam mogao da joj uhvatim pogled, ali sam joj jasno video lice iz profila. Bila je nešto viša nego što sam zamišljao, tamnije kose, delimično skrivene pod maramom.
Kada se ceremonija završila, polako je prišla spomeniku i položila obe ruke na njega, kao da se moli. Zatim se nagnula napred pretražujući po imenima.
Stajao sam nepomično i posmatrao. Mora da je to ona. Julija. Žena kojom je Danijel nameravao da se oženi. Majka deteta koje nije doživeo da vidi. Sećao sam se Danijela dok mi priča kako se osećao kada ju je prvi put ugledao, kako je jednostavno znao. Posmatrao sam je dok je prstima polako prelazila preko granitnog kamena i zaustavila se na Danijelovom imenu, pažljivo dodirujući oblik svakog slova u njemu. Gledao sam njene tanke ruke i uska ramena, i jednu stranu lica, i njenu tamnu smeđu kosu, i način na koji je malo povila glavu kao da se privikava da gleda Danijelovo ime urezano u kamenu.
Najzad sam joj prišao.
„Julija?”
Naglo se okrenula i ugledao sam te bistre zelene oči koje su se čak i tužne smešile, baš onako kako ih je Danijel opisivao.
Dakle, to je bila ona. Kako je savršeno izgledala, savršenije nego što sam zamišljao, sa onim licem koje čovek nagonski poželi da dotakne i poljubi i u njega satima netremice gleda. Čak i sada dok se prisećam crta njenog lica – oštre linije brade, malog nosa i istaknutih jagodica, ono što najviše pamtim je gorući osećaj koji me je obuzeo kada sam po prvi put pogledao u njene oči, oči koje će me opsedati do kraja života.
„Izvinite, treba da vam se predstavim. Ja sam...”
„Čekajte, znam ko ste.”
„Znate?”
„Patrik. Patrik... Dilejni. Da li sam u pravu?”
„Da, ali kako ste znali?”
„Saznala sam mnogo o vama iz Danijelovih pisama.” Pružila mi je ruku. „Drago mi je što smo se upoznali. Nisam očekivala...”
„Nisam ni ja.”
Kiša je počela jače da pada i uskoro ljudi požuriše u svoje automobile. Ugledah Pejdža kako mi maše boreći se sa kišobranom.
„Mokri ste. Idemo li?”, upitah je, želeći da imam kišobran koji bih mogao da joj ponudim.
„Ne smeta mi”, reče. Posmatrao sam kako joj kap kiše polako klizi niz obraz i oklevajući zastaje u uglu usana. Trudio sam se da ne zurim.
Ona nije izgledala blistavo, čak je u njenom izgledu postojala izvesna jednostavnost. Kosa joj nije bila kratko ošišana po poslednjoj modi, niti je imala istanjene obrve, ali to je ono što ju je činilo tako privlačnom. Njeno toplo nežno lice bilo je zapanjujuće prirodno, kao da uvek izgleda potpuno isto, bez obzira da li je tek ustala iz kreveta ili izlazi na večeru. Istovremeno, njen stidljiv osmeh i svetlucav pogled – koliko je samo živosti bilo u tim očima! – ukazivali su na zanimljiv spoj snage i ranjivosti. Kada sam shvatio da je netremice posmatram, prisilio sam se da skrenem pogled.
Jedan po jedan automobil se izvlačio na put i ubrzavajući odlazio. Stajali smo tamo na trenutak, osećajući se nelagodno, a onda polako krenusmo oko spomenika čitajući imena na njemu. Uskoro, kiša je počela da jenjava.
„Proveo sam dve nedelje u San Francisku tražeći vas”, rekoh napokon. „Čak sam i dao oglas u novinama.”
„To ste uradili? Zaista?” Činilo se da je iznenađena.
Klimnuo sam glavom, osećajući se pometeno. „Obećao sam Danijelu da ću vas pronaći, mada nisam imao pojma šta ću vam reći ako u tome uspem.”
„To je bilo veoma lepo od vas.” Dotakla mi je rame i po izrazu njenog lica shvatio sam da je ganuta.
„Nisam baš bio uspešan.”
„Bojim se da sam se prilično selila. Nakon rata tri godine sam živela u Sijetlu. Podučavala sam.”
„Slikanje? Danijel mi je rekao da ste vi...”
„Da, još uvek sam.”
„Voleo bih da vidim neke vaše radove.”
„Dajte mi još nekoliko godina.” Skinula je maramu i protresla gustu smeđu kosu, a zatim prošla prstima kroz meke talase. Pokreti su joj bili spori i odmereni.
Spustio sam kaput i seli smo na stepenik od granita koji se protezao oko osnove spomenika i gledali raskvašeno polje još uvek naruženo delićima bodljikave žice i znacima koji su velikim crvenim slovima upozoravali TERRAIN INTERDIT (Zabranjena zona). Julija se okrenula i prevlačila prstom po tek ugraviranim imenima.
Dok smo sedeli ćuteći, osećao sam da sam napet u njenom prisustvu i pitao se šta da kažem. Da li da govorim o Danijelu? O ratu?
„Imate dete?”, upitah napokon.
„Da, Robin.” Osmeh joj se vratio na lice. „Jedna moja prijateljica je čuva. Ovo je prvi put da smo razdvojene.”
Pomislih na Šona i kako uvek oduševljeno vrišti kada se vratim kući, trčeći hodnikom do ulaznih vrata. Već je počinjao da mi nedostaje – njegovo bucmasto malo lice, reči koje pogrešno izgovara, buka koju neprestano pravi. Otkako se on rodio, čak sam odbijao poslove zbog kojih bih morao da otputujem.
„A vi?”
„Sina. On je sa mojom ženom u Parizu. Ona nije baš sklona ovakvim stvarima.”
„Malo ljudi jeste.” Bila je, naravno, u pravu. Pretpostavljam da mi je zato bilo drago što je došla. Znam da bi to mnogo značilo Danijelu. Smrt je tako samotna da se čini veoma važno za one koji nas vole da znaju gde smo se s njom susreli. A Danijel i ostali su se sa njom suočili samo nekoliko metara od mesta na kojem smo mi stajali.
Spustih pogled na mokru zemlju, pitajući se koje li deliće rata još uvek u sebi skriva.
„Mogu li nešto da vas pitam?”, reče Julija ustajući i okrećući se ka meni.
Raširih ruke. „Šta god želite.”
„Zašto ste došli ovamo?”
Slegoh ramenima.
„Zar ne biste radije da zaboravite? Ne mogu da zamislim o čemu razmišljate.”
„A ja ne mogu da zamislim da vam objašnjavam o čemu razmišljam.”
Gledala je u mene tako usredsređeno da sam morao da skrenem pogled. Pokušao sam da smislim kako da objasnim sve one razloge zbog kojih sam bio primoran da se vratim u Francusku. „Osećam da sam im ovde bliži. Da sam bliži velikom delu sebe. Teško je to zaista objasniti, ali morao sam da dođem.”
„Da biste rekli ‘zbogom’?”
„Da bih rekao ‘zdravo’.”
Tužan osmeh joj se ukaza na licu. Stajao sam pored nje i oboje smo gledali polje koje je postepeno nestajalo pod gustom maglom.
Ponudio sam joj cigaretu. Zatim sam upalio šibicu i zaklonio je šakom ispred njenog lica, posmatrajući kako svetlost poigrava po njenom obrazu. Njeno lice mi je izgledalo tako divno – te prodorne zelene oči pomalo skupljenih kapaka, kao da se posebno trudi da se usredsredi – da sam bio veoma svestan sebe i očajnički sam želeo da joj se dopadnem, što je uvek činilo da postanem manje privlačan.
„Postaje hladno”, reče, stežući čvršće kragnu kaputa oko vrata. „Pogledajte, magla je potpuno prekrila polje. Kao mrtvački pokrov.”
Svetla automobila u prolazu preletala su preko polja osvetljavajući nakratko spomenik.
Julija još jednom prevuče prstom preko ugraviranih imena. „Tako je samotno ovde”, reče.
„Sasvim sigurno tako i treba da bude”, rekoh, duboko povukavši dim.
„To vam ne smeta?”
„Ne u ovom trenutku. Da budem iskren, gotovo da uživam.” To je bila istina: nakon deset godina tokom kojih su me sećanja vrebala, bilo je dobro vratiti se. Tužno, ali dobro, kao da ovde pripadam.
Pogleda me iskosa. „Znači, ako sam dobro shvatila, vi volite mračna, usamljena i kišovita mesta.”
„Samo kada sam u pravom društvu”, rekoh gazeći opušak. I dalje me je gledala, smešeći se. Pogledah na sat. „Kasno je. Da li ste odseli u gradu?”
„U hotelu Konkord.”
„Ja takođe.”
„Zaista?” Da li je to ona pocrvenela?
Krenuli smo niz pošljunčanu stazu do mesta na kojem smo ostavili automobile. „Mogu li uveče da vas izvedem na večeru?”, upitah, nadajući se da neće osetiti nervozu u mom glasu.
„Da, volela bih”, reče.
Dok je ulazila u automobil okrenula se prema meni i mogao sam da vidim da plače.
„Patrik?”, prošaptala je. Nagnuo sam se ka njoj da bih je čuo.
„Da?”
Gledala me je pažljivo. „Potrebno mi je da znam šta se dogodilo. Morate mi reći šta se tačno dogodilo.”
