01.01.00
Politika
07.07.2001.
Savremena poezija
Novi registri osećajnosti
Miroslav Maksimović: "Izabrane pesme", sa predgovorom Radivoja Mikića; izdavač: "Narodna knjiga", Beograd, 2000.
Zacvrči pljeskavica, paklenim dahom poneta, / Upalih, eto, roštilj: kao spasenja zalog / četrnaesti se dimi stih ovog soneta" - peva Miroslav Maksimović, ovogodišnji dobitnik Zmajeve i Dučićeve nagrade, u završnom tercetu soneta "Upalio sam roštilj". Ova tri stiha mogu se uzeti i kao amblematična za ukupno Maksimovićevo pevanje jer je u njima dato gotovo sve po čemu je on prepoznatljiv u savremenoj srpskoj poeziji: motivi banalne svakodnevice, ne retko ispunjene hranom (sonet počinje stihom "Nacepkao sam drva, za potpalu ih složio", a tako se i nastavlja) mešaju se sa metapoetskim komentarima, a sve je prožeto višestrukim poigravanjem i ironijom. Paljenje roštilja i pisanje poezije su se u krajnjem ishodu, u četrnaestom stihu, ne samo dodirnuli nego i poistovetili u težnji da se banalnost oduhovi, a duhovni napor relativizuje, čak banalizuje.
Sada su pred nama "Izabrane pesme" Miroslava Maksimovića, sa analitičkim predgovorom Radivoja Mikića - jednog od najpouzdanijih Maksimovićevih tumača, selektivnom bibliografijom tekstova o poeziji i lirski intoniranom beleškom koju je u trećem licu o sebi napisao sam autor. Izbor je hronološki pratio ovu poeziju naglašavajući tri faze u njenom jedinstvu. Svojim prvim knjigama ("Spavač pod upijačem", 1971, "Menjači", 1972, a naročito "Pesmama" 1978, "Sećanjima jednog službenika", 1983), Miroslav Maksimović je izborio posebno mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Knjigom soneta koju je neprestano dopisivao ("Soneti o životnim radostima i teškoćama" 1986. i "55 soneta o životnim radostima i teškoćama" 1991) on je svoju posebnu poziciju vrednosno znatno uzdigao, dok je "Životinjskim svetom" (1992) i, još više, "Nebom" (1996) napravio primetan iskorak u, prevashodno, motivskom pogledu i usmerenosti na dešavanja koja su tek ostala za nama. - Posle sjajnih pesnika, rođenih u četvrtoj decenije prošloga veka (Ivan V. Lalić, Branko Miljković, Borislav Radović, Ljubomir Simović, Alek Vukadinović), Miroslav Maksimović je jedan od vodećih među odličnim pesnicima (Duško Novaković, Slobodan Zubanović, a naročito Rajko Petrov Nogo, Milosav Tešić i Novica Tadić) koji nam stižu iz naredne decenije.
Pesnik neherojske svakodnevice
Pesnik urbanog dekora, koji nikada nije pristajao da odvaja pesničke od tzv. nepesničkih motiva, leksike i tona, Maksimović se u svojim knjigama kretao kroz prostor neherojske svakodnevice: od službeničkih kancelarija, ispraznog rituala ispijanja kafe i još ispraznijih razgovora do prizora iz štamparija, sa hipodroma, iz voza ili sa ulice. Njegov pogled je prevashodno bio usmeren na mikro-prostor, često naglašavajući fizička, materijalna svojstva: otuda prizori menze, stola, hrane. Pojedini stihovi iz prvih zbirki, deluju kao avangardne lozinke, "Treba jesti, treba jesti / čorbe i druga teška jela", dok u sonetama sve postaje složenije i višestruko kodovano. (Po pevanju motiva hrane, mada su poetičke pozicije bitno drugačije, on je umnogome blizak Borislavu Radoviću; videti, recimo, Radovićeve pesme "Pred lekarnicom u Gospe od mora" i "Mrtva priroda iz Abukira").
Ako se u pojedinim pesmama, naročito iz "Detinjstva" i "Spavača pod upijačem", javlja dečji pogled, ili se, pak, sa razdaljine peva svet detinjstva, onda je to još jedan pesnikov napor da zađe ispod konvencija uobičajenog življenja i iznenadi nas svežim viđenjem običnog. Ali, "sveže" je i ovde vrlo uslovno - ne samo što se pogled unapred ukršta sa pogledom unazad, nego i pesnik nikada ne zaboravlja da naglasi da je sve najpre poezija ("Ko me to budnog zvao u snu? / Pokriven sam dlakavim upijačem / i hoću da spavam, dok ne zgusnu / misli u mastilu jačem?").
Već su više puta analizovane pesme "Puterno more", "Osmeh iz biblioteke", "Smisao lirike", "Popeo sam se u voz", i druge (Novica Petković, Jasmina Lukić, Radivoje Mikić). Smenjivanje doslovnih i nedoslovnih slika, neprestano pretakanje jednih u druge - njihova je osnovna karakteristika. Iz ugla tradicionalne lirike posmatrano, može se postaviti pitanje: koji je smisao i koliki su dometi pevanja o svakodnevnom i banalnom. Odgovor ne može biti uopšten. Jer, po svojoj prirodi, poezija ne trpi uopštene opise i ne dopušta velika udaljavanja od teksta. Možda u većoj meri nego za druge pesnike to važi za Miroslava Maksimovića: njegova pesma se uspostavlja u prostoru višestruko ispresecanim raznolikim linijama smisla. Kada u pesmi "Grupa bolesnika jede debelu" pročitamo: "Grupa bolesnika jede debelu / ovcu vazduha" vidimo - i tu se krije mogući odgovor na prethodno pitanje - kako se jedna tradicionalna, najpre romantičarska tema prenosi novim jezičkim iskazom u novi registar osećajnosti.
Birajući često sonet da bi u njemu sagradio svoj mikro-prostor, pesnik je zabranjivao jakim društvenim zbivanjima da uđu unutra, ali im je, da parafraziramo jedan njegov iskaz, dopuštao da kucaju i da se jasno čuju. U sonetu "Smisao lirike" opet je reč o hrani, ali više i nije samo, ili nije uopšte, reč o hrani nego o nečemu neuporedivo važnijem: "Raspada se država na stolu, / Noževi neće s viljuškama tamo, / žlice s tanjirima u istom kolu / neće da vezu sitan ručak amo". Sonet "Upamtio sam to" za svoju osnovnu sliku uzima svinjokolj u bačkoj ravnici, ali pesnički subjekt sluti koliko može biti tanka granica između strasti za klanjem svinja i neke vrlo slične strasti.
Jek ratnih zbivanja
Ono što je u "Sonetima o životnim radostima i teškoćama" spolja kucalo o sonetnu kutiju, u pesnikovoj najnovijoj zbirci "Nebo" ušlo je na vrata: jek ratnih zbivanja se sabija u mikroprostor, da bi se, makar na trenutak raširio, ali bez suvišne eksplikacije tako drage lošim pesnicima. U pesmi "Grejanje" počinje da gori kuća ("Buknula vatra. Grede zahvatila"), da bi se ubrzo videlo o kakvom je požaru reč i ko ga sve potpaljuje ("Nije to vatra svetlo starih snova / ni ona koja sa ognjišta dimi / jer je krenula iz tamnih osnova / njome ko blicom mrak će da nas snimi"). Nesklon korišćenju folklornih motiva i obrazaca, Maksimović ih u "Nebu" priziva da bi ih poništio i tako pojačao ironijsku svest o odsustvu bilo kakvih vrednosti kod ovovremenih "plemića" - novih bogataša ("Nova gospoda u novom izgledu / kućnim jezerom zlatna utva pliva / na svili sede, a svilu ne predu / na plećima im kadiva i diva", u pesmi "Vrednosti").
Na planu ovakvih prizora iz "Neba" još jasnije se izdvaja Maksimovićeva pesma "Politika" iz prethodne knjige "Životinjski svet". Ostvarena je kroz niz, za Maksimovića netipično, himničkih datih prizora iz svakodnevnog života (miris pasulja, povrće na pijaci, devojka u belim pantalonama koja sedi na ivičnjaku), a svaki se završava stihom - komentarom "Ali to nije politika". Pesma na svoj način, koji takođe nije lišen ironije, slavi životne radosti (na životne teškoće ukazuje pesnički komentar), a dodatnu dubinu daje joj podatak da se u njenom podtekstu nalaze bar dve poznate pesme Viljema Batlera Jejtsa ("Politika" i "Pesma Engusa lutalice") - irskog pesnika koji se prema nekima od bitnih pitanja o kojima se ovde peva odnosio sasvim drugačije nego naš pesnik.
Odbijajući da peva (tzv.) velike teme, Miroslav Maksimović na kraju nije mogao da ih zaobiđe, možda i zato što su se one direktno spustile u našu svakodnevicu. Bio je to poetički izazov koji je ovu poeziju, pomerajući je ka prostorima specifične angažovanosti, učinio slojevitijom: biće zanimljivo pratiti njegove posledice u Maksimovićevim knjigama koje dolaze.
Aleksandar JOVANOVIĆ
01.01.00
Nin
08.11.2001.
San i progledavanje
Naziv:Izabrane pesme
Autor: Miroslav Maksimović
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd 2000.
Bogdan A. Popović
Jednodušan sud o Izabranim pesmama Miroslava Maksimovića je, svojevremeno (i u ovom listu), lako bilo predvideti. O pesničkom delu prvorazrednih kvaliteta je reč. Saglasnost u vrednovanju ovog pevanja je dvama značajnim priznanjima - Zmajevom i, nedavno Dučićevom nagradom - samo "overena"... Prvi izbor iz svoje poezije priredio je sam Maksimović nameran da (kako u Napomeni kaže) predstavi njene glavne linije. Podjednako je, u koncepcijskom smislu, važan Maksimovićev naum da glavnim linijama svog pevanja opiše zaokruženu celinu "koja se može čitati od prve do poslednje stranice". A to će reći tako da izbor ima svoju "priču". Držimo da je rečena priča čitljiva u ravni nekih od temeljnih mena u pesnikovom postupku, koliko i onih u formi pesama, uslovljenih promenama u njegovom odnosu spram stvarnosti.
Da Maksimovićeve pesničke antene trepere na impulse tzv. novog doba, da je on pesnik svakodnevnih, nepatetičnih tema i urbanog senzibiliteta, konstatovano je već povodom njegovih ranih zbirki. Nedovoljno je naglašeno da se modernoj civilizaciji - njenim ishodima u tehnološkoj, socijalnoj, psihološkoj, moralnoj sferi - pesnik, zapravo, množinom sredstava odupire. Između ostalog i nadređivanjem sna realnosti. Bilo da je posredi "poznata tehnika" (pesnik je tako imenuje) bekstva od stvarnosti, oslanjanje na terapeutske moći umetnosti ili, naprosto, temeljno svojstvo pesničkog stvaranja, očigledno je da snovi "priču o drugim, spokojnijim svetovima" nadređuju "slaboj stvarnosti". Kad saopštava da opisuje "spavanje i san...unutrašnju toplinu u kojoj dostiže zrelost dan", Maksimović na umu ima opisivanje vlastite, pesničke realnosti uslovljene njegovom težnjom "da svet promeni, da mu doda meru". Međutim, već u ranom periodu počinje da preovlađuje saznanje da poezija na realni svet definitivno nema uticaja. Pesnikova svest (on kaže "soba") puni se podacima o "narasloj stvarnosti". On joj, štaviše, hrli u susret menjajući poetičko stanovište: "umesto snova, neka logični dim stvarnosti lebdi". I, sasvim nedvosmisleno: "Biti negde u gustini, gde se sudbina prelistava."
Razume se, opsesija dinamikom realnog života nametnuta je neposrednim okruženjem: štedro je nude ovovremeni dekori, gradski ambijent našeg doba. Rani, u izboru veoma obiman, period pesnikovog stvaranja zaključuju pesme koje sugerišu ideju klišetiranog, posnog života ljudi lišenih humane individualnosti... Po prirodi forme o kojoj je reč, soneti - knjige soneta koje obeležavaju srednji period - proizlaze iz potrebe za kakvim-takvim skladom, za mirenjem protivurečnosti. Najbolje pesme ovog perioda ukrštaju lični i opšti plan bivstvovanja, prividno mire egzistencijalne suprotnosti, proniču vrzino kolo života, slute poruke odozgo. U isti mah, one su izraz svojevrsnog stvaralačkog (autopoetičkog) bilansa: pesnik je, naime, savršeno svestan da je samo u "ulozi spavača" mogao da prevlada svoje "skraćeno stoleće", da ga osmisli.
Nadomak svog (i našeg) "kasnog tamnog doba" pesnik veli: "Valjaće da konačno progledamo/jer sve što smo sanjali ne postoji/bilo je to obično spavanje iza kapaka". Destruktivno delovanje stvarnosti - reč je, dakako, o zbivanjima koja su na ovim prostorima obezvredila egzistencijalna uporišta, individualna koliko i nacionalna - radikalizovalo je, u najnovijoj etapi njegovog stvaranja, i poetičku problematiku. Sumnja u smisao pesničkog poslanja je, međutim, znatno šire zasnovana: namenjeni da budu sredstvo međuljudske komunikacije i bliskosti, reč-jezik-pesma ("sve što je stvoreno zvučanjem reči, ne zamahom mača") ispoljavaju se u funkciji nagonske i mračne čovekove prirode. Pa ipak, "za stih i dušu rime se već množe" - stoji u zbirci Nebo - "da bude ono što moći će da bude". Kakve god bile posledice progledavanja, od načina svog postojanja, od pokušaja da se rugobnoj stvarnosti kreacijom odupre (artikulacijom haosa, oblikotvornim postupkom, versifikacijskim majstorstvom), pesnik ne može da odustane.
Same po sebi, načelne promene u ravni pesnikovog odnosa spram realnog života svakako nisu na smeru najuverljivijeg diferenciranja osobenosti i vrednosti ovog pevanja, njegovih mnogostrukih učinaka. Pri svemu, bez promena o kojima je bilo govora ove osobenosti ne bi imale priliku da se ispolje i razviju u vrednosti... Sporenju, u svakom slučaju, nema mesta: ako je u književnost i ušao kao reprezentant naraštaja koji je, početkom sedamdesetih, inovacijskim potencijalom obogatio savremenu srpsku poeziju, Maksimović je u međuvremenu stasao u autora pesničkog opusa izrazitih integrativnih obeležja. Poetičke ideje svojstvene ovom vremenu prelamaju se u njemu na jedinstven način sa baštinjenim iskustvom.
