Henrik Ibzen (1828-1906) je norveški književnik čije drame predstavljaju najveći doprinos norveške književnosti svetskoj. Napustio je Norvešku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih naizmenično u Italiji i Nemačkoj, vratio se u zemlju stekavši svetski ugled. U Norveškoj je napisao svoje poslednje četiri drame, a 1900. godine je doživeo prvi od serije moždanih udara i od tada bio uglavnom van javnosti.
U prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on postepeno oslobađa. Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na presto (1863), delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva. Taj period završava dramom Brand (1866), u kojoj autor izlaže etički kredo ”sve ili ništa”, radikalan ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom Per Gint (1867), najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je napisao u stihu.
Dramom Savez mladih (1869), sa tematikom iz savremenog života, Ibzen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu koju čine Stubovi društva (1877) (kritika bezočnosti građanskog društva), Lutkina kuća (1879) (kritika položaja žene u društvu), Aveti (1881) (problem krivice i praštanja) i Narodni neprijatelj (1882) (gušenje istine koja smeta građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju. Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada. Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj.
Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazrešiv. U Divljoj patki (1884) izlaz je u bekstvu u svet mašte, u Rosmersholmu (1886) izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove sledeće drame: Gospođa s mora (1888), Heda Gabler (1890), Graditelj Sulnes (1892), Mali Ejolf (1894), Jun Gabriel Borkman (1896) i Kad se mrtvi probudimo (1899). U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti.
Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas. O popularnosti i značaju Ibzenovog dela govori podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj jedinoj nedelji.
Njegova poezija je ostala manje zapažena iako u njoj ima izvanrednih stihova.
03.08.04 Danas
IBZEN, AKSELSON, POPOV, GAZIVODA...
Novi naslovi izdavačke kuće Geopoetika
Nedavno je beogradska izdavačka kuća Geopoetika predstavila nove naslove: zbirku priča Zvonke Gazivode "Delfini na helijumu", roman Aleka Popova "Misija London", prvi tom sabranih drama Henrika Ibzena i roman "Aprilska veštica", čija je autorka Šveđanka Majgul Akselson. "Delfini na helijumu" prva je knjiga proze Zvonke Gazivode i reč je o karakterističnoj prozi koncentričnih krugova, koja zahteva čitaoca sklonog avanturi i iznenađenjima. "Delfini na helijumu" su, dakle, pikarska proza, sa elementima realnog, nadrealnog, ali i pesničkog i tragikomičnog. Pre "Delfina na helijumu", Zvonka Gazivoda je objavila dve zbirke poezije: "Riba šljokičaste krljušti" i "Vladam". Roman Aleka Popova "Misija London", jedno je od onih štiva koja osvajaju ubojitom satirom, ironijom i samoironijom. Ovo delo, koje je ubrzo po objavljivanju okarakterisano kao najsmešniji roman bugarske književnosti, prevela je Marija Joana Stojadinović. Geopoetika ovaj roman objavljuje u okviru edicije "Balkan ekspres", a može se čitati i na nivou vešto napisane krimi priče, ali i ubojite satitre balkanskog karakazana u kome se kuvaju uzavrele balkanske naravi. Roman "Aprilska veštica" Majgul Akselson, delo je koje je prevedeno na dvadeset jezika, u Švedskoj je prodato u više od 500.000 primeraka i postiže veliki uspeh u čitavom svetu. Priča prati odrastanje i život četiri sestre, od kojih je jedna od rođenja u sanatorijumu. Akselsonova u "Aprilskoj veštici" vešto i sigurno slika psihološke portrete različitih žena, ističući značaj porodice i snagu porodične ljubavi. "Aprilska veštica" spada u toplo, emotivno, bolno i uzbudljivo štivo, koje u sebi nosi i karakterističnu atmosferu Bergmanovih filmova. Ovaj roman su sa švedskog preveli Marija Danić, Dorijan Hajdu, Slađana Ječmenica, Milica Levajac, Ivana Milinković, Nikola Peričić, Marija Simić, Jelena Stanković i Angela Šošić, dok je koordinator ovog prevodilačkog projekta bila Zorica Mančić.
U okviru prvog toma Ibzenovih drama, Geopoetika je objavila "Stubove društva", "Lutkinu kuću", "Aveti","Narodnog neprijatelja" i "Divlju patku". "Stubove društva" prevela je sa norveškog Nataša Ristivojević Rajković, "Lutkinu kuću" (Noru) Ljubiša Rajić, "Aveti" Sofija Bilandžija, "Narodnog neprijatelja" Ivana Bojović, a "Divlju patku" Nevena Ašković, dok se za stručnu redakturu pobrinuo Nebojša Bradić. Ovo je prilika da naši čitaoci ponovo urone u blistav Ibzenov opus, koji je uvek svež, moderan i nov. Geopoetika planira da objavi i drugi tom Ibzenovih drama, u kome će se naći komadi "Gospođa s mora", "Graditelj Sulnes", "Mali Ejuf" i "Jun Gabriel Borkman".
S. Domazet
