Izabrana dela Radoja Domanovića

24.12.08

Zbirku pripovedaka Radoja Domanovića od sada će čitati i Francuzi zahvaljujući prevodiocu Kristini Šalub. Ona se sama potrudila da nađe izdavača, kuću „Non Lieu” iz Pariza, a objavljivanje „Dange” na francuskom, u tiražu od 1.000 primeraka, pomoglo je naše Ministarstvo kulture. U izdanju se nalazi šest najpoznatijih Domanovićevih dela: Stradija, Mrtvo more, Razmišljanje jednog običnog srpskog vola, Ukidanje strasti, Vođa i Danga.

Kristina Šalub već četiri godine živi u Beogradu. Diplomirala je matematiku, a na Sorboni završila i grupu za srpskohrvatski jezik i književnost, gde je i magistrirala. U razgovoru za „Politiku” kaže da joj ideja o doktoratu, bar za sada, ne deluje baš „superseksi”, jer umesto rada koji bi završio u fioci, više voli da prevodi neku knjigu sa nadom da će se ona jednog dana naći u rukama francuskih čitalaca.

Da bi svojim sunarodnicima olakšala recepciju Domanovića, Kristina Šalub je napisala predgovor u kojem je objasnila društveni kontekst minulog doba, a prevodeći delo „oca srpske satire”, najviše su je opčinile piščeva kritičnost, beskompromisnost i principijelnost.

– Domanovićeva kritika srpske politike, društva i savremenika, napisana pre sto godina, još uvek važi za Srbiju, i može mnogo da kaže o Srbima. Mislim da je veoma važno da se kritičan glas o Srbima čuje na Zapadu, ali kada on dolazi iz vaših redova. Ono što mi se posebno sviđa jeste da Domanović ne kritikuje samo one koji imaju moć, jer je to najlakše, nego i opoziciju, pa i sam narod. Tu postoji mnogo sličnosti između njega i Arčibalda Rajsa, samo što je moćnija kritika ukoliko dolazi od svojih – kaže Kristina Šalub.

Francuskinja primećuje da se naš pisac ne usteže da u svom delu preispita i nacionalni mit, posebno mit o Kosovu koje se, kako navodi, pominje u skoro svim njegovim pripovetkama.

– Domanović podseća da se o Kosovu stalno govori, a da se ništa konkretno ne radi. Argument o staroj slavi i prošlosti, Kosovu i patriotizmu, sveprisutan je u piščevo vreme kao i u današnje. Taj istorijski momenat se stalno zloupotrebljava, a mislim da je važno da francuski čitaoci znaju da je Kosovo konstanta u srpskoj istoriji, kao i da postoje slobodoumni Srbi koji njegovu zloupotrebu odavno osuđuju.

Na pitanje kako je doživela piščev stil i jezik, Kristina Šalub je odgovorila:

– Domanović piše jednostavnim jezikom jer ima za cilj da ga čitaju široke narodne mase. Arhaizme koji se pojavljuju u tekstu prevela sam uz pomoć dobrih rečnika i dobrih prijatelja u Srbiji, ali me je namučila reč „kmet” koju sam ostavila u originalu. Na francuskom ne postoji reč koja bi označila istu takvu funkciju u organizaciji države, a koja bi istovremeno imala sve neophodne konotacije. Kmet ima moć, ali opet najnižu u organizaciji moći. On može da bude i korumpiran, a istovremeno je i mali šef, šefić.

Drugi problem koji nam otkriva iskrsnuo je sa pojavom reči „Stradija”.

– Nju sam rešila rečju „Servilie”. Ovo izmišljeno ime upućuje na reč „Servie”, neku staru varijantu za „Serbie” (Srbija) a, s druge strane, asocira na servilnost, pokornost, protiv kojih se Domanović stalno buni, ne samo u „Stradiji” nego i u drugim svojim pripovetkama.

Ovih dana Kristina Šalub posvetiće se prevodu knjige „Vidovdan i časni krst” Miodraga Popovića, a o tome kakve knjige traže francuski izdavači, kaže:

– Izdavači uglavnom traže savremene romane poznatih pisaca, čija dela već postoje na francuskom, kao što su Albahari i Basara. Kada je ovo područje u pitanju, izdavače interesuju dešavanja iz devedesetih. Zato knjiga koja na bilo koji način govori o ratu ima više izgleda da prođe, bez obzira na njen književni kvalitet. To je u skladu sa opštom mišlju koja o Srbima postoji na Zapadu, a ona je još uvek veoma loša.

Naša sagovornica izdvaja još jednu svoju opservaciju. Napominje da je Radoje Domanović ovde veoma popularan kao pisac iz čitanke, ali dodaje da to i nije bila dobra usluga za njega, jer se ono što je deo obavezne lektire često ne uzima za ozbiljno. – Druga stvar se tiče piščevog humora i jednog apsurda koji sam primetila ovde u Srbiji. Domanović je bio oštar satiričar, ali njegova satira ne traži gromoglasan smeh. On kaže: „Ovde kod nas sve je naopako”, a takav stav sam u Srbiji videla nebrojano puta. „Kod nas nije sve kako valja, sve je naopako, i zato – ha, ha, ha, vidite kako nismo kao ostali”. Na neki način, vi imate ponos što niste kao neki drugi. To je simptom „sam protiv svih” – mi Srbi protiv celog sveta. I upravo taj mehanizam oduzeo je kritičku moć Domanovićevim pripovetkama, što i objašnjavam u predgovoru. Meni je razumljiva vaša reakcija, jer time kao da poručujete: Bar to možemo, još uvek smo živi, makar to značilo da radimo sve kako ne valja. A to nije nipošto isto sa onim što Domanović poručuje, i zato se treba vratiti duhu, slovu i smislu piščeve poruke i teksta.

Mirjana Sretenović