Jedan od najboljih pisaca iz doba realizma - Milovan Glišić rođen je 6. januara 1847. godine u selu Gracu, kraj Valjeva. Škole u selu nije bilo i nije se mogao redovno školovati, ali su ga roditelji osposobljavali za život onim što je najbolje u njima. Otac guslar i majka, darovit usmeni pripovedač, naučili su ga da piše orlovom perom. Tako pripremljen Milovan je u Valjevu primljen u drugi razred osnovne škole. Sa sedamnaest godina, 1864. stupio je u prvi razred Beogradske niže gimnazije.
Siromašan, Glišić se oslanjao samo na sebe. Godine 1865. umire mu otac. Bio je đak i sluga, posluživao po imućnijim kućama, prao sudove, ponekad zabavljao decu, radio je svašta samo da bi imao krov nad glavom. Ipak, bio je dobar đak. Njegovo interesovanje nije se svodilo na školske predmete, čitao je sve, a učio je ruski, nemački i francuski.
Po završenoj gimnaziji, 1870. godine, počeo je da studira tehniku. Tada je ušao u javni život, kao urednik satiričnog lista "Vragolan" i član pokreta Svetozara Markovića. Uhapšen je 1872. kao protivnik režima. Zbog materijalne nemaštine on je te godine napustio tehnički i prešao na filološko-istorijski odsek Velike škole. Međutim, studije je napustio 1875. godine.
Početak njegove karijere označava služba pomoćnika urednika "Srpskih novina". Godine 1875. književni list "Otadžbina" štampa mu prve pripovetke. Posle smrti Đure Jakšića, 1871. godine, postavljen je za korektora Državne štamparije. Dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu postao je 1881, 1898. je penzionisan, a 1900. godine vraćen je u državnu službu kao pomoćnik upravnika Narodnog pozorišta. To je bio najveći položaj koji je postigao. Umro je 20. januara 1908. u Dubrovniku.
Najznačajniji deo Glišićevog rada predstavljaju pripovetke. Svoje satire stvarao je na motivima koji su bili prirodni odjeci društvene stvarnosti. Njegove najznačajnije pripovetke su "Glava šećera", "Zloslutni broj", "Podvala", "Svirač", "Šetnja", "Prva brazda", "Tetka Desa", "Sigurna većina", "Brata Mata", "Novi Mesija" i druge.
01.01.00
Dnevnik
14.04.2002.
TRI KNJIGE U BIBLIOTECI "SRPSKI KLASICI"
Nova citanja
Izabrana dela Milovana Glišica, Stevana Sremca iRadoja Domanovica u izdanju Knjižarnice Zorana Stojanovica iz Novog Sada
Kako danas objavljivati i citati svetske i domace klasike, posebno pisce koji su odavno ušli u fakultetske i školske programe? Jedan od mogucih odgovora pruža nam uvek agilna Knjižarnica Zorana Stojanovica. Negujuci visoke kriterijume i strucnost, u svim izdanjima, ona je ovaj veliki i važan posao ocuvanja i negovanja naše baštine poverila univerzitetskim profesorima i pocela da udara temelje biblioteci koja prevazilazi sve okvire prigodnih i komercijalnih izdanja.
Posle zapaženih knjiga o NJegošu, Nušicu, narodnoj i staroj srpskoj književnosti, u istim, tvrdim koricama, i sa istom naucnom aparaturom i metodologijom, sada smo u prilici da ponovo citamo izabrane stranice naših klasika 19. veka Glišica, Domanovica i Sremca. Snabdevene iscrpnim i svežim predgovorima, hronologijom pišcevog života, bibliografijom, selektivnom literaturom i recnicima manje poznatih reci, ove knjige su lep primer reprezentativnih izdanja, radenih u najboljoj tradiciji našeg izdavaštva.
Uz Gogoljevu pomoc
Naucno polje
Posebno oštar Domanovic je bio prema kritici i nauci:
- Cudnovata je stvar da se mi Srbi baš na takozvanom naucnom polju znatno razlikujemo od drugih naroda. Kod drugih nesrecnih naroda, naucnici više daju nauci nego nauka njima, ako kod nas potomaka vrlih predaka ide sve drukce: naši naucnici s malo izuzetaka, imaju od nauke velike koristi, a nauka od njih - velike štete. Eto, kako se i tu ogleda naš viteški duh i naša genijalnost, jer mi ne služimo nauci ropski i slepo kao drugi bedni narodi, vec smo uspeli toliko da cak i ta gorda nauka služi nama: mi njoj gospodarimo, a ona nama robuje. Nikad se strani naucnici ne mogu popeti na takvu visinu i zauzeti tako dominirajuci položaj prema nauci, kao što smo mi za kratko vreme uspeli...
Priredujuci izabrane stranice Milovana Glišica (1847-1908), tog rodonacelnika srpske realisticke pripovetke, profesor dr Vitomir Vuletic u znalackom predgovoru posebno istice neke od faktora koji su uticali na pojavu ovakvog pisca i žanra.
- Glišicevim pripovetkama dominira kazivanje o svetu koji je u sebi poneo iz detinjstva. Uz Gogoljevu pomoc Glišic je za sebe otkrio mogucnost da sve ono što je u detinjstvu cuo, i cega nije bio svestan da nosi u sebi, može postati tematska grada za pripovetku. Ruski pisac mu je ukazao da narodno usmeno stvaralaštvo može da bude dragocen izvor tema, nadahnuca i umetnickih sredstava u sopstvenom umetnickom stvaranju.
Tako su "neciste sile", nastale u razbuktaloj narodnoj mašti, našle mesta u najpoznatijim pripovetkama Glišicevim (Glava šecera), a cela njegova demonologija našeg je porekla i kada ima neosporno strane uzore. Sve to možemo da vidimo u 13 Glišicevih izabranih pripovedaka, koje i kada nisu složenije komponovane, mogu da se citaju i doživljavaju iz pozicije naknadnih iskustava i pameti. U drugom delu knjige štampane su i dve Glišiceve komedije "Podvala" i "Dva cvancika", od kojih je prva bila nagradena u Matici srpskoj sa stotinu forinti, iz fonda Jovana Nake.
Stari/novi Sremac
Opredeljujuci se za tri Sremceve vece, gotovo romaneskne celine - Pop Ciru i pop Spiru, Vukadina i Zonu Zamfirovu, dr Ana Radin je htela da pokaže toliko isticanu, ali i osporavanu dijalekatsku umešnost Stevana Sremca (Senta, 1855- Sokobanja, 1906). Kroz ova tri dela, koja pisac oznacava kao pripovetke, a koja su najbolji presek celokupnog njegovog opusa, vidljivo je da je Sremac, gotovo suvereno, mogao da piše i na precanskom (šumadijsko-vojvodanskom dijalektu), užickom (istocnohercegovackom) i niškom (prizrensko-južnomoravskom). Upravo kroz takav jezik Sremac je naglašavao razlicitost sredina i kulturnih zona, a živa rec je i stalan izvor humora i anegdota. Tako smo na preko 630 stranica dobili starog/novog Sremca, a citanja i uporedne analize mogu da krenu, u svim pravcima.
Izabrana dela Radoja Domanovica (1873-1908) priredio je profesor dr Goran Maksimovic deleci opus najizrazitijeg srpskog satiricara na sedam celina. U prvom delu su malovaroške, seoske, humoristicke i anegdotsko-satiricne price. One po kojima je Domanovic najviše poznat i citiran (Marko Kraljevic po drugi put medu Srbima, Razmišljanje jednog obicnog srpskog vola, Danga, Voda, Stradija, Mrtvo more) priredivac oznacava kao groteskno i alegoricno-satiricne price. U poslednjem odeljku štampane su dve manje poznate parodicno-satiricne price od kojih prva "Ozbiljne, naucne stvari", iako nedovršena, izgleda kao da je pisana danas.
Ocekujemo nova izdanja srpskih klasika. U pripremi su vec dela Laze Kostica, Laze Lazarevica, J. J. Zmaja...
M. Živanovic
