Istraživačko novinarstvo

01.01.08

CM Komunikacija i mediji - 7/2008
Pojavljivanje knjige Istraživačko novinarstvo u ediciji, sada već kultne biblioteke „Multimedia“ beogradskog izdavača Klio, rezultat je saradnje sa priređivačem Hjugo de Bergom, Fondacijom Next page, Institutom za otvoreno društvo i Mrežom jugoistočne Evrope za profesionalizaciju medija. Ova, kao i neke ranije objavljene knjige iz pomenute biblioteke nastale su zahvaljujući Projektu prevoda knjiga iz oblasti medija i novinarstva, a imaju prevashodno za cilj da informišu i obuče novinare u zemljama jugoistočne Evrope. Opremljena u već standardizovanoj formi biblioteke „Multimedia“ knjiga po svemu predstavlja veoma praktično i nadasve korisno štivo kako za studente novinarstva, tako za novinare i urednike u svim dobima radnog veka. Iako je priređivač izričito napisao da je knjiga namenjena samo studentima, nema sumnje da se njena korist može dokazati u praksi funkcionisanja radija, televizije i štampanih medija.
Pored svih pozitivnih ocena koje ovo izdanje zaslužuje, pažljivi čitaoci primetiće jednu neobičnost koja u prvi mah zbunjuje a u suštini otvara neka važna pitanja u vezi s istraživačkim novinarstvom. Naime, urednik biblioteke Divna Vuksanović, sasvim neuobičajeno, na kraju knjige daje svoju uredničku belešku u nešto više od dvadesetak redova. U maniru savesnog urednika Vuksanovićeva je tom napomenom iznela izvestan stepen neslaganja sa pojedinim sudovima o konkretnim primerima (pretpostavljamo iz srpske prakse) iznetim u knjizi, te je tako sugerisala kako studentima tako i novinarima da pažljivo čitaju i promisle tekst.
Knjiga Istraživačko novinarstvo, koja je pred srpskim čitaocima od jeseni prošle godine, je doista dobar zbornik radova vešto ukomponovan od strane Hjuga de Berga renomiranog predavača medija i komunikacija na Goldsmit koledžu Londonskog univerziteta. Ima ukupno 17 poglavlja raspoređenih u dva dela od kojih je prvi nazvan Kontekst a posvećen je istoriji i razvoju istraživačkog novinarstva, dok je drugi deo pod nazivom Praksa okrenut sadašnjim i budućim akcijama novinaraistraživača. Taj deo upoznaje čitaoce sa nekim temama koje su poslednjih godina dominirale u zapadnoevropskim i američkim medijima. Veći deo knjige, čak 11 poglavlja, napisao je sam priređivač, dok je Debora Čejmbers autor dva poglavlja; Mark Darsi, Kerol Fleming, Metju Kiran i Džil Mur su napisali po jedno poglavlje. Svi autori su veoma ugledni u oblastima o kojima izveštavaju a njihov doprinos odnosi se uglavnom na neka moderna razumevanja i vidjenja mesta i uloge istraživačkog novinarstva u anglosaksonskim društvima i zemljama zapadne Evrope. Kerol Fleming je novinar iz prakse i upravo njena iskustva obezbeđuju dobru empirijsku osnovu za ovakvu knjigu. Mark Darsi je odličan radijski producent i politički analitičar koji uobličava koncepte istraživačkog novinarstva u lokalnoj zajednici a posebno u odnosu na lokalnu vlast. Ovo su najvažniji podaci koji ukazuju na veoma dobru i nadasve kompetentnu mešavinu teorijskog pristupa (najviše zastupanog od strane Hjuga de Berga) i praktičnih primera primene svojevrsne tehnologije istraživačkog novinarstva.
Prvih devet poglavlja posvećena su u celosti razmatranjima pojma i suštine istraživačkog novinarstva. Hjugo de Berg je autor osam poglavlja u kojima se razmatraju definicije, omeđavaju dometi i analizira suština novinarskog istraživanja. Štivo je pisano veoma razumljivim stilom i jezikom iskusnog novinarskog stvaraoca a svaka strana teksta i opisana situacija vrvi od mnoštva primera iz života, sveta filma, književnosti, umetnosti, politike i biznisa. Drugo poglavlje je posvećeno istorijatu istraživačkog novinarstva i predstavlja pokušaj da se ono zasnuje kao autonomna novinarska vrsta koja datira pre XIX veka. U tom smislu, autor nas podseća na same začetke javne reči još u doba Rimske republike koja je objavljiavla Acta diurna, ali nas upoznaje i sa pionirskim primerima novinarstva zasnovanog na istraživanju podataka koje nalazmo kod Francuza Teofrasta Renodoa (1586-1683). Začetke kritičkog ali i istraživačkog novinarstva de Berg nalazi i u radovima Vilijama Kobeta (1763-1835), u vreme Američke revolucije, ali i kod Miltona, Defoa i Svifta koji su, takođe, dali snažan podsticaj razvoju kritičke oštrice i istraživačkog „njuha“ novinara.
Uvodeći nas u terminološke vode i pokušaje da se tipološki odrede pojedini segmenti novinarstva, de Berg u uvodnom delu knjige najviše pažnje posvećuje definisanju istraživačkog novinarstva kao posebne, samostojne i samobitne novinarske prakse. U pojedinim delovima teksta čak se naslućuje pokušaj da se istraživačko novinarstvo, kao praktična delatnost, izdvoji iz okvira novinarstva i utemelji kao ravnopravna, čak i naprednija delatnost od njega. „Novinar istraživač je osoba koja se, bez obzira na medij u kome deluje, bavi otkrivanjem istine i utvrđivanjem koliko se od nje odstupa. Opšti naziv za takvo delanje je istraživačko novinarstvo i ono se od naizgled sličnih aktivnosti kojima se bave policija, advokati, revizori i nadzorni organi razlikuje u tome što nije oglaničeno predmetom istraživanja, ne temelji se na zakonu i u bliskoj je vezi sa publicitetom.“ (de Berg, 2007:18). U velikoj meri istraživačko novinarstvo, kakvim ga definiše i ustrojava de Berg, oslanja se na oštricu kritike, istraživanje, raskrinkavanje i razotkrivanje kompleksnih društvenih pojava a posebno onih u domenu biznisa, politike i javnih poslova. „Želja svih nitkova je da spreče objavljivanje takvih priča ili bar da utiču na njihovu sadržinu. Opšta definicija istraživačkog novinarstva bila bi traganje za onim što se želi sakriti, mada nije sve što se želi sakriti vredno traganja.“ (de Berg, 2007:26) U tom smislu posebno se apostrofiraju i stavovi suprotne strane, odnosno kritičara koncepta i prakse istraživačkog novinarstva, koji zastupaju mišljenja da ono nije nikakvo novinarstvo već „... duhovno ustrojstvo arogantnih, privilegovanih i podrugljivih novinara, koji izveštavaju o tekućim dešavanjima i svoje želje za visokim rejtingom i platama iskazuju ‘gnusnim’ tvrdnjama o ’svojoj odgovornosti prema društvu, naciji, gledaocima i istini’...“ (de Berg, 2007:21). Primera za i protiv ove vrste novinarstva ima zaista mnogo, a čitalac na osnovu ove knjige može izvesti veoma kompetentan sud.
Prvi deo knjige donosi i dva zanimljiva poglavlja o pravnim, etičkim ali i novim tehnološkim aspektima istraživačkog novinarstva, posebno onog u Engleskoj. Džil Mur se bavi pitanjem uspostavljanja granica novinarske etike, posebno u kontekstu engleskog zakonodavstva, novinarskih kodeksa i društvenih normi. Dajući mnogo dobrih primera o tome kako novinariistraživači funkcionišu u narečenom miljeu, Mur im ne odriče važnost za društvo i profesiju, ali im isto tako postavlja visoke standarde. „Ukoliko već na sebe preuzimaju ulogu psa čuvara onda to treba da urade na odgovoran način, poštujući najviše profesionalne i etičke standarde, istovremeno se pridržavajući slova i duha zakona.“ (Mur, 2007:172).
Veoma interesantno i korisno je poglavlje pod naslovom „Novinarstvo i nove tehnologije“ koje je napisala Kerol Fleming. Dajući činnjenična objašnjenja o tome kako i zašto nove tehnologije prodiru u novinarsku praksu, ona je sačinila kratak kurs kroz elektronski segment novinarske tehnologije i organizacije. Uz pregled svih raspoloživih alatki koje nudi Internet (softveri ali i baze podataka) Flemingova navodi i ekonomičnost i efikasnost novinarskog istraživanja koje ide u korist kako samom izveštavanju, tako i menadžmentu medija ili produkcijske kuće za koju se izveštava. Ovo poglavlje interesantno je za srpsku publiku jer je autorka uočila i opisala primer Internet emitovanja programa beogradskog Radija B92 tokom zabrane rada 1996. godine. To je bio jedan od pionirskih poduhvata u svetskim razmerama, kada je u pitanju korišćenje Interneta u svrhu probijanja informativne blokade koju može da nametne država. Međutim, ona u zaključku konstatuje da nove tehnologije, pored velikih prednosti, nose sobom i veoma opasne zamke. Jer, mada novinari mogu da je obilato koriste, ista tehnologija „može biti korišćena za nadziranje rada novinara. Svaki put kada se neko poveže na Internet on može da otkrije podatke o sebi, o tome gde se nalazi i čemu pristupa.“ (Fleming, 2007:267)
Posebnu pažnu srpskih čitalaca privući će drugi deo ove knjige u kome se kroz osam poglavlja, iz pera iskusnih praktičara i teoretičara, objašnjavaju mehanizmi i tehnologija istraživačkog novinarstva u najrazličitijim društvenim oblastima: istraživanje korupcije u korporacijama kroz iskustvo BBCijeve emisije „File on Four“; lokalna vlast sagledana kroz prizmu javne odgovornosti u okrugu Ist Midlends; preispitivanje socijalne politike kroz program emisija „Dispatches“ TV Kanala 4; razotkrivanje sudskih grešaka kroz BBCijevu seriju „Rough Justice“; pljačka u organizacijama za zaštitu prirode u seriji „Cook Report“; visoka politika i nisko ponašanje opisivani u novinskoj rubrici „Insight“ Sandej Tajmsa...sve su to stvarne teme kojima se na veoma dobar način potkrepljuje koncept istraživačkog novinarstva.
U svakom poglavlju se veoma detaljno i konkretno pokazuje kako funkionišu novinari u akciji traganja za istinom; kako se pravi plan delovanja; izvodi akcija na terenu; kojim se sve sredstvima možemo (po)služiti i šta nam je konačni cilj. Kroz ove savete umešno se provlače i etički principi novinarske profesije a posebno se insistira na razlikovanju onoga šta je novinaruistraživaču dopušteno a šta ne. U tom smislu, postoji i izvestan broj nedoumica i neslaganja oko toga do koje granice novinarsko izveštavanje u istraživakom diskursu može da ide. Jedan od primera koji je sporan, i često izaziva kritiku, odnosi se na omiljene primere dramske rekonstrukcije stvarnih događaja. Ovaj metod je postao nezaobilazan u istraživačkim emisijama, jer pored vizualizacije kritičnog događaja stvara emocionalnu i vrednosnu platformu sa koje publika može da reaguje. Ali, preterivanje u rekonstrukcijama događaja može da dovede i do stvaranja simulakruma novih događaja koji mogu da navedu publiku da izvede pogrešne zaključke, što nije cilj istraživačkog novinarstva. Dakle, „...rekonsktrukcije mogu imati vrlo korisnu i informativnu ulogu koja ne mora biti nužno obmanjivačka“ (Kiran, 2007:239) ali, ako se prethodno ispune tri uslova: rekonstruisani događaj je potkrepljen činjenicama, prikazuje se verodostojno i na ekranu je jasno naznačeno da je u pitanju rekonstrukcija ili dramatizacija.
Pojavljivanje ove knjige u Srbiji može biti doprinos procesu obrazovanja novih istraživačkih kadrova i usavršavanju već postojećih. Neosporno kompetentan autorski tim, uz pomoć mnoštva praktičnih primera, izneo je pred čitaoce nezaobilazan i sadržajan vodič kroz veoma popularnu i dinamičnu novinarsku oblast kakva je istraživačko novinarstvo. Ova knjiga ima poseban značaj za Srbiju jer je istraživačko novinarstvo, bar ono kakvim ga prikazuju i primenjuju zapadnoevropska i američka novinarska praksa, kod nas tek u embrionalnoj fazi. Ako izuzmemo projekte takve vrste na Televiziji B92 „Insajder“ i „B92 Istražuje“ koji su nastali pre nekoliko godina, u Srbiji malte ne nema modernih, uticajnih i široko rasprostranjenih istraživačkih timova novinara. Nacionalni TV emiteri, prvenstveno RTS, imaju istraživačke pristupe u mnogim svojim emisijama, ali tehnologija pripreme tih programa nije na tragu modernih svetskih iskustava i rešenja. U štampanom novinarstvu je situacija još nepovoljnija. Jer, u dnevnoj produkciji reklo bi se da nema ozbiljnog istraživačkog pristupa izuzev pojedinih, povremenih rubrika u dnevniku „Danas“. Svetao primer jedino predstavlja niz veoma dobrih projekata u produkciji nedeljnika „Vreme“ koji neguje istraživačko novinarstvo od momenta svog osnivanja.
Stoga radi, pojavljivanje knjige Istraživačko novinarstvo je odlična prilika i šansa za sve pojedince i institucije, bilo da su obrazovne ili proizvođačke, da uvide kako svoje eventualne afinitete ka istraživačkom novinarstvu mogu da realizuju na moderan i svetski prihvatljiv način. Takav pristup i njegovi rezultati, ako se praksa razgrana, mogli bi da doprinesu da se poveća nivo kritičnosti domaćih medija. A to bi, za uzvrat, povoljno uticalo na društvene procese, i unapredilo nivo međunarodne „vidljivosti“ srpskih medija kroz projekte razmene novinarskih istraživačkih poduhvata i njihovih rezultata.

Boban Tomić

18.08.07 Danas

Slavenka Drakulić
Tijelo njenog tijela
Samizdat B92, 2007.
prevela Rujana Jeger

Podnaslov ovog dela je - priče o dobroti., a tema više nego intrigantna. Naime, godine 2000, Slavenki Drakulić je presađen bubreg, a donator je bila živa, anonimna darovateljka. Već u bolnici, spisateljica je poželela da upozna donatorku, želela je da upozna nekoga ko je odlučio da daruje deo svog tela nepoznatoj osobi i to bez ikakve novčane naknade. Ovo je knjiga o susretima Slevenke Drakulić ne samo sa osobom koja je njoj pomogla, već i sa nizom američkih donatora, koji su odlučili da nesebično poklone svoje organe, kako bi pomogli nekome ko je bolestan. U svetu u kome se najmanje i najređe očekuje dobrota, spisateljica Slavenka Drakulić napisala je, na osnovu svog i iskustva drugih ljudi, delo posvećeno upravo dobrim ljudima i dobrim delima, analizirajući pri tom sebe, sopstvene emocije i reakcije na činjenicu da joj je takvim, specifičnim poklonom, proudužen život i vraćena nada. Tijelo njenog tijela prva je knjiga na ovu osetljivu temu objavljena kod nas. Ovo je literarna studija koja baca novo svetlu i na fenomen bolesti, nade, ozdravljenja, dobrote, pomoći, o kojima se i govori i piše tako retko.

Istraživačko novinarstvo
priredio Hjugo de Berg
Clio, 2007.
preveli Đorđe Trajković, Jelena Petrović i Lazar Pašćanović

Istraživačko novinarstvo je novinarstvo koje se smatra elitnim i najcenjenijim u žurnalističkoj profesiji. "Novinar je osoba koja se, bez obzira na medij u kome deluje, bavi otkrivanjem istine i utvrđivanjem koliko se od nje odstupa. Opšti naziv za takvo novinarstvo je istraživačko novinarstvo, i ono se od naizgled sličnih aktivnosti kojima se bavi policija, advokati, revizori i nadzorni organi, razlikuje u tome što nije ograničeno predmetom istraživanja, ne temelji se na zakonu i u bliskoj je vezi sa publicitetom", kaže priređivač ovog dela, Hjugo de Berg. Ovo delo namenjeno je svima koji žele da o suštini novinarske profesije saznaju više, ali će prevashodno koristiti studentima žutnaslistike, izučavaocima medija i čitalačkoj publici koju zanima budućnost istraživačkog žurnalizma. Hjugo de Berg, priređivač ovog dela, grupiše materiju o kojoj govori u više poglavlja, a autori, univerzitetski profesori u Britaniji, govore o istraživačkom novinarstvu kao pouzdanosti više vrste, o nastanku istraživačkog novinarstva, promeni njegovog konteksta, globalizaciji medijskih programa, zakonskim i etičkim okvirima istraživačkog novinarstva, odnosu novinarastva i interneta. No, drugi deo knjige odnosi se na primere iz prakse: istraživanje korupcije u korporacijama, odnosu lokalne vlasti i javne odgovornosti, razotkrivanju sudskih grešaka koju je radio BBC, odnosu visoke politike i niskog ponašanja.


Laš Fr. H. Svenson
Filozofija zla
Geopoetika, 2006.
prevela Nataša Ristivojević-Rajković

Zlo je sveprisutan fenomen o kome se malo piše. Upravo zbog toga ovo Svensonovo delo jeste dragocenije. Ovo delo nije istorija zla, iako se poziva na istorijske izvore. Autor , Laš Svenson, ograničio se da u knjizi piše o pojedinim i najvažnijim aspektima zla. Centralno mesto u ovom filozofskom pristupu fenomenu zla pripada čoveku. Cilj ove knjige nije da otkrije koren zla, niti da nađe izvor iz koga ističu sva zla, već pre svega da opiše neke karakteristike ljudskog delovanja., pozitvne i negativne mogućnosti koje se u njemu nalaze. Za Svensona, osnovno pitanje nije: "Šta je zlo?", već: "Zbog čega činimo zlo?", kao i postulat da najveći problem čovečanstva nije višak agresije, koliko nedostatak razmišljanja. Svensonova teza je da egoizam u osnovi uzrokuje daleko manje ubistava i napada nego nepromišljeno, nesebično predavanje "višim" ciljevima. A ravnodušnost je, po mišljenju autora, zaslužna za još više žrtava - naročito u odnosu na ljude koji se ne nalaze u našoj neposrednoj blizini. Filozofija zla studiozno je razmatranje fenomena zla. Ovo delo poziva na promišljanje ljudskog delovanja i promenu postupaka i ponašanja. Svensona naši čitaoci znaju po knjigama Filozofija mode i Filozofija dosade, koje je , takođe, na srpskom objavila Geopoetika.


Andrea Levi
Malo ostrvo
Laguna, 2007.
preveo Goran Kapetanović

Andrea Levi engleska je spisateljica, rođena u porodici Jamajkanaca. Do sada je dobila nagradu Orindž za prozu, Vitbredovu nagradu za roman, kao i Književnu nagradu Komonvelta. Malo ostrvo je njen najčitaniji roman u Engleskoj, ocenjen od kritike kao "štivo koje veoma živo dočarava atmosferu četrdesetih godina dvadesetog veka, a kroz živote četvoro protagonista slikovito prikazuje sukobe i rasističke stavove toga doba". Radnja romana događa se u Engleskoj. Godina je 1948. i ova zemlja tek pokušava da prevaziđe posledice nedavno završenog rata. Susedi Kvini Blaj negoduju zbog toga što je primila Jamajkance kao podstanare, ali ona ne zna ni kada će se ni da li će se njen muž Bernard vratiti iz Indije, gde je tokom rata dospeo. Gilbert Džozef, jedan od glavnih junaka romana, jedan je od nekoliko hiljada Jamajkanaca koji su stupili u RAF da bi se borili protiv Hitlera. Kada se u Englesku vratio kao civil, otkrio je da se ljudi prema njemu ponašaju sasvim drugačije od onoga kako je očekivao. Gilbertova žena Hortens, takođe se iznenadila prilikama koje su je dočekale u Londonu. Ona se nadala novom životu, a naišla je na - zidove nerazumevanja. Andrea Levi vešto meša humor, blagu ironiju, laki sarkazam, ali ni u jednom trenutku romana ne gubi nepristrasnost, a njeno pripovedanje ritam i napetost.

Sanja Domazet