Istorija sreće

15.07.07 Danas

Obična žena, Artur Miler
Clio, 2007.
preveo Đorđe Krivokapić

Evo kratkog, blistavog romana iz pera Artura Milera, koga ovim delom otkrivamo ne samo kao vrhunskog dramskog pisca, već i kao vrsnog pripovedača. Podnaslov romana je - "jedan život". Glavna junakinja, "obična žena" Dženis Sešens, čiji život, propušten kroz prizmu slepih sila istorije, sudbine i slučaja, Miler opisuje, zapravo je - potpuno neobična. Njena retka samosvest, rezak intelekt i želja da po svaku cenu proživi sopstveni, autentičan, do kraja ispunjen život, rezultuju uzbudljivom egzistencijom, u kojoj jedina težnja glavne junakinje nije da stekne slavu, veliki novac ili porodicu, već da doživi istinsku, pravu sreću kroz doživljaj punoće i lepote stvarnog života. Budući da nije lepa, da je njeno lice obično i da nikada neće nalikovati na lica manekenki i modela, Dženis od samog početka života traga za nekim ko će je sagledati u njenoj potpunosti, ne samo kroz fragmentarnost tela ili optiku profesije kojom se bavi. Ona takvu osobu i nalazi u drugoj polovini života, uz pomoć komedijanta slučaja. To je Čarls Bakmen, pijanista, koji je slep od rođenja. Milujući i opipavajući njeno lice, on se zaljubljuje i u nju, ali i u njenu duhovitost, njeno vrskanje u govoru, baš kao i u njenu ogromnu, neiscrpnu, žensku snagu koja je drugo ime za ljubav i zavodljivost.


Istorija sreće, Darin Mekman
Geopoetika, 2007.
prevele Nataša Karanfilović i Nina Ivanović

Darin Mekman redovni je profesor na Univerzitetu Florida i autor niza dela iz oblasti istorije, kulture i politike. Istorija sreće jedno je od njegovih u svetu najzapaženijih dela. Pišući ovu knjigu, Darin Mekman istražuje fenomen sreće od antičkih vremena, pa sve do današnjih dana. Pri tom, Mekman nam izlaže i shvatanja sreće Sokrata, Aristotela, Platona, sv. Avgustina, kao i šta su o sreći mislili i pisali psihoanalitičar Frojd, filozofi Kant i Hegel, ali i kako su sreću doživljavali pesnik Bajron i kako su o njoj promišljali Epikur, Erazmo Roterdamski, Gete. Ovo delo nije priručnik popularne psihologije, već studija u kojoj autor pokušava da otkrije kako je čovek od samog svog postanka pa do današnjeg dana težio ka sreći, kako je sve sreću definisao i kako se njen pojam kroz vreme menjao, a njena suština ostajala neuhvatljiva. Sam autor o pisanju ovog dela, kaže: "U ovoj sam knjizi želeo da se obratim toj ugroženoj vrsti, prosečnom čitaocu, i da napišem delo bez gledanja s visine, ali da, istovremeno, uložim svestan napor da sve prikažem živopisno i intreresatno, ali i da analiziram i objašnjavam. Čak sam nastojao da knjiga bude zabavna i duhovita". I ovo delo i njegova popularnost u svetu, govore u prilog autorovoj tezi da se čovek menja, ali da od sreće i čežnje za njom, nikada ne odustaje.


Čovek srednjeg veka priredio Žak Le Gof
Clio, 2007.
prevele Ljiljana Marković, Sanja Đurković, Mirela Radosavljević i Alisa Čavlina

Žak Le Gof predstavlja nam čoveka srednjeg veka, preko deset portreta koje je napisalo desetoro najboljih svestkih stručnjaka za taj period. Predmet ove knjige jesu čovek i ljudi - ljudi u društvu na hrišćanskom Zapadu, sa svojim glavnim funkcijama (što će reći sa svojom suštinom, ali i s konkretnim društvenim statusom, delatnostima, profesijama), u dobu sklopljenom u vremenski diptih, čija prva polovina obuhvata neverovatan procvat hrišćanstva između godine hiljadite i 13. veka, dok druga pokriva nemirna vremena zvana pozni srednji vek, gde se u zajedničkom kovitlacu vrti prošli svet koji je dospeo u krizu, i svet nekog novog srednjeg veka, renesansni. Većina autora portreta u ovoj knjizi naglašava raznovrsnost među ljudima koji su nam predstavljeni. Đovani Mikoli nam govori o monasima, Žak Rosio ispisuje portret varošanina, pitajući se šta je zajedničko prosjaku i buržuju, kanoniku i prostitutki, koji su svi žitelji varoši. Kristijana Klapiš- Ziber se opredelila za jedno gledište: za ženu koja koja svoje neposredno određenje stiče na osnovu mesta i uloge u porodici. No, ovo je tek deo galerije portreta iz živopisnog srednjeg veka, o kojima pišu eminentni stručnjaci. Ovo delo objavljeno je u okviru ciklusa Čovek u istoriji, kao sedma knjiga.


U Patagoniji, Brus Četvin
Magnet, 2006.
prevela Iva Topalović

Ova knjiga putopisa prepuna je događaja, anegdota i najneverovatnijih mogućih podataka. Četvin je ovim delom ostvario želju svih svetskih putnika: da nađu kraj koji je udaljen i retko posećen, poput neke zemlje iz legendi i da napišu delo o lutanju i izgnanstvu. Brus Četvin putuje u Patagoniju, govoreći o lutanjima u izgnanstvu. Tragajući za čudnovatom zveri, opisujući surete sa drugim ljudima, zbog čega zastaje na ovim putovanjima, Četvin stvara originalne i uzbudljive slike dalekih predela - ostrva Čiloe, Patagonije, Ognjene zemlje, Rio Negra... Stil Brusa Četvina je originalan: jezgrovit, setan, gorko-sladak, distanciran, saosećajan, sa oštrim okom za neobično i retko.Ovaj putopis-roman počinje pričom o brontosaurusu, ali onda neočekivano vodi u južnoameričke pampase, među evropske doseljenike, Indijance, slavne odmetnike od zakona, u revolucije i krize našeg doba, u davna vremena velikih moreplovaca i naučnika.

Sanja Domazet

07.07.07 Politika

Iskustvo sreće je, najčešće, neiskazivo. Bilo da podrazumeva spokoj skromnosti i jednostavnosti, proizašlih iz svesti o značaju ničim ugroženog života i zdravlja – ponad svih i pre svih drugih vrednosti, bilo da podrazumeva ekstazu, ushit, zanos i blaženstvo, iskustvo sreće, u svojoj složenoj punoći, izmiče rečima. To, međutim, ne znači da se o sreći ne može govoriti i pisati. Naprotiv. Neiskazivost sreće je izazov ne samo za poeziju, muziku, slikarstvo i sve druge umetnosti, već i za filozofiju, koja, u svojim raznim vidovima, mišlju obuhvata i ispituje kako fenomen i doživljaj, tako i sve vrste umetničkih, simbolički posredovanih, izraza sreće. Doživljaji sreće, umetnička ostvarenja koja nastoje da je izraze i filozofska misao o sreći, predstavljaju, najzad, svi zajedno, izazov za istoričare kulture, a jedan zanimljiv, i ubedljiv, odgovor na takav izazov predstavlja knjiga „Istorija sreće” Darina Mekmana, koja se nedavno pojavila u izdanju Geopoetike.

Reč je o interdisciplinarnom pregledu mišljenja o sreći u kulturama Zapada, koje su proizašle iz helenske i judeo-hrišćanske tradicije, a približavaju se, u aktuelnoj savremenosti, opštem stanju duha prikazanom u negativnoj utopiji „Vrli novi svet” Oldusa Hakslija. Već i ove granične tačke ukazuju na to da autor glavna uporišta nalazi u istoriji religije, filozofiji i književnosti, ali se, uporedo, bavi i odgovarajućim vidovima prikazivanja i percepcije sreće u vizuelnim umetnostima i u muzici. „Istorija sreće”, tako, ima sve odlike uzorne studije iz kulturne istorije – proizvod je velike autorske erudicije i doprinosi formiranju čitalačke erudicije, a zahvaljujući Mekmanovom umeću pripovedanja, čita se kao kakva razgranata priča, u koju su utkane i pojedine anegdote. Sve to „Istoriju sreće” čini zanimljivom lektirom kako zahtevnih, obrazovanih čitalaca, tako i onih kojima će upravo Mekman približiti glavne tokove mišljenja o sreći.

Knjiga je zamišljena kao jedna od mogućih povesti shvatanja sreće i ne pretenduje na sveobuhvatnost. Mekman piše iz perspektive nekoga ko pripada kulturi Zapada i za druge pripadnike iste kulture. Računajući na taj okvir, ne upušta se u razmatranje vizantijske tradicije, niti uzima u obzir filozofske i religiozne tekovine Srednjeg i Dalekog istoka. U usmerenosti na zapadni kulturni krug može se, međutim, videti i jedna neposredna korist za naše čitaoce u datom trenutku. Ova knjiga, naime, može predstavljati svojevrsnu pripremu za vreme koje nastupa, i za kulturu koju sa sobom nosi, kako u smislu sagledavanja čovekovog položaja u svetu u kontekstu zapadne filozofije, tako i u vidu upozorenja da konzumentski svet, u kojem se sreća pojavljuje kao neka vrsta sveprisutnog imperativa, ne raspolaže sredstvima za „instant sreću”, već da, naprotiv, ukoliko sebe smatra samodovoljnim, donosi obespokojavajuću prazninu ništavila.

U tome je, čini se, i najveća vrednost ove knjige – u krugu koji opisuje. Mekmanova istorija počinje Herodotovom pričom o prebogatom, moćnom lidijskom kralju Krezu, kome atinski mudrac Solon nije hteo da potvrdi da je on, Krez, najsrećniji čovek na svetu, već mu je naveo primere ljudi relativno skromnih sudbina koji su uspešno savladavali životne nedaće i časno umrli neposredno nakon sopstvenih najvećih postignuća. Životom upravlja neizvesnost i čovek se ne može smatrati srećnim sve do same smrti, bila je Solonova poruka, a Krezov dalji život je to samo potvrdio.

Uzbudljivi su putevi kojima nas Mekman, potom, vodi, ispitujući Sokratovu i Platonovu erotologiju, Aristotelovu etiku, epikurejska i stoička shvatanja sreće, alternativu blaženstva u duhu koju je donelo hrišćanstvo, renesansnu afirmaciju dostojanstva čoveka i savremenu joj misao o protivrečnim „slastima melanholije”, nastajanje modernog individualizma, racionalizma i prosvetiteljstva. Poseban rukavac priče čine libertenski ekstremi De Sada, Kazanove i Lametrija. A poseban stanovište Žan-Žaka Rusoa da sreća nije – uživanje. Tu su, zatim, paradoksi romantizma. A potom vrlo zanimljivo poglavlje „Liberalizam i njegove nelagode”. Tu je i preispitivanje utopijskih ideja u „Građenju srećnih svetova”. Sreća je ispitana i iz perspektive Darvinove teorije. I u kontekstu složenih protivrečnosti Ničeove misli. I u svetlu dinamike Frojdovih principa „zadovoljstva” i „realnosti”.

Naposletku dolazi poglavlje pod naslovom „Srećan kraj” koje počinje citatom apsurdnog dijaloga iz Beketove drame „Čekajući Godoa”. Vladimir i Estragon se pretvaraju da su srećni i pitaju se: „Šta ćemo sada da radimo, sad kad smo srećni?” Odličan uvod za savremeno stanje duha koje odgovara Ničeovom izrazu „religija udobnosti”, za sociološke i psihološke statistike koje pokazuju da razvoj tehnologije, kao ni materijalno obilje, ne utiču bitno na subjektivni doživljaj sreće. I tu se krug zatvara. Ni veliki lidijski Krez, ni svaki mali svakodnevni „Krez” savremenog sveta, ne može dobiti potvrdu da je „najsrećniji”, baš kao što to ni sam ne oseća. Valja im, kao i svima, razviti spremnost da se prihvate neizvesnost, čežnja, traganje, nespokoj, svest o tome da su pitanja o sreći postojano otvorena, da su odgovori mnogostruki i protivrečni, da ih, u najboljem slučaju, treba tražiti kod pesnika, koji pak, o sreći, pitaju one koji se – vole.

Zorica Bečanović Nikolić