Istorija ružnoće

Filozofi i umetnici su u svakom veku davali definicije lepog; tako je, zahvaljujući njihovim svedočenjima, moguće rekonstruisati istoriju estetičkih ideja kroz vreme. S ružnim je bilo drukčije, ono je većinom bilo definisano u suprotnosti s lepim, ali mu nikada nisu posvećivana opširna izlaganja, već samo sporedne i uzgredne napomene. Ako istorija lepote može da se posluži iscrpnim nizom teorijskih svedočanstava, iz kojih se može izvesti zaključak o stilu određene epohe, istorija ružnoće će uglavnom morati da traži sopstvene pisane dokaze u vizuelnim ili verbalnim prikazima predmeta ili osoba koje su na neki način poimane kao „ružne”.
Istorija ružnoće i istorija lepote ipak imaju neke zajedničke odlike. Pre svega, mi možemo samo da pretpostavimo da su ukusi običnih ljudi odgovarali ukusima umetnika njihovog vremena. Kada bi neki posetilac iz svemira ušao u muzej savremene umetnosti, video ženska lica koja je naslikao Pikaso i čuo da ih posetioci smatraju „lepim”, mogao bi da stvori pogrešnu predstavu kako u svakodnevnom životu ljudi našeg vremena smatraju lepim i poželjnim ženska stvorenja s licem nalik onom koje je slikar prikazao. Ipak, ovaj posetilac iz svemira mogao bi da ispravi svoje mišljenje ako bi posetio neku modnu reviju ili izbor za mis sveta, gde bi video da se slave drugi modeli lepote. Međutim, za nas je to nemoguće; posećujući sada već davne epohe, ne možemo da proverimo jesmo li u pravu, ni po pitanju lepog, ni po pitanju ružnog, jer su nam o tim vremenima ostala samo umetnička svedočanstva.
Još jedna odlika, zajednička i za istoriju ružnoće i za istoriju lepote, jeste da se moramo zadržati na praćenju ove dve vrednosti u civilizaciji Zapada. Od prastarih civilizacija i naroda koje nazivamo primitivnim, ostala su nam samo umetnička dela, ali ne raspolažemo teorijskim spisima koji bi nam rekli da li su ona bila namenjena tome da izazovu estetski užitak, religiozni strah ili veselost. Obredna afrička maska zapadnjaku može izgledati jezivo – za domoroca bi, međutim, mogla predstavljati blagonaklono biće.
Obrnuto, pripadniku neke vanevropske religije mogla bi izgledati neprijatno slika izbičevanog, krvavog i poniženog Hrista, čija bi prividna telesna ružnoća kod hrišćanina izazvala saosećanje i potresenost.
U slučaju drugih kultura, bogatih pesničkim i filozofskim spisima, kao što su, na primer, indijska, japanska ili kineska, vidimo slike i oblike ali, u prevodu književnih ili filozofskih stranica, skoro uvek je teško utvrditi u kojoj meri se izvesni pojmovi mogu poistovetiti s našim, iako nas je tradicija navela da ih zapadnjačkim terminima prevodimo kao „lepo” ili „ružno”. Ako bi ti prevodi i bili verodostojni, ne bi bilo dovoljno znati da se u određenoj kulturi lepim smatra nešto što iziskuje, na primer, proporciju i harmoniju. Šta se, zapravo, podrazumeva pod tim terminima? Njihovo značenje se menjalo i tokom istorije Zapada. Samo ako uporedimo teorijske tvrdnje sa slikom ili arhitektonskom građevinom iz istog doba, primećujemo da ono što je smatrano srazmernim u jednom veku, u drugom već nije uzimano za takvo; govoreći, na primer, o srazmeri, srednjovekovni filozof bi mislio na dimenzije i oblik gotičke katedrale, dok bi renesansni teoretičar mislio na hram iz šesnaestog veka, čiji su delovi bili uređeni prema zlatnom preseku – a proporcije katedrala su renesansnim ljudima izgledale varvarski i, upravo, „gotički”.
Pojmovi lepog i ružnog odnose se na razne istorijske periode i razne kulture i, da citiramo Ksenofana iz Kolofona (prema Klimentu Aleksandrijskom, Stromata, V, 110): „Kad bi volovi i konji i lavovi imali ruke i mogli da slikaju rukama i da stvaraju umetnička dela kakva stvaraju ljudi, nalik konjima konj bi predstavio bogove, a nalik volovima vo, a njihova tela bi načinili po svojim obličjima”. U srednjem veku Đakomo da Vitri je hvaleći Lepotu sveg božjeg dela (Libri duo, quorum prior Orientalis, sive Hjyerosolimitanae, alter Occidentalis istoria) pretpostavljao da se „kiklopi, koji imaju samo jedno oko, verovatno čude onima koji imaju dva, kao što se mi čudimo i njima i stvorenjima s tri oka... Etiopski crnci su nam ružni, ali oni najlepšim smatraju onog koji je među njima najcrnji.”

07.12.07

Razgovarajući o lepom i ružnom s Umbertom Ekom sigurno ćete biti silno zabavljeni, ali i silno zbunjeni, i to ne samo zato što profesor ima običaj da malo “propita” sagovornike, povremeno ih gledajući na način koji ne obećava prolaznu ocenu: “Nije problem u novinaru, već u samom intervjuu”, kaže Eko. “Još se sećam upozorenja Žaka le Gofa pre jednog intervjua za Nouvel Observateur: ’Umberto’, rekao mi je, ’moram ti postaviti i par kretenskih pitanja, inače mi neće objaviti tekst’.”

Ružnoća je, po Eku, jedna od onih tema koje bismo preteranom direktnošću mogli uništiti; da bismo to izbegli moramo se suočiti sa njenim protivrečnostima i poštovati njene tajne. “Nekada sam više voleo gradsku lepotu, tako prljavu i zastrašujuću. Sada radije boravim u prirodi. To dolazi sa starenjem.”

Da li smatrate da danas u italijanskim gradovima preovladava ružnoća?

- Mislim da je to tačno, urbani pejzaž postaje sve ružniji. S jedne se strane preteruje u poštovanju pejzaža, da bi se zatim bez promišljanja i na brzinu izgradilo mnogo novih objekata koji na kraju izgledaju nakaradno u svemu tome. Gradovi više spadaju u domen prirodno lepog, a ne umetnički lepog koje je takvo kakvo jeste: ne možete ga promeniti, ne možete uzeti Mikelanđelovu Pjetu (Piet?) i na nju staviti karabinjersku kapu.”
Nastavlja: “Mislim da danas niko ne bi poveo rat zbog lepe Helene, naravno, uz pretpostavku da je i onaj prvi poveden zbog nje, a ne zbog Parisove i Menelajeve požude. Oni se u stvari i ne razlikuju mnogo od Brijatorea (italijanski biznismen, direktor Renoovog tima Formule 1, prim. prev.) koji se oženio Elizabetom Gregorači (manekenka, prim. prev.) samo da bi je mogao pokazivati okolo”.

Kad sam pomislio da su time sve moje dileme razrešene, Eko je započeo predavanje: “Postoji razlika između prirodno ružnog i umetnički ružnog, pri čemu je kod ovog poslednjeg ružno oslobođeno svoje predstave jer je predstavljeno na lep način. Znači, postoje tri fenomena: ružno samo po sebi, formalno ružno i umetnička predstava pomenuta dva fenomena”.

Pomislio sam u tom trenutku kako i za novinare i za profesore važi ista stvar: u obe grupe postoje ljudi koji su u stanju da vam na najjednostavniji mogući način objasne Hajdegera, i oni drugi koji uspeju da naprave papazjaniju i od Erazma Roterdamskog. Nisam najsigurniji da li je Eko u ovom slučaju više Hajdeger ili Erazmo. U osnovi njegovog relativizma postoje, na primer, i apsolutno ružno i apsolutno zlo: “Uprkos optimizmu nekih metafizičara, na ovom svetu postoje stvari koje su užasno, neopisivo zle.”

Da li nas taj koncept upućuje na Boga?

- Ne nužno.

A da li ste vi vernik?

- Ars longa vita brevis. Za sada, predostrožnosti radi, nisam.
Eko se ne smeje svojim šalama. Kako bilo, čini se da postoje dva Eka – dok jedan govori, drugi sluša i kontroliše: “TV program ocenjujem po broju policajaca i žrtava. Sinoć sam odgledao jednu odličnu seriju o policajcima koji rešavaju zločine analizirajući kosti. Sviđa mi se i Eredit? sa Karlom Kontijem” (poznati italijanski kviz, prim. prev). U tom trenutku reaguje drugi Eko (lep ili ružan?): “Da se razumemo, volim da gledam i emisije koje se bave istorijom. Dešava se i da na Raisat naiđem na neku zanimljivu emisiju. Pre neko veče sam odgledao jednu odličnu o velinama (igračice, pomoćnice voditelja na televiziji, prim. prev.) koja bi bila autodestruktivna u nekoj drugoj produkciji”. Nakon toga reč ponovo uzima neozbiljni Eko, jedan od goliarda (vesele studentske družine; pokret je osnovao Pjetro Abelardo oko 1000. godine. Pokret još uvek postoji u Italiji i drugim evropskim zemljama, prim. prev.): “Ne mogu da odolim Fricijevoj emisiji, onoj o pogađanju profesija. Dosadna mi je, ali ne mogu da joj odolim. Jednostavno moram da saznam da li je tajanstvena ličnost mesar ili odgajivač pilića. Ja imam sasvim prosečan ukus: ako televizija već postoji – neka onda bude prava televizija. Ne ideš u javnu kuću ako želiš da upoznaš vojvotkinju.”

Da li je tačno da ste napisali Panelinu biografiju? (italijanski pesnik i autor recitala, prim. prev.)

- Počeo sam da je pišem 60-ih godina zajedno s njim. Sretali smo se u Rimu, Panela se napijao i pričao zanimljive priče. Kada sam sve to sredio, pitao sam ga: “Sad nam treba samo završno poglavlje... mogao bi, recimo, obrazložiti svoja politička uverenja.” Nije mi rekao ništa. A znate li zašto? Jer ih jednostavno nema.

Umberto Eko napunio je 75 godina, ali je i dalje čio poput mladića, spava osam sati dnevno, jede sve, uživa u belom vinu, ali i viskiju i martiniju – o kojima takođe ima teoriju – ostavio je cigarete, ali uvek ima ugašenu cigaru u rukama i ne izgleda ni dan starije od 60 godina. Sve to, naravno, nije postigao zahvaljujući pomadama i zdravom životu. Nikada nije pomišljao na operaciju nosa ili neki drugi korektivni zahvat: “Nema sumnje da je lepota veoma unosan biznis. Sve se, u suštini, svodi na biznis: i religija, i filozofija, i bolest čak i patnja – pogledajte, na primer, prodavnice sa SM rekvizitima”.

Eko izgleda sasvim ležerno, oblači, kako se čini, prvo što mu dođe pod ruku (danas recimo ima jarkocrvene čarape i tanjušni kaiš). Možda je i to odraz njegovog veselog studentskog duha. Eko je jednom na Univerzitetu u Urbinu održao predavanje o članku koji je napisao za Espresso. Kao i prilikom tog predavanja, i sada rado koristi sinteze, analogije i paradokse. “Poslednju fotografiju napravio sam 1960. Tada sam, prilikom razgledanja nekih gotičkih katedrala, shvatio da sam slikajući naokolo zaboravio da gledam. Od tada, sve fotografišem ovom tikvom”, govori kuckajući se po glavi.

Njegova nova knjiga, koja će biti prevedena na 27 jezika, naslovljena je “Istorija ružnoće”. Reč je o istoriji umetnosti, sjajnoj antologiji sastavljenoj od slika umetničkih dela i interesantnih komentara. Tačno je da je svaka knjiga sastavljena od drugih knjiga, svaki red je referenca za sebe. Pa ipak, ova je knjiga drugačija. Ona je pravi dinjan, što na arapskom znači antologija, na kome možete videti prave šeike i ostale predstavnike više klase; divan rezervisan za najbolje.

Tako u ovoj galeriji najboljih užasa možete videti sve – od Rubensove Meduze do zvonara crkve Notrdam, od Grinvaldovog Raspeća (Matthias Grünenjald) do Isusa kako ga je predstavio Mel Gibson, od kripte s mumificiranim ostacima monaha iz Palerma, do Bošovog Đavola (Bosch), od Prijapa iz Pompeje do Perikolijevog Ajnštajna (Tullio Pericoli), od Dišanove Monalize s brkovima, od Boafarovog palca (Jacljues André Boiffard) do Katelanove dece na vešalima (Maurizio Cattelan).

Dok lutajući uličicama Monte Čerinjonea pratimo fotografa, shvatam da Eko ovde predstavlja neku vrstu zaštitnog znaka, iako je mali broj meštana pročitao njegove knjige i iako ne shvataju da jednog profesora ne čini vrednim broj objavljenih knjiga već broj studenata koje je obrazovao. A Eko je obrazovao mnoge i oni su svuda – na univerzitetima, u izdavačkim kućama, po novinskim redakcijama. Ukratko, mislim da niko od meštana nema predstavu o tome da je Eko obrazovao čitavu jednu generaciju, čitavu jednu političku misao, koja je još uvek dominantna u Italiji – sećam se eseja Apocalittici e integrati (esej u kome Eko preispituje pozitivne i negativne strane književnosti za mase, objavljen 1964, prim. prev.) ili onoga o Majku Bonđornu (Mike Bongiorno, poznati italijanski TV voditelj, prim. prev.). “Nedavno sam ga sreo u milanskoj prefekturi. Prišao mi je i zahvalio se što sam napisao knjigu o njemu. Iskreno govoreći – rekoh mu – u pitanju su tri stranice. Pozvao me je nekoliko dana kasnije da gostujem u njegovoj emisiji.” Eko ne komentariše moju konstataciju da bi ga mnogi rado videli kao doživotnog senatora (zvanje koje predsednik Republike dodeljuje najzaslužnijim eksponentima naučnog, umetničkog, književnog i društvenog života zemlje, prim. prev.), ali iz njegovog pogleda vidim da mu se to ne bi svidelo.
U ulici Bateli, na stepeništu, ispred banke i u bašti kafića prati nas neprestani šapat: “Dolazi Eko... eko... eko.”

Eko ovde živi sam – bez supruge i dvoje dece, bez unuka Manuela i bez prijatelja “koji stalno vise ovde i nikako ne mogu da ih se otarasim”. Najkomplikovaniji posetioci su rođaci njegove supruge, Nemice: “Istina, zovemo ljude u goste, ali se zna da je to reda radi. Obećavamo da ćemo se čuti telefonom, ali na kraju niko nikad ne zove. Ali Nemci to shvataju bukvalno.”(...)

Prelazimo na razgovor o drugoj posebnoj vrsti lepote (i ružnoće): nije reč o nečemu što se vidi, već o onome što se radi. “Zamislite ruku koja prelazi preko svile. Borhes, koji je bio slep, jednom je prilikom rekao da je kod Šekspira naišao na izraz ‘gluv za boj’, zatim je citirao Oskara Vajlda koji se čoveku koji je stalno stavljao pogrešne kravate obratio rečima: ‘Vi mora da ste gluvi?’ Šta je lepo jednom slepcu? Poznata je legenda o Stiviju Vonderu i Reju Čarlsu: susrevši se jednom prilikom obojica su prokomentarisala – ’Vidiš da nismo baš toliki baksuzi – zamisli da smo rođeni kao crnci!’”

Najzanimljiviji delovi njegove knjige o ružnoći u stvari su kratki, često zaboravljeni tekstovi koji i predstavljaju âme de papier: oni ne otkrivaju samo intelektualnu stranu ličnosti, već i onu emotivnu, i nije toliko važno ko je napisao te tekstove, već ko ih je sakupio. Među njima je, na primer, i Bertinelijev esej naslovljen Koliko je ružna Božanstvena komedija, pa zatim Prustova Čar lošeg ukusa, Papinijeva izjava ljubavi ratu, Gogoljev nos, oda ružnoj ženi, itd. Tu možemo naći i preterivanje u preterivanju oličeno u pesmi koju je Lorenco Steketi posvetio ženi koja ga je odbila: /Dok zaboravljena budeš ležala pod prljavom zemljom/ s božjim krstom zabijenim nad kovčegom tvojim/ dok ti obrazi budu trulili oko rasklimanih zuba/ i kroz prazne očne duplje budu gmizali crvi.../
Da li je ružno sudbina lepog? Pogledao sam Eka i pitao ga da li je to pitanje suviše glupo. “Pa dobro, da je pametno, vi biste bili profesor semiotike u Bolonji”, odgovorio je. “Ali ne brinite, i sam ponekad postavim isto pitanje vodoinstalateru.” Šaša je jednom prilikom izjavio da je budala sudbina inteligentne osobe.

Il Venerdi della Repubblica
Intervjuisao Frančesko Melo
Priredila i prevela sa italijanskog Milana Babić

02.11.07

Umberto Eko je ikona dvadesetog veka, naučnik, semiolog, teoretičar, profesor, pisac, čovek koji je postao legenda za života. Njegove radove iz teorije književnosti, nauke o jeziku, kulturološke studije čitaju ne samo stručno potkovani čitaoci, a romani, posebno „Ime ruže”, spadaju u najčitanija dela lepe književnosti današnjice.
Pre nekoliko godina Umberto Eko je obradovao svoju publiku izuzetno vrednom knjigom – „Istorijom lepote” koja, uz odlomke dela velikih pisaca koji prate glavno Ekovo izlaganje, predstavlja jedinstvenu antologiju tekstova o Lepoti. Ove jeseni objavljena je i „Istorija ružnoće” kao nastavak ili druga strana „Istorije ružnoće”. Obe knjige na našem jeziku objavio je „Plato”. O njima, ekskluzivno za „Politiku”, govori Umberto Eko.
Kako je došlo do ideje za „Istoriju lepote”?
Najjednostavniji odgovor bi bio da je to zato što je moja doktorska disertacija bila iz estetike. I lepota i ružnoća su moj posao. Mnogo detaljniji i iskreniji odgovor je taj da sam još 1961. počeo da priređujem i pišem „Istoriju lepote” za svog izdavača „Bompijanija” a moj saradnik je bila devojka kojom sam se kasnije i oženio, Renate Ramđe. A onda, kao što to obično biva u izdavačkim kućama, zbog finansijskih razloga odlučili su da stopiraju projekat. Odložio sam svoje papire u fioku i oženio se Renatom. Četrdeset godina kasnije, prijatelj koji se bavi CD romovima zamolio me je da mu predložim neku temu za novi CD rom, i ja sam predložio „Istoriju lepote”. To je značilo da ću ponovo otvoriti fioku ali, zapravo, s istraživanjima krenuti ispočetka zbog velike vremenske distance. Ubrzo je „Bompijani” odlučio da CD pretvori u knjigu i, protivno očekivanjima, veoma luksuzna i skupa knjiga doživela je neverovatan uspeh i prevedena je na 27 jezika.
A onda je nastala i knjiga o ružnoći?
Izdavač me je pitao da osmislim novu knjigu koja bi bila u istom ključu. Odgovorio sam mu da je to nemoguće jer je prethodna, upravo zbog takvog naslova, doživela veliki uspeh i nema teme koja bi bila bolja i interesantnija od te. Ali, onda mi je palo na pamet da obrnem celu stvar. Pomislio sam – zašto ne „Istorija ružnoće”? To je bila prava priča. I zaista, shvatio sam kako je uzbudljivo izučavati ružnoću. Kad pogledate istoriju, naći ćete mnogo teorija i definicija lepote, ali vrlo malo o ružnoći. To je i bilo najuzbudljivije.
Za lepotu je bilo dovoljno pregledati dela svih filozofa koji su pisali o lepom, i antologija je već napravljena, a za ružnoću, pošto je takvih tekstova neverovatno malo, bilo je neophodno istražiti obimnu teritoriju književnih opisa ružnog iskustva, i to istraživanje je bilo baš zabavno.
Definicije ružnog su se menjale tokom istorije. Imate li Vi neku svoju?
Ne. Knjiga bi u tom slučaju bila beskorisna ili čak suvišna. Kao i mišljenje o lepoti, tako se i mišljenje o ružnoći menjalo kroz vekove i od kulture do kulture. Naravno, kada govorimo o lepoti neke stvari su uvek ostajale iste (barem u zapadnoj tradiciji). Ako je ružnoća jednostavno suprotnost lepoti, neko će reći da iskustvo ružnoće iziskuje mnogo veće emotivno angažovanje.
To je, svakako, istina kada posmatramo nešto što je odvratno, odbijajuće ili grozno, ali neko može posmatrati ružnoću u komičnom ili grotesknom vidu, pri čemu se ružan objekt ili osoba doživljavaju sa simpatijama i bez ičeg odbijajućeg. Pomislite na Snežaninih sedam patuljaka. U poređenju sa Džordžom Klunijem oni su sigurno ružni, ali mi ih doživljavamo kao vrlo drage i slatke. Zato je priređivanje ove knjige za mene bilo mnogo zabavnije i uzbudljivije u odnosu na prethodnu knjigu o lepoti.
Ali, čudovišta stalno postoje, od starogrčkih demona do savremenih filmskih stravičnih stvorenja?
Jedna od klasičnih definicija lepote govori nam da je njena karakteristika proporcija i integritet. Pod integritetom se misli da svaki objekat, pre svega, mora da ima one odlike koje svi objekti iz njegove vrste imaju. Čudovišta, u svakoj kulturi, nešto nemaju od onog što bi trebalo (kao jednooki kiklopi) ili imaju nečega previše (dve glave, nekoliko ruku...). Ali, to ne znači da su čudovišta oduvek doživljavana kao odvratna. Tokom čitavog srednjeg veka, ona su smatrana delom univerzalne harmonije i benevolentnim simbolima duhovnih vrednosti i vrlina. Načelno, ona su uvek bila ljudski izraz čudesnoga.
Niste se bavili temom ružnog u ne-zapadnim kulturama, npr. azijskoj, afričkoj. Postoji li poseban razlog?
U „Istoriji ružnoće” usvojio sam isti kriterijum kao i u „Istoriji lepote”. Teško je reći da li nešto što nama izgleda ružno izaziva isti efekat u drugoj kulturi. U zapadnoj kulturi lako možemo porediti umetnička ostvarenja, književne opise i teoretske tekstove i tako razumeti da li je u tom periodu neki objekat, osoba ili delo smatrano ružnim ili ne.
I istorijski kontekst nam, takođe, mnogo pomaže. Na primer, ako je na slici predstavljeno Hristovo stradanje, jasno je da su njegovi mučitelji shvaćeni kao ružni. Ali, nemamo takve garancije za dela ili pojave koje dolaze iz drugih kultura.
Smatrate li da je, kao i lepota, ružnoća bila jednako važna za umetnike?
Prikupljajući vizuelne ili književne reference za svoju antologiju, imao sam utisak da su predstave lepog uvek u nekom kanonu i da ostavljaju malo prostora za umetnikovu maštu i kreativnost. Sa ružnoćom umetnici mogu da budu mnogo inventivniji. Pokušajte da zamislite književni opis lepe žene. Nakon opisa usta, očiju, kose i lica, malo toga ostaje što može da se doda (osim kada pisac ne opisuje samo fizičke kvalitete nego sugeriše i neki misteriozni glamur ili nešto tako). Nasuprot tome, prilikom opisa strašnog i odvratnog, umetnikova fantazija može da se razvije u galopu. Lepota ima kanonska ograničenja. Ružnoća ima neograničene mogućnosti.
To znači da postoje lepe umetničke predstave ružnog. Postoji li razlika između ružnoće u umetnosti i ružnoće u prirodi?
Moramo uvek da razlikujemo lepotu i ružnoću iz prirode, i njihove umetničke predstave. Loš umetnik može napraviti ružnu sliku Venere, kao što dobar umetnik može napraviti lepu predstavu Polifema. U tom smislu, ja ipak ne bih pozvao Rubensove žene na večeru, ali ću priznati da su one, umetnički posmatrano, izuzetno lepe. Naći ćete još mnogo prelepih i originalnih reprezentacija čudovišta i ružnog u istoriji umetnosti. Pomislite samo na Hijeronimusa Boša.

Nataša Anđelković

22.11.07 NIN

Umberto Eko je svojom “Istorijom ružnoće” još jednom pokazao da sve što je strašno, užasno, odurno, ružno i gadno pruža kudikamo veće mogućnosti od “dosadne lepote”. A to najbolje znaju prodavci užasa
Epidemija samoubistava među ženama iz Mileta preko noći je okončana naredbom da se žene samoubice prenose gole kroz tržnicu do mesta gde će biti sahranjene. Ako je verovati Plutarhu, toliko su se stidele svoje figure.
Dvadeset i pet vekova kasnije, dr Ginteru fon Hagensu, kontroverznom autoru čuvene izložbe odranih i plastifikovanih ljudskih leševa (Boddž Worlds), teško polazi za rukom da bar od jedne žene dobije pristanak za plastifikovanje njenog tela posle smrti, u činu koitusa s lešom muškarca. Za razliku od muškaraca koji su za “posthumni plastični seks” u velikom broju već dali svoju saglasnost. Iako je jedan od doktorovih najkontroverznijih eksponata, plastifikovani leš trudnice i njene šestomesečne bebe u utrobi, za koji se ne zna zasigurno kako je dobio dozvolu, izgleda da žena 21. veka, poput dama iz stare Grčke, još uvek zna za posthumni stid.

Da li su izložbe nemačkog anatoma i patologa moralne/nemoralne, pravne/bespravne, lepe/ružne – još se nisu dogovorili ni etičari, ni estetičari, ni pravnici ni teolozi. Umberto Eko mu nije našao mesto u svojoj Istoriji ružnoće (Plato, 2007), ali ni Istoriji lepote, pre tri godine. Čuveni dr Smrt za sebe kaže da je “naučnik s osećajem za estetiku”, s edutainment pristupom na svojim izložbama (kovanica nastala od reči education – obrazovanje i entertainment – zabava). Crkva ga kritikuje zato što ne poštuje smrt, a kolege zato što od anatomije pravi “monstrumski šou”. Treći tvrde da nam je neophodno suočavanje sa istinom i rušenje tabua. Svi pomalo imaju nagon na povraćanje. Za to vreme, 62-godišnji Fon Hagens, postao je multimilijarder, koji od pre pola godine više ne plastifikuje leševe Kineza – što zbog višegodišnjih optužbi da ih je nabavljao pod nerazjašnjenim okolnostima, što zbog činjenice da mu je do juna ove godine stiglo više od 8.000 potpisa budućih donora. Od kojih je 488 već umrlo (po pisanju Indipendenta 30. oktobra ove godine). Rečju, Kinezi mu više nisu potrebni.
Umberto Eko, pak, u svojoj najnovijoj antologiji o ružnom, spominje da je za popularnost zastrašujućih slika oderanih bića, ogoljenih do skeleta ili puke mreže nerava i vena odgovoran Vezalijus (1514 – 1564) sa svojim delom De humani corporis fabrica. U renesansi se još, piše Eko, umetnost okrenula telima koja se seciraju po amfiteatrima, a “hiperrealistične izložbe voštanih figura unutrašnjih organa pobedonosno pune muzeje anatomije”. Fon Hagens je, dakle, samo nastavio isplativu praksu. Eko, naime, veruje da “ružno zavisi od vremena i kulture u kojoj se javlja, ono što je do juče bilo neprihvatljivo, sutra može da bude prihvaćeno, a ono što se opaža kao ružno u odgovarajućem kontekstu može da doprinese lepoti celine”.

Kao klasičan primer vekovima ružnog, ovog puta u muzici, Eko navodi interval prekomerne kvarte: “U srednjem veku ova disonanca je do te mere smetala da je nazvana diabolus in musica (đavolji interval). Opet, psiholozi su objasnili da disonance imaju uzbuđujuću moć, a mnogi muzičari su ih još od XIII veka upotrebljavali radi izazivanja naročitog efekta u odgovarajućem kontekstu.” Diabolus je tako poslužio i Bahu i Mocartu i Listu, Pučiniju. Za efekte napregnutosti, nestabilnosti koja iščekuje razrešenje, ili dočaravanje paklenih prikaza kao kod Berlioza u Faustovom prokletstvu. Taj isti diabolus danas se može čuti u hevi metal muzici, ali i kao eksplicitna “satanistička” provokacija. Znači, postoje reakcije zasnovane na čovekovoj fiziologiji koje kroz vreme i kulturne mene ostaju manje-više neizmenjene, piše Eko. Te je diabolus postepeno prihvaćen ne zato što je u međuvremenu postao prijatan, već baš zbog svog “sumpornog isparavanja koje nikada nije iščezlo”.

U knjigama iz teorije savremene umetnosti, fascinacije ružnim – nema. Bar ne onako kao što je to bilo pedesetih godina prošlog veka. Mogu se pak naći drugi fenomeni, kao, recimo, fenomen zazornog koji je uvela Julija Kristeva. “Zaziranje je nešto što nas privlači i moglo bi biti lepo, ali i nešto što u nama izaziva osećaj strave. Osećaj groznog koji nas istovremeno i uzbuđuje”, tumači dr Miodrag Šuvaković, profesor estetike na Fakultetu muzičke umetnosti i profesor teorije umetnosti na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Od prosjaka bez noge na ulici većina ljudi okrene glavu, a onda brzo, kradomice, vrati pogled. To što izgleda ružno i jadno, sakato, istovremeno privlači. I Fon Hagens sa svakim svojim eksponatom računa na taj efekat. Ako uđemo u dihotomiju lepo – ružno, to nećemo moći da objasnimo.

U pedesetim, slično, postoji beskrajan broj knjiga o kiču. To znači da je ideja kiča tada bila suprotstavljena svakoj estetskoj vrednosti. Danas, međutim, jedinstveno homogeno telo estetske vrednosti ne postoji, ali postoji pluralno polje u kojem je pitanje šta je to kič – jako relativno. Tako, dr Šuvaković je uveren da je i danas pitanje, da li je turbofolk – kič? I da li je kič jedna liturgija koju je kompozitor komponovao u postsocijalizmu znajući da će dobro od nje da zaradi zato što je to na političkoj ceni? “Turbofolk deluje odmah kao kič. A pomenuta liturgija? Nemamo više precizan kriterijum, zato što postoje različite kulturalne funkcije. Pojedini istoričari muzike danas pišu da između Vagnera i Madone nema prevelike razlike. Oboje rade na fenomenu sublimnog, dakle jedne erotizovane strave koja se nudi kroz muzičko delo. Vagnerova muzika je kompleksna, romantičarska, a Madona je u pop produkcijama. Zapravo, radi se o prenošenju nekada velikih estetskih termina u sistem potrošnje, sistem produkcije, postprodukcije. Danas govoriti o lepom i ružnom znači govoriti o određenim kulturalnim konceptima, pojavama, koje učestvuju u masovnoj produkciji”, kaže dr Šuvaković.

Pretraživač Gugl će za reč “estetika”, na srpskom ili engleskom, izlistati stotine značenja koja nisu ono što je estetika “u akademskom smislu”, već su ta značenja vezana za plastičnu hirurgiju, uređenje okoline, parkova, stanova, pa čitave stotine značenja vezanih za oblikovanje ili ukrašavanje tela, od pirsinga i tatua, do atletike i gimnastike. Rečju, ako su razlike između Vagnera i Madone danas zanemarljive, da li one uopšte postoje između francuske umetnice Orlan i njene pokojne zemljakinje Lolo Ferari? Orlan je nakon serije plastičnih operacija na licu (njeno telo i hirurški nož su joj glavne alatke za rad), metodom koja je u umetnosti poznata kao citacija, napravila svetsku umetničku karijeru. Uzela je bradu Botičelijeve Venere, usne Moroove Evrope, oči Žeromove Psihe, obrve i čelo Leonardove Monalize. Lolo Ferari je uradila slično, samo, umesto u umetnosti, na polju masovne kulture. U slučaju porno dive, dakle, nije bilo citacija iz istorije umetnosti. Nos je znatno smanjila, uzela je visoko čelo Ursule Anders i usne Brižit Bardo. Ali najprovokativnija i medijski upečatljiva postala je zahvaljujući korekciji svojih grudi.
Dr Šuvaković zato podseća da kada kažemo da je nešto lepo, ili ružno, pitanje je pod kojim uslovima, za koga, kada i gde. “Zamislimo neko hibridno telo, koje bi recimo bilo sastavljeno od različitih delova, neko idealno telo u doba postprodukcije i digitalne montaže: glas Hemfrija Bogarta, ramena Švarcenegera, noge Nikol Kidman, guza Brižit Bardo. Da li je to lepo ili ružno? Onaj kome je ideal Apolon Belvederski, reći će da je ružno, ali neko ko danas pripada kvir kulturi, pop kulturi, kempu, ili čemu drugom, reći će da je to telo – idealno lepo. Volter je lepo napisao, u XVIII veku, da će svakom žapcu biti najlepša krastava žabica sa njenim velikim ustima.”

Zahvat Umberta Eka je ključan, ubeđen je profesor Šuvaković, zato što je dekonstruisao estetičku ideju univerzalno lepog, pokazavši je kao kulturalnu funkciju. Ako na trenutak pređemo na polje etike, to izgleda ovako: “Ajhman, jedan od najbližih Hitlerovih saradnika, na svom suđenju je rekao: Gospodo, ja sam bio pošteni direktor logora, jer iz mog logora niko nije kupovao svoj život. Sprovodio sam nemačke zakone. Nisam kao oni pokvarenjaci koji su za kilogram zlata opraštali život. Sa stanovišta univerzalizacije dobra i zla, on je emanacija zla, ali iz njegove perspektive on je sebe video kao ispravnu osobu”, zaključuje dr Šuvaković.

Tako je pluralizam interesa doveo do pluralizma kriterijuma, a kriterijumi su relativizovani do neprepoznavanja. U mnoštvu kriterijuma moguće je za niz pojava, stvari, događaja istovremeno tvrditi i da su lepi i da su ružni, da su dobri i da su zli, istiniti i lažni. Dr Aleksandar Petrović, profesor kulturne antropologije i prvi doktor filozofije prirode u nas, pita: “Da li je lepo kad vas neko bombarduje? Naravno da jeste, jer vas neko na taj način privodi demokratiji, najboljem od svih poredaka upravo po tome, kako kažu teoretičari, što je najmanje loš. Mala je to uteha, tako nisko postavljena meta, posle toliko vaseljenskih imperija i apsolutnih duhova, ali dovoljna da u etici nestanu granice između dobra i zla, jer dobro za samouverenog liberalnog teoretičara jeste najmanje zlo. Kvalitet dobra određen je stepenom zla – ono, dobro, nema ničega po sebi. Kada se tako podsmehnemo Platonu, kako onda u estetici da napravimo razliku lepog i ružnog? Volšebnici dijalektičkog pakla spremno će uvek reći da razlike i nema – lepo i ružno su isto, kao što su istina i laž sinonimi.”

Suprotstavljanje prirodno i umetnički lepog, dalje, izmišljeno je za potrebe teorije, koja mora da odgovori na “kartezijansku obavezu cepanja unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta”. Kant, koji je izgleda poslednji trezven u zapadnoj istoriji ideja, primećuje dr Petrović, kaže da genije ne može da stvara a da inspiraciju ne povuče iz prirodno lepog. Nemoguće je, pri tom, da to ne bude u kontekstu moralnog delanja. Protiv “naoštrene prosvećene struje” Kant još uvek, kao poslednji neprosvećeni mislilac, pokušava da drži na okupu – moral, istinu, lepotu. Jer, može li neko da laže i da ubija, a da razume šta je lepo?
“Već posle njega Hegel u svojoj inflatornoj teoriji, u kojoj svi složno razvijaju istoriju i naduvavaju apsolutni duh (dok on moralno ne pukne u identitetu sa pruskom državom), govori o lepom povezanim samo sa čovekovim delovanjem. To njegovo lepo – na kome rade nagrađeni pisci, otkupljeni umetnici, licencirani muzičari – puni trgove, galerije, biblioteke, koncertne dvorane”, tumači dr Petrović. Ali, zaključano u trezorima, ograđeno u rezervatima, lepo je ekskomunicirano iz onog što bi trebalo da bude “prirodni život” ili “priroda života”. Budući da lepo ne može da se širi kao prirodno opštenje ljudi, ružno je neminovno zaposelo komunikativni prostor. Ružno se, dakle, proizvodi, na ružnom se zarađuje.

“Sve ono što se danas prodaje je ružno. Umetnost je ružna, zgrade su ružne, upotrebni predmeti su ružni, odevni predmeti su jezivo ružni, hrana je ružna. Naruženi svet se davi u moru lekova, ružan miris prikriva parfemima, a ružnu hranu lepim pakovanjima”, kaže dr Petrović i dodaje: “Zato su se kao nekad inženjeri duša, sada pojavili inženjeri lepog, tzv. dizajneri.” Oni profesionalno rade na lepom i tako potvrđuju staru Laoceovu misao: lepo svi smatraju lepim, u tome je njegova ružnoća. I to je ono što nam dizajneri prodaju, izlizanu supstanciju, prepakovanu na hiljadu načina. Tu lepo više nije svrha, već samo “sredstvo trgovaca koji se klanjaju zlatnom teletu”.
Danas, ono pravo lepo još pomalo svetluca u rezervatima gde se neko srećnim slučajem priseti da čovek samo na slobodi može da proizvodi lepo. To lepo je neka platonovska nostalgija za svetom ideja, ili bar za kantovskim svetom po sebi, koji nisu nagriženi kiselinom empirizma i pragmatično svareni u velikom “telu Korporacije”, ako to nije pleonazam, od devet do pet, gde se proizvodi ružan život, primećuje dr Petrović i zaključuje:

“Bez te nostalgije, prisećanja na nešto udaljeno, lepo ostaje bez svog sadržaja. Kao kada bi neko, recimo, slušao Mokranjčevu rukovet, i tu prepoznavao samo lepu muziku, bez ikakvog sećanja na dramu smrti i uskrsnuća iz kojih ona izvire. Muzičkoj teoriji ne pada ni na pamet da se osvrne na sam događaj koji je iskazan tonovima. Wu zanima samo lepo bez moralnog i istinitog, samo ljuštura, prosvećeni karusel stvarnosti koje ispituje jedan od nadležnih specijalista. Prosvećeni slušalac sluša o stradanju Boga ili čoveka u svetu, a da je za njega Bog samo nepotrebna pretpostavka, a stradanje čoveka samo greška u svetu koji industrija lekova i industrija zabave oslobađaju saznanja o patnji.
Još se čuju tonovi, ali više niko ne može da poveže o čemu je reč. Mi zapravo više nemamo antropološki kapacitet da dohvatimo lepo.”

U mnoštvu kriterijuma, međutim, nemoguće je ne uvažiti i one koji su za života zaveštali svoje telo za posthumnu plastifikaciju nekoj od fabrika dr Fon Hagensa. Jedan od njih je napisao da ga je usrećila ideja da se plastifikuje, da mu je dala unutrašnji mir. Umirila ga je sama pomisao, dakle, da će posle njegove smrti, radnici Fon Hagensa vakuumom izvući vodu iz tkiva, a potom napuniti nastale praznine tečnom pa čvrstom plastikom. Jer to je u stvari metoda koju je izmislio planetarno poznati Nemac još pre trideset godina. Drugi pak potpisnik ugovora sa doktorom Smrti, u budućnosti svog plastifikovanog tela vidi biblijsko proročanstvo: “Kad se približi kraj sveta, kada Isus Hristos uskrsne iz mrtvih, on će me probuditi u novom telu, kao što je zapisano u Bibliji.”


Zora Latinović

14.09.07 Politika

Istorija ljudske civilizacije počiva na nizu dualiteta od kojih dva, najznačajnija i najinspirativnija, poput svetlosti oko koje obleću noćni leptirovi, vekovima privlače filozofe, pisce, slikare... o psiholozima, antropolozima, etnolozima, sociolozima da ne govorimo. Nije teško pogoditi da je ovde reč o dve opozicije: dobro/zlo i lepo/ružno koje se, da po mudrace i umetnike svih fela bude zagonetnije, i između sebe prepliću, stvarajući možda najpogodnije tle za zanimljive igre duha.

Pisati njihovu istoriju za nekog je zaludan posao, za nekog samo ređanje nepreglednog niza primera, a za nekog kao što je semiolog i pisac Umberto Eko, danas svakako jedan od najznačajnijih mislilaca našeg doba, izazov kojem se ne može odoleti. Pre tačno tri godine Eko je napisao svoju čuvenu „Istoriju lepote” u kojoj je, rekli bismo, najviše govorio o – ružnoći. Nije mogao da odoli novom izazovu pa je, shvativši možda tada da je ružnoća daleko inspirativnija, odlučio da napiše i „Istoriju ružnoće”. Obe knjige su se pojavile i u našim knjižarama zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući „Plato” koja je od ove godine i ekskluzivni izdavač Ekovih dela na srpskom jeziku. I oba istovremeno kad i original: „Istorija lepote” objavljena je 2004, dok je „Istorija ružnoće” upravo od pre nekoliko dana pred srpskim čitaocima (glavne tekstove prevele sa italijanskog Dušica Todorović-Lakava i Danijela Maksimović).

Pitalice koje Umberto Eko upućuje čitaocima ove dve knjige, neizostavne u svakoj dobroj biblioteci, kreću se u pravcima koji se vrlo često ukrštaju u tački da je sve relativno, i da zavisi od toga i ko razmišlja o lepoti/ružnoći (mudar/glup, dualitet koji je neizbežan, takođe), kako i zašto to čini, ko je primalac poruke i, najzad, u kojem vremenu se sve to odvija.

Da li da jeste, da li da nije... Da li... „ono što je do juče bilo neprihvatljivo sutra može da bude prihvaćeno, a ono što se opaža kao ružno u odgovarajućem kontekstu može da doprinese lepoti celine”? glavne su slagalice čije nam ramove postavlja Eko, i u tom stilu evo i jedne Ortenzija Landa iz „Paradoksa II” o ružnoći, koju nam autor podastire: „Izvesnom mi se stvari čini da su Jelena grčka i Paris, trojanski vođa, ružni bili onoliko koliko su bili lepi, niti bi Grci kroz tolike muke prošli, niti bi Troja doživela svoj poslednji pokolj...” piše Lando, ali da li bi Troja opstala da su lepa Jelena i Paris bili ružni zavisi i od toga šta neko smatra lepim (setimo se ovde našeg divnog pesnika Ljubivoja Ršumovića i njegovih stihova o mami aždaji i njenom čedu, najlepšem na svetu, iz zbirke „Još nam samo ale fale”.)

Igralište za pitalice Umberta Eka je ogromno: njegove su granične linije u vremenu i prostoru antička Grčka s jedne, i 21. vek s druge strane. Između te dve tačke poručuje Eko, relativni su pojmovi i ružnoće i lepote, te zavisi od kulture i vremena u kojem se javlja. Indikativni primeri za ovo u knjizi „Istorija ružnoće” jesu da su Pikasova ženska lica buržuja sablažnjavala ne zato što ih je smatrao, kako objašnjava Eko, vernim podražavanjem ružne žene (niti je Pikasu to bila namera), već ružnim prikazom žene. Autor dodaje tome još jedna primer: „Hitler, osrednji slikar, savremenu umetnost osudio je kao `degenerisanu`, a decenijama kasnije, Nikita Hruščov, naviknut na dela sovjetskog realizma, izjavio je da avangardne slike izgledaju kao da ih je magarac repom naslikao.”

U ogledu o Džojsovom „Uliksu” iz 1932. Jung (romana, uzgred rečeno, za koji u Dnevnicima Virdžinije Vulf stoji da je potpuni neuspeh, da je opširan i neprijatan i sirovo štivo ne samo u objektivnom smislu već i sa književnog stanovišta), podseća Eko, ono što je ružno danas, znak je i preteča velikih, nastupajućih preobražaja sutrašnjice. To znači da, možda, izgleda neprivlačno danas ono što će sutra biti na ceni kao velika umetnost, a kao i da ukus kasni za pojavom novog. Najbolji dokaz je kič čiji se neki primerci danas nalaze po muzejima, a izbirljivi kolekcionari daju basnoslovne sume za njih što bi moglo, kako Eko kaže, da potkrepi tvrdnju po kojoj ono što je ružno juče, danas postaje lepo.

Knjiga „Istorija ružnoće” prebogata je sjajnim ilustracijama i brojnim, gotovo zaboravljenim primerima iz likovne umetnosti, literature i filma (muzika je skrajnuta): nižu se slike i tekstovi o ružnoći u klasičnom svetu, u počecima hrišćanstva a s njim u vezi apokalipse, pakla i đavola. Slede odgovori pojedinca i društva na ružno u vremenu romantizma, ali analizira i humor koji nam je i onda i sada, bilo kroz karikaturu ili satiru, neophodna odbrana od ružnog. Posebnu pažnju Eko posvećuje shvatanju ružnoće danas, zaključujući da je došlo vreme da lepo/ružno nisu više estetske kategorije, već ih treba doživljavati neutralno.

U nizu tema koje se otvaraju u priči o ružnoći prepliću se estetsko i efekti koje izaziva ružnoća, od saosećanja do prezira, zavisno na kojoj ćete strani biti. U čitanju „Istorije ružnoće” naići ćete i na predrasude i stereotipe o tome da je sve što je spolja ružno u biti lepo, dobro i moralno. I, iako nas kako zaključuje Eko umetnost – vekovima prikazujući ružno opominje da na ovom svetu postoji nešto zloćudno, nesavladivo i tužno, stereotipi o ružnoći tela i lepoti duha (bajke o lepotici i zveri), bez obzira na istorijsko vreme mogu pomoći da se makar na trenutak oživi u iluziji da smo jači od najveće ružnoće, one koju nosi Zlo u sebi.

Anđelka Cvijić