01.01.00
Politika
20.10.2001.
Istorija privatnog života
Lična hrana teroru
Sem velikih ideja, velikih otkrića, nezabeleženih dostignuća dvadeseti vek je prenebregao da je jedno društvo s pojedincima u njemu normalno samo ako ima uređenu svakodnevicu, i ono što zovemo privatni život, o čemu govori edicija francuskog "Seja", koju objavljuje "Klio"
Sav u prevratima, previranjima i turbulencijama svih vrsta, u ideologiji i politici, umetnosti i njenoj teoriji, u nezabeleženom napredovanju u nauci, ali i u masovnoj proizvodnji smrti, dvadeseti vek kao nijedan pre njega istovremeno je uzvisio i ponizio čoveka. I kao što to obično biva, velika dostignuća bila su praćena i velikim zaboravima. Masovnost svega onoga što se u njemu zbivalo, bilo da je reč o velikim otkrićima ili o velikim društvenim iščašenjima, iskušavala su do krajnjih granica ono malo, krhko ljudsko koje je opstojavalo samo u individualnim umetničkim i filozofskim ostvarenjima.
Tek na kraju tog veka, ili na početku ovog novog, koji je sav u njegovom znaku, u bacanju pogleda unazad, može se sagledati koliko je taj, u mnogočemu gorostasni vek, zaboravio jednu vrlo važnu činjenicu - na normalan život, kako pojedinca tako i cele zajednice.
Tako potrebna dosada
Zaboravio je da se sem velikih ideja, velikih otkrića, spoznaje neslućenih moći, jedno društvo ili manja zajednica s pojedincima u njoj normalno ponašaju samo ako imaju uređenu svakodnevicu, i ono što zovemo privatni život. Prezir svakodnevnog, običnog, privatnog, onog što je izvan javnog života, onih malih stvari koje hrane malograđanski ukus imalo je za posledicu zatomljavanje svega onoga što ljudski život čini životom.
Jer, ljudski život nisu ni revolucionarne koračnice, ni nacističke noćne procesije, ni slavni umetnički pokreti dvadesetih godina, ni to što se, eto, ostvario, san nekih od njih da će jednog dana svi pisati poeziju (doduše, lošu); ljudski život - to je, možda, pomalo učmala i dosadna svakodnevica 19. veka; to je Floberova "Gospođa Bovari", to je Prust sa svojim šetnjama, čajankama, madlenicama, tako različit od onoga što se pisalo u njegovo vreme. Znao je to isto i Sartr u svojim "Rečima", još bolje Kami kad se oslobodio njegovog uticaja.
Mi koji živimo na ovom prostoru najdrastičnije smo možda osetili posledice nedostatka privatnog, svakodnevnog života, koji je zamenio teror tzv. opštih ideja. Nije onda neobično što našim rečnikom najčešće dominiraju ustanove (ludnice), u kojima psihijatri uspostavljaju kakav - takav red u ljudskim glavama, a ono što se zove normalan život doima se kao daleki, neostvareni san.
A to privatno, što se pomalo dosadno ponavlja svaki dan, nije nešto što je nepoznato evropskoj kulturi: ono je zapravo u samim njenim temeljima. Nisu antički Grci samo pisali velike tragedije i filozofska dela: umeli su oni isto tako da uživaju u Aristofanovim komedijama, da se izležavaju na trgu u toplim atinskim noćima, da iz visoko moralnih razloga kao Sokrat popiju kukutu, ali i da zbijaju šale na račun sopstvenih žena. Moćno Rimsko carstvo, koje je imalo niz vrlina i mana, može da se podiči i vrlo razvijenim privatnim, civilnim životom, možda ponekad previše opterećenim potrebom da se sve pravno i zakonski reguliše, ali sa dovoljno slobode za prostor i najsitnijih ljudskih strasti i prohteva.
Oružje za vanredno
O tom danas nepravedno zaboravljenom prostoru, koji nam se sveti na isti način kao i zaborav zaumnih, onostranih sila, govori čitava jedna obimna edicija francuskog izdavača "Sej", koju su priredili Filip Arijes i Žorž Dibi, začeta pre dvadeset godina, pod nazivom "Istorija privatnog života". Objavljeno je pet obimnih tomova od Rimskog carstva do naših dana, a kod nas ih od prošle godine sukcesivno izdaje "Klio". Posle prvog toma u prevodu Ljiljane Mirković, kojim je obuhvaćeno Rimsko carstvo, zaključno sa Vizantijom do hiljadite godine. Nažalost, antička Grčka nema posebnu celinu, pošto su priređivači i autori (Pol Ven, Piter Braun, Ivon Teber, Mišel Ruš i Evlin Patlažan) smatrali da Rim kao baštinik Grčke počiva na njenim temeljima, što je opštepoznato, ali neka nam bude dopuštena primedba da u domenu privatnog postoje tako značajne razlike da je Grčka mogla dobiti posebno poglavlje.
O značaju ove edicije, čiji se drugi tom "Od feudalne Evrope do renesanse" pojavljuje za Sajam knjiga u Beogradu, nije kod nas bilo dovoljno reči, valjda i zato što mi ovde, da parafraziramo autore, još nismo položili oružje i povukli se u onu zonu gde se osećamo ugodno - u onaj deo našeg života gde lična egzistencija ostvaruje sebe kroz privatnost, a ne samo kroz društvenost i dokazivanje na javnom mestu. Bez posebne namere da podučavamo, ipak bismo podsetili da ćemo tek onda kad se vratimo u svoje privatno i prisno živeti normalno.
Milka LUČIĆ
