01.01.12
Istorija rukopisne komunikacije
Frederik Barbije, Istorija knjige
CM Komunikacija i mediji - 23/2012
Istorija knjige, rukopisne ili štampane, jedna je od oblasti koju savremena francuska istoriografska škola najintenzivnije istražuje. Ona prelazi uske granice univerzitetskih hronologija (antičko doba, srednji vek, moderno doba i savremeni svet), obuhvata dug period istorije kultura i kulturnih dešavanja. Ova Istorija knjige je uvod u istoriju onoga što je pisano rukom ili štampano i može se smatrati međudisciplinarnom, jer se, osim istorije književnosti i medija, dotiče i oblasti ekonomije, tehnike, društva, politike i kulture. Autor dela je Frederik Barbije, doktor istorijskih nauka i doktor književnosti i društvenih nauka i autor ili urednik 15 dela i brojnih članaka o istoriji knjige.
Frederik Barbije na prvom mestu naglašava da je neophodno da se mediji (rukopisi, štampane knjige, periodika, novi mediji…) sagledaju u globalnoj perspektivi istorije komunikacije, gde nijedan učesnik ne treba da bude zapostavljen: komunikacija nastaje u tački u kojoj se susreću raznovrsni načini razmišljanja, intelektualne prirode (koncepcija i uobličavanje poruke), tehničke, ekonomske i finansijske (proizvodnja), komercijalne (distribucija), kulturne (recepcija) i estetske (na primer, dekorativni elementi u knjizi) itd. Jedino pogled na celokupan proces medijskog posredovanja dopušta eventualna poređenja, tj. ako se izbegne uobičajeni govor, on omogućuje da se istaknu posebnosti svakog modela komunikacije.
Autor navodi da volja da se proces komunikacije uspostavi kao globalni sistem iziskuje da se za istraživanje i razmišljanje odvoji mnogo vremena, ne dajući prvenstvo nijednoj vrsti komunikacije. Periodi promena moraju se šire sagledati: tako se gutenbergovska revolucija može razumeti samo u odnosu na duboke promene koje pogađaju svet rukopisne komunikacije od 13. i 14. veka. Ona se može raščistiti samo u okviru tehničkog, ekonomskog sistema i sl., a ovi i sami trpe velike promene, zahvaljujući napretku delatnosti vezanih za rad u metalu. Najzad, ona spada u sagledanje kulturne istorije koju obeležava širenje nove osećajnosti, na primer, devotio moderna. Slično je ako se gleda unapred: Guntenbergov izum ne znači radikalni prekid između onog pre i onog posle, niti je prazan trenutak kojim se prekida stari način razmišljanja da bi ga u svemu zamenio sasvim različit model. Ne samo da je “moderna” komunikacija starija od štamparije sa pokretnim slovima nego i svet štamparstva i knjižarstva pod Starim režimom još čuva brojne elemente svojstvene prethodnom sistemu – ovde Frederik Barbije misli na dugotrajnost posebnih štamparskih znakova (skraćenica itd.) neposredno preuzetih iz rukopisa i potpuno protivrečnih logici tipografije. U okviru slične problematike Frederik Barbije sagledava i ostala dva važna trenutka – industrijalizaciju (izum masovnih medija) i revoluciju novih medija.
Oblast komunikacija (medija) spada u ono što je Pjer Šoni označio kao istoriju “trećeg nivoa”, istoriju koja svoju logiku zasniva izvan kratkoročnosti događaja i prosečne trajnosti ekonomske i socijalne istorije. Na taj način, istorija medija služi kao glavni oslonac kulturnoj istoriji koja se organizuje i koja se može razumeti samo na duži rok: još živimo od pronalaska kao što je kodeks iz 5. veka posle Hrista dok se dejstvo otvaranja prema pisanom i prema knjizi osetilo tek posle šest vekova akumulacije (11. vek) Potom je nastupio prelaz na štampariju, ali kao veoma spor proces (11–15. vek, što je četiri stoleća). Najzad će mehanizacija i industrijalizacija procvetati posle još jednog odlaganja od tri veka (1450–1750), a nova medijska revolucija stvarno će nastupiti tek posle dva veka (1980). Autor kaže da pošto se nalazimo u oblasti čiji se diskurs rado oslanja na sliku promene i revolucije, utoliko je potrebnije da postanemo svesni dužine vremena.
Slika medija, navodi autora da opet postavi klasično pitanje o postojanju diskontinuiteta ili kontinuiteta. Ako diskontinuet postoji, ako očigledno postoji prelazak iz jedne logike u drugu, to vreme promene događa se uvek posle dugog odlaganja, kroz proces postizanja postepenih uspeha i proces akumulacije koji na kraju dovode do prevage te druge logike. “Knjižarstvo Starog režima” (od oko 1500. do oko 1800), u čije vreme su tehničke inovacije bile malobrojne i beznačajne, ne treba analizirati kao mrtvo vreme, nego kao vreme lagane akumulacije, postepenog širenja potreba i navika vezanih za komunikaciju, takođe, kao pomeranje vidika u iščekivanjima elita i većine, kao i uspostavljanje određene problematike identiteta i participacije. S vremenom otpočinje efekat praga, otvaraju se druge mogućnosti koje će dovesti do „druge revolucije knjige”. Dvojno shvatanje o akumulaciji i pretezanju omogućuje da se razume kako nastaje promena pre promene, drugačije rečeno, kako realizacija nekog sistema već proizvodi logiku koja će izazvati prevazilaženje i uništenje tog istog sistema – kako, da se poslužimo posvećenim izrazom, svako ljudsko društvo „od starog pravi novo”. Takav stav omogućava da se shvati ono što traje, održavanje starih struktura, koegzistenciju više logika koje u suštini potiču s različitih nivoa razvoja.
Frederik Barbije u svom izlaganju navodi dve napomene. Prva napomena: usporenost procesa, vreme postepenog uspeha i usavršavanja proizlazi iz sporog i složenog fenomena prelamanja kulturnih uzora i običaja širom društva. Sporo opismenjavanje, sporo širenje kulturnih moći, navika i običaja u kategorijama koje do tada nisu imale pristupa knjizi – umeti čitati, dostići efikasni nivo u čitanju, upražnjavati (i moći upražnjavati) velika individualna čitanja, kupovati knjige i novine… Takvo prelamanje se odvija unutar svake grupe (u savremenoj istoriji – unutar svake nacije), ali i na planetarnom nivou, tako što nove nacije ulaze u logiku moderne kulture Zapada. Druga napomena: hronologija pokazuje da vreme postepenog uspeha teži da se skrati, zato što se tehnička i finansijska sredstva postepeno povećavaju, osiguravajući postepeno ubrzanje procesa. U pogledu tehničkih kategorija, prelaz s rukopisnog znaka na tipografski znak označava etapu u nekom širem kompleksu, a u težnji ka opštoj analizi i apstrakciji. Frederik Barbije prati Režisa Debrea u izlaganju o dvostrukoj logici eksteriorizacije čovekovih sposobnosti i fragmentacije: pisano “eksternalizuje” reč(…) kao što štampano eksternalizuje pisano, a ekran štampano; pisano(…) analizira, dakle slama i transkodira /reč/, (…) tipografija razdvaja /pisano/, digitalizovano(…) diskretizuje sliku i tekst u tačke i piksele(…), računar zamenjuje beskonačnu raznovrsnost jezika nizom nula i jedinica, dok automatizacija kodiranja omogućuje automatizaciju tretmana.
Frederik Barbije ostavlja po strani teškoće gledanja u budućnost i planiranja i zadržava se na konstataciji koju navodi istorija knjige i medija: odavno smo izašli iz doba ekskluzivnosti sistema knjige, samo što taj fenomen tek počinjemo da sagledavamo i proučavamo.
Knjiga se sastoji iz Uvoda, četiri dela i Epiloga.
Prvi deo, Doba rukopisa, govori o pronalasku pisma, knjizi u antičkom vremenu, njenom razvoju od ranog srednjeg veka do karolinške epohe i otvaranju prema knjizi od 10. do početka 15. veka.
U drugom delu, Gutenbergova revolucija, govori se da suštinsku važnost imaju model, postupak i kontrola sistema komunikacije i informacija koju sprovode društvene organizacije. Način i snaga kontrole variraju, u zavisnosti od unutrašnje usaglašenosti s političkokulturnim modelom svakog društva, ali i od tehnike koja preovlađuje na medijskom polju. Autor opisuje oblike kontrole štampanih tekstova koji se mogu sprovesti pre i posle rasturanja (preventivna i represivna cenzura), a može se sprovoditi i nad strukturom same produkcije (štamparije) ili mreže distribucije (nadgledanje knjižara, kolportera, kontrola knjiga koje se čitaocima stavljaju na raspolaganje u čitaonicama i bibliotekama itd.). Struktura organizacije i logika kontrole u svemu se razlikuju: odgovornost za proglašenje norme često je u rukama verskih vlasti, ali će njena primena biti u rukama svetovnih vlasti. Cenzura može imati i vid autocenzure kada najbolje zbrinutim profesionalcima s privilegijama bude od koristi da poštuju pravila koja služe njihovoj dobrobiti, pa primoravaju i druge na to. Najzad, ekonomija se može umešati posrednije ili neposrednije, na način manje ili više upadljiv, kako bi zabranila ili preusmerila stvaranje, objavljivanje i rasturanje: česta je rasprava između autora i stvaralaca, s jedne strane, i zahteva tržišta, s druge strane, utičući katkad i na određivanje književnog teksta.
Treći deo, Knjižara u starom režimu (od dvadesetih godina 16. veka do 1760. godine), opisuje kako je štamparija sa pokretnim slovima vremenom izazvala promene u načinu čitanja, a takođe, izvesno širenje same čitalačke publike i jedno i drugo zahvaljujući povećanju broja primeraka, nižoj ceni i većem tiražu. U izvesnoj meri, pisani tekst postao je nešto obično: čak ni u svetu u kojem većina ne zna da čita, pisano nije više potpuno nezastupljeno, te može da otpočne lagani i postepeni proces akulturacije. Manjini koju čine kler i pismeni ljudi štampa je donela nove navike u čitanju i radu, utvrdila tekstove i omogućila njihovo upoređivanje. Verski obrazac formira model kulture u srednjem veku: novi medij pomera pravila igre time što uvodi drugačije odnose između oblika knjige, njenog sadržaja i njenog prihvatanja, isto kao između crkve, verskog života većine i svetovnih vlasti. Napetosti su svakako starije od novog medija (setimo se katara i husita); pitanje kako da se reformiše crkva i osmisli nov sistem odnosa prema Bogu postavilo se mnogo pre 16. veka, ali mu je nastanak štamparija dao novu dinamiku.
Frederik Barbije iskoračuje iz ove hronologije: u 18. veku izvestan broj nemačkih autora i intelektualaca strahuju da će početi da zavise od moćnih knjižara izdavača koji se nameću kao centralni akteri na književnom polju. U 19. veku teoretičari “larpurlartizma” implicitno ukazuju na slično stanje, a na koje upućuju i tri slike: izgladneli umetnik, grabljivi izdavač i tupoglavi građanin (tj. publika). Problem slobode štampe i medija suočenih s finansijskim moćnicima postavljao se neprestano, isto kao što se danas postavlja pitanje kontrole na internetu. (Autor opisuje kako veb i njegova struktura povlače za sobom hegemoniju velikih medijskih društava koja se mnogo više oseća nego u štampanim novinama).
Četvrti deo, Druga revolucija i pronalazak masovnog posredovanja (1760– 1914), opisuje kako je radom knjižara i izdavača omogućeno stvaranje nacionalnih tržišta koja se u načelu definišu kao masovna.5 Prelaz na knjižarstvo za mase praćen je novom organizacijom na književnom polju kojim sada upravljaju dva glavna aktera, izdavač kao pojedinac i publika kao anonimna zajednica čija se reč očekuje. Već su se pojavili i novi mediji, najpre telegraf i telefon, kasnije film, pa se odnos između teksta i slike menja, a druga industrijska revolucija nastupa sa strujom. Vreme „trijumfa knjige” takođe je vreme rastuće konkurencije i bolje shvaćene relativnosti jednog medija koji više ne može pretendovati na bilo kakav oblik hegemonije. Kao vrhunac gutenbergovske logike, 19. vek označava zapravo trenutak kada konačno započinje njeno prevazilaženje.
U Epilogu, Dvadeseti vek: konkurencija i globalizacija, opisuje se kako je u pogledu štampanog materijala 20. vek, pre svega, doba konkurencije i ulaska u sve složenije, integrisane sisteme komunikacije i informacija.
Ova knjiga je neobično aktuelna, jer je prvorazredno svedočanstvo o izazovima sa kojima su se suočavali pisani tekst i knjiga kroz nekih pet hiljada godina (među kojima su svi njihovi usponi i padovi, prolazne i temeljne krize, časovi preobražaja i razvoja) i o načinima njihovog prevazilaženja. Reč je o delu strpljivog, opreznog, sistematičnog i nijansama sklonog autora. Knjiga Frederika Barbijea dobro je komponovana i vešto izvedena. Pomenimo i to da je knjiga, u tehničkom smislu, urađena prema najvišim standardima. Sve u svemu, bibliotečka i informacionokomunikaciona literatura na našem jeziku oboga ćena je jednim prvorazrednim delom koje će biti od koristi kako studentima i stručnjacima koji iz različitih aspekata sagledavaju knjigu i medije (političkog, pravnog, ekonomskog, obrazovnog, kulturnog, etičkog, estetičkog, tržišnog, žurnalističkog) tako i široj čitalačkoj publici koja traži jasne, koncizne, ali istovremeno i pouzdane odgovore na brojne zagonetke rukopisne komunikacije. Ono što dodatno preporučuje ovu knjigu širokom krugu čitalaca jeste njena izuzetna čitljivost.
Biljana Vitković
