Istorija kanibalizma

Rolan Vilnev (autor)

Istorija kanibalizma

374 din

Stara cena: 440 din

U korpu

Antropofagija, omofagija, kanibalizam: toliko sinonima da bi se označila navika da se ljudsko meso jede bez osećanja odvratnosti, navika koja seže u mračna vremena, do predačkih običaja. Omofagija je prirodna sklonost naše vrste po kojoj se ona razlikuje od drugih. Istina, nagon tera neke niže životinjske vrste, među kojima su rakovi, pauci, pastrmka, šaran i zečevi, da usmrćuju svoje mlade. Kod drugih vrsta, izražen apetit mužjaka ili izliv ljubomore u stanju su da ih nagnaju da unište svoje potomstvo: poznato je da divlji veprovi i mačke ubijaju svoje mlade, dok bubožderi pronalaze hranu na telu svojih suparnika.

Jedino čovek ubija iz gurmanskih poriva i ne treba sumnjati da je meso bližnjeg izvrsno, pošto je potražnja za njim, tokom vekova, dovodila do pravih pokolja. Da li je činjenica proždiranja sebi sličnog smešnija ili je, pak, „neprirodnija“ od ishrane koju sačinjavaju insekti, loptice ilovače ili fosilno brašno pomešano sa infuzorijama? Veliki istraživači XVIII veka smatrali su ove običaje neverovatnim, kao što mi danas držimo da je bezuman način života koji su vodile „zveri“ iz Versaja ili mnogi pripadnici viktorijanskog doba. Verovali su, posve naivno, da bi Nauka i Kultura dovele do opadanja divljaštva čije su ih razmere prestrašivale. Zanemarivali su urođenu svirepost, sadizam i proždrljivost koji ostaju povlastica istinskih ljudoždera. Monomanija koja ne preza pred ubistvom, okrutnost, divljaštvo – koje uočavamo već kod dece – uistinu pripadaju svakom vremenu. Da li civilizovani ili pak oni koji se takvima smatraju, uistinu imaju toliko čiste ruke i toliko čista srca?


Ostali naslovi iz oblasti: Antropologija

Izdavač: Umetničko društvo Gradac; 2004; latinica; 18 cm; 197 str.; 86-83507-26-2;