01.01.00
Politika13.11.1999.
Kult progresa
Apokalipsa umesto "zlatnog doba"
Danijel Alevi: "Istorija četiri godine: 1997-2001"; izdavač: Umetničko društvo "Gradac", Čačak, 1999.
Po opštem pravilu, budućnost izmiče predstavama koje imamo o njoj. Štaviše, istorija obiluje preokretima, i zato su budući događaji samo iznimno dostupni predviđanju. Tako, znamo i za mnoga pogrešna ili neispunjena proročanstva. Već danas, uostalom, možemo govoriti i o neuspehu futurologije, jednog naučnog pokušaja anticipiranja budućnosti.
I književna istorija zna za mnoge slavne promašaje, za mnoge, iz samog osnova, pogrešne prognoze - danas takva dela čitamo s onim osećanjem superiornosti koje ima čitalac koji zna više od samog pisca. Ponajpre, ovde spadaju razna utopijska dela (mnogi slični romani nastali su upravo na prelazu između dva veka), čije su se idilične slike budućnosti izjalovile zbog "preteranog istorijskog optimizma", svojstvenog vremenu u kome je cvetao kult progresa. To ipak nije slučaj s malo poznatim romanom "Istorija četiri godine.."., danas skoro anonimnog francuskog pisca Danijela Alevija.
Slutnja budućeg
Štaviše, čitajući danas ove stranice - u godini u koju su smešteni neki od dramatičnih događaja njegove fiktivne istorije - često ostajemo zatečeni preciznošću Alevijevih prognoza, njegovim "opisom" svršetka ćć veka. Zaista, pripada li Danijel Alevi onim retkim autorima kojima je pošlo za rukom da naslute u kojem će se smeru odvijati istorija našeg stoleća?
Iza manje ili više proizvoljnih detalja (u pitanju je delo pisca i mislioca a ne proroka), danas s lakoćom prepoznajemo samu logiku događaja: nema sumnje da je Alevi, ovim kratkim remek-delom, naslutio mnoga sržna pitanja potonje istorije. Pri tom, ostaje jedino zagonetno kako je, ubrzo po svom objavljivanju, daleke 1903. godine, ovo delo sasvim nepravedno zaboravljeno a njegov autor prećutkivan. Jer, kako to s pravom primećuje Frederik Ruvilua, "Alevijeva 1997. je mnogo bliža savremenoj stvarnosti od Orvelove 1984. - i jedva nešto manje uznemirujuća".
Alevijevo delo ipak nije moguće svrstati u kategoriju utopija, kao što ovaj kratki roman ne pripada ni tzv. negativnim utopijama, tipa "1984", premda zadržava ponešto od njihovih klišea i narativnih struktura. Zapravo, Alevijeva fikcija počinje upravo tamo gde se, po pravilu, utopije završavaju: trenutkom u kome se, najzad oslobođeno "ropskog služenja zemlji i fabrici", čovečanstvo približava ostvarenju starog "sna o emancipaciji". Isprva, ova promena dočekana je s oduševljenjem. Radno vreme se skraćuje, a slobodno vreme više nije privilegija izabranih. Ali, za Alevija, to nije uvod u nikakvo "zlatno doba", već uvod u zbivanja koja uskoro poprimaju istinski apokaliptički karakter. Nedugo zatim, naime, usledili su prvi zabrinjavajući znaci. I, "ubrzo se pokazalo da je ovaj mir samo jedno odgađanje, i da se živi nad provalijom. Rađala su se nova zla u tom novonastalom čovečanstvu".
Novo masovno ropstvo
Mnoga od zala koja sada počinju da haraju ovim imaginarnim svetom, međutim, upadljivo podsećaju na neke od pošasti ćć veka. Tu su i "izvesne deformacije seksualnog nagona", spiritizam i lažni kultovi, masovna upotreba narkotika i isto toliko masovna pojava duševnih oboljenja, te tajanstvena epidemija koja pogađa "izopačene". Nadalje, politički sistem iz Alevijeve 1997. je sistem u kome se, pod izlikom demokratije, mase manipulišu od strane demagoga i partijskih vođa, a za račun finansijskih moćnika, koji "žive od opšteg propadanja".
Tako je jedno ropstvo - ropstvo radu, kojeg se čovečanstvo upravo oslobodilo - samo zamenjeno novim, često surovijim od prethodnog. U tom trenutku, na scenu stupaju gomile, a kultura počinje da prebiva u utvrdama, pod stalnim opsadama harangiranih masa.
Ukratko, za ogromnu većinu tog "novonastalog čovečanstva", jedini preostali životni smisao iscrpljuje se u grozničavoj potrazi za zadovoljstvima, u okvirima društva totalno orijentisanog na potrošnju. (Uzgred, opisujući svoju fiktivnu "civilizaciju potrošnje", Alevi je predvideo i mnoge patente savremene industrije zabave.) Tim varvarskim masama, međutim, sa njenim rušilačkim impulsima, u Alevijevoj antiutopiji suprotstavlja se jedino elita, zajednica malobrojnih - onih koji su, snažeći se samodisciplinom u opštem rasulu, "nove razloge življenja tražili u sebi samima, i pronalazili ih".
Boris NAD
