Istorija Bugarske

05.12.08 NIN

Dok su Srbi u teškim vremenima bili spremni na rizike, Bugari su bili obazrivi i upuštali su se u poduhvate tek posle ozbiljnijih procena i usklađivanja sa svetskim tokovima i promenama

Dvadesetih godina prošlog veka Bogdan Popović je održao predavanje o tome šta Srbi imaju da nauče od Engleza. Nepuno stoleće kasnije Srbi bi mogli da se ugledaju i na Bugare i da ponešto nauče od njih. Dok je Popović obratio pažnju na karakterne crte i mentalitet Engleza i Srba, dotle u slučaju Srba i Bugara u prvi plan izbija pitanje nacionalnog i državnog jedinstva dvaju narod.
Šest autora predstavili su jezgrovito povest Bugara i Bugarske od najstarijih vremena do 2007. godine (D. Popov, I. Božilov, C. Georgijeva, K. Kosev, A. Pantev, I. Baeva, Istorija Bugarske, Klio, Beograd 2008, priredio Srđan Pirivatrić). Prošlost Tračana, a potom Bugara tokom srednjeg veka, kada su postigli vrhunac u svom državotvornom razvoju (dva carstva), data je srazmerno ostalim periodima: osmanskoj vladavini, bugarskom preporodu, novovekovnoj Bugarskoj, vremenu između dva svetska rata, pripadnosti istočnom bloku i neizbežnoj tranziciji. Lako se zapaža ujednačenost u pristupu obrade sopstvene povesti, po obimu, metodologiji (odbir činjenica, način izražavanja, terminologija, umereni sudovi i sl.) i odnosu prema svom narodu i državi.
Neka zapažanja autora zaslužuju da se posebno naglase jer ostavljaju za sobom realnu predstavu o onome što se zbilo, proživelo i nadživelo. Pošto je slomljena srednjovekovna država – “jedina mogućnost koju im (Bugarima) je nudio život bila je da prihvate stvarnost onakvu kakva jeste i da se naviknu da u osmanskoj državi žive kao hrišćanska raja. Razmišljali su o preživljenom da bi našli objašnjenje koje bi im pomoglo da sačuvaju sebe kao pojedince i kao narod”. Bugari su već tada pokazali jednu osobinu, koju su Srbi drugačije ispoljavali – uspeli su da se prilagode osmanskom političkom sistemu. Taj, inače težak period u povesti Bugara, osvetljavan je biranim rečima kao “sukob između proizvođača i vlasti”!
Preporodnom periodu, posebno njegovoj kulturnoj komponenti, dat je veliki značaj i prostor, i samo sam u ovom poglavlju osetio relikte marksističke istoriografije u nekim pojmovima: “bugarska nacionalnooslobodilačka i građanskodemokratska revolucija”, “bugarska nacionalna revolucija” da bi se već u sledećem pasusu upotrebio ispravniji termin – “bugarski nacionalni pokret”. U istom odeljku odato je priznanje susednim balkanskim narodima, “koji su iz razumljivih i objektivnih razloga bili napredniji”.
Sledi 130 godina kontinuiranog postojanja bugarske države, obnovljene uz pomoć carske Rusije (1878), posle “najpoštenijeg rata u istoriji ruskog carizma”, kao vazalne, a od 1908. nezavisne države. Od tada do 2004. godine, kada je pristupila Severnoameričkoj alijansi, Bugarska je bila u ruskoj interesnoj sferi i zoni ruskih ratnih dejstava. Bugarska je poslednja državna tvorevina 19. veka u Evropi, prvo monarhija sa nemačkim vladarima, a od 1946. godine republika.
Da bi se shvatila bugarska politika u vreme balkanskih ratova, potom Prvog i Drugog svetskog rata, neophodno je imati na umu istoričarev dobro uhvaćen i izbalansiran odnos malih i velikih država: “Ona je prva mala država, ne samo na Balkanu, koja je pokazala da ‘podrška od’ uopšte ne znači ‘zavisnost od’, i to je njen stvarni praktični i teorijski doprinos istoriji političkih veza između malih zemalja i velikih država”. Otuda uverenje da je Bugarska i u Prvom i u Drugom svetskom ratu napravila “pravilan izbor” (navodnice autora), da bi nekoliko strana kasnije ovo mišljenje bilo ublaženo tvrdnjom da je približavanje Nemačkoj bila “greška šačice diplomata”. Bugarska je doživela dve nacionalne katastrofe (1913, 1918), koje su bitno promenile bugarsko društvo, što mu je omogućilo da izbegne treću (1944) i sve potonje katastrofe, što se može shvatiti kao uzorna pouka istorije.
Bugarska vojska i stanovništvo završavali su ratna dejstva što brže i sa što manje gubitaka, a kao primer navodim da je otpor na Solunskom frontu trajao samo pet dana! Istorici, ipak, marljivo beleže i ističu da je u Prvom svetskom ratu izginulo više od 100.000 ljudi (čak 13 puta manje nego Srba), uz naglasak na mnoge izbeglice i tugu koja je zbog toga obuzela Bugare. Bugari su, očito, solidno procenjivali svoje mogućnosti, ponašali se i prinosili žrtve shodno tome.
Poučeni prethodnim dvema nacionalnim katastrofama, Bugari su bili oprezniji u Drugom svetskom ratu, iako su se i tada našli na poraženoj strani. Možda su zbog toga bili najposlušniji satelit u Varšavskom paktu, iskazujući veštinu usklađivanja sopstvene spoljne politike sa sovjetskom. Čak se sanjalo i o ujedinjenju Bugarske sa Sovjetskim Savezom. Zato se u Bugarskoj disidentstvo javilo tek 1988, a na tranzicioni put krenulo se već 1990. godine. U prvom slučaju Bugari su nastupali pažljivo i nisu se izlagali riziku, u drugom, posle dobre procene svetskih snaga moći, još jednom su se hitro priklonili pobednicima. Bugarska je relativno brzo od sovjetskog satelita postala miljenik Zapada.
I dok su Srbi u teškim vremenima bili spremni na rizike, Bugari su bili obazrivi i upuštali su se u poduhvate tek posle ozbiljnijih procena i usklađivanja sa svetskim tokovima i promenama. Osim u ovome, suštinskom ugledanju na Bugare, prikazana Istorija Bugarske nas opominje i na više drugih postupaka, od kojih navodim samo neke. Srbi su poznati kao rušitelji i nepoštovaoci ustava, dok je kod Bugara ovo pitanje drugačije. Navodim primer Trnavskog ustava (1879) za koji Kosev naglašava “zrelost Bugara da ga poštuju”. Međutim, ono što autori ove knjige složno ističu jeste jedinstvo bugarskog naroda i države. Pojam jedinstvo je učestalo korišćen i gde god se osetila potreba on je naglašen. Evo primera. Knez Ferdinand i predsednik vlade Stambolov nikada nisu uspostavili prijateljske odnose, ali “njihovo jedinstvo je simbolizovalo stabilnost novog poretka”. Potom se otišlo korak dalje za vladarevog sina, cara Borisa, kada je kult jedinstva izražavan sledećom formulom: “Car, narod i vojska – jedna volja, jedna odluka, jedno delo”. “Jedinstvo državne vlasti”, kako piše na jednom mestu, osnaženo je i Zakonom o odbrani nacije (1940). Pola veka kasnije, Ustavom iz 1991. godine, propisano je da u Bugarskoj postoji samo jedna nacija i da u njoj nema nacionalnih manjina. Tek 1997. godine Bugarska je u Strazburu potpisala Konvenciju o nacionalnim manjinama. Međutim, jedan član u ustavu zavređuje pažnju u pogled učvršćivanja jedinstva nacije. Zabranjuje se rad svim organizacijama čija je delatnost usmerena protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta i jedinstva nacije, a to jedinstvo oličava predsednik republike. U tome se ogleda “nova nacionalna svest” koju su Bugari formirali i negovali od kraja Prvog svetskog rata, od tzv. druge nacionalne katastrofe. Zato i ne začuđuje što od tada u Bugarskoj nije postojala ni jedna nacionalna kriza koja bi remetila nacionalno jedinstvo i uvela bilo kakvu podelu među Bugarima. Jedinstvo naroda i jedinstvo države dve su pojave u kojima su se Bugari odlikovali kao mali narod i u tome bi mogli da služe kao dobar primer Srbima koji su, doduše i uz pomoć drugih, razorili jedinstvo nacije i jedinstvo države.
Knjiga obiluje i mnogim drugim pozitivnim pogledima i shvatanjima, a kao primer navodim jedno od najboljih tumačenja agrarnih odnosa, posebno čitluka, u Osmanskom carstvu. Zatim znalački prikazane najbitnije uticaje na bugarsko društvo i državu – vizantijski, osmanski, ruski (i sovjetski). Vredno je pomena i to da su se autori potrudili da ne spominju nemile događaje, kad god su mogli, te se tako pominje Velbužd ali nema ni Slivnice ni Bregalnice, već su samo naveli ko je dobio rat. Knjiga je sasvim oslobođena marksističkih pogleda, osim u slučaju koji sam spomenuo.


Radoš Ljušić