01.01.00
Politika
10.06.2002.
SAVREMENA POEZIJA U "PROSVETI"
Ispovest munja
Nova zbirka stihova Ivane M. Milankove i izabrana poezija Slavomira Gvozdenovica
U biblioteci "Savremena poezija" izdavacka kuca "Prosveta" iz Beograda objavila je dve knjige poezije: "Ispovest munja" Ivane M. Milankove i "Crnjanski u Temišvaru" Slavomira Gvozdenovica. Govoreci o poeziji Ivane M. Milankove, urednica "Prosvete" Ljubica Miletic je istakla toplinu, i tajnu, sporogorecu vatru u stihovima Milankove, u kojima nema ni traga postmoderne. Pesme Ivane M. Milankove su žive, one pulsiraju, noseci u sebi pecat vremena.
Teme koje citalac može pronaci u "Ispovesti munja" jesu biblijske, motivi anticki: u ovoj zbirci stihova mogu se naci varvari i bogovi, Galija i Rim, Hadrijan u Trakiji, lepota i Mesecevi dvori... Sama pesnikinja napominje da njen Hadrijan nije onakav kakav je Hadrijan Margerit Jursenar. On je oživljen na sasvim drugi nacin, poetski, dodala je.
Knjiga "Crnjanski u Temišvaru" predstavlja izbor iz dosadašnjih knjiga poezije Slavomira Gvozdenovica, jednog od najistaknutijih pesnika srpske dijaspore. Gvozdenovic koji živi u Temišvaru, clan je Saveza pisaca Rumuni je i pocasni clan Udruženja književnika Srbije. Suosnivac je Vukove zadužbine, saradnik je Matice srpske, a piše poeziju na srpskom jeziku. Stihovi su mu prevodeni na mnogo jezika - spomenimo samo engleski, ruski, nemacki, francuski, italijanski...
Za zbirku "Crnjanski u Temišvaru" izbor je sacinio sam pesnik priznajuci da se trudio da bude objektivan i strog, a u knjigu su ušle i nove pesme koje do sada nisu objavljivane.
Slavomir Gvozdenovic kroz svoje stihove govori o životu u dijaspori, o stalnoj ugroženosti, o tragicnom osecanju koje živi u svim Srbima izvan matice, bilo da su umetnici ili ne. Iz tog ugla, a imajuci u vidu duhovnost koju ima srpski narod, Slavomir Gvozdenovic konstatuje da je poeziju pisati i lako, i teško, ali da se ona u dijaspori - piše suzama.
A. C.
01.01.00
Politika
24.08.2002.
Savremena poezija
Smisao tajne
Ivana M. Milankova, "Ispovest munja"; izdavač: "Prosveta", Beograd, 2002.
Većina poznavalaca poezije Ivane Milankove (1952) slaže se da je autorka od treće zbirke "Vavilonski praznici" (1987) temeljno zasnovala svoje poetičko ishodište ne samo u specifično ostvarenom "ženskom pismu", već i u smislu personalizacije pesničkog glasa, visokog stepena artizma i usredsređivanja pevanja na bolnu, strpljivu potragu za raznolikim duhovnim suštinama za kojima pesnikinja čezne. Modernistička i avangardna pesnička tradicija svetske poezije najvidniji pečat ostavile su u raskošnim, čulnim slikama u kojima provejava atmosfera akmeističke mistike, kao i unutarnji ritam i pulsacija stihova Marine Cvetajeve.
Najnovija, šesta po redu pesnikinjina zbirka "Ispovest munja" (na koju, smo, nažalost, čekali punih sedam godina) iz različitih uglova i perspektiva tematizuje moć lepote i tajne koje prebivaju jedino u ezoteričnoj onostranosti, u senkama koje poput duhova prebivaju u napuklim ogledalima. Potraga za tajnom i žeđ za lepotom jeste nešto što je specifično za ovu pesnikinju, bilo da je reč o tzv. ispovednom govoru, ili pak nekoj od zamaskiranih, prikrivenih figura koje objektivizuju vlastitu čežnju za duševnim i duhovnim uporištem.
Forma molitve
To je ujedno i njena osobena veza sa simbolističkom poetikom, po kojoj je žena uvek prijemčivija za tajnu, misteriju i iracionalna stanja od muškarca i zbog toga bliža Bogu i Božanskom. Uz to, onaj metafizički deo duše koji je nepromenjiv, večit, upisan je u primordijalnom poretku planeta, galaksija i četiri empedoklovska elementa. Oni sugerišu njenu Božansku, Anđeosku prirodu: "Imam jednu dušu sutonsku,/u njoj čuvam smaragdne grame/lebdećih tvari/i tajne pridošle iz jednog drevnog, zlatnog Juga./Imam sutonsku dušu, od meke pređe tanane,/umu neobjašnjive./U nju ulaze munje da se ispovede, spuštene iz ritma prve vatre/da spale prirode/Ognju nesklone" ("Ispovest munja").
U prva dva ciklusa zbirke ("Početak munje" i "Ispovest munja") osnovni emocionalni registar je u nekoj formi nežne, lagane molitve, kao da pesnikinja samu sebe teši i priprema za čudesni susret sa onostranim. Pri tom, punoća i rafiniranost čulnog, gotovo senzualnog, erotičnog doživljaja vlastitog ženstvenog biće preliva se u završni, umetnički najsugestivniji ciklus "Osam rimskih slika", u kojima se neosetno prelazi u samogovor i lirsku introspekciju rimskog imperatora Hadrijana. Ovaj prelaz nagovešten je poslednjom "ženskom" pesmom "Arijadna predskazuje Tezeju" u kojoj ova mitska, helenska junakinja opominje Tezeja da je svaki herojski napor uzaludan, prividan i prolazan: "Verovaćeš u slavu. Bićeš drag Grcima i/bogovima,/ali nećeš uznemiriti tajnu, najstariju među/caricama".
Osam Hadrijanovih monologa na izuzetno sugestivan način zapravo tematizuju iluziju zvaničnog "poretka biografije", jaz između spoljašnjeg, racionalnog, logocentričnog ponašanja jednog cara i vojskovođe, dakle njegovog vidljivog bivstvovanja i spoznaje o vrednosti unutarnjeg, subjektivnog i skrivenog života, koji predstavlja njegovu Drugost. Ova Drugost ne čita se samo na planu ličnog i individualnog, već i na planu civilizacijskih opozicija: poznatog i čvrstog, oličenog u Rimu i tajnovitoj privlačnosti osvojenih predela (zapadne, istočne zemlje, Trakija, Anadolija Galija).
Hadrijanovi predeli
Oni se ostarelom Hadrijanu ukazuju kao bajkoliki, nestvarni predeli, borealni i sumatraistički, predeli lepote i opojnosti. Istovremeno podizanje zastora vlastite duše ispunjava ga nepoznatim strahom i strepnjom pred okajanjem greha: "Poželeh nešto drugo, poželeh lakoću/drugačijih vrsta, poželeh poslednji put/da se razlikujem od sebe tromog, od sebe rimskog,/poželeh ovu žrtvu zbog tebe, moj dragi predsmrtni snu,/poželeh da u tebe uđem nežan, tečan i lak,/hiperborejski vitak bez ijednog teškog rimskog/traga,/bez ijednog znaka prašine, provincija, širenja/ili bilo kog drugog obličja, i lika zapamćenog u/teži zemlje" ("Hadrijan, predsmrtnom snu").
Svestan izvesnog dolaska smrtnog sna, Hadrijan se tako spušta u najdublje bezdane svog "sopstva", tražeći prvi put potpuno predavanje mitskim prapočelima, u kojima nema početka i kraja, ni određenih oblika i konačnih značenja. U tom jezgru munja Hadrijan je svečano zanemeo pred Tajnom nadolazećom, kojoj nikada nije saznao ime ni lik. Odbacujući sva svoja tela, rimski imperator čezne za mirom, za duhovnim uznesenjem, koje je drugo ime za smrt, za nežnost biljnog Istoka u kome je prvi put osetio otkucaje kolevke svoga srca. I jednog smrtnog, ljudskog, ali drugačijeg sveta koji se konačno naselio i u njegovoj krvi.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
