Islamska pretnja

04.12.03

O Džonu Espozitu, Darko Tanasković u pogovoru nedavno, na srpski prevedene knjige “Oksfordska istorija islama” (Clio), koju je Espozito napisao sa timom autora, kaže da je zatočnik nauke i čovek misije. Odjek njegovih radova je snažan i u sekularnim, i u hrišćanskim i u muslimanskim sredinama.

Jedno vreme je bio savetnik za islam pri američkom Stejt departmentu. Sada je direktor Centra za hrišćansko-muslimanski dijalog u Džordžtaunu, u SAD, i jedan je od osnivača ovog centra. Napisao je, što sam, što sa drugim autorima, dvadesetak knjiga od kojih su dve prevedene i kod nas. Prva je, “Islamska pretnja: mit ili stvarnost” a druga, njegovo kapitalno delo “Oksfordska istorija islama”. Nedavno je gostovao u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Tuzli.

Kakve impresije nosite posle posete Balkanu?

- Poseta je bila izuzetna pogotovo za onoga koji trideset godina putuje po svetu. Moja porodica kao i moji službenici primetili su, kad bih im se javljao, da o Balkanu govorim sa mnogo više oduševljenja nego što inače činim. Razlog je bio u tome što nikada ranije nisam boravio na Balkanu. I prva stvar koja me je privukla, bio je osećaj istorije tamo gde sam došao. Uživao sam u razgovorima koje sam vodio. Ljudi u Beogradu, Zagrebu, Tuzli i Sarajevu bili su vrlo otvoreni i prijemčivi. Imali smo zaista iskrene diskusije, povremeno zabavne, a povremeno i teške. Ali mislim da su bile korisne.

Razgovori su mi pružili osećaj da sam sa Evropljanima, modernim Evropljanima. Da različite zajednice žive nekad zajedno, a nekad odvojeno, da su mnogi iz ovih zajednica u bliskoj prošlosti napustili zemlju. Primetio sam takođe i na mnoge načine izražene razlike, pre svega u jezicima, ali i u kulturi i supkulturi.

Da li verujete da Srbi, Hrvati i Muslimani i druge manjine na tlu prethodne Jugoslavije mogu da prevaziđu neprijateljstva i da žive u miru poštujući jedni druge?

- Nema sumnje da će to biti težak proces, mada moram da priznam da mnogo bolje poznajem situaciju u Libanu gde se godinama vodio sličan rat. Što se tiče iskustva na Balkanu, a to sam rekao svojim sagovornicima, realnosti se ne mogu poricati. Postoje iskustva i žalbe svih zajednica. O tome ne znam mnogo, ali čini mi se da je ono što se dešavalo vrlo teško za sve one koji su doživeli rat i krvoproliće.

Provalija je vrlo duboka. Ali, čini mi se, na kraju svega, da sve zajednice još uvek dele mnogo toga zajedničkog. Srbi, Hrvati i Bošnjaci treba da ispitaju i utvrde razlike, ali istovremeno da sa istom pažnjom ustanove koje su im zajedničke vrednosti i sličnosti u njihovim religijskim verovanjima i u jezicima i istoriji, kao i koji su im zajednički interesi kada su u pitanju mir, sigurnost, ekonomski razvoj i napredak.

Za nacionalne zajednice na Balkanu takođe je važno da u eri globalizacije ulože napore da razviju saradnju, jer inače neće biti dovoljno jaki da bi mogli da uživaju plodove razvoja.

Militantni islamski lideri veruju da predstoji rat između islamskog sveta i Zapada. Kako reagujete na to?

- Ne verujem u to. I pojedini militantni hrišćanski lideri, uzgred da kažem, misle na isti način. Ja ne verujem u rat između islama i Zapada. Tačno je da je bilo pretnji muslimanskih ekstremista i te pretnje se nastavljaju. Mogli smo to videti i kod hrišćanskih i hindu ekstremista. Militantni krugovi na obema stranama, u muslimanskom svetu i na Zapadu (nemuslimani), ponekad govore o takvom ratu i zaista ga podupiru svojim akcijama. Međutim, posredi je rat između militanata na obema stranama, a ne između islama ili većine muslimana i Zapada. Ipak, kao što smo videli u Libanu, na Balkanu i drugde u vreme sukoba, religija može biti (zlo)upotrebljena ili korišćena od nekih političkih i verskih lidera. Radi se o tome da se u sukobima manipuliše religijom kao što je bilo i kod vas. To je pitanje u vezi sa ekstremizmom, a ne sa samim islamom.

Pojedini muslimanski duhovnici se slažu da hrišćani i Jevreji podstiču novi krstaški rat protiv ekspanzivnog islama. Hrišćani na Zapadu su zabrinuti i sumnjičavi, naročito posle 11. septembra 2001. Kako biste to komentarisali?

- Mislim da je razumljivo zašto su u muslimanskom svetu zabrinuti zbog situacije. Ako pogledamo šta se događa u Palestini i Čečeniji, ta briga je legitimna; pri tom, ne govorim o ekstremistima već o narodima koji žive u muslimanskim zemljama.

Čini mi se stoga da zapadne spoljne politike postaju vrlo važne. Kada se radi o SAD, voleli mi to ili ne, niko ne može da ospori enormnu američku moć. Ta moć je nešto dobro, ali njena spoljna politika može da doprinese tom problemu. To isto važi i za Evropu. U meri u kojoj spoljna politika nije uravnotežena, kao u slučaju Čečenije, to nije problem Čečenije, već ruske spoljne politike.

Među muslimanskim prvacima ima onih koji veruju da su zapadne spoljne politike prema Izraelu-Palestini, Kašmiru, Čečeniji ili ratu protiv globalnog terorizma, u stvari rat protiv islama i muslimana. Mnogi, i to ne samo u mislimanskom svetu već i izvan njega, izrazili su zabrinutost zbog poteza američke i evropske spoljne politike prema muslimanima.

Ali, kada dolazi do pretnje muslimanskih terorista, važno je imati na umu da oni prete i sopstvenim, muslimanskim društvima, jednako kao i Zapadu. Mislim da je ovo kritično vreme. Mi još nemamo sudar civilizacija, ali postoji opasnost da neko može da isprovocira takav sudar.

Kako biste objasnili zapažanja pojedinih zapadnih vlada i medija da je posle pada komunizma glavni neprijatelj postao militantni islam i teroristi koji se bore za islam?

- Realnost je da je posle raspada Sovjetskog Saveza u raznim delovima islamskog sveta došlo do aktivnosti ekstremista.

O tome sam pisao mnogo, uključujući i knjige “Islamska pretnja: mit ili stvarnost” koja je prevedena na srpski i bosanski jezik, i “Nesveti rat: teror u ime islama”. Ukratko, radi se o tome da se na više od milijardu i tri stotine miliona muslimana u svetu gleda kroz opasnu manjinu samoubica i ekstremista. Ali, treba da se shvati da ogromna većina muslimana nije angažovana u tome. Kada hrišćani i Jevreji počine terorističke akte, mi odmah i refleksno odbijamo ove akcije od judaizma i hrišćanske religije. Međutim, mnogi koji nedovoljno znaju o islamskoj religiji ili imaju selektivno ili iskrivljeno znanje, sude većini zbog akcija manjine. Takođe, pravimo propust što na sve to ne gledamo politički produbljenije, naročito na socijalne i ekonomske uzroke sukoba, nego ih uprošćeno redukujemo na religiju i religijske uzroke. Zato je važno da se vlade u regionu i na Zapadu suoče i uhvate u koštac sa ekonomskim i političkim uzrocima i na taj način minimiziraju rast ekstremizma.

Neki političari tvrde da je islamska religija inspiracija i pribežište za formiranje militantnih terorističkih grupa. Kakvo je vaše mišljenje o upotrebi militantnih islamističkih terorističkih grupa za političke i druge ciljeve?

- Mislim da pojedinci bilo da vladaju ili ne vladaju, često smatraju da je religija veoma korisna u cilju mobilizacije ljudi čime daju legitimitet onome što čine, bilo da je reč o Libanu ili Balkanu. Među verskim liderima kako muslimanskim, tako i katoličkim i pravoslavnim, ima onih koji podržavaju političke lidere dajući im time neku vrstu legitimiteta. Zato je važno da se napravi razlika između verske tradicije i načina na koji ekstremisti manipulišu, otimajući tradiciju da bi dali legitimitet svojim akcijama nasilja i terora.

Nema sumnje da se mnogi teroristi pozivaju na islam kao na inspiraciju i opravdanje za ono što čine, ali tako postupaju i pojedini hrišćanski i jevrejski ekstremisti koji se pozivaju na religiju (verovanja, istoriju itd.)da bi opravdali svoje akcije. Nedavni sukobi u Libanu, na Balkanu, između Izraelaca i Palestinaca, potvrđuju tu tendenciju. Danas postoje vlade u arapskom, muslimanskom i nemuslimanskom svetu (u Rusiji, Kini, Indiji i u drugim zemljama) koje nekritički koriste pretnje islamskog ekstremizma kao opravdanje za gušenje sopstvene opozicije, bilo glavne ili ekstremne, svetovne ili verske, ili da opravdaju sopstvenu ekspanzivnu spoljnu politiku.

Kako biste komentarisali činjenicu da je muslimanka, borac za ljudska prava, gospođa Širin Ebadi dobila Nobelovu nagradu za mir?

- Ne bih se usudio da tumačim odluku Komiteta za dodelu Nobelove nagrade, ali smatram da je Komitet poslao signal da podržava one stvari za koje se ona bori.

Gospođa Ebadi je oličenje mnogih drugih žena (i muškaraca) u muslimanskim društvima, koji se, živeći pod autoritarnim režimima (bilo sekularnim ili tzv. teokratskim vladama), danas bore za otvoreno društvo, samoopredeljenje, slobodu, vladavinu zakona, ljudska i ženska prava.

Dragan Čolović