01.01.12
Antropologija
Knjiga Islam i mi poznatog islamologa i filologa Darka Tanaskovića, doživela je 2010. godine i svoje četvrto – dopunjeno – izdanje i time na nedvosmislen način potvrdila dvodecenijsku aktuelnost svoje tematike na ovim prostorima. Ono što tu tematiku čini značajnom za društveno-humanističke nauke, pa dakle i antropologiju, jeste po sebi složena problematika jednog specifičnog odnosa na koji se autor usredsređuje u svojim naučnim ogledima, a koja je vidljiva već u samom njenom naslovu: naime, odnosa između "islama" i "nas".
Da bismo pobliže odredili koordinate Tanaskovićevog promišljanja o islamu, a posredno i "nama", potrebno je da na samom početku ustanovimo startne pozicije njegovog naučnog pristupa. "Islam" koji Tanasković ovde prevashodno analizira i tumači, jeste kulturno specifičan bosansko-hercegovački islam verskih i političkih elita u toj zemlji. To znači da se autor u knjizi nije bavio tzv. narodnim islamom pretežno ruralnih slojeva BiH, niti islamom u najopštijem smislu, tačnije njegovom čisto skripturalnom dimenzijom, teološkim interpretacijama i etičkim normama, već islamom kao faktorom i "legitimnim" putokazom političkog odlučivanja muslimanskih elita u nekadašnjoj centralnoj republici bivše SFRJ. Jednostavije rečeno, kada kaže "islam", autor najčešće misli na politički islam u Bosni, a kada kaže "mi", uglavnom govori o nacionalnoj zajednici sa kojom se neposredno poistovećuje – dakle, o Srbima (mada, u pojedinim člancima, lična zamenica "mi" može obuhvatati i spoljne politike drugih zemalja sa većinskom hrišćanskom populacijom na Balkanu, odnosno državne politike onih nacionalnih zajednica gde su muslimani u manjini).
Ovo ne znači da je celokupan sadržaj knjige posvećen problematici bošnjačko-srpskih "komšijskih" odnosa i/ili političke instrumentalizacije islama u Bosni, jer u njoj postoje i analitički ogledi koji se bave opštijim temama od univerzalnog interesa (mislimo konkretno na članke poput, "Susret ili sukob cililizacija", "Čovek u jeziku islamskog prava", pa i, donekle, na onaj koji otvara knjigu, "Islamska ili muslimanska kultura u Bosni"), no, s obzirom na to da u ovom kratkom prikazu ne može biti mesta za kritički osvrt ka svakom od pojedinačnih radova – iako oni to, u suštini, zavređuju – smatramo da je mudrije da se u potpunosti okrenemo problematici koja se kroz monografiju neprestano provlači, a to je ipak muslimanska intelektualna elita u BiH, i njena (zlo)upotreba islama u prethodnom i ovom stoleću.
Darko Tanasković je – što nije podatak od malog značaja – većinu ovih tekstova pisao i objavljivao u periodu građanskih ratova u bivšoj SFRJ, tačnije, od kraja 1991. do 1995. Ovo za rezultat ima svojevrstan opor ton koji njegova argumetnacija ume da poprimi, a koji je prema autorovim rečima, uzrokovan činjenicom da "pred mučnom stvarnošću [ratnih razaranja nije] mogao stajati indiferentan, građanski i ljudski nezainteresovan". Pišući u datom istorijskom trenutku, Tanasković se, dakle, obreo u nezavidnoj egzistencijalnoj poziciji gde se, budući i sam pripadnik (jugoslovenske) intelektualne elite, našao kako "iznutra" – dakle, po nalogu svoje savesti – tako i "spolja" (izložen kolegijalnom, i sudu domaće javnosti) pod jakim pritiskom da "odabere stranu" i interpretira politička zbivanja, ne samo kao naučnik već i kao nosilac srpske nacionalne svesti i, donekle, zastupnik srpskih nacionalnih interesa, kako kod nas tako i u inostranoj sferi nauke. U jednom od ključnih tekstova za njegovo poimanje opasnosti političkog islama, naslovljenom "Zelena transverzala: iz mita u stvarnost", Tanasković priznaje: "Spadam među one koji su u svim fazama jugoslovenske krize javno iznosili svoja skromna zapažanja, zaključke, pa i blaga upozorenja u vezi s metamorfozom islamskog fenomena na Balkanu. U tim razdobljima... bio sam... s jedne strane, proglašavan nepri jateljem islama i muslimana, a s druge pak nedovoljno nacionalno budnim, promuslimanskim oportunistom." Iz ovog citata se jasno ogleda velika osetljivost sociopolitičkog miljea iz kog je Tanasković nastupao, tačnije njegovih lojalnosti podeljenih spram interesa društva, države i naučne objektivnosti. Da je svega toga Tanasković bio posve svestan, svedoče i delovi njegovog pogovora, pisanog 2000. godine, gde obrazlaže kako je pored identitetskih i emocionalnih prepreka, svojim napisima nastojao da "udahne duh naučnosti i objektivnosti", i kako je "s naknadnom pameću" mnogo šta moglo biti drugačije promišljeno i napisano, ali da je ipak želeo da tekstove sabrane u knjizi objavi "bez ikakvih izmena u odnosu na njihov originalni lik", upravo radi očuvanja njihove autentničnosti i na njoj zasnovane "nezamenljive dodatne informativnosti." U stvari je ta, dodatna informativnost, od fundamentalnog značaja za antropologiju nauke, i u bližoj budućnosti mogla bi joj se posvetiti temeljna studija, ali o tome, nadajmo se, s više potankosti, drugom prilikom.
Tanaskovićeva ukupna argumentacija u pogledu političke instrumentalizacije islamskog identiteta u Bosni kreće se, najgrublje rečeno, u dva međusobno povezana koloseka. Prvi je upućen domaćim, a drugi stranim analitičarima, s tim što se onaj osmišljen za "naše" potrebe opet račva u dva smera. Što se inostranog koloseka tiče, autor mu posvećuje jedno od često ponavljanih pitanja u monografiji: zašto svetska zajednica, predvođena zapadnim silama, svesno zatvara oči pred činjenicom da je oružani sukob u Bosni bio verskog karaktera? Da bi ukazao na panislamističku dimenziju ratne i posleratne politike muslimanskih lidera, Tanasković se koristio brojnim izvorima naučne građe, pri čemu mu je bez sumnje u velikoj meri koristilo odlično poznavanje relevantne literature, ali i zavidnog broja stranih jezika, počevši od turskog i arapskog, preko francuskog, italijanskog, ruskog i engleskog. Svakako da je poznavanje tolikog broja jezika dobar ključ za razumevanje geopolitičkih okolnosti u kojima se nalaze Srbija i Balkan, te stoga nije ni čudno da zaključci do kojih autor dolazi prevazilaze bezbroj puta ispričanu priču o traženju "žrtvenog jarca" za građanske ratove u bivšoj SFRJ, i otkrivaju logiku geostrateških interesa koje zapadne zemlje – naročito SAD – imaju prema muslimanima u BiH, Albaniji i na Kosovu.
Što se interesa srpske politike tiče, Tanasković i o njima ima podosta da saopšti i, štaviše, posvećuje im glavninu svoje knjige. Pogledajmo o čemu je, konkretno, tu reč. Glavnina muslimanske populacije u BiH je prema mišljenju ovog autora, dugi niz decenija, gotovo sve do propasti samoupravnog socijalizma na ovim prostorima, bila izrazito projugoslovenski orijentisana. Dok se razmišljalo u sekularnim, nadetničkim "YU"-kategorijama, sve je bar naoko bilo dobro. Onog trenutka kad se klatno zaljuljao na drugu stranu, i kad je društveno tkivo SFRJ počelo da puca po etnokonfesionalnim šavovima, na površinu su ispilivale stare i svima dobro poznate oprečnosti srpskog i hrvatskog etnosa; samo što se do tog za Jugoslaviju prelomnog momenta u jednačinu prikrala i nova nepoznata: politički islam, koji je srpskim i hrvatskim naci onalnim ideolozima mutio jasnoću predstave u pogledu toga ko su/šta su/"čiji" su muslimani u BiH. Upravo na ovo pitanje Tanasković je u svojoj knjizi nastojao da pruži slojevit odgovor, ili tačnije niz sugestija koje čitaoca navode na put da sam pronađe odgovor. Njegovo za taj zadatak upregnuto istraživanje istorijskih, verskih i (mito)političkih korena Bošnjaštva od nezanemarivog je značaja za domaću nauku, ne samo zato što raspolaže velikim obiljem podataka već i zato što predstavlja vešto iznijansiranu studiju jednog relativno novog nacionalnog fenomena, natkriljenog verom, a ojačanog i, u svakom smislu, uglačanog ratnim dejstvima od početka do sredine poslednje decenije minulog veka na ovim prostorima.
Na ovom mestu je nužno napomenuti da Tanasković ne gaji nikakve simpatije prema političkom delovanju Alije Izetbegovića, Ejupa Ganića, Smaila Balića, Adila Zulfikarpašića, Muhameda Filipovića, Alije Isakovića, Rešida Hafizovića, i drugih više ili manje istaknutih predstavnika muslimanske elite u jugoslovenskoj i (posle)ratnoj BiH čije napise analizira. Za razliku od nekih drugih akademika i "ljudi od pera", Tanasković se, međutim, ne upinje ni da dokaže kako su bosanski muslimani zapravo Srbi (u nekoliko navrata on, u stvari, insistira kako nisu i ne žele da budu Srbi, ali ni Hrvati, "ako je to neka uteha"), već čitaocima postupno skreće pažnju na to da su glasogovornici bošnjačkog ideološkog diskursa, okupljeni oko SDA, "ka unutra" sprovodili krajnje eksplicitnu, a "ka spolja" brižljivo prikrivanu panislamističku politiku, predstavljajući se Zapadu kao sekularizovani evropeizovani Bošnjaci progonjeni od strane fanatizovanih, primitivnih i ratobornih velikosrpskih nacionalista, dok su "za muslimanski istok bili ugrožena... braća po veri", kojima se "mora svim sredstvima priteći u pomoć". U ovim tvrdnjama se, grubo rečeno, ogledaju svi, ili gotovo svi ključni elementi Tanaskovićeve argumentacije. Naravoučenije upućeno domaćoj javnosti grana se, kako smo spomenuli, u dva pravca: prvi upozorava na realnost i pretnju panislamističke ideologije, a drugi na nužnost ozbiljnijeg naučnog pristupa izdancima "politizovane istoriografije" i mitopolitičkih diskursa u BiH kojima se u delo sprovodio – a sprovodi se i danas – ambiociozan projekat kreiranja bošnjačke nacije i nacionalne svesti. Upravo ovde, međutim, na videlo izranja i najuočljiviji nedostatak Tanaskovićeve monografije – manjak naučne refleksivnosti. Po sredi je, naime, problem o kojem smo govorili na samom početku našeg prikaza: Tanasković je, budući lično pogođen zbivanjima koja su dovela do raspada SFRJ, u svojim naučnim ogledima nesumnjivo zastupao interese zajednice kojoj pripada ne preispitujući mitotvoračku misao koja ju je konstituisala, u isti mah dovodeći u pitanje svaku idejnu platformu putem koje se novonastajuća bošnjačka zajednica "drznula" da zamisli sebe.
Marko Pišev
