Intimna istorija čovečanstva

03.07.03

Istoričar i filozof Teodor Zeldin, danas se smatra jednim od vodećih engleskih intelektualaca. Francuski časopis “Magazine Litteraire” uvrstio ga je među sto najznačajnijih živih mislilaca, londonski “Independent” je o njemu pisao kao o “jednom od 40 ličnosti čije će ideje ostati važne i za novi milenijum”. Teodor Zeldin je rođen 1933. godine, a na Londonskom univerzitetu diplomirao je sa 17 godina! Predaje istoriju na oksfordskom koledžu St. Antonije, na kome je sa 30 godina bio dekan. Predavač je i na 15 univerziteta širom sveta. Dobitnik je nagrade Volfson za istoriju. Izabran je za člana Evropske akademije. Sa 40 godina objavio je Oksfordsku istoriju moderne Evrope (kasnije nazvana “Istorija francuske strasti”). Napisao je i knjige “Sreća”, “Budućnost rada”, “Konverzacija: kako razgovor može promeniti vaše živote”. Osnivač je organizacije “Oxford Muse”, kojoj je namera da proširi istraživanja o ljudskim iskustvima, odnosima, o unapređenjima načina rada, a sve u cilju poboljšanja životnih uslova.
U svetu je postao poznat po knjizi “Intimna istorija čovečanstva”, koja je prevedena na 22 jezika. Nedavno je srpsko izdanje objavila “Geopoetika” u prevodu Roberta Rakočevića i Olge Sabo. U “Intimnoj istoriji čovečanstva” Zeldin koristi svoju neobičnu i ogromnu erudiciju u istraživanju istorije ljudskog iskustva i pokazuje kako smo došli do današnjih oblika osećanja i mišljenja.
On istražuje ljudsko iskustvo kroz istoriju, a svako poglavlje ove knjige počinje razgovorom sa osobama (različitih profesija i staleža) iz sadašnjeg vremena, koje iznose svoje probleme, a autor se polako vraća u prošlost, tražeći korene uzroka. Neka od pitanja, na koje je moguće naći odgovore u ovoj knjizi su: kako su neki ljudi postali otporni na usamljenost, zašto je radoznalost ključ slobode, kako su izmišljeni novi oblici ljubavi, zašto tolerancija nikad nije dovoljna, zašto je sve teže uništiti svoje neprijatelje, otkud nam ideja gostoprimstva, zašto su prijateljstva između muškaraca i žena tako krhka, kako su ljudi nekad, a kako danas, pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti...

Kada i kako ste počeli da pišete “Intimnu istoriju čovečanstva? Šta je bio izazov?
- Imati novu viziju budućnosti je neophodno kao što je neophodno imati novu viziju prošlosti. Ljudi zamišljaju da je sve što postoji na svetu napredno i to je nemoguće promeniti. Ali, ako detaljnije proučavate istoriju, videćete da su se događaji češće razvijali kao rezultat nesrećnog slučaja, nego što je to bila neminovnost. I tako se moglo sve izokrenuti naopako. Istorija nam pokazuje kako su pojedinci bili sposobni da imaju veoma jak uticaj na oblik društva. Na primer, ukidanje ropstva bio je rezultat pokušaja samo nekoliko ličnosti. Takođe je i emancipacija žena bila rezultat rada nekoliko hrabrih žena. Dakle, ja zaključujem da i miš ponekad može pomeriti planinu. Svrha moje “Intimne istorije čovečanstva” bila je da istražim kakvu novu nadu možemo izgraditi i kako je možemo ostvariti, oslanjajući se na iskustva prošlosti. Moja knjiga se ne temelji na apstraktnim teorijama, već na podsticaju da može biti sastavljena iz iskustva. Ja nisam rekao ljudima šta da rade, ali nadam se da sam im dao hrabrost. Strah je naš najveći neprijatelj, zato on prouzrokuje osećaj bespomoćnosti.

Pisali ste knjige o istoriji Francuske 19. i 20. veka. Kako ste počeli da pišete knjige koje neki nazivaju self-help knjigama, mada one to nisu?
- Kada sam počeo, kao mlad istoričar, išao sam kod vrhunskih eksperata da ih pitam za savet u vezi sa doktorskom disertacijom o Napoleonu III. Želeo sam da proučavam pojedinosti kako su Francuzi uspeli da ubede diktatora Napoleona III da uspostavi slobodu. Profesor mi je rekao da je moja ambicija nemoguća, jer su potomci tog autoritarnog režima bili veoma posramljeni da bi otkrili bilo šta vezano za njihovog pretka. I pored toga, ja sam išao napred, oni su za mene otvorili svoje privatne arhive i bio sam u mogućnosti da pokažem svu neodlučnost i nedvosmislenost prikrivanu iza diktature: bila je mnogo krhkija, nego što se to činilo posmatrano spolja... Ali, Napoleon III je bio ličnost veoma daleko od mene. Ja sam želeo da proučavam, otkrivajući kako se moglo živeti. Tako sam počeo sa objavljivanjem “Istorije francuske strasti”, u koju sam uložio 20 godina teškog istraživanja, proučavajući svaki vid života, koristeći Francuze koji imaju sjajne istorijske spise. To mi je dalo ideju da se uhvatim u koštac sa nasiljem, usamljenošću i različitim formama rada i aktivnosti svake vrste. Iz naslova se vidi područje obuhvaćeno tim knjigama u pet tomova: “Ambicije i ljubav”, “Intelekt i ponos”, “Ukus i korupcija”, “Politika i ljutnja”, “Zabrinutost i dvoličnost”. Iznad svega interesovale su me pojedinačne emocije i realnost iz tih pravila i zakona. Rezultat na tih 2 000 strana otvorio mi je mnoga vrata. Pozivali su me ljudi iz najrazličitijih branši i to mi je otvorilo nove vidike, omogućilo mi da razvijem svoja istraživanja o savremenom svetu, da pišem o ljudima koji su živi...

Kada govorimo o istoriji uvek imamo na umu datume, države, ratove, bitke, kraljeve... Svojim knjigama vi ste pokazali da istorija može imati i drugo lice, lice sa ljudskim iskustvom. Koliko je to iskustvo važno?
- U pravu ste. Učenja istorije u školama su tako ograničena u svojim ambicijama. Ona se odnose prema prošlosti kao prema kolekciji starih spomenika. Za mene je istorija ljudsko iskustvo. Svaka odluka koju učinimo, svako pitanje koje postavimo u svakodnevnom životu treba da bude prosvetljeno iskustvima koja posedujemo. Zato je moje interesovanje fokusirano na današnjici običnih ljudi i poslovima koji se rade preko volje. Ja gledam u prošlost kako bih nam pomogao da saznamo šta da činimo u našim životima. Izučavao sam prošlost, jer sam se interesovao za budućnost. Eto zašto ja pišem o temama kao što su ljubav i prijateljstvo, depresija, radoznalost, nada, sreća.

Koji je, po vašem mišljenju, najveći strah modernog čoveka?
- Strah da neće biti poštovan, uvažavan, da ga drugi neće razumeti. Nema veće opasnosti od one kada izgubite reputaciju. Jednom sam svoje slušaoce, različitih nacionalnosti, pred kojima sam držao govor, zamolio. “Recite mi, šta želite da drugi znaju o vama.” Rekao sam im da to napišu na parče papira i ubace u kutiju. Odgovori su bili neobično slični. Oni su rekli: “Nisam ono što ljudi misle da sam, nisam toliko loš, koliko misle da sam.”

Kako vidite svet u 21. veku. Prošli vek nije baš bio human. Bilo je dosta ratova, loših ideologija, holokausta, patnje, ubijanja... Hoće li ljudi živeti bolje?
- Osnovao sam fondaciju pod nazivom “Oxford Muse”, kako bih inspirisao ljude da čine dobro u budućnosti, kao znak da dobro nije daleko. Ohrabrili su me mladi, koji su čitali moju “Intimnu istoriju čovečanstva”, dolazili su kod mene ili su mi pisali pisma govoreći da žele budućnost bez dominacije, pohlepe ili nasilja. Rekao sam da je prva stvar koju treba da uradimo da skinemo maske koje nosimo i da budemo pošteni prema nama samima. Razvio sam metod uz pomoć koga se omogućava da pojedinci napišu svoj portret, tako da mogu reći drugima koje su njihove nade, stavovi i ukusi. To može biti osnova za kreativno razumevanje mimo granica nacionalnosti, rasa, profesija, roda. Taj lični portret će se u dogledno vreme naći i na Internetu, uz privatnu zaštitu, tako da ćete moći da odlučujete s kim želite da kontaktirate. Ovoga leta oksfordski studenti posetili su nekoliko istočnoevropskih zemalja (uključujući i vašu zemlju), kako bi otpočeli da prave te lične portrete... U toku 1920-ih i 1930-ih jedan poljski sociolog pozvao je preko poljskih novina ljude svih zanimanja da mu pošalju svoje autobiografije i primio ih je na hiljade. Ali, to je sve bilo na poljskom jeziku. Nama je potrebno da to sprovedemo kao jednu međunarodnu aktivnost. Potrebna nam je saradnja novinara, profesora i studenata engleskog jezika u vašoj zemlji da nam pomognu da napravimo te lične portrete, razumljive za ceo svet. Svaki pojedinac ima nekakvu interesantnu priču. Naše prijateljstvo širi se po celom svetu, a treba da zahvalimo modernim tehnologijama. Ljudi koji žele da naprave svet manje okrutnim, treba da su zajedno.

Verujete li u globalizaciju? Zašto je ona neophodna? Koje su njene prednosti i mane?
- Postojale su različite vrste globalizacija. U 16. veku Evropljani su prvo videli mogućnost poboljšavanja svojih života trgovinom sa Amerikom i Azijom. Onda u 18. veku bila je druga globalizacija, kada je industrijska revolucija počela da se širi po svetu. Nove vrste komunikacija učinile su nam mogućim da lakše sklapamo veze i na međunarodnim nivoima. Naravno, svaki pronalazak može biti zloupotrebljen i pretvoren u instrument za iskorišćavanje. Globalizacija se može uvećati nejednako, i to je ono što je opasno. Treba da pronađemo nekoliko novih načina udruživanja, kako bismo napravili međunarodno delovanje, više uzajamno korisno. Potrebni su nam osposobljeni ljudi, koji bi uzeli učešća u međunarodnoj afirmaciji, a koji neće biti opterećeni lokalnim pamćenjem, već će ceniti i otvarati nova sporazumevanja. To je jedan od ciljeva organizacije “Oxford Muse”.

Verujete li u kraj istorije?
- Ne, jer mi smo upravo na samom početku. Pred nama je dug put dok ne ispunimo ciljeve. Upravo učimo kako treba da budemo podjednaki i ljubazniji. To je stvaranje istorije, a ne da čekamo kada će nam padati glave, poput kiše.

Koliko nam je danas razgovor neophodan. Otuđenost je, ipak, deo naših života, zar ne?
- Trošimo sve više i više vremena na pričanje. Nama je potrebno mnogo više od priče, koja često zna da bude prazna. Treba nam ne samo konverzacija, već nova vrsta konverzacije. U tradicionalnoj konverzaciji se dokazujemo ili pokušavamo da pokažemo koliko smo pametni, ili učeni, pa se hvališemo, ili kažemo šta se očekuje u saglasnosti sa tim pravilima. Ta stara konverzacija bila je prilagođena hijerarhijskom društvu. Ako želimo da poštujemo jednakosti, treba da učimo da slušamo, da se interesujemo za druge ljude. Nova konverzacija je umetnost koja treba da se uči, jer ona još nije tehnika. Ali, širenjem znanja i radoznalosti, učimo da otkrivamo šta misle i žele ljudi drugih zanimanja i nacija, različitih starosnih dobi i to nas može promeniti, jer na taj način upijamo nešto i od drugih. Konverzacija između muškarca i žene je ključ napretka. To vam je kao kada se uči da razvijate jednakost poštovanja. Ja sam razvio jedan edukativni tečaj, sa ciljem da obrazujem ljude o novoj konverzaciji, obuhvatajući pri tom ličnu, profesionalnu i preduzetničku konverzaciju. Naročit interes za to pokazao je sektor međunarodnog biznisa. U SAD ta ideja je prihvaćena i širi se, tako da pojedina udruženja počinju da sebi daju imena kompanija za konverzaciju, jer odgovaraju na zahteve i organizuju sastanke da bi razgovarali jedni sa drugima. Obezbeđuju punu saradnju sa svima i na taj način stimulišu kreativnost i entuzijazam.

Vi ste neobičan istoričar. Kako možete sebe opisati: kao istoričara, kao istoričara-futurologa, istoričara-vizionara, ili nekako drugačije?
- Ne možemo predskazati budućnost, nije korisno imati nepraktične vizije. Ali, ono što nedostaje našim životima je osećaj gde da idemo dalje. Mnogi ljudi kompenzuju to idealizacijom prošlosti i pričajući traže utočište u nostalgiji. Prošlost je bila puna okrutnosti i ignorancije i iz toga izvlačimo pouku da ne treba da ponavljamo greške naših predaka. Naš današnji sistem, preko posla, drži nas pod pritiskom, više nego ikada, i stresom se ne može kompenzovati udobnost koja nam je pružena. I ne možemo nastaviti kao do sada. Naš ekonomski sistem preživeo je jer nema jasnu alternativu. On nije upotrebljiv, već je samo za kritikovanje. To što mene interesuje je stvaranje nove alternative. To pokušavam da uradim, izbegavajući utopizam i veru u revoluciju. Želeo bih da mladi muškarci i žene uvide šta mogu uraditi zajedno, pre svega u poboljšanju ličnih odnosa, a potom da se to proširi i na međusobno poštovanje i širenje drugih krugova. Postoji granica u tome šta pojedinac može sam da uradi. Velike grupe ljudi pokušavale su da promene svet u prošlosti, ali često je diktator vraćao svrgnute. Verujem da izvori promena moraju biti efektivniji i da oni potiču od dvojice, od dvoje ljudi koji će ohrabriti jedan drugog da više mogu uraditi kao par ili dva prijatelja, nego što to mogu kao pojedinci. Moj pristup je molekularan, moguće je stvoriti divne nove materijale sastavljanjem molekula, za koje mislimo da se nikada ne mogu spojiti. Dakle, upitali ste me šta sam ja, odgovaram vam da bih želeo da budem fabrikant hrabrosti.

VUJICA OGNJENOVIĆ

05.06.03 Vreme

Dr Teodor Zeldin predaje istoriju na oksfordskom Sent Entoni koledžu i neki ga svrstavaju među najznačajnije žive mislioce. Napisao je ovu knjigu u kojoj istoriju čovečanstva sagledava kao istoriju ljudskih emocija i u njoj se bavi evolucijom osećanja i međuljudskih odnosa. Intimna istorija sveta je dakle knjiga o komunikaciji. Podeljena je na dvadest pet poglavlja i svako počinje portretom neke osobe, koja poseduje svoja stremljenja i želje, ali istovremeno i strahove, jer je sputava nasleđe civilizacije i davno zaboravljenih predaka. "Da bi čovek imao novu viziju budućnosti, uvek je bilo neophodno da najpre ima viziju prošlosti", kaže Zeldin. Njegovi junaci, uglavnom junakinje, su švalje, čistačice, lekari, inženjeri, intelektualke koje se suočavaju sa usamljenošću, ambicijama, uspehom, neuspehom, a jedna od njih predlaže: "Čim shvatimo da nismo genijalni, moramo se organizovati."

17.03.03 Danas

Izdavacka kuca "Geopoetika" nedavno je objavila "Intimnu istoriju covecanstva", iz pera jednog od najpoznatijih engleskih istoricara sadasnjice, Teodora Zeldina. Zeldin je profesor istorije na Oksfordu, a Magazine Litteraire ga je uvrstio medju sto najvaznijih zivih mislilaca. Zeldin je, takodje, i dobitnik nagrade Wolfson za istoriju, a izabran je i za clana Evropske akademije. Kuriozitet u njegovoj biografiji je i cinjenica da je predsednik "Oksfordske muze", fondacije koja razvija i neguje nove nacine rada, razumevanje medju ljudima, sirenje horizonata i mogucnosti. "Intimna istorija covecanstva" svetski je poznato delo koje istrazuje emocije i medjuljudske odnose i pokazuje kako su se ljudi nekada i sada borili sa usamljenoscu, strahovima i besmislom, pronalazeci nove vidove osecanja i izazove odbijajuci tako da budu zatoceni u proslim iskustvima, uspomenama i starim greskama.
Osnovna vrlina ove knjige sadrzana je u cinjenici da autor uspeva da istovremeno bude poucan i zabavan, veselo se, pri tom, razracunavajuci sa brojnim frazama i kliseima koje i nisu imale drugi cilj, do da nas gurnu u depresiju i pesimizam. Takodje, "Intimna istorija covecanstva" nudi i mnoga otkrica i iznenadjenja, pri tom nas navodeci da se zauvek oprostimo od stereotipnog misljenja. Evo samo nekih od pitanja na koja Zeldin daje brojne odgovore: zasto smo vise napredovali u kuvanju nego u seksu, kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost, zasto je radoznalost kljuc slobode, zbog cega su prijateljstva izmedju muskaraca i zena tako krhka, kao i, kako su ljudi pronalazili izlaz iz besmisla u proslosti, a kako to cine danas... Zeldinova neobicna erudicija uspeva da ova knjiga istovremeno bude i nauka i radost, a da se njeni citaoci ne dosadjuju ni na jednoj jedinoj stranici.
Knjigu su preveli Robert Rakocevic i Olga Sabo.

S. Domazet

08.03.03 Politika

Postoji li, uopšte, intimna istorija čovečanstva, zajednička istorija nekih osećanja za koja mislimo da su u vidu u kojem ih doživljavamo neponovljiva, da pripadaju samo jednom vremenu, a da na ukrštaje njihovih puteva pojedinac polaže neotuđivo, autentično pravo? I, ako je odgovor razočaravajuće "da", šta u takvoj istoriji odista treba da bude izdvojeno kao ključno, ono što odlikuje sve vekove i sve prostore u kojima naša civilizacija ostavlja svoje tragove?

Samo pitanje je gotovo izlišno, jer definitivnost konačnog odgovora je podložna sumnji, a svako istraživanje u tom pravcu može netolerantnijem duhu naličiti halucinantnom pokušaju hrabrog da se domogne onoga što mu se pričinjava, kao žednom talasi vode u pustinjskom moru. Ipak, nesporno je da samo maštoviti u takvu avanturu ulaze i da samo maštovitima ona i pripada, bilo da direktno u njoj učestvuju, bilo da u njenim odjecima kasnije, posredno, uživaju.

Tako je baš i Teodor Zeldin, oksfordski profesor, u najboljem, gotovo iritirajuće pragmatičnom protestantskom maniru, krenuo kuražno u ovaj poduhvat. Svestan verovatno da može biti kritikovan zbog svoje preambicioznosti, ali postavivši kao cilj unapred donet zaključak da smo svi jedna velika porodica u kojoj se izjednačavaju prošlost, sadašnjost i budućnost kada je o intimi reč i da pokušaji iskoračenja samo potvrđuju pravilo, izabrao je potpuno neobičan način da istraži ono što je sebi dao u zadatak. U svoju pustolovinu, naime, poveo je nas kao aktere, jer je svako poglavlje "Intimne istorije čovečanstva" (sa engleskog preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila "Geopoetika", Beograd, 2003), koju je ispisao, započeo primerom iz života.

Prastari koreni

"Ta i ta, imenom i prezimenom, udata, neudata, sa decom, bez dece, ne ume, ne može, ne uspeva, ne polazi joj za rukom, njen muž, njen prijatelj, njene prijateljice.."., i sve tako, iz prošlog, 20. veka, prepunog neurotičnih situacija, oksfordski profesor istorije i jedan od najznačajnijih savremenih mislilaca vodi nas, sviđalo se to nama ili ne, ali svakako uz našu saglasnost proizišlu iz večne ljudske radoznalosti, kroz celokupno postojanje svega čega je čovek svestan: cele istorije, svih nauka, svih umetnosti i svih inih stremljenja koja su svoje rezultate davala u intimi. One rezultate koji, prema njegovom mišljenju, ukazuju na to da smo svi jedno, celina u kojoj pojedinci imaju taman dovoljno datog slobodnog prostora da u njemu, i za sebe i za druge, kreiraju emotivne svetove.

Oksfordski naučnik, pokatkad profesorski docirajući, pokazuje na taj način da su naše neuroze daleko od novog, da su i naši problemi prastarih korena, da su i radosti neintimne i da je sve vezano za svet privatnog daleko od samo našeg. Oni su zajednički, dakle i iz takve perspektive gledano čovek bi pomislio da ih imamo u genima, da su upisani u kod DNK u trenutku kada je nastala prva ćelija...

Čitalac koji voli da lista knjige iz istorije, iz etnologije, iz sociologije, filozofije, psihologije... usudiće se da kaže da je "Intimna istorija čovečanstva" Teodora Zeldina "Danijel Dž. Borstin u malom", iako je sam postupak potpuno drugačiji, recimo originalniji. I štivo organizovanije na sasvim drugačiji način.

Naime, ono što nam Borstin indirektno predočava u svetovima otkrića, stvaranja i traganja u koje ulazimo da bismo spoznali i sebe, Teodor Zeldin sintetiše i propušta kroz filter intimnog. Onakvog kakvog ga mi živimo i osećamo i onakvog kakvog su ga - sumnjali smo, ali uz Zeldinovu pomoć moguće i uverili se - identičnog, živeli i žive drugi, pre, i pored nas. Dakle, kakvog su ga živele generacije i generacije, sa istim zebnjama, sa istim strahovima i ravnodušnostima, i uvek, ali uvek zahvaljujući naporima i iskoracima pojedinca (zove li se to hrabrost ili sloboda?) u novim oblicima i pokušajima izlaska iz njih.

Saosećanje i žrtvovanje

Zato "Intimna istorija čovečanstva" Teodora Zeldina može danas delovati deprimirajuće, tim pre što ugledni profesor smatra da čovečanstvo nikada nije bilo toliko svesno značaja sopstvenih ličnih briga niti ih je izražavalo toliko otvoreno, u skoro svakom delu sveta. "Potraga za onim što nam je zajedničko, uprkos svim našim razlikama, otvara nam novu startnu poziciju", zaključuje Zeldin.

Kakvu, pitamo se. Jer, kada se, zapravo, pogleda sadržaj onoga što pisac "Intimne istorije čovečanstva" pokušava da kao nit intimnosti cele ljudske vrste provuče kroz istoriju našeg postojanja, odjednom se neverovatno surovo ukazuje jedna istina: sem u nijansama, naša intima se vrti oko nekoliko, ali kao kamen teških, emotivnih nevolja. One sve proizlaze iz nesposobnosti komunikacije čoveka sa čovekom; "Buka sveta je sačinjena od ćutanja". Ono caruje svetom i nama i najteža je bolest neumeća komunikacije, bolest sa neizvesnim ozdravljenjem. Cela naša intima i sve naše emocije upletene su u klupko i teško ih je rasplesti. A izgleda i da je krajnji rezultat svega uvek bio i jeste - usamljenost. Osim nje, preostaje nam saosećanje koje, pak, zahteva žrtvovanje. U visokorazvijenim društvima ono je kontrolisano kroz svesno činjenje dobrih dela. Ali, i to, vidi se iz istraživanja na koja ukazuje Zeldin, samo kroz tačnu satnicu korisnog rada. Sve preko toga zavisi od s(a)vesti pojedinca. (Šta tek od milosrđa ostaje za društva koja instituciju korisnog rada ne poznaju?)

Dobra strana ove "Intimne istorije čovečanstva" jeste što autor, iako insistirajući na zajedničkoj niti, između redova ipak ispisuje ono što intimno želimo, a to je da je svaki napor naše volje, naše žive mašte i upornosti da svoj majušni svet učinimo lepšim ipak samo i samo naš.

Anđelka CVIJIĆ