Instinkt

Ni slutila nisam čemu pođoh u zagrljaj. Ni duhove koji me očekuju. Ni da od ovog bola ima jači. A biću sigurna u sve to, onda, kada se ponor ispod mojih nogu bude otvorio. Razgledaću pakao kao zalutali pešak nepreglednu peščanu pustinju. Biće mi jasno koliko sam sada daleko, da se još mogu spasti i koliko sam sada blizu, da počnem da mrem.

Uzalud... Nisam slutila... Nisam razmišljala... Ni verovala nisam...

Pošla sam, ko zna kuda, sa prtljagom i kesom instinkta, koji se sam upakovao i lepio mi se za ruku. Htela sam da ga se otresem i bacim ga kroz prozor. Nisam znala kako da smirim slutnju koja je poput noža presecala moje zbunjeno telo. Predosećaj, loš, hrapav i tup vozio se sa mnom istim autobusom, bez karte, na mom sedištu, gurajući me i praveći mi društvo da nikada više ne budem sama...

...OČI MU NISU ISKRILE ni sada kada sam na sebi imala izazovnu crnu mini haljinu, sa dekolteom koji je pokazivao dovoljno da se primeti da mi je večeras namera da zavedem nečije telo, da zapalim varnice, koje će me spržiti i ugasiti se tek onda kada nečija vatra ugasi vatru, koja se u meni razgorela da me peče i gotovo svrbi između butina, tamo gde je trebalo da se čuvam samo za jednog muškarca – prvog i poslednjeg.

Tako me je Ruža nagovarala da ostanem nevina svih ovih godina dok su sve moje drugarice, već skinule mrak devičanstva i već se uveliko hvale, naokolo, svojim seksualnim iskustvima. Za to vreme ostala sam samo jadnica koja povija glavu zbog stida što me, još, niko nije ni poljubio u usta kako treba, a o nečemu više da i ne govorim.

Bilo mi je vrućina od silne vatre, koja mi je pregorevala kožu i ostavljala opekotine koje niko nije video. Da me nisu bolele mislila bih da ih nemam.

– Verice, da li ti je dobro? – pitao me je momak u sivom elegantnom odelu, crn i visok, nimalo ružan, ali nezaljubljen i nemoćan da oseti moj bol. Bio je hladan kao snežni čovek. I trebalo je da mi bude zima kraj njega, ali nije. To je bio Vuk.

Ličio je na doktora na hitnom zadatku ispitujući me kakve simptome imam, osećam li vrtoglavicu i prinosio mi čašu hladne vode da se rashladim.

Mislim da bi mi i temperaturu izmerio da se nisu pojavile prve zvanice, njegove kolege ćelavi Miša i debeli Dejan sa pratiljama.

Pomislih možda su dame iz agencije za poslovnu pratnju, jer su bile obučene i suviše provokativno, pokazujući silikone ugrađene na operacionom stolu.

Klatile su se pored svojih pratioca ne odvojivši se od njih ni na tren.

Obojica sedoše ne pozivajući dame da sednu prve, a i zašto bi kad su im one po već poznatom scenariju sedale u krilo, grleći ih i ljubeći strasno, kao da su sami, u parku na klupi, pod nekom brezom u mraku.

– Verice, dođi ovamo – pozvao me je Vuk da mi skrene pažnju da ne gledam u njihovo sramotno ponašanje i reče da mu dođe da ih izbaci napolje. – Kakav bezobrazluk! – uzviknuo je da bi ga i oni čuli, pa se okrenuše i ustadoše da se pristojno pozdrave sa nama.

– Lepa ti je devojka – reče Miša.

– Hvala – rekoh i nasmejah se blago.

– Da, to je moja devojka Verica, a ovo su Miša i Dejan – upoznao nas je Vuk kao domaćin, pomalo besan zbog njihovog nepoštovanja pravila lepog ponašanja.

– Slušaj, brate, pazi na devojku da ti je neko ne preuzme. Nešto si mi smoren. Izgledaš kao penzioner kome je vreme za spavanje – reče jedna od pratilja.

Vuk zausti nešto gadno da joj uzvrati, ali setio se bontona i reče samo:

– Naravno. Hvala na brizi, gospođice – zastao je da udahne, a zatim pozvao goste za švedski sto da se posluže...