Infinitiv

01.01.00

Dnevni telegraf
04.05.1998.
Pisac Sreten Ugricic govori za DT o zanru romana, (ne)znanju NIN zirija, pseudoknjizevnim polemikamana domacoj sceni i tvrdi:
Literatura nebitna, knjizevne polemike se vode zbog mociBeograd - "Polemike se na domacoj sceni vode kao knjizevne, a u stvari su samo instrumenti raspodele moci i statusa. Izgleda, po svim reakcijama javnosti, da je to jedino sto ljude ovde interesuje, da je knjizevnost potpuno nebitna. Ne mogu da se pomirim sa situacijom u kojoj se na sceni reaguje samo na stvari koje su pseudoknjizevne, de facto politicke, a ne reaguje se na rasprave koje se ticu same knjizevnosti, njene prirode. Polemike tipa one o postmodernizmu ili o NIN nagradi, koju je pokrenuo Svetislav Basara, pokazatelj su stanja na nasoj knjizevnoj sceni", kaze za DT pisac Sreten Ugricic, po zavrsetku debate vodjene na stranicama casopisa "Rec" o zanru njegove knjige "Infinitiv" ("Stubovi kulture", 1997).
"Moja knjiga samo je povod da se pitanja o prirodi teksta, diskursa, literature, pokrenu, jer je neophodno da se pokrenu. Ocigledno je da postoje neke slepe mrlje. Zato se i dogadjaju takvi paradoksi kao sto je slucaj sa NIN nagradom, kada zbog moje knjige nasred procesa selekcije ziri objavljuje saopstenje u kom moli izdavace da ne salju knjige koje nisu romani. To je trebalo da znaci da ce se oni baviti samo romanima i da znaju sta je roman, da bi na kraju nagradili knjigu koja to nije. To, naravno, govori da oni ne znaju sta roman jeste, a sta nije"."Jedna od ponudjenih provokativnih tema u polemici ("Rec") jeste pitanje da li je moguca apstraktna knjizevnost, kao sto je moguce i legitimno apstraktno slikarstvo. Moj roman je apstraktan, ne bavi se kucicima i ljudima, nego idejama. U njemu su ideje glavni likovi. Moj argument je bio da za "Infinitiv" vazi isto sto i za apstraktno slikarstvo. Optuzivati tu knjigu da nije roman nego filozofija bilo bi isto kao stati pred jednu Mondrijanovu sliku i tvrditi da to nije slika nego geometrija".
Roman ili filozofsko stivo?
U Ugricicevom "Infinitivu" deo knjizevne kritike prepoznao je filozofsku knjigu, a manji deo se slaze sa misljenjem autora da je u pitanju roman. Tim povodom vodjena polemika sa urednikom u "Reci" Dejanom Ilicem jedna je od retkih domacih rasprava o zanru knjizevnog dela. Kao takva, pocela je i zavrsila se (u poslednjem broju "Reci") sa ucescem samo dva aktera. Nisu je primetili ni clanovi NIN zirija koji su, dodelivsi nagradu hronici Milovana Danojlica "Oslobodioci i izdajnici", prema priznanju pojedinih, imali problema sa prepoznavanjem zanra romana.
V. Tasic
*************************************************

Rec
Decembar 1997
#40

Postoje tri Eudoksa: prvi je ovaj nas

DVA PUTA Sreten Ugricic napominje citaocu da njegovu monografiju o knjizi Aksioloski infinitiv filozofa Stjuarta Grincrca moze, a, reklo bi se, i treba da cita kao roman. I eto nas, vec na samom pocetku, pred zanimljivim paradoksom: naime, i pored toga sto njen naslov Infinitiv, pored ostalog, upucuje i na beskraj (jer "infinitiv je, kao sto samo ime kaze -- kao nekakav beskraj"), knjiga Sretena Ugricica strogo je uokvirena recenicama koje se gotovo doslovno ponavljaju na pocetku i na kraju teksta: "Ova monografija moze se citati kao roman...", odnosno, "Ova monografija moze se citati (najmanje pogresno) kao roman...". Necemo pogresiti ako na kraju medju zagrade umetnutu sintagmu "najmanje pogresno" procitamo kao "na najbolji moguci nacin", odnosno kao jasno iskazani stav autora da njegovu knjigu treba citati pre svega kao roman. Zasto je Sretenu Ugricicu vazno da njegovu knjigu citalac procita kao roman? Zasto strahuje, jer dva puta ponovljeno istovetno upozorenje moze da se shvati i kao bojazan, da ce citalac hteti njegovu knjigu da procita na neki drugi nacin, a ne kao da cita roman? Koji je to drugi zanr koji preti da u razumevanju Infinitiva sebi podredi ili potpuno eliminise romaneskni zanr? I zasto bi, na kraju, citalac morao da poslusasavet autora?
Razume se da citalac nema nikakvu obavezu da sledi uputstva autora i da ovu, bas kao i bilo koju drugu knjigu, moze da cita kako god mu se prohte. Ali, ako osim pukog citanja ima nameru da ponesto i razume, onda je sasvim izvesno da napomene autora mogu biti od presudnog znacaja u tom pokusaju razumevanja. S druge strane, napomene i uputstva nisu dovoljni: sam tekst na cijem rubu su izrecene i na koji se odnose mora da potvrdi njihovu opravdanost i utemeljenost. Otuda slede nova pitanja: da li je Infinitiv zaista roman? Drugim recima, da li sam tekst ove knjige dopusta da bude citan kao roman? Da li je ovde uopste rec o knjizevnosti? I, ako nije, o cemu je zapravo rec: sta je Infinitiv?

Pokusajmo Infinitiv da procitamo kao roman.
Sasvim uslovno, knjiga Sretena Ugricica o Stjuartu Grincrcu mogla bi da se cita u kljucu pervertovanog obrazovnog romana, pri cemu bi u ovom slucaju doslovno shvacen nemacki naziv za ovaj posebni pripovedni zanr -- Bildungsroman -- bio narocito podesan. Nemacki termin, recima jednog engleskog kriticara, oznacava "novel of formation" ili "novel of education". Ako za ovu priliku zanemarimo ovo potonje znacenje -- "romana o obrazovanju", ono prvo znacenje -- "roman o formiranju" -- tacno pogadja smisao upotrebe domaceg termina "obrazovni roman" kada govorimo o Infinitivu. Infinitiv bi, dakle, mogao da bude -- ali nije, kako ce se videti kasnije -- roman o formiranju, nastajanju ili, da kazem i tako, rodjenju -- u trenutku rodjenja vec sredovecnog -- americkog filozofa Stjuarta Grincrca. Stjuart Grincrc, kako je to u Infinitivu izlozio Sreten Ugricic, formira se, nastaje ili, da ponovim, radja se iz teorijskih pretpostavki svojih filozofskih dela. Drugim recima, tek kada je u poslednjem, testamentarnom, rotomnom delu Aksioloski infinitiv konacno zaokruzio svoj filozofski sistem i ponovo utvrdio kruznu ekvivalenciju izmedju kategorija vrednosti, istine, verodostojnosti, price i smisla, Grincrc je mogao da obeca da ce dokazati da postoji i, ispunivsi obecanje, da se rodi. Medjutim, upravo je nacin na koji je Stjuart Grincrc dosao na svet poguban po njegovu dalju sudbinu kao knjizevnog junaka: buduci da je neposredna posledica njegovih filozofskih stavova, njegova egzistencija u potpunosti zavisi od teorijske odrzivosti tih stavova. Drugim recima, o uverljivosti lika Stjuarta Grincrca necemo suditi na osnovu merila za ocenjivanje vrednosti knjizevnih dela, vec na osnovu logicke provere teorijskog misljenja u kojem je utemeljeno njegovo postojanje. Tako su romaneskne odlike ovog lika podredjene teorijskim nacelima kojima je formiran, odnosno teorijsko razmatranje i njemu svojstven diskurs postaju dominantni, potisnuvsi u drugi plan roman i pripovedni diskurs. Dakle, ako pretpostavimo da makar naslucujemo sta je roman, a sta filozofska rasprava, i da je granica izmedju njih, bas kao I izmedju knjizevnosti i filozofije, koliko-toliko postojana, a reklo bi se da uvodnom i zavrsnom napomenom autor upravo to pretpostavlja, jer bi u protivnom njegovo insistiranje bilo liseno smisla, onda je neizbezan zakljucak da i najdobronamerniji citalac mora da odustane od pokusaja da Infinitiv cita kao roman. I posto je doneo takvu odluku, dobronameran citalac morao bi da se upita: sta je Sreten Ugricic zeleo da postigne tek delimicnom fikcionalizacijom filozofskog diskursa? Koliko doprinosi polovicno romaneskni lik Stjuarta Grincrca uverljivosti citaocu predocenih filozofskih stavova? Da li bi, iskazana u nesto tradicionalnijoj formi, inace zanimljiva i uglavnom dosledno razvijena autorova razmisljanja bila daleko ubedljivija? Da li je, usmerivsi mu paznju u pogresnom pravcu, autor otezao citaocu razumevanje Infinitiva? Odlucivsi, najzad, da, uprkos opomenama autora, monografiju o Aksioloskom infinitivu procita kao filozofsku raspravu koja je svojom formom platila danak vremenu u kojem je nastala, citalac se, medjutim, ponovo suocava sa, kako je mislio, jednom vec razresenom nedoumicom: da li je rec o knjizevnom ili filozofskom tekstu?
Izmedju smisla i vrednosti uspostavlja se veza tako sto se nesto istinito upisuje u kontekst odredjenog smisla, a upravo je to "definicija osnovnog principa pripovedanja", dakle, price -- zakljucuje autor svoja filozofska razmatranja odredivsi tako svaki smisleni diskurs o zivotu, svetu i istoriji kao pricu, odnosno kao knjizevnost. (Uzgredna napomena: termin prica u ovom kontekstu ima, istina sporno, znacenje koje je daleko opstije od znacenja termina roman, pa bi, u skladu sa tim, autorova napomena bila preciznija da glasi: "Ova monografija moze se citati kao prica..."; dalje u tekstu smatracu da ona upravo tako i glasi.)
Sta je, dakle, prica i kako tekst vecim delom konsekventno vodjene filozofske rasprave na kraju dokazuje da je od samog pocetka bio zapravo prica? Da bismo, u kontekstu zadatom Ugricicevim tekstom, odgovorili na ovo pitanje moramo prethodno da utvrdimo sta je aksioloski infinitiv.
"Ta nepoznata mera vrednosti svih stvari koje za nas imaju neku vrednost jeste "infinitiv"", odnosno, "merilo svih vrednosti: koje jesu -- da jesu vrednost, a koje nisu -- da nisu vrednost". I dalje, "infinitiv ne moze biti pojmovno definisan na adekvatan nacin ? on imanentno podrazumeva uslov po kome odrediti ga znaci izgubiti ga". Otuda je nuzno da "infinitiv uvek ostaje semanticki sakriven ili zaklonjen -- najcesce, kroz istoriju, u potpunosti". I da zakljucimo, ako je vrednost odnos izmedju vrednujuceg i vrednovanog, onda, razume se, infinitiv ne moze biti nista drugo do vrednujuce. A sta je vrednovano?
Postoji bitna razlika izmedju uslova za pojavljivanje bilo koje vrednosti (to je infinitiv: bogovi, sreca, erilo, princip, vrednujuce) I same istorijski konkretizovane vrednosti kao rezultata vrednovanja (ono sto je vrednovano: ljudske radnje, ideje, pravda i sl.).
Definitiv (ono sto je konacno i vrednovano, za razliku od beskrajnog i vrednujuceg infinitiva), nastaje iz infinitiva -- zakonitim putem "nastanka istorijskog sveta konkretnih vrednosti tj. mnostva stvari, pojava, ideja i cinova koje s pravom mozemo da hvalimo ili kudimo". Realizacija temeljne aksioloske razlike stvara "kako istoriju, tako i bilo koju vrednost -- i to formom narativa".
. Prica (literarni narativ), istorija (istoriografski narativ) i vrednost (aksioloski narativ) jesu, po Grincrcu, tri pojavna oblika pripovednog modaliteta sveta. A osnovni zakon narativnog modusa kao takvog jeste, po njemu, "... primat svrhe nad razlogom".
. Treba primetiti da se ovakvim odredjenjem jos uvek cuva razlika izmedju knjizevnosti, istorije i filozofije (odnosno aksioloskog narativa, ako pod vrednovanjem u ovom slucaju podrazumevamo davanje smisla), kao i da je pojmu "price" nadredjen daleko opstiji, i time neodredjeniji, pojam "narativa". U skladu sa navedenom definicijom bila bi sasvim ispravna tvrdnja da Infinitiv nije ni roman, ni prica, nego narativ. Ali autor to ne tvrdi. Naprotiv, dalje u tekstu izgubice se i u ovom posebnom slucaju dragocena razlika izmedju narativa i price, sta god oni u stvari bili. Dakle, sta je narativ?
Moguce nastaje kad se ono sto jeste zamisli pod nekim jos neprisutnim uslovom, sto znaci da je izvedeno iz stvarnog. A narativ (pripovedno) nastaje procesom obrnutog smera: od moguceg ka stvarnom, ako se moguce zamisli kao dovoljan uslov pojavljivanja neceg stvarnog. Kad je moguce dovoljan uslov pojavljivanja neceg stvarnog, rec je o smislu. Smisao je uslov sveta u narativnom modalitetu.
Narativi nastaju, utvrdio je Grincrc, preobrazajem uzroka u razloge, a posledica u svrhe -- i to tako da svrhe logicki prethode razlozima. /.../ Ovo pripovedno opkoracenje razloga svrhom je samo za sebe "neprirodno" ako se zna da je razlog nastao iz uzroka, a svrha iz posledice (jer uzrok je svakako pre posledice). Ovaj preokret, zakljucuje Ugricic, jeste zapravo zaplet -- "osnovni narativni zamajac", odnosno "arhetip (nacelo i praoblik) svake price". Ovde je termin "prica" ocigledno upotrebljen umesto termina "narativ", i time je izgubljeno njegovo posebno znacenje. I da zakljucimo o prici:
/.../prica nastaje jezickim pretvaranjem neceg istinitog u nesto sto je vredno. I to tako sto se istinito upisuje u kontekst odredjenog smisla. Sam smisao je -- eksplicitno ili implicitno -- predmet pripovedanja, ono o cemu je rec, cak i kada je rec o necem drugom, trivijalnijem. Prica kao forma smisla je ta vrednost koja je nastala na osnovu istinitog. Potom jezik kroz performativ ispricanom obezbedjuje verodostojnost, bilo da je prica o nekom stvarnom dogadjaju, ili je "izmisljena". Jedno pitanje: da li ste citajuci navedene odlomke imali utisak da citate delove nekog romana? Pretpostavljam da niste. Da li mozete da objasnite zasto? Da pokusamo zajedno. Ali pre toga samo jos jedan komentar.
Smatram da vecina tvrdnji iznesenih u Infinitivu nije sporna. Takodje smatram da je moguce i preformulisati ih, dakle izreci njihov sadrzaj na nesto drugaciji nacin. Iz toga bi se moglo zakljuciti sledece: sadrzaj tih iskaza ne zavisi presudno od nacina na koji su oni iskazani. Drugim recima, za razliku od knjizevnog dela u kojem forma presudno odredjuje razumevanje i tumacenje sadrzaja, u navedenim odlomcima, kao i u najvecem delu Infinitiva, taj odnos nije od sustinskog znacaja.
Sta nam Sreten Ugricic zapravo kaze? Pre svega to da uocavanje uzrocno-posledicnih veza, ili hronoloskog sleda pojava koje zaticemo u svetu nije dovoljno da bismo osmislili vlastito postojanje. Smisao koji pridajemo dogadjajima uvek se formira u odnosu na izvesnu vrednost i naknadno preuredjuje i tumaci ono sto se vec dogodilo. Svako tumacenje, davanje smisla onome sto je proslo, ako pretenduje na opste vazenje, mora da zadovolji odredjena pravila. Prema Ugricicu, to su pravila narativa, odnosno price. Primer teoloskog tumacenja istorije kao povesti spasenja dovoljno je ilustrativan za ovakvu tvrdnju. Jednostavno govoreci, rec je o pokusaju da se sistematskim tumacenjem povezu istorijski dogadjaji i kretanja u odnosu na jedan krajnji smisao -- spasenje. Analogno spasenju kao krajnjem smislu u teoloskom tumacenju, kod Ugricica stoji infinitiv. Medjutim, razlika nije samo u preimenovanju istovetnog. Finom ironijom (dakle, postupkom koji bismo mogli nazvati i knjizevnim), nagovestenom pojmom "duhovne inercije" ili "duhovne lenjosti", Ugricic ukazuje na cinjenicu da je, s obzirom na to da je infinitiv ne samo neodrediv vec I sam po sebi neodredjen, dovoljno "da nesto ima formu price, pa da bude istinito, istorijski realno". Na ovaj nacin izrazena sumnja u pricu, narativ, sta god, u skladu je sa tvrdnjom da su sve velike istine samo price, pri cemu se ovaj put termin "prica" koristi u jednom od njegovih standardnih znacenja necega sto je izmisljeno, sto nije stvarno. Ugricic nas u stvari upucuje na to da i njegov tekst citamo kao pricu, dakle da u njegovu pricu sumnjamo kao sto treba sumnjati i u sve ostale price (ovaj put u znacenju narativa).
. Pa ipak, ako Infinitiv citamo kao narativ, ne mozemo ga citati i kao pricu, a pogotovo ne kao roman. To je ocigledno vec i na osnovu nekih tvrdnji iz samog Ugricicevog teksta (koje, razume se, jesu opsta mesta teorije pripovedanja). Zadrzimo se na jednom primeru. Naime, na pitanje kojim se tehnickim sredstvom sluzi pripovedanje "da bi postiglo tako neobican I sveprozimajuci efekat transformacije nuznosti u smisao, prirode u istoriju, istine u vrednost", autor odgovara da najjednostavnije I osnovno sredstvo price treba traziti u gramatici glagola:
. Prebacivanjem recenice iz prezenta u perfekt, iz iskaza u obliku vremena sadasnjeg u iskaz u obliku vremena proslog. . Gotovo sve recenice Infinitiva iskazane su "u obliku vremena sadasnjeg", sto se vidi i iz navedenih odlomaka. Moglo bi se jos pokazati i da u knjizi ima vise recenica u buducem, nego sto ih je u proslom vremenu. Sta se iz toga da zakljuciti? Recimo: za razliku od price koja retrospektivno cini smislenim (a zasto ne i besmislenim) odredjeni sled dogadjaja, dakle koja je, tako shvacena, nuzno okrenuta proslom vremenu, stavovi izlozeni u teorijskom tekstu, poput Ugricicevih o narativu, na primer, pretenduju na vazenje u svim vremenima, a prevashodno u sadasnjem i buducem vremenu. Otuda, verovatno, i razlika u upotrebljenim glagolskim vremenima.
Drugo, i za ovu priliku poslednje: kada prosudjujemo o valjanosti kako ovde navedenih, tako i svih ostalih stavova izlozenih u Infinitivu, uopste ne moramo da imamo u vidu da li ih je izrekao Stjuart Grincrc ili Sreten Ugricic. Logicka odrzivost tih stavova ne zavisi od cinjenice ko ih je izrekao. Naprotiv, u tumacenju jednog knjizevnog dela, dakle i romana, od presudnog je znacaja ko je sta rekao. Makar bila rec i o najbanalnijoj ili najapstraktnijoj, opsteprihvacenoj ili krajnje sumnjivoj tvrdnji, njeno znacenje I erodostojnost sustinski su odredjeni osobinama lika koji ju je izrekao, kao god sto je i sam lik odredjen tvrdnjom koju je izrekao.
Eudoks, sin Eshinov, sa Knida, bio je, prica nam Diogen Laertije, astronom, geometar, lekar i zakonodavac. Aristotelov sin Nikomah kaze da on, Eudoks, tvrdi da je zadovoljstvo istinsko dobro. Eudoks verovatno nije ni slutio, ni kada je Platon prvi put odbio da ga primi u Akademiju, a ni posle toga, da bi nesto toliko ograniceno -- reklo bi se, definitivno u svojoj konacnosti ili telesnosti -- kao sto je "culno, somatsko, neduhovno" zadovoljstvo -- recima Eudoksovim: istinsko dobro -- moglo posle dvadeset I vise vekova da dobije, u tumacenju Sretena Ugricica, infinitivne razmere. Takav preokret zaista je za pricu. Prica bi, ako zanemarimo da ju je jednom psihoanaliza vec ispricala, mogla da glasi i ovako: Eudoks je zadao problem, Grincrc ga je preuzeo, a Ugricic ga je kao paradoksalnog prepoznao i pokusao da protumaci. Reklo bi se, recima Diogena Laertija: "Imamo tri Eudoksa". I dalje, prema, u odnosu na hronoloski sled, naopakom sledu price, ponovo recima Diogena Laertija -- "prvi je ovaj nas".
Dejan Ilic

************************Rec
april 1998.
#44
Nema neuspelih performativa
VIDIM DA JE PITANJE o formi Infinitiva ustuknulo pred govorom o samoj stvari. Tacnije, bar jednim aspektom same stvari. I bilo je krajnje vreme. Predjimo, dakle, ozbiljno na stvar -- pricajmo o politici, a ne o knjizevnosti (koga to uopste zanima!). Je li ovo Srbija, bre, ili nije!
Citam nedavno u NIN-u:
"Nema dobrih opcija za Irak, ima samo manje losih" (kurziv moj) -- kaze povodom najnovije Iracke krize gospodja Feba Mar (Pheba Marr), desna ruka gospodje Meldin Olbrajt, ekspert u americkom Savetu za bezbednost.
Uzgred, vec neko vreme na ovoj sicusnoj planeti izgubljenoj u svemiru, primecuje se da ono sto vazi za Irak, vazi i za Srbiju. Kako i zasto, kad mi Srbi nikakve veze sa Irakom nemamo, zavapice svaki neupuceni nepravedno-i-nicim-izazvano-unesreceni sunarodnik. Eh, kako i zasto, duga je prica, ali nije to sad bitno, za polemiku o Infinitivu vrlo bitno je da uporedimo sta je ispricano (u Infinitivu) sa onim sta se zaista dogadja (o cemu govori izjava Febe Mar), cime cemo utvrditi ima li ili nema neuspelih performativa. Da podsetimo: prof. Grincrc tvrdi da nema, a Dejan Ilic da ima (recimo, neki iskazi u mojoj knjizi Infinitiv).
Po Grincrcu, politika je tipican domen definitivnih vrednosti. Po Grincrcu, opet, za definitivne vrednosti vazi da ne mogu biti dobre, vec samo lose, manje lose ili najmanje lose. Uz to, prof. Grincrc poznat je kao autenticni ideolog americke politike, kako unutrasnje (politicka korektnost) zasnovane na specificnoj teoriji vrednosti tolerancije, koja je dosledno izvedena iz njegove teorije o aksioloskom infinitivu, tako i spoljne (samo jedna globalno dominatna sila). Nisu u toj igri, dakle, ona izvikana imena Bzezinskog, Fukujame, ili Hantingtona, nego Grincrc, Stewart W. Greenchurch. Ko nikad nije cuo za ove stvari, moze da se obavesti iz prve ruke ako procita Infinitiv:
. Grincrc uocava da je osobeni moment aksioloskog definitiva svojstvo "najmanje-loseg" (cuveno the least-of-bad). To znaci: najmanje daleko od infinitiva, koji je i teorijski i prakticno nedostizan, aksioloski savrsen i onostran cak i za najvredniji definitiv u svojoj vrsti. Zato se Grincrc zalaze za shvatanje istorijski konkretizovanih vrednosti ne kao neceg "dobrog", "boljeg" ili "najboljeg", vec kao neceg sto je "lose", "manje lose" ili "najmanje lose". Grincrcov savet iz prvog toma njegovog Aksioloskog infinitiva: "Izmedju najboljeg i najmanje loseg razumnije je izabrati ovo drugo" (I, str 223) postao je toliko poznat i citiran da danas u Americi vazi kao opstenarodna uzrecica. (Infinitiv, str. 49)
. Grincrc bez zadrske potvrdjuje vecinu kritickih opaski na racun ideologije "politicke korektnosti", napominjuci da ona nema nikakve veze sa njegovom aksioloskom teorijom. Nazalost, dogmatski pristup interpretaciji njegove vizije meta-definitivne kategorije tolerancije (izvedene iz sireg konteksta teorije infinitiva) neuvidjavno istice pre svega one osobine tolerancije koje je cine tipicnim definitivom, a ne one dragocene karakteristike koje ovu kategoriju preporucuju za "najmanje los", "ahibrican" simulakrum infinitiva. (Infinitiv, str. 77)
Tajm: Kako komentarisete stav Noama Comskog, inace vaseg dugogodisnjeg prijatelja, koji je kritikovao teoriju meta-definitivne vrednosti tolerancije kao prikrivenu geo-stratesku platformu pozicije Sjedinjenih Americkih drzava. Kad se infinitivna aksiologija cita u globalno-politickom kljucu, navodno je ocigledno da je meta-status tolerancije u hijerarhiji vrednosti, u stvari, jednoznacna metafora za meta-status Amerike kao dominatne sile u aktuelnom svetskom poretku. Po Comskom, Amerika na osnovu Vase argumentacije o povlascenom statusu toleranacije bez koje nema adekvatnog infinitiva na jednoj strani, a ni svih drugih vrednosti, na drugoj strani legitimise svoju agresivno-dominantnu ulogu jedine preostale super-sile koja sebi daje za pravo da jedina zna i raspolaze infinitivom planete i citavog covecanstva. Slazete li se sa takvim ocenama Grincrc: Bez komentara. Tajm: Aktivno ste ucetvovali u predsednickim kampanjma Ronalda Regana i Ricarda Niksona. Takav angazman komentarisan je kao visetruko problematican. Bije Vas glas da onaj koga Vi odaberete mora da pobedi, bez obzira da li je "slon" ili "mazga" (simboli demokrtaske, odnosno republikanske partije, prim. S.U.) Pored toga, neke kolege intelektualci I uopste akademski svet opisuju Vase javne istupe u drustvu holivudski glumaca i rok-zvezda kao groteskne. Hocete li nam i u ovom slucaju uskratiti komentar?
Grincrc: Politika je sfera cistog definitiva i ja samo postupam u skladu sa tom istinom. Sustina svakog definitiva, kao sto znate, nije pripadnistvo ovoj ili onoj politickoj stranci, konfesiji, ideologiji, nego princip "najmanje-loseg" odredjenja. Za mene je meta-definitivni odnos prema politici vrlo jednostavan, cak zabavan. Tu ne moze da se pogresi, bilo da izaberete strategiju tolerancije, bilo strategiju ironije. Mogu samo da kazem da sam verovao u datom trenutku da je Regan bio najmanje losa varijanta za ovu zemlju i potrudio sam se da to opredelenje javno branim. Mnogi nisu bili sigurni da li se salim ili sam ozbiljan. Kao sto sam, uostalom, nedavno cinio podrzavajuci Klintona, ali zbog mojih poodmaklih godina nisam se u tolikoj meri javno eksponirao. Sto uopste ne znaci da se ne nadam da ce se u buducnosti pojaviti neka politicka opcija koja bi u datom trenutku bila manje losa i od republikanske i od demokratske, od cele te trivijalne politicke masinerije. Moje simpatije, paznja I posredni angazman, u skladu sa tim, bice, naravno, automatski poklonjene bas takvoj meta-politickoj i meta-definitivnoj opciji. Ova nespretna kampanja za politicku korektnost samo je prenaglasena sminka koja jedno ruzno lice, lice nase drustvene stvarnosti, cini grotesknim. Ali , Boze zdravlja. Lice o kome govorim lepo je i bez sminke, znam da cemo ga ugledati onda kad se najmanje budemo nadali. (Time Magazine, No.1866; preuzeto u Infinitivu, str. 148-149)
. Monografija Sretena Ugricica o Aksioloskom Infinitivu, trotomnom delu savremenog americkog filozofa i ideologa socijalne dogme tzv. politicke korektnosti, u funkciji je sofisticirane propagande kojom jedina preostala globalna sila ostatku planete namece svoj dekadentni vrednosni sistem, vesto legitimisuci politiku dvostrukih standarda, koja je u poslednjih nekoliko godina nanela toliko stete nasem narodu i drzavi. (Politika, 16. 11. 1995; preuzeto u Infinitivu, str. 212)
Uporedimo jos jednom ove citate iz Infinitiva sa sluzbenom izjavom americnog zvanicnika (ili, ako vec moramo da se izrazimo politicki ispravno: americke zvanicnice), koju prenosi domaci politicki magazin NIN u broju od 26. februara 1998. Kakve li slucajnosti! Ko bi rekao da bas u tolikoj meri mogu da se poklope fikcija i realnost, ono sto je neko ispricao u knjizi diskutabilnog zanra sa onim sto se potom zaista dogadja. Narativ o jednoj ne samo delimicno spornoj nego, po Ilicu, i sasvim nepostojecoj teoriji performativno se obistinio u izjavi eksperta za Irak Americkog Stejt Dipartmenta. Za citaoce Infinitiva, medjutim, to nije nikakvo iznenadjenje.
Toliko o performativnosti i odrzivosti ili neodrzivosti Grincrcove teorije.
Toliko, najzad, i o tome da li prof. Grincrc postoji, ili sam ga, kako Ilic insinuira, nepotrebno i nedovoljno ubedljivo izmislio. Kao, bolje bi bilo da sam sve Grincrcove stavove pripisao sam sebi!? Bizarne li primedbe...
Ali ostavimo kriticare na miru, njihovo je pravo da budu i bizarni, zasto da ne. Vratimo se na stvar. Ako Grincrc ne bi postojao, kako bi uopste bila moguca ovakva podudarnost onoga sto je ispricano i onoga sto se dogadja? -- zapitace se Poslednji Dobronamerni Citalac Romana Na Srpskom Jeziku, koji je ujedno i Jedini Dobronamerni Citalac Knjizevnih Polemika Na Srpskom Jeziku. Objasnjenje se nalazi u Infinitivu i nema smisla ovde da ga ponavljamo. Trebalo bi zapamtiti bar ovo: NEMA NEUSPELIH PERFORMATIVA! Zato sto je svaki performativ narativ, onako kako je i sam jezik po svojoj prirodi narativ (Grincrc kaze da je jezik Pra-prica, Prica-pre-svih-prica: "Nije prica u jeziku, nego je jezik u prici". /Infinitiv, str. 190/)
Podsecam, na kraju, jos samo da teorija politike nije jedini performativno efektivni sadrzaj price Infinitiva. Jednako lako I dosledno obistinjuju se sve ostale derivatne teorije zasnovane na aksiomu Grincrcove infinitivne vrednosti, kao sto su: teorija duha, teorija istorije, teorija pripovedanja, ukljucujuci retoriku i istorigrafiju, teorija ironije, teorije umetnosti i morala, ukljucujuci teoriju o uporednosti etike i estetike, kao i normativne teorije obecanja, zrtvovanja, dostojanstva, spomenika, remek-dela, sporta, nemotivisanih ubistava, teorija odnosa izmedju utopije i entropije, itd.
Ovim se polemika o Infinitivu zavrsava.
Ovim se polemika o Infinitivu ne zavrsava.

Sreten Ugricic