Individualni i društveni poremećaj

23.08.03

Ugledni psihijatar Dušan Kecmanović, koji je pre deset godina napustio Sarajevo, živi i radi u Sidneju, ali njegovo prisustvo se i te kako oseća u našoj sredini. Neumorno istražujući iz ugla psihijatrije aspekte zbivanja u savremenom društvu, ocenjujući i procenjujući efekte rata, etnonacionalizma, religije i, u krajnjem svođenju računa, mentalnog zdravlja i mogućnosti sreće u novom dobu, Dušan Kecmanović daje zanimljive i provokativne zaključke.

Prošle i ove godine, ovaj naučnik je u žiži i ljudi iz svoje struke, a i pažljivih čitalaca zbog vrlo inspirativnih knjiga: prvu, "Etnička vremena" je u ediciji "XX vek" objavio Ivan Čolović, dok je drugu, "Individualni ili društveni poremećaj", objavila "Prosveta" iz Niša. Ova druga knjiga posebno golica radoznalost, zbog neobičnog, poslednjeg , poglavlja u kojem autor odgovara na pitanje: da li je sreća psihički poremećaj?

o Vaša dijagnoza za većinu državnih zajednica formiranih posle raspada Druge Jugoslavije, uz krvoproliće koje ga je pratilo, jeste da su traumatizovana. Koje su glavne karakteristike takvih društava?

– Traumatizovana društva su ona društva u kojima ima veliki broj ljudi koji su na, u duševnom smislu, nezdrav način obradili traumu koju je doživela velika većina članova tog društva. Rat devedesetih godina prošloga veka predstavlja jednu takvu traumu za narode Druge Jugoslavije, odnosno pripadnike državnih zajednica formiranih nakon njenog raspada.

Pomenuću nekoliko obrazaca ponašanja, mišljenja i osećanja velikog broja članova jedne zajednice po kojima se ona prepoznaje kao traumatska. Među ljudima je, na primer, veoma rašireno ubeđenje da su oni u proteklom ratu (a, i inače!) bili samo i isključivo žrtva, slika i prilika nevinosti bez zaštite. Kao žrtve morali su započeti sukob, što će reći, braniti se; u sukobu su izvukli deblji kraj, a, kada se rat završio, prirodno, ispali su najveće žrtve. Oreol žrtve se neguje. Onaj ko predoči dokaze da žrtva nije samo žrtva doživljava se kao neprijatelj ili izdajnik, u svakom slučaju neko ko skrnavi uspomenu na naše žrtve, ko hoće da nas liši statusa žrtve do kojeg nam je toliko stalo.

Od obožavanja do prokletstva

Rašireno verovanje da se valja pripremati za osvetu dinamički je povezano sa gledanjem na sebe kao na samo i isključivo žrtvu. Dokle god smo mi samo žrtva, druga strana je krivac vredan svake osude, najprikladnija meta naše omraze. Oni koji su od nas napravili žrtvu uvek će biti krivi što kod nas ne ide dobro, što smo neuspešni i nevešti, politički ne mnogo mudri, nesložni, skloni lopovlucima svake vrste, i ne baš mnogo prosvećeni. Oni za koje verujemo da su razlog što smo žrtva biće krivi i kada se pokaže – a na kraju se uvek pokaže – da nismo onakvi kakvim bismo sebe želeli da predstavimo samim sebi i drugima.

Okrenutost prošlosti je još jedna karakteristika traumatizovanih društava. Kao predmet maltene opsesivne zaokupljenosti, prošlost se pojavljuje jednom kao objekt obožavanja, a drugi put kao naše prokletstvo. Jedan ili nekoliko perioda nacionalne – državne istorije prikazuju se kao vreme u kojem smo imali dovoljno razloga da budemo ponosni na sebe, ni suviše moćni da bismo izazivali zavist ili bojazan kod suseda, ni dovoljno slabi da bismo morali da sledimo diktat drugih. U ovom falsifikovanom obliku, prošlost se nameće kao izvor čežnje i nadahnuća, primer za ugled. Prošlost kao ideal budućnosti. Prošlosti, obično periodu koji je neposredno prethodio ovom poslednjem teškom iskušenju, traumatizovani se okreću i zato što su uvereni da u njoj leži razlog njihovog sadašnjeg nimalo zavidnog stanja. I opet se preteruje. Oni koji su politički obeležili nedavnu prošlost prikazuju se kao jedini krivci sadašnjeg stradanja. Kao da nisu svi participirali u oblikovanju prošlosti, ma kakva da je bila.

o Kako teku "izlečenja"?

– Prvo što treba da učini svako traumatizovano društvo jeste da se osvesti da je traumatizovano, a to, drugim rečima znači da postane svesno da su u njemu veoma raširene rečene i druge karakteristike traumatizovanog društva. Istovremeno treba afirmisati zdrave oblike obrade trauma, koja je, u osnovi, uvek trauma gubitka, bilo da se radi o gubitku najbližih, gubitku suvereniteta, gubitku dela teritorije, imovine ili gubitku države. I tu, na prvom koraku, uslovno rečeno, izlečenja javljaju se ozbiljne teškoće. Naime, iskrsava pitanje: ko će da pokrene rečeni proces osvešćivanja. Široke narodne mase, da se poslužim omiljenim terminom iz jednog drugog vremena, sigurno nisu rade da to učine. Oni pak koji predvode zajednicu, i onda kada shvataju neophodnost napuštanja maladaptivnog odnosa prema traumi, najčešće nisu spremni da se angažuju na osvetljavanju njegovih brojnih negativnih strana. Zašto? Zato što se boje da ne izgube glasove birača. Jednom, naime, kada počnu da se koriste i kada se "uhodaju", nezdravi oblici borbe protiv bolnog pritiska traume, kako na individualnom, tako i kolektivnom planu, teško se napuštaju. Oni postaju oblik življenja.

Suočavanje sa istinom

o Koje su konsekvence u budućim potezima ljudi u takvim društvima?

– Kada god su na nezdrav način obradili traumu, ljudi investiraju veliku količinu energije i vremena u održavanje, da ne kažem, praktikovanje tih nezdravih vidova obrade traume. Time su sve dalje od promene odnosa prema traumi. Hoću da kažem da tamo gde se na širokom planu upražnjavaju nezdravi oblici obrade traume ljudi vrlo teško mogu da se osveste koliki je njihov udeo u generisanju traume, ili barem okolnosti koje su dovele do ratnog sukoba. Zato takvo društvo rizikuje da se srazmerno brzo nađe u vrtlogu nekog novog međunarodnog sukoba ili građanskog rata.

o Kako ocenjujete poslednji rat na ovom prostoru? Kao ekspanzionistički, kao verski, ili kao mešavinu i jednog i drugog?

– Poslednji rat na ovom prostoru bio je pre svega etnonacionalistički, a to znači da je bio i ekspanzionistički i verski. Takvi su uostalom maltene svi, etnonacionalizmom inspirisani, sukobi. I secesija, koja je često deo etnonacionalističkih težnji, takođe je neka vrsta ekspanzije.

o Svi govore o katarzi, kao neophodnom suočavanju sa istinom i odgovornošću. Zašto bežimo od toga? Je li to samo naš, balkanski specifikum, ili i u svetu postoji ta boljka? Zar ne treba i Amerika i zemlje NATO da prođu kroz isti proces?

– Potreba suočavanja sa istinom i odgovornošću ne odnosi se, dakako, samo na narode zapadnog Balkana. Što se tiče Amerike, ona je, u novije vreme, preživela traumu i katarzu Vijetnama. Sadašnje američko društvo, mislim posle 11. septembra, ima neke karakteristike traumatizovanog društva, o kojima sam ranije govorio. Nema sumnje da je za Amerikance neophodno da se što pre oslobode maladaptivnih oblika obrade traume koju su preživeli. Radi samih sebe, a i ostalog sveta. Ako ste vašim pitanjem ciljali na bombardovanje Srbije od strane NATO-a predvođenog Amerikom, zemlje NATO-a i Amerika nisu ovo bombardovanje odnosno, uslovno rečeno, rat protiv Srbije iskusili kao gubitak, a bez gubitka nema doživljaja traume. Utoliko ne treba očekivati da rečene zemlje prođu kroz proces katarze u odnosu na ono što su učinile u Srbiji 1999. godine.

o Da li je, posle svega što preživljava čovečanstvo, sreća zaista psihički poremećaj?

– Po mnogim aspektima sreća liči na psihički poremećaj. Srećni ljudi su obično nekritični: sebe precenjuju a u drugima vide samo njihove dobre strane. Dalje, u svetlu određenja duševnog poremećaja kao proseka, sreća je abnormalna. Ona je pravi izuzetak. Većina ljudi je nikada ne iskusi, a oni manje nesrećni – vrlo retko. Depresivno raspoloženje koje se ocenjuje kao poremećeno može se izazvati određenim supstancama. To isto važi i za specifično povišeno raspoloženje koje je propratna pojava stanja sreće. Kao i duševnog bolesnika, okolina sretnog čoveka često doživljava kao nerazumnog i nerazumljivog. Ima ipak jedna bitna razlika između sreće i psihičkog poremećaja. Uprkos relativiziranju svega i svačega, posebno u okviru postmodernog mišljenja, duševni poremećaj je uvek i svugde negativno, a sreća pozitivno vrednovana.

Anđelka CVIJIĆ