Ikona

15.03.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Prava stvarnost postoji jedino u knjizi, priči, smatra LJubica Arsić (Beograd, 1955) i za svoje polazište uzima berlinsku epizodu jednog od pionira srpske realističke proze Laze Lazarevića (Šabac, 1851-Beograd, 1891). Turgenjev srpske pripovetke ostavio je opus od devet završenih i osam nedovršenih pripovedaka. Jedna od njih je i «Švabica» koju pisac nikada nije objavio, a neposredna je reakcija na ljubavnu vezu sa Anom Gutjar iz pansiona u kome je Lazarević proveo dve godine kao 23. godišnji student medicine. Ta bolna priča o zaustavljanju razvoja jednog talenta, sve zbog buduće lekarske profesije i patrijarhalnih obzira, izazovan je fon, potogovo za pisca postmodernističke orijentacije, što LJubica Arsić, nesumnjivo, jeste.
Spremajući tuđi život LJubica Arsić je prodrla u sve tajne jedne neostvarene ljubavi i psihološke pozadine koja je bila u njenim temeljima. Birajući između Ane, pisanja i medicine, Laza je izabrao samo ono što može doneti buduću korist i time sebe lišio svega iracionalnog. No sve to nije bez velikih lomova senzibilne duše kojom gospodari razum i tvrdi patrijarhalni moral.
Zato je “«Ikona”» koliko roman o ljubavi, toliko i o večnim čovekovim hendikepima, celom spletu okolnosti u kojima njegova ličnost pokušava da se ostvari. Bežanje od ponuđene ljubavi je greh koji Lazarević čini imajući na umu da bolje prolazi onaj koji popu ne kaže pop nego bob i eto uvoda u stanje slovenskog duha. Haotičan, nejasan, maglovit, mlake volje, on je istovremeno i pun čuvstva, što samo usložnjava zadati život i vodi tragičnom kraju.
Ceo svet je pozornica, medicina nije mesara već hram filozofije, odjekuje u duši glavnog junaka koji nastoji da bar malo bude poeta. Pisanje je jedan od načina da čovek sazna ko je i zato Laza tajno pristupa i tom obredu. No važno je i ono što nije napisao. O tome svoju visprenu reč kazuje LJubica Arsić.
Gradeći novu stvarnost Arsićeva je sve snage i strategije uložila u to kako će nešto reći. Samo u njenoj obradi svi segmenti i periodi, svi enterijeri i eksterijeri, slike i antislike, deluju skladno, inteligentno i gotovo superiorno. Uzimajući cigle i kamičke iz svih oblasti humanističkih i prirodnih nauka ona je savremena dostignuća i znanja obukla u ruho elegantnog kroja i zanosnog izgleda.
I možda upravo u tome i jeste jedan od bitnih razloga popularnosti ovog romana i prepoznatljivosti rukopisa LJubice Arsić. »”Ikona”» je svakako kruna njenog dosadašnjeg književnog prisustva, sigurna stepenica i ka novim zahvatima. Ovim delom ona je pokazala da su joj sve tajne pisanja više nego znane, a svi putevi otvoreni. Za ovu svoju petu knjigu Arsićeva je već dobila Pekićevu stipendiju i nagradu «”Plavog jahača”- Isidorinim stopama.»

M. Živanović

01.01.00

Politika
13.04.2002.
Savremeni roman

Život u jeziku

Ljubica Arsić: "Ikona"; izdavač: "Narodna knjiga", Beograd 2001.

Kako i zašto bežimo od ljubavi, i kakvoj kazni možemo da se nadamo - ključna su pitanja u kojima se otvara i traje matrica proznog smisla biografske pripovetke Laze Lazarevića "Švabica", ali i romana "Ikona" Ljubice Arsić (1957).

U unapred određenom prostoru realističke psihološke opservacije Lazarevićeve sentimentalne pripovesti i tragizma njenog razrešenja vezanog za poslušnost junaka spram postulata praktičnog razuma i predrasuda tadašnje društvene konvencije, Ljubice Arsić, vek kasnije, ispisuje klasično postmodernističko štivo.

Rasvetljavajući detalje ljubavne priče pisca "Švabice", berlinskog studenta medicine Laze Lazarevića i Ane Gutjar, ćerke vlasnice pansiona, roman "Ikona" pripoveda o ljubavi za koju čitaoci unapred znaju da je, i zašto je, mrtva. Njegov samonametnuti zadatak, tako, biva da dramatično prepozna u bivšem.

Kako se neprikrivene postavke pripovedanja Ljubice Arsić tiču, pre svega, gradnje hiperstvarnosti teksta putem slikovnog pisma poetizovanog jezika visokog intenziteta doživljajnosti i stalnosti sumnje u mogućnost pripovedanja sveta, i u romanu "Ikona" stvarnost se doslovno artikuliše iz samog jezika pripovedanja.

Album pokretnih slika

Uz pomoć nekoliko pripovedačkih trikova - kao što su gomilanja filigranski preciznih realističkih slika i opisa i njihova metaforička i metonimijska spajanja; stalna ironijska poigravanja sa pripovedno stvarnim; uvećanja percepcije vraćanjem svesti čitaoca na celovitost pogleda očima deteta; beskraj literarnih, naročito, pesničkih aluzija - autorka sprovodi svojevrsno utapanje sadržaja romana, dakle simuliranog života, u jezik kojim se pripoveda.

Popisujući niz pretpostavljenih stereotipa jedne ljubavne priče, u geometrijskoj strukturi romana, ona kroz stilski precizno izglačane rečenice, usredsređene na senzaciju, pokušava predočiti jednu produbljenu perspektivu Lazarevićeve "Švabice". Pred čitaocem se, tako, otvara album sa pokretnim živim slikama.

Naime, Ljubica Arsić pokušava da emotivnu nosivost svoje proze ostvari u samim strukturama životnih mikropokreta. U opsesivnom slikarskom uvećanju spram podrazumevanog, ona skoro svaku rečenicu ili prozni detalj boji senzacijama i gradi kao priču za sebe.

Priča i propovedanje

Tako se životna imitacija stvarnog seli iz prostora priče u prostor samog pripovedanja, u mikrostrukture koje čine ovaj stegnut i staložen izričaj viđen iz podrazumevane hladne perspektive jezičke večnosti.

Ovakva jezička promišljenost svake proze slike, njeno palimpsestno bogatstvo izrečenog, za posledicu ima svojevrsni akcioni hendikep. Cena prozne perfekcije povremeno se ispoljava kao statičnost. Pripovedanje je usporeno, a za čitaočev doživljaj nije više bitna sama radnja romana, jer u njoj iznenađenja nema, već slike od kojih je načinjena.

Monotoniju koja se pred čitaocem neminovno otvara sa beskrajem opisa, autorka pokušava nadvladati kroz stalne izmene lica i perspektive dešavanja. Svedočeći o činjenicama dogođenog, ona život, odnosno njegovu proznu simulaciju opkoljava iz različitih nivoa stvarnosti i tako sporo, ali sigurno, ovladava celinom sveta, kako viđenog, tako i njegovim slutnjama neviđenog.

Dakle, ako se prozni fluid Lazarevićeve priče zasnivao na sentimentu i na psihološkoj neiskoračivosti junaka iz sveta konvencija, roman Ljubice Arsić efekte svog proznog smisla postiže, pre svega, zahvaljujući metonimijski prozračnoj slici sveta koju nudi. Ono što se u priči "Švabica" otkrivalo kao problem stvarnog života, u njenom postmodernističkom rimejku, kakav je roman "Ikona", pokazuje se kao problem percepcije različitih nivoa stvarnosti.

Nenad ŠAPONJA


Politika
07.09.2001.
NOVI ROMAN LJUBICE ARSIĆ
Biografija pesničke duše
Roman "Ikona", koji je objavila "Narodna knjiga", ističe Vasa Pavković, jedan je od četiri-pet najboljih dela objavljenih ove godine
"Narodna knjiga" iz Beograda, u prestižnoj ediciji "alfa", objavila je novi roman Ljubice Arsić "Ikona".
Ljubica Arsić (1955), objavila je do sada zbirke priče "Prst u meso", "Barutana", "Zona sumraka" i "Cipele buvine boje" i roman "Čuvari kazačke ivice". Za knjigu "Cipele buvine boje" dobila je godišnju nagradu časopisa "Pro femina", a za rukopis romana "Ikona" Pekićevu stipendiju.
Uz napomenu da je Ljubica Arsić jedna od najznačajnijih savremenih srpskih spisateljica, Vasa Pavković je juče na konferenciji za novinare, u kući Đure Jakšića u Skadarliji, rekao da je "Ikona" jedna od četiri-pet najboljih romana koji su objavljeni ove godine.
- Roman "Ikona" je, nesumnjivo, najzrelije delo Ljubice Arsić, pravi dragulj savremene srpske književnosti. U njemu će čitalac pratiti stilski virtuozno napisanu priču o ljubavi Laze K. Lazarevića i Ane Gutjer. Predložak romana je Lazarevićeva čuvena priča "Švabica" - ističe Pavlović.
Roman "Ikona", objašnjava Ljubica Arsić, govori o studentskim danima Laze K. Lazarevića, o dve godine provedene u Berlinu, u pansionu Gutjer. Iako je koristila dokumentarnu građu o životu pisca, spisateljica kaže da bi volela da se njen roman ne čita kao biografski, već kao biografija pesničke duše.
Godine provedene u Berlinu veoma su bile važne za preobražaj mladog čoveka budućeg pisca, dvorskog lekara i akademika. Tamo je napisana "Švabica", pripovetka koja je objavljena tek posle Lazarevićeve smrti.
Z. R.

01.01.00

Nin
18.10.2001.
Tradicija na proveri
NASLOV: Ikona
AUTOR: Ljubica Arsić
IZDAVAČ: Narodna knjiga / Alfa, Beograd, 2001.
Adrijana Marčetić
Prevrednovanje tradicionalnih književnih vrednosti i "isprobavanje" njihove "izdržljivosti" u savremenom kontekstu osnovno je poetičko načelo romana Ljubice Arsić, "Ikona". U skladu s postmodernističkim tematskim kanonima, fabula romana evocira jednu dobro poznatu priču naše klasične literature - "Švabicu" Laze Lazarevića. Čitaocu neće biti teško da u "Ikoni" prepozna glavne elemente tematske građe starijeg dela: motiv sentimentalne ljubavi, prostor i vreme u kojima se odvija radnja pripovesti (Berlin druge polovine 19. veka), pojedine epizode i najveći broj likova.
Čitalac će, takođe, lako uočiti šta je Ljubica Arsić propustila da preuzme od Lazarevića. Iz svoje verzije priče o srpskom studentu i Švabici ona je izostavila ključnu moralnu dilemu: pitanje o slobodi pojedinca i njegovom pravu na ličnu sreću u svetlu odgovornosti prema nepisanim zakonima porodice, vere i nacije, verovatno pretpostavljajući da bi takva dilema savremenom čitaocu izgledala anahrono. Takav bi se razlog možda i mogao uvažiti da je Ljubica Arsić Lazarevićevu dilemu zamenila nekom drugom koja bi delu davala sličnu težinu; ovako, u poređenju sa "Švabicom" njena verzija deluje kao osrednje uzbudljiva melodrama. Lazarevićev tragični junak, mladić rastrzan između razloga srca i moralne dužnosti, požude i glasa razuma, ni u jednom trenutku ne sumnja šta mu treba činiti. Nasuprot tome, junak "Ikone" je, floberovski rečeno, "čovek svih slabosti" koji žudi za "nečim drugačijim od ovog sveta", za samom ljubavlju kao takvom i "koji baš zbog toga nikada i nikog ne voli". On Švabicu ne ostavlja zato što mu to nalažu moralni obziri, već delom zato što mu je dosadila, a delom zato što se plaši vezivanja.
U "Ikoni" nije "modernizovana" samo psihologija likova, već i jedna druga komponenta Lazarevićeve pripovesti: erotika. Kao što je odavno zapaženo, uzbudljivost i uverljivost erotskih scena Lazarević postiže time što manje kaže, a više nagoveštava, i što u presudnim trenucima obično "spušta zavesu". Ali, kako su danas književne konvencije drukčije, i pristup seksualnosti neuporedivo je slobodniji. Erotika je i u "Ikoni" važan element pripovesti, a opisi ljubavnih scena mnogo su češći, detaljniji i eksplicitniji nego u "Švabici"; i pored toga, ili upravo zato, bar ovom čitaocu takve scene blede su i neuverljivije nego Lazarevićeve.
Savremena verzija "Švabice" donosi još neke važne novine, i na formalnom i na tematskom planu. Glavni junak "Ikone" nije fiktivna ličnost (mada s naglašenim autobiografskim crtama) kao Miša Maričić junak Švabice - već sam Laza Lazarević, student medicine i budući pisac. Ova transpozicija, istaknuta time što je "Ikona" napisana u trećem, a ne kao "Švabica" u prvom licu, omogućava Ljubici Arsić da proširi svoj fabularni okvir, uvodeći mnoštvo novih likova, epizoda i motiva. Uvođenje istorijske građe daje mogućnost autoru da na još jedan način "modernizuje" staru priču - da eksperimentiše različitim tehnikama citiranja. Čitav tekst romana "prošaran" je citatima, uglavnom romantičarskih, ali i drugih pesnika: Zmaja, Đure Jakšića, Laze Kostića, Disa, Šekspira, Kalderona, Poa, itd. Ovi citati imaju funkciju da "dokumentuju" junakov sentimentalni profil, uobličen u dodiru s određenom vrstom literature. Ali, koliko god ponekad bilo efektno, uvođenje citata ponekad deluje kao puki ukras: ni u postmodernističkoj književnosti intertekstualnost ne može biti sama sebi svrha.
Tendencija ka "širenju" fabularne građe ogleda se i na stilskom planu. Za razliku od Lazarevićevog fragmentarnog i eliptičnog stila koji dočarava silinu junakovih osećanja i dubinu njegove moralne krize, stil Ljubice Arsić je kitnjast, artificijelan i, iz ugla psihologije likova, nedovoljno motivisan. To se naročito vidi po opisima koji zauzimaju veliki deo teksta. Oni su prepuni bizarnih i istovremeno digresivnih detalja, nevezanih za priču i preživljavanja junaka, i kao da su manje tu da bi potkrepili priču, a više da bi pisac pokazao svoju zanatsku veštinu i erudiciju. Utisak o stilu ponekad kvare i nategnuta poređenja ("nepopijen čaj koji je mirisao na vlažnu metlu"; "istina jasna kao berberinov dlan okrenut prema obrijanoj mušteriji"), i banalna zapažanja predočena kao tobože duboke istine o svetu ("Život je čekaonica slična onoj u lekarskoj ambulanti, svi ćute, gledaju u zemlju i čekaju da bude prozvano baš njihovo ime"). Najzad, ponesena svojim jezičkim igrama, Ljubica Arsić često zaboravlja na neophodnu dozu autoironijskog distanciranja, pa tako dobijamo ovakve rečenice: "Odlepršala je kao carić, Ana vredna kao detlić i kočoperna kao petlić, mazna, nežna, mala kao vrapčić."
Neuspeh "Ikone" u poređenju sa "Švabicom", ipak, ne oduzima svu vrednost romanu Ljubice Arsić. Uprkos primedbama koje joj se mogu uputiti, "Ikona" je zanimljiv pokušaj suočavanja s jednim klasičnim delom srpske proze, poetički samosvojan i dosledan. Pristupajući Lazareviću s ozbiljnošću koju on i danas zaslužuje, Ljubica Arsić je u postmodernističkom ključu "dekonstruisala" njegovu novelu i dovela u pitanje tradicionalne književne, pa i ne samo književne vrednosti. Ako "Ikona" nije u svemu dala željene rezultate, ona je u svakom slučaju ozbiljno zamišljen, pažnje vredan književni eksperiment

01.01.00

Danas
05-07.2002.
"Ikona" Ljubice Arsic
Iluzija kojoj se mora verovati

Najnovija knjiga Ljubice Arsic nastala je iz autorkinih meditacija na teme pripovedaka jednog od najvecih majstora pripovedanja iz doba realizma - Laze K. Lazarevica. No, teme i likovi Lazareviceve "Svabice", kao i momenti iz biografije velikog pisca samo su polaziste za rekonstrukciju, ali u isto vreme i dekonstrukciju duha jedne epohe. U pitanju je roman ciji naziv "Ikona", takodje aludira na naslov iz Lazarevicevog pripovednog opusa.
Roman je objavila Narodna knjiga, a u Kulturnom centru Beograda o njemu su govorili Ljiljana Sop, Vule Zuric i Vasa Pakovic, koji je i urednik edicije u okviru koje se knjiga pojavljuje.
Ljiljana Sop je istakla autorkino umece koriscenja realistickog prosedea, njegovo ironizovanje i spretno komponovanje sa elementima savremenog proznog izraza. "Ovo je teorijski eksperiment, ali i odlican ljubavni roman, koji je na sasvremenoj knjizevnoj sceni tesko pronaci", rekla je Sop. Za Zurica "Ikona" nije knjiga o Lazi, niti o mladicu koji se zove Laza. Ona nije ni prica, iako je vrlo dobro ispricana, vec je to jedan veliki predgovor za "Svabicu", to je knjiga za pisca, iako i za citaoca, ujedno ovo je za Zurica i najbolja knjiga Ljubice Arsic.
Vasa Pavkovic je ukazao na nijansiranost i bogatstvo jezika romana, kao i na umece autorke da shodno svome talentu i erudiciji, evocirajuci atmosferu i ambijent s kraja 19. veka, emituje iluziju istine kojoj citalac mora verovati.
"Zahvaljujuci Ljubici mi sada mozemo da boravimo u tom za nas fakticki izgubljenom vremenu", kaze Pavkovic koji autorku "Ikone" smatra jednim od najboljih domacih pisaca. Ljubica Arsic je za sinopsis ovog romana dobila nagradu "Borislav Pekic".
O. S.