Igra anđela

Samo su malobrojni među ljudima razumeli ponešto od prirode anđeoske. Jovan Damaskin. Grigorije Veliki. Ilija. Apostol Pavle. Vasilije Veliki. Prorok Jezekilj. Patrijarh Jakov. Tajnovidac Jovan. Dionisije Areopagit. Preko njih je Gospod otkrio našoj miloj braći ono što je po promisli njegovoj trebalo da saznaju o nama. Ništa više ne smem ni ja da vam kažem. Jer kao što sigurno pamtite, svako naše činjenje određeno je i ograničeno voljom Božijom.

Gospod nas je stvorio da budemo vesnici i izvršioci Njegovih nauma. A opet, mi smo bića samostalna i slobodna. Imamo i osećanja, ali ne iz same svoje suštine, nego od Duha svetoga. I poslušnošću ostajemo u njemu. Nevidljivi smo i bestelesni. Besmrtni i nepromenljivo mladi, kao u času postanja. To je zato što smo smireno izabrali ljubav prema Onome koji nas je sazdao. Tako smo ovom neizmenljivošću pobedili samu izmenljivost svoju. Ima nas neizbrojivo mnogo. Hranimo se svetlošću i blizinom Božijom. Podeljeni u devet krugova okrećemo se neprestano oko Njega. Najbrže oni koji su Mu najbliži. A On sija u središtu. Svetlost svake svetlosti. Razlikujemo se i delimo među sobom po svojoj prirodi i položaju. Svrstani smo u tri čina, a u svakom činu su po tri reda anđeoska. Kao u svakoj vojsci. Jer anđeli i nisu drugo do nebeski ratnici za slavu Božiju i za dobro ljudi.

Vrh nebeske hijerarhije činimo mi, Serafimi. Nazivaju nas i bogoljubivima, i plamenolikima, jer plamtimo ljubavlju prema Svedržitelju.

Kraj nas su Heruvimi, bogomudri i mnogooki. Njihovo je ime Punoća Božijeg znanja. Oni vidovito prate sva događanja u vaseljeni.

I još od prvog greha stoje pred istočnim vratima Edenskog vrta, i svojim plamenim mačevima preče put ka drvetu večnog života.

Zapisano je još: po nalogu koji Gospod dade Mojsiju, Jevreji su poklopac zavetnog kovčega ukrasili zlatnim kipovima dva Heruvima, koji se gledaju licem u lice, i čuvaju Zapovest.

Najvišeg čina su i Prestoli, poznati i kao bogonosni, jer na njima na neiskaziv način počiva Bog. Oni pomažu vladarima, i svima koji imaju moć nad ljudima, da pravedno sude i presuđuju.

U srednjem činu anđeoskom utvrđeni su Gospodstva, Sile i Vlasti.

Gospodstva uče vladare mudrom i mirnom upravljanju zemljom i narodom. Ali nisu samo nad njima nadneti. Gospodstva s radošću pomažu ljudima koji bi da zavladaju sobom. Svojim željama i strastima.

Sile nose slabosti slabih. A na ugodnike Božije izlivaju čuda čineći i njih čudotvorcima.

Vlasti učvršćuju dobre u trudu i podvizima i imaju vlast nad iskušenjima i nad kušateljem ljudi.

U tri su reda svrstani i anđeli nižeg čina. Načala. I oni čija imena ljudi najbolje znaju. Arhanđeli i Anđeli.

Načalstvovati se još kaže i starešinovati. Upravljati. Načala su starešine nad Arhanđelima i Anđelima. I još izvode dostojne ljude na važne položaje i daju im upravu nad drugima. Među Načalima svaki narod ima svoga čuvara. Kao što svaki čovek ima svoga Anđela.

Arhanđeli blagoveste veliko i preslavno. Proroštva koja dobijaju od viših činova otkrivaju Anđelima i, preko njih, ljudima.

Razumeli ste, Anđeli su najbliži našoj mlađoj braći. Iz ovoga reda su Anđeli Čuvari, oni koji su uvek sa ljudima. Svaki čovek ima svoga Anđela. Da ga štiti, čuva, i pruža mu svaku pomoć koja je Gospodu po volji. Kada čovek čini dobro, njegov Anđeo se veseli i miluje ga svojim krilom po obrazu.

Ovi činovi i redovi anđeoski o kojima vam govorim predstavljaju put kojim nalozi, znanje i svetlost idu od Oca nebeskog ka Njegovoj deci. Anđeli više hijerarhije sve primaju od Trosunčanog Gospoda. I šire primljeno na redove srednje hijerarhije. A ovi na one iz niže. Tako sve do ljudi. Ali moram još da dodam: i primanje milosti Božije po sopstvenoj je volji. I ljudskoj i anđeoskoj. Mera te milosti određena je trudom svakog pojedinačnog bića da proslavi ime Božije. Ko se više trudi, veća mu je nagrada. Bliži je Gospodu.

A o tome brinem ja, Serafim Jegudilo. Moje ime znači Hvala Božija. Nebeskim nagradama podstičem ljude da rade u slavu Oca našega. Pomažem im u svakom dobrom i Gospodu milom nastojanju i štitim ih od iskušenja i demonskih podmeštanja imenom Svete trojice i krstom Hristovim.

09.07.04

Predmet našeg razgovora je „Igra anđela“, roman proglašen za najčitaniji u bibliotekama Srbije posle samo sedam meseci od izlaska iz štampe, roman ovenčan i književnim nagradama „Pečat“, i „Kočićevo pero“. Tiraž od 42.000 odštampanih primeraka ga svrstava među hitove ne samo nove izdavačke kuće „Globosino Aleksandrija“ koju vodi sam autor - Ljiljana Habjanović - Đurović. A tema, život knjeginje Milice, lako napisana, koja se guta za jednu noć.

O kneginji Milici se znalo da je bila Jug Bogdanova kćer, Lazareva žena i majka despota Stefana. Iako je njena uloga u srpskoj istoriji prevazišla tri pomenute, ona je ostala u senci oca, muža i sina.

Kako ste došli do podataka koji je oslikavaju kao svestranu ličnost, budući da, pišete, „istorija nadugačko priča o pobedama i porazima u okrutnoj igri za vlast. O čoveku ništa“?
- Dosta sam istraživala. Literaturu, tzv. istorijsku građu iz perioda pre Kosovskog boja, iz tog vremena i posle njega. Čitala sam i knjige turskih istoričara, na primer, „Memoare jednog janičara“, i shvatila da se svi autori slažu ne samo u sledu događaja nego i u njihovom tumačenju. Na primer, po pitanju da li je Vuk Branković izdao kneza Lazara. Direktno nije, jer nije prišao Turcima, budući da je pledirao na Lazareve zemlje, pa i ženu, ali indirektno jeste, jer je, povukavši svoju vojsku, Turcima omogućio pobedu. Vaš roman potkrepljuje angeologija (nauka o anđelima) o kojoj se takođe malo zna.

Kako ste do tih spisa došli?
- Pored pravoslavne dogmatike oca Justina, imala sam u rukama i „Nebesku hijerarhiju“ vrhunskog angeo z manastira „Sveta Petka Izvorska“. Ličnost kneginje Milice takođe je netipična, ne samo za današnje vreme, nego i za ono. Ona strasno voli svoga muža, prema visokim etičkim načelima vaspitava svoga sina, poštuje svoj narod, žrtvuje mu svoju kćer i radi njega se pokloni pred sultanom Bajazitom Munjevitim zamolivši ga da „o Stefanu ne sudi po kletvama, već po onome u šta se sam uveri kad se sretnu“, da joj dopusti da mošti Svete Petke prenese u Kruševac, i vidi Oliveru, Bajazitovu robinju, za koju joj je pre njenog rođenja, rečeno: „dete koje nosiš, spasiće kneževinu“.

- Njenom životu me je privuklo to što je bila najbolji vladar koji je srpski narod do sad imao. Možda, veći nego što je i njen sin bio. Stefan je nasledio temelje srpske države od majke. Milica je Srbiju izvukla iz potpunog kraha i od sina stvorila budućeg vladara. U trenutku njene smrti, Srbija je bila mnogo veća država od one koju joj je muž ostavio. Mislim da se veličina vladara meri po dobru koji je učinio svom narodu. Priželjkujem da se danas pojavi neko ko je kadar da nas izvuče iz ovog bezdana. Imala je i Milica političke protivnike, čak i u porodici. Svaku vlast prati borba za nju, kao i interesi drugih sila. Danas kao i u srednjem veku. Moguće je da nam se pojavi neko ko će znati šta nam treba. Ja sam optimista.

Koji uslov bi takav vladar trebalo da ispunjava?

- Istražujući Miličin put potvrdilo mi se da je u životu najvažnija hrabost. I da ta hrabrost, da bi mogla da traje ceo život i ne iscuri u najvažnijem trenutku, mora da bude oslonjena na veru i ljubav uopšte.

Milena Marjanović

15.11.03

Sa četrnaest godina počela je da vodi dnevnik. Na prvoj stranici zapisala je misao Romana Rolana: “Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! LJiljana Habjanović Đurović (1953) kaže da se opredelila za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil. I na ovogodišnji Beogradski sajam knjiga izašla je hrabro - sama: Na štandu njene tek osnovane izdavačke kuće “Globosino Aleksandrija” prodavale su se samo knjige koje je ona napisala. Prodato je ukupno 7.415 primeraka, od toga 3.933 njenog najnovijeg romana “Igra anđela” (za samo četiri meseca, od kako je objavljen, prodato je oko 26.000 primeraka).
- Kad počnem da pišem novu knjigu ne razmišljam o tome da li će biti čitana - kaže nam Habjanovićeva. - Kada bih o tome razmišljala čini mi se da bih onda napisala drugačije. Mislim da svaki pisac koji bi se odlučio da napravi knjigu po određenom receptu - treba dodati malo ovoga, malo onoga, pa to smućkati - napravio bi veštačku tvorevinu i to bi propalo. O knjizi razmišljam tek kad uđe u štampu, dok ne čujem prve reakcije publike. Srećna sam kada mi neki moj čitalac kaže: Kupio sam vašu novu knjigu i pročitao je, a sada idem da kupim još pet primeraka za poklone ili pozajmila sam knjigu i pročitala je, ali sad ću je kupiti za sebe. Tek tada mogu da odahnem, jer znam da nisam izneverila svoju publiku.

U senci oca

Verujete li u kategoriju “žensko pismo”?
- Knjige, kao i svaka druga umetnost stvaraju se iz duha, stvaraju se iz duše, a ne iz pola i tela. Ono što ja radim poslednjih godina po svojoj unutrašnjoj suštini je mnogo bliže onome što je pisao Vladika Nikolaj - bez ikakve moje želje da mu se po značaju približim - nego bilo kojoj od savremenih srpskih spisateljica. Moje knjige, “Petkana” i “Igra anđela” prihvatila je Srpska pravoslavna crkva i one se prodaju ispred crkava Svete Petke i Ružice na Kalemegdanu. Na moje promocije dolaze obrazovani teolozi i učestvuju u diskusiji. Na Sajmu je bilo muškaraca koji su kupovali i tražili da im potpišem moje knjige. Pobogu, vekovima su žene čitale ono što pišu muškarci, zašto oni ne bi čitali ono što su pisale žene. To je diskriminatorski odnos prema ženama, kao da žene nisu u stanju da shvate ozbiljnu literaturu i da je stvaraju. Nema ženskih i muških pisama, postoje knjige koje čitaoci vole i koje ne vole, dobre i loše knjige, koje podjednako uspešno pišu i muškarci i žene.

Zašto ste se odlučili da za heroinu vašeg najnovijeg romana “Igra anđela” odaberete kneginju Milicu?
- Kneginja Milica je najznačajnija žena srpske istorije. Bila je najznačajnija vladarka, a to se vidi po onome šta je učinila za svoj narod. Ona je posle kosovskog sloma spasila Srbiju, ne vojnom silom, jer je nije imala, nego mudrošću, hrabrošću i sopstvenim žrtvama. U času njene smrti, njen sin Stefan je bio despot, okrunjen u Carigradu, Srbija slobodna od vazalskog odnosa prema Turcima i dvostruko veća od Lazareve. O kneginji Milici se nedopustivo malo zna. Ostala je u senci oca Jug Bogdana, muža Lazara i sina Stefana, a da to ne zaslužuje. Ona nije sedela pored prozora, vezla i plakala, kao što su to radile srednjovekovne dame, jer da je bila takva ne bi mogla da ostvari ono što je uradila. Mislim da bi i u “dekoru” ovog vremena ona bila primer savremene, uspešne žene.

Neravnopravne u porodici

Jedna od vaših junakinja u “Paunovom peru” kaže da se muškarci plaše pametnih žena. Slažete li se vi sa njenom konstatacijom?
- Moram reći da su moje mlade čitateljke bile zadovoljne tom rečenicom. Naravno, ne plaše se svi muškarci, ali jeste činjenica da je svet skrojen po meri muškaraca i tako da njima bude udobno, a da su žene uvek bile podređeni pol. Mislim da su žene poslednjih pedesetak godina stekle ravnopravnost u društvu, ali da je nisu stekle u porodici. Kada me pitaju šta vi žene hoćete, kažem samo hoćemo da nas volite onako kako zaslužujemo i kako to nama treba, a ne onako kako vi želite.

Zašto ste odlučili da osnujete svoju izdavačku kuću?
- Imala sam dobre izdavače, ali neke stvari se istroše, neki se odnosi istroše. Prosto možda se izgubi entuzijazam. Mislila sam da ako već finansiram neku izdavačku politiku, jer moje knjige donose veliku dobit, zašto to ne bi bila moja izdavačka kuća. Nisam otvorila svoju izdavačku kuću da bih više zaradila - veći deo profita ili će na štampanje nekih knjiga koje nisu komercijalne, ali su značajne za našu tradiciju i duhovnost.

Mislite li da će novi nameti koji bi mogli biti uvedeni “udaljiti” čitaoce od knjiga?
- Izglasavanje Zakona o porezu na dodatnu vrednost usloviće poskupljenje knjiga za 27 odsto. To je sramno i nije u redu prema čitaocima, kojima su knjige i ovako skupe. Nadam se da će među onima koji odlučuju biti razumevanja, da će shvatiti da to ne sme da se radi. Ako država ne dotira objavljivanje knjiga, malo sredstava izdvaja za otkup, onda jedino što može da uradi je da ih ne oporezuje!

D. B. MATOVIĆ

01.08.03

Ljiljana Habjanović-Đurović svojim je romanima poslednjih godina dokazala da spada u najčitanije i najpopularnije pisce. Nagrade za najčitaniju knjigu koje je dobila od Narodne biblioteke Srbije dokaz su da su joj čitaoci ukazali poverenje, a najnoviji roman, koji je nedavno objavljen, već je privukao poštovaoce literature Ljiljane Habjanović-Đurović.

Roman "Igra anđela" (objavila novoosnovana izdavačka kuća "Globosino-Aleksandrija" iz Beograda) za nepunih dvadeset dana od izlaska iz štampe već je doživeo treće izdanje, i nova izdanja su uveliko na pomolu. U "Igri anđela" za koju kaže da ju je misao o pisanju baš tog dela, i sa tim naslovom, prožela tokom jedne od molitvi kojima se posvećuje, Ljiljana Habjanović je opisala sudbinu kneginje Milice, od njenog detinjstva, udaje za kneza Lazara preko tragedije na Kosovu, i udovičkog života koji je provela kao vladarka, i potom monahinja. Nesrećna zbivanja u našoj istoriji protkana su autorkinim izuzetnim znanjem angeologije, jer sudbinu kneginje Milice prate anđeli...

INTERVJU

- Zašto ste izabrali baš lik kneginje Milice?

- Usuđujem se da kažem da nisam ja izabrala lik, već su i tema i lik izabrali mene. A mislim da sa piscima najčešće tako i biva.

Uporedo sam počela da tragam za literaturom o anđelima i za svojom junakinjom. A onda mi je u trenu postalo jasno da sam se ja u stvari celog života pripremala da napišem roman o najvažnijoj ženi srpske istorije. Rođena sam u Kruševcu, i rasla sam kao dete kosovskog mita. Igrala sam se na prostoru između Donžon kule i crkve Lazarice. Moje gimnazijske dane obeležila je proslava šest vekova postojanja grada. Trajala je cele godine, kroz niz manifestacija, i svi smo nekako drugačije živeli. Postali smo svesni prošlosti na jedan potpuno nov i sveobuhvatan način. Od tada, Lazareviće osećam bliskima, i nekako ih više doživljavam kao rođake nego kao istorijske ličnosti.

Kneginja Milica i ja imamo još jednu neraskidivu vezu: ona je dobila milost da mošti svete Petke donese u Srbiju, a ja da o Svetiteljki napišem roman.

U životu zaista ništa nije slučajno. I sve što nam se dešava vodi davno utvrđenom ishodu.

Velika vladarka

- Je li vaš roman, u neku ruku, podsećanje da postoje velike žene koje su u našoj kulturi, i u našoj istoriji, nekako uvek u drugom planu, iza svojih slavnih muževa?

- Da. Kneginja Milica je možda najbolji primer nepravednosti srpskog istorijskog pamćenja. Ona je jedina žena koja je vladala Srbijom. Bila je velika vladarka, jer značaj vladara meri se dobrom koje je doneo svome narodu. U času kosovskog sloma imala je pedeset četiri godine, i troje malodobne dece. Bila je mudra, hrabra i imala je snagu za svaku žrtvu. Neprestano birajući manje od dva zla, opredeljujući se između dve muke, primajući manji bol da bi izbegla veći, veliki poraz je pretvorila u pobedu.

A opet, o njoj i najobrazovaniji tako malo znaju. Mada je njen život bio uzbudljiv kao bajka, i tragičan kao antičke drame. Ostala je u senci oca, muža i sina. Čak nekako skrajnuta i u odnosu na Jefimiju. Pomišljam da je to možda zato što je Jefimija najveći deo svoga života provela kao monahinja. Pesnikinja i monahinja, to je biće čistog duha koje ima tako malo ženskog u sebi. Možda naša intelektualna elita, vekovima sastavljena od muškaraca, naprosto ne može da prihvati, ili smatra nedostojnim, da ozbiljna istorijska ličnost (kao i ozbiljna književnica, uostalom) bude obeležena ženskim atributima. Možda misle da je žensko trivijalno.

Milici se divim upravo zbog toga što je bila sve. I žena koja je strasno volela svoga muža, i požrtvovana majka, i mudra vladarka, i monahinja koja je toliko odmakla na svom duhovnom putu da je postala svetiteljka. I uverena sam da je došlo vreme za nova i drugačija vrednovanja žena. Ne samo u istoriji.

- Tragedija kneginje Milice, sagledana iz ugla anđela, nije se mogla izbeći. Ali, kneginja, u jednom od svojih obraćanja umrlom knezu Lazaru, kaže da svoju sudbinu ne bi nikad menjala. Zbog ljubavi?

- Zbog ljubavi, svakako. Jer ona zna da je ljubav kakva je njihova izuzetna i samo malobrojnima data. Da je ta potpuna saglasnost misli, to prožimanje duša, ta bezgranična nežnost, taj zanos - Božji dar. Gubitak nekoga ko nas tako i toliko voli, koga tako i toliko volimo, ostavlja krvavi trag. Ranu koja nikada ne zaraste. A opet, Milica kaže: "Blagosloven bio svaki bol koji sam zbog te ljubavi ispatila". Kaže to jer zna da bi, da nije doživela takvu ljubav, proživela sam pola života. Sa pola srca.

Ali Milica je na kraju života svesna i da je svoju sudbinu sama izabrala onoga dana kada je, kao mlada devojka, odbila ruku dubrovačkog plemića, uverena da je život gosparke u gradu bogatih trgovaca, veštih diplomata, pitome klime i veselih zabava, suviše mali i običan. Neznatan za njene moći i stremljenja. Beznačajan za naslednicu Nemanjinog i Savinog imena. Da ona ima snage i hrabrosti za veći i značajniji život. A tome i teži.

Jedna izuzetna ljubav

- Koliko ste se bavili izučavanjem istorijske podloge vašeg romana? Koliko je, uopšte, dostupnih dokumenata iz tog vremena?

- Da bih napisala roman "Igra anđela" morala sam da pročitam više desetina knjiga koje su ispisali istoričari, sveti oci i bogonadahnuti pisci.

Istorijska građa je bogata i obimna. I, što je veoma važno, i što mi je olakšavalo rad, autori su saglasni i u iznetim podacima, i u tumačenjima istorijskih događaja i okolnosti u kojima su se oni zbivali.

Neuporedivo je teže bilo naći materijal o anđelima.

Podaci o njima rasejani su u mnogim knjigama, uglavnom kao uzgredna napomena, kao opaska. Često nekako skriveni.

U svim tekstovima koje sam pročitala kao najveći angeolog pominjan je Sveti Dionisije Aeropagit, a njegova knjiga "Nebeska hijerarhija" kao vrhunsko delo iz ove oblasti. Ovaj spis preveo je u četrnaestom veku starac Isaija, svetogorski isihasta, Jefimijin duhovnik i prijatelj kneza Lazara. Saznala sam i da je srpski bio prvi slovenski jezik na koji je "Nebeska hijerarhija" prevedena sa grčkog. Ali kada sam pokušala da pronađem tu dragocenu knjigu utvrdila sam da je nema. U biblioteci Patrijaršije SPC dobila sam rusko izdanje, pa još iz devetnaestog veka. Ipak, našla sam prevodioca spremnog da se pomuči oko ovog ozbiljnog štiva. I, posle godinu i po traganja, najzad sam mogla da pročitam reči koje su, kako je ostalo zapisano, zanosile Milicu, uzbuđivale Jefimiju i podsticale Despota Stefana da svoj dvor "uredi dionisijevski".

Želja mi je da ovu knjigu objavim u svojoj izdavačkoj kući. Tako bismo "Nebesku hijerarhiju", prvi put posle šest vekova, opet čitali na srpskom jeziku.

- Napisali ste ljubavni roman smešten u najteže dane srpske prošlosti. Da li ste emocijama hteli da "omekšate" stradanja?

- Htela sam samo da ispričam ono što sam saznala o kneginji. A pošto je kneginja odživela i jednu izuzetnu ljubav, i ta je ljubav umnogome odredila njen život, sasvim je prirodno da ona zauzme i značajno mesto u knjizi. Pisala sam, dakle, o toj ljubavi, kao što sam pisala i o Miličinoj vezanosti za Stefana; o njenoj gotovo opsesivnoj želji da rodi sina, i, kasnije, da mu sačuva očevinu. A treća najvažnija stvar u njenom životu bila je vera. I o njoj sam pisala. Na veri se temeljio kneginjin život. Na veri se temelji i knjiga. Zato bih ja, ako već moram da ga odredim žanrovski, "Igru anđela" nazvala ljubavno-duhovno-filozofskim romanom.

Anđelka Cvijić

25.11.03

"Ni malo sličajno, Habjanović Đurović ne počinje ovaj životopis Miličinim rođenjem, već krštenjem, to jest njenim ponovnim rođenjem "za život večni", čime se od početka naznaČava dominantna perspektiva interpretacije. To je priča o životu tokom koga se traga za njegovim višim smislom, zapravo njegovom neprolaznom vrednošću. I kasnije, kroz sve događaje u miličinom životu, sve njene odluke, postupke, stremljenja i razmišljanja, Habjanović Đurović izvlači onu liniju u njenom životopisu kojom se artikulišu ne toliko stvarni obrisi, psihološki, socijalni, politički, veđ prevashodno vrednosni, odnosno eshatološki, to jest oni koji se ukazuju ne na planu svakodnevne i prolazne, već one neprolazne, večne egzistencije, onako kako je ta egzistencija shvaćena u našoj pravoslavnoj tradiciji."
Stojan Đorđić

"IGRA ANĐELA je dobro komponovan roman osobene strukture, lepog jezika, složenih narativnih postupaka i likova. Po sredi je, u duhu aktuelnih umetničkih tendencija, delo zasnovano na dokumentu, literaturi, književnim predlošcima i na igri sa njima. Izmicanje predvidivosti odrazilo se i na bitno nacionalne, u kulturološkom pogledu autentične oznake. Predvidivost misaone matrice teksta, njegov najproblematičniji aspekt, u samosvojnom autorskom pristupu pokazao je elastičnost i otvorenost vizije koja ne odbija ni čitaoce drugacijih ubeđenja. Ljiljana Habjanović Đurović je napisala dobru knjigu."
Dušica Potić

25.06.03 Politika

Preksinoć je u prepunom amfiteatru crkve Lazarice u Kruševcu predstavljen najnoviji roman Ljiljane Habjanović-Đurović "Igra anđela", čiji su prvi primerci izašli iz štampe na Duhove. O knjizi je govorio profesor Filološkog fakulteta u Nišu dr Milentije Đorđević.

"Igra anđela" je roman o životu kneginje Milice, a njenu istinitu priču, koja je nalik na ibzenovsku dramu i antičku tragediju, priča njen anđeo čuvar i sedmorica serafima koji se pominju u Bibliji i svaki od njih je zadužen za po jednu važnu stvar u ljudskom životu. Roman ima dva toka i dva nivoa.

Jedan nivo je životna priča kneginje Milice, priča o tome kako je jedina srpska vladarka u poslednjih deset vekova srpske istorije jedan veliki poraz pretvorila u pobedu. To je priča o trijumfu života nad smrću, o trijumfu opstajanja nad propadanjem, o mudrosti i snazi u vreme propadanja i sunovrata.

Drugi nivo priče je kako se anđeli mešaju, na primeru života kneginje Milice, u ljudske živote, kako utiču na njih, kako ih usmeravaju i menjaju. Naime, pravoslavna vera kaže (i ne samo ona) da svaki čovek ima anđela čuvara koji je prisutan tu pored njega u svakom trenutku njegovog života, a da se u taj život mešaju i upliću, naravno po nalogu Gospodnjem, i drugi anđeli iz devet anđeoskih redova. To je ono kad nam se nešto desi i kažemo "palo mi na pamet, a ne znam odakle", kad kažemo "nemam pojma zašto sam tu skrenuo, al’ nešto me povuklo". To nešto što nas povuče i to nešto što nam padne na pamet u stvari je šapat ili ruka našeg anđela čuvara.

Kneginja Milica, srpska princeza i vladarka, bila je lepotom žena, a mudrošću Odisej, koja je često morala da krvavog srca i raspolućene duše bira između dva zla i dve nesreće.

Roman "Igra anđela" je još jedan omaž snazi, hrabrosti i mudrosti žene, još jedna knjiga dokaza da žene mogu sve, da spasavaju izgubljeno, da stižu do Gospoda i carstva nebeskog, da poraze pretvaraju u pobede, i to ne oružjem i silom nego snagom svoje ljubavi, mudrošću i verom u Gospoda.

Ž. Milenković

23.06.03 Politika

Živojin Žika Pavlović (1933–1998) jedinstvena je ličnost u srpskoj kulturi – podjednako je ostvario izuzetna filmska i književna dela, a nedavno je Cepter Book World u Beogradu objavio knjigu sećanja ovog stvaraoca "Planeta filma", koju je priredila njegova životna saputnica Snežana Lukić-Pavlović. Pavlovićeva filmska ispovest je prvorazredno štivo ove vrste – uzbudljivo sećanje na višeslojna događanja oko filma i posebno oko svega onoga što se njemu samom događalo. Galerija likova, uglednika naše kulture, plastično je prikazana, sa svim zgodama i nezgodama tako da je ova zanimljiva ispovest dragocena ne samo za filmske zanesenjake već za dobru literaturu uopšte.

Miloš Komadina (1955) jedan je od najznačajnijih pesnika u srpskoj književnosti danas i nije čudo što je Slobodan Mašić kao prvu knjigu u novoj biblioteci "Ogledalo" objavio njegovu zbirku pesama "Ono". Urednik je Draško Miletić, a on i izdavač kažu da im je ideja o nazivu edicije "Ogledalo" pala na pamet sa trećeg sprata na kojem stanuje Miloš Komadina i nadaju se da se ogledalo neće nespretnim rukovanjem razbiti...

Monah srpske kulture

Ljiljana Habjanović-Đurović, ekonomista po obrazovanju, ali pisac niza bestselera (romani "Ana Marija me nije volela", "Iva", "Ženski rodoslov", "Paunovo pero", "Petkana"...) objavila je novi roman "Igra anđela" – priču o kneginji Milici, jedinoj ženi koja je vladala Srbijom u deset vekova njene istorije... Kao iskusan pisac, čije su knjige objavljene u mnogim zemljama (Italija, Grčka, Češka, Francuska, Hrvatska...), Ljiljana Habjanović je, čini se, stvorila jedno od najnadahnutijih svojih dela – prava knjiga za one koji se spremaju na godišnji odmor: lepo pisana, sa obaveštenošću o tim davnim vremenima u kojima je kneginja živela. Knjigu je posvetila svome Anđelu Čuvaru, a objavila ju je novoosnovana izdavačka kuća "Aleksandrija" u Beogradu, urednik je Olga Krasić-Marjanović.

Eva Ras je na najdivniji način obeležila uspomenu na svoga supruga – darovitog slikara i tvorca bibliofilskih knjiga, dizajnera "Rasove azbuke"... jedne izuzetne ličnosti srpske kulture sedamdesetih godina prošlog veka, Radomira Stevića Rasa (1931–1982). Eva Ras je sačinila knjigu "Srebrna postelja" njemu u spomen i u nadahnutom predgovoru, govoreći o Rasu kao monahu srpske kulture, napisala:

"Ova knjiga obelodanjuje tajne sreće, mala svedočanstva, sačuvane dokaze o toj velikoj, jednostavnoj ljubavi... Živela sam kraj njega, bio je moj čovek i mrvice našeg zajedničkog života su u ovoj knjizi..".

Knjiga je kolaž ljubavi i plemenitosti: pisma, poruke, fotografije... osvetljavaju jedan život. Izdavač: Mrlješ, Beograd.

Eva Ras je ovih dana kod "Narodne knjige" objavila svoju novu knjigu – roman "Kuća na prodaju", o stradanjima srpske seljanke iz Gornje Repe sa Kosova.

Nove pesme

Predrag Bajo Luković (1958), pesnik i likovni umetnik (a inženjer prostornog planiranja po zanimanju) štampao je kod "Narodne knjige" svoje nove pesme "Rečita tišina".

Matija Bećković za Lukovićeve stihove veli: "Svaka pesma je jedan od pesnikovih autoportreta a svi ti autoportreti nisu ništa drugo nego potraga za jednim jedinim koji se krije iza svega kao što se Leonardo sakrio iza Mona Lize".

Novosadski izdavač "StÚlos" štampao je dvotomni roman Branka Ćulibrka Branćule (1938) "Novi Panoni". Po mišljenju Ljubiše Đidića, ovo je "jedna velika epska freska o jednom narodu i jednom po njega sudbonosnom vremenu i prostoru". Slikar po obrazovanju, Ćulibrk je ranije objavio četiri romana, a po rečima urednika Franje Petrinovića "Novi Panoni" su šolohovska saga o porodici Rajić a zbiva se u Bačkom Jarku, koloniziranom mestu kod Novog Sada.

I na kraju beležimo još tri nove pesničke knjige.

Milosav Buca Mirković, esejista i pesnik, pozorišni kritičar i hroničar našeg kulturnog života, autor tridesetak raznovrsnih knjiga, novu zbirku pesama nazvao je "Glumci zvezdokradice" (izdavač novosadski "Prometej"). U knjizi su pesme posvećene velikanima pozorišta, kao što su Olivera Marković i Ksenija Jovanović.

Irena Cerović-DŽamonja objavila je kod Slobodana Mašića knjigu pesama "Satenski sarafan" (biblioteka "Nova"). I prethodne četiri knjige ove pesnikinje štampao je Mašić, a njeni stihovi prevođeni su na ruski i jermenski jezik.

Igor Mirović napisao je knjigu pesama "Kremen plamen" ("Prometej"). Za ovu drugu Mirovićevu knjigu poezije Draško Ređep u pogovoru veli da je ovo "dnevnik nespokoja" i da je reč o veoma prepoznatljivom pesničkom glasu u Vojvodini danas.

FILMSKA KRITIKA

Zapiši to...

Knjiga Milutina Čolića

Milutin Čolić, legenda filmske kritike ne samo "Politike" već jugoslovenskog novinarstva, skoro pola veka pisao je filmsku kritiku iz dana u dan, tako reći. Izabrane Čolićeve kritike objavio je ovih dana Institut za film u Beogradu (urednik Miroljub Stojanović) pod naslovom "Zapiši to..". (Jugoslovenski film juče i danas). U predgovoru autor ističe da je prvu filmsku kritiku napisao 1954. godine. Dakle, i sam Čolić je deo istorije srpskog i jugoslovenskog filma – dobro obavešten, pronicljiv u sudovima i ocenama, on je o filmu pisao sa ljubavlju i strašću. I nije se libio da o filmu piše vesti, izveštaje, vodi razgovore sa uglednicima, piše kritike...

Izveštavao je sa najprestižnijih svetskih filmskih manifestacija, sretao se sa velikanima svetskog filma ne samo na FEST-u (manifestaciji koju je osnovao i podigao do sada nedodirnutu lestvicu...), u knjizi, koja pomalo (po nazivu) asocira na takođe slavnog reportera Egona Kiša), "Zapiši to.."., zanimljiva je i kao dokumentarno štivo, a na kraju su nezaobilazni razgovori koje je vodio sa Živojinom Pavlovićem.

R. Popović