20.12.15
Da li se Nedić ubio ili je bio ubijen?
Ideje, politički projekti i praksa Vlade Milana Nedića / Aleksandar Stojanović
Da li se Nedić ubio ili je bio ubijen?
Milan Nedić je izuzetno složena istorijska ličnost, on je emanacija jedne epohe, jednog traumatičnog života na ovim prostorima u 20. veku, Nedić je heroj Prvog svetskog rata, nesporni rodoljub i patriota u vremenu između dva rata, koji je u Drugom svetskom ratu bio predsednik kolaboracionističke vlade za šta bi odgovarao i bio osuđen pred bilo kojim sudom, bilo koje zemlje, kaže u intervjuu za b92.net istoričar dr Aleksandar Stojanović, autor knjige "Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića".
Stojanović, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, navodi da se za Nedića može reći da je do avgusta 1941. bio jedna krajnje pozitivna istorijska ličnost. Ipak, kako kaže, prenaglašeno je njegovo poređenje sa francuskim generalom Petenom, iako se Nediću ne može osporiti značajna uloga u organizovanju povlačenja srpske vojske preko Albanije i u probijanju solunskog fronta.
"Nedić je neko ko se prihvatio formiranja kolaboracionističke vlade u složenim istorijskim okolnostima sa ciljem da u izvesnoj meri zaštiti srpski narod od stradanja. Međutim, u toj vladi on je prekršio oblike saradnje dozvoljene međunarodnim pravom, svrstao se u mnogim elementima uz okupatora, uključio se u građanski rat, izvršeni su i zločini, maltretiranja dela stanovništva Srbije i to je nešto zbog čega bi njega osudio svaki sud. Nedić jeste bio kolaboracionista". Nedić je nešto više od mesec dana bio u pritvoru u Srbiji. Zvanična verzija je da je on izvršio samoubistvo. Da li verujete u zvaničnu verziju ili ima prostora za sumnju da je on ubijen? To ne možemo pouzdano da znamo. Pročitao sam skoro sve što je napisano na tu temu, konsultovao sam i lekare iz bolnice "Laza Lazarević" koji su probali da mi profilišu psihičko stanje Milana Nedića. Oni su rekli da je Nedić još od smrti sina, snaje i unuka u eksploziji u Smederevu u juna 1941, imao nešto što oni zovu depresivna reakcija, da je imao taj suicidni momenat, da nije imao strah za svoj život. Iz spisa Đoke Slijepčeviće koji ga je u Kicbilu pratio poslednjih meseci pre nego što je odveden u američku vojnu bazu, vidi se da je bio depresivan, ali da je čvrsto verovao u ispravnost onoga što je činio i da nije ima želju da napusti tu svoju borbu. Zbog svega toga ne sme se isključiti ni mogućnost samoubistva. S druge strane, čoveka koji je državni neprijatelj broj jedan sprovodi jedan stražar, taj dan je saslušan, sprovode ga hodnikom gde su prozori na visini od oko jednog metra, metar i dvadeset, Nedić ima više od 100 kilograma, 70 godina i ozbiljno je narušenog zdravlja. Ne deluje realno da može iz čista mira da se baci kroz prozor. To će uvek izazivati sumnju. Ipak, postupak rehabilitacije bi mogao da donese nešto korisno. Neki oficiri Ozne su porodici rekli da je tajno sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Ako oni budu pokrenuli postupak da se izvrši ekshumacija, da se uradi veštačenje kako je došlo do smrti, to bi bilo vrlo korisno. Zasad se ne sme isključiti ni samoubistvo, niti ubistvo. Šta je Nedić govorio na saslušanjima i kako je objašnjavao svoju saradnju sa nemačkim okupacionim snagama? Saveznici su Nedića izručili 1. januara, a ispitivanja su počela tek oko 20. Pitanje je i zašto se toliko čekalo. Nekoliko osnovnih tačaka je interesovalo islednike: zašto je formirana njegova vlada, da li je bio svestan da je služio Nemcima, koji su bili motivi za to, zatim njegov susret sa Hitlerom i saradnja sa pokretom generala Draže Mihailovića. Iz spisa se vidi da je Nedić govorio da je prihvatio da obrazuje tu vladu jer je postojala opasnost da Nemci intervenciju protiv ustanaka povere ustašama, Bugarima i Mađarima. Zatim je govorio da je nevoljno prihvatio da bude predsednik vlade po nagovoru uglednih ličnost na čelu sa predsednikom Srpske kraljevske akademije Aleksandrom Belićem. Govorio je da je situacija bila takva da se toga prihvatio nevoljno, uz uslove koje je postavio Nemcima. Kad je bio suočen od strane islednika da Nemci ništa od toga što je tražio nisu ispunili, Nedić je odgovarao da se slaže s tim, ali da je neprekidno radio na tome da se od toga nešto ostvari. Šta je to što je Nedić tražio od Nemaca? Tražio je da Srbija ima autonomiju, da ta vlada ima autonomiju da joj se omogući da se sama obračunava sa ustankom, da u tome ne bude masovnih represija koje su Nemci sprovodili. Tražio je da se zadrži postojeće zakonodavstvo, odnosno zakoni Kraljevine Jugoslavije, da za hranu i materijale koji se izvlače iz Srbije postoje unapred dogovorene kvote. Nemci jesu njemu obećali većinu toga, ali suštinski ništa nije urađeno. Nedić ništa nije mogao da uradi bez odobrenja Nemaca. Vlada je bila ideološki heterogena, tu je bilo, različitih nacionalista, konzervativaca, ali i istaknutih simpatizera fašizma i nacizma. Zbog načina funkcionisanja okupacionog aparata, neki ljudi, poput Dragog Jovanovića, koristili su svoje predratne veze sa Nemcima i direktno sarađivali sa njima, zaobilazeći Nedića kao svog formalnog pretpostavljenog. Zašto je Nedić ostao na čelu te vlade, ako Nemci nisu ništa ispunili od onoga što je tražio? To pitanje je legitiman argument Nedićeve krivice. On je bio svestan stanja i mogao je da da ostavku. Pojedini izvori navode da je šest puta nudio ostavke, čak pretio samoubistvom, ali prosto je ostajao zbog toga što iz njegove vizure i vizure njemu bliskih ljudi nije postojala pogodna ličnost koja bi ga zamenila i to bi ponovo aktuelizovalo pitanje da li treba da sa strane neko interveniše u Srbiji. To je bila njegova odbrana u tom smislu. I to su Nedićevi saradnici u emigraciji navodili, "da se Nedić povukao ko zna šta bi nas još snašlo". Ja kao naučnik ne mogu da pretpostavim, ali i Nemci su gledali da on ostane tu. Na te neke pretnje oni bi davali sitan ustupak, ali nikada nešto suštinski.
Šta je Nedić govorio o svom susretu sa Hitlerom? Nedić je govorio da je sam tražio susret sa Hitlerom kako bi mu izneo nezadovoljstvo stanjem u Srbiji. Bio je nezadovoljan ponašanjem nemačkih faktora, pre svega policijskog i SS generala Augusta Majsnera koji je maltretirao stanovništvo, ali i da se požali na Franca Nojhauzena koji je bio lično prijatelj Hermana Geringa i za čiji je račun nemilosrdno pljačkao Srbiju. Takođe je, kako je govorio, tražio da se ukine streljanje 100 za jednog i da nemačke vlasti zaustave stradanja Srba na drugim teritorijama okupirane Jugoslavije. Još dve stavri su značajne. Nedić je pokušavao da stvori jednu novu vrstu državnog uređenja uvođenjem institucije državnog sabora koji bi bio sastavljen od predstavnka seljaka i građanstva. Cilj toga je verovatno bio da se teret kolaboracije podeli sa još nekim. On je to tražio još 1941. ali je uvek bio odbijan. Odbio ga je i Hitler. Takođe je sa Hitlerom i Ribentropom razgovara o mogućnosti da se teritorija pod njegovom kontrolom proširi na Crnu Goru, delove Makedonije, istočne Bosne koji su bili pod NDH i Srem. Ti zahtevi su bili legitimni u smislu zaštite srpskog stanovništva.
Da li je Nedić od Hitlera tražio dozvolu da stvori nekakvu "Veliku Srbiju"? To jeste na neki način bilo stvaranje "Velike Srbije", ali ne u smislu 90-ih. Situacija je bila sledeća, Srbija praktično ne postoji i to se zove "Teritorija pod jurisdikcijom vojno upravnog komandanta". Nedić je više puta tražio da Nemci definišu granice, da kažu vi Srbi možete da računate na te i te teritorije. Oni su to odbijali. Hitler je lično insistirao da o bilo kakvoj srpskoj državi nema govora do kraj rata. Kad bude kraj rata, Nemci su zamišljali da će doći do nekog novog Versaj na kojem će oni diktirati uslove i onda bi se moglo videti šta su Srbi uradili tokom rata, koliko su bili lojalni i da im da teritoriju. Kada su na saslušanju Nedića optuživali da je pravio "Veliku Srbiju", on je govorio da je pre svega išao da moli da se ukine 100 za jedan i da se smanji represija. Da li je Nedićevo svedočenje jedini izvor o tom susretu ili postoje potvrde njegovih reči? To što je rekao to je potvrđeno i na osnovu nemačkih dokumenata. Ostaje pitanje da li je osim toga bilo još nečega. Na neki način njegova poseta Hitleru je obavijena velom tajni. Velibor Jonić, koji je bio ministar prosvete i koji je bio Nedićev lični čovek unutar vlade, je na svom saslušanju rekao da je sam Nedić i prema ministrima držao tajnovito o rezultatima te poste, da je samo u najširim crtama govorio da je Hitler rekao da će pomoći, da će biti bolje. Poseta Hitleru je, može se reći, bila neuspešna. Treba reći i da su Nedić i cela vlada uvek bili pod operativnim merama Gestapo. Njima Nemci nisu verovali iako su bilo lojalni saradnici, iako nisu ništa učinili na štetu nemačkih interesa. Svi su bili kolaboracionisit. Doduše, Nedić nije kao Kvisling pre rati bio pobornik nacinalsocijalizma. Niko ne spori njegovu negativnu ulogu. Nedić je po svojim uverenjima bio konzervativac koji se našao u jednoj tragičnoj epohi u kojoj se nije snašao, izabrao je pogrešnu stranu, ali je inicajlno bio vođen ispravnim pobudama. Kako se Nedić ponaša od momenta kada beži iz Beograda oktobra 1944. pa do momenta dok ga nisu uhapsile savezničke snage? Nedić prvo odlazi u Beč, a zatim u Kicbil gde je je boravio do dolaska saveznika i gde je uhapšen. Iako je bilo jasno da Nemačka gubi rat, on izgleda nije razumeo položaj u kojem se nalazi. Nemačka je 3. oktobra raspustila Nedićevu vladu, ali je on nastavio da održava privid postojanja te vlade, da održava sednice. Njegova ideja je bila da se pokuša formiranje oružane silu koja bi se suprotstavila Narodnooslobodilačkom pokretu i koja bi oslobodila Srbiju od komunista. Dva momenta su tu bitna. Prvi je prepiska Nedića sa Hermanom Nojbaherom, koji je specijalni izaslanik Adolfa Hitlera za Balkan, s kraja januara 1945. Nedić nudi mogućnost stvaranja nove srpske vlade koja bi bila sačinjena od Nedićevih i Ljotićevih ljudi i ljudi Draže Mihailovića, i da ta vlada formira vojsku koja bi dejstvovala protiv komunista u Jugoslaviji. Nemci su hteli to da podrže pod uslovom da se te snage upotrebe na drugim ratištima protiv saveznika, ali je Nedić to odbio i ta priča je tako završena. Ali je činjenica da je Nedić krajem januara 1945, kad je sasvim izvesno da će Nemačka izgubiti rat, pokušavao da napravi, kako je on to nazivao, nove osnove srpsko-nemačke saradnje. Drugi bitan momenat je Nedićev memorandum generalu Ajzenhaueru, komandantu savezničkih snaga u Zapadnoj Evropi iz maja 1945. u kojem on izlaže svoj slučaj kolaboracije i u uvodnom delu izražava sreću što je Nemačka poražena, što su pobedile zemlje demokratske orjentacije i moli da on i njegovi ljudi ne budu izručeni novim vlastima Jugoslavije. Nedić navodi da nikada nije bio protiv saveznika, da se njegove snage nikada nisu borile protiv njih i da je on bio protiv partizana, odnosno komunista. Nedić u memorandumu navodi da se nada da saveznici neće dozvoliti uspostavljanje komunističog režima u Srbiji. Komunizam je za Nedića bio nešto najstrašnije što postoji. Da li postoji nešto pozitivno što se Nediću može pripisati iz perioda dok je bio predsednik srpske vlade? U principu samo dve stvari. Prva, zbrinjavanje izbeglica koje su došle iz NDH i drugih delova Jugoslavije. On ih je primio u zemlju koja je sama imala problema da se prehrani, da prehrani okupatora i da pošalje kontribucije u Nemačku koje nisu bile male. Primio je 241.000 izbeglica, po nekim procenma čak 400.000, od toga oko 40.000 su bili Slovenci. Ti ljudi su zbrinuti. Neki jesu bili zloupotrebljeni, neki su se prijavili u dobrovoljačke odrede koji su se borili protiv partizana i četnika, ali je činjenica da je tim ljudima spasena glava. Ti ljudi imaju potomstvo. To je nešto što čak ni pošteni komunistički istoričari nisu osporavali. Druga stvar za koju se može reći da je pozitivna jeste da je Nedić, iako je i sama njegova uprava sprovodila represiju i maltretirala određene kategorije stanovništva, uspeo da umanji broj stradalih u nemačkim represijama. Dešavalo se da kada je počeo ustanak da nedeljno bude streljano i do 10.000 ljudi. Iako je to podrazumevalo saradnju sa okupatorom, to je nešto što može da bude okarakterisano kao pozitivna tekovina, kao i to što je uspeo, doduše mnogo kasno, tek krajem 1943. da bude ukinuto pravilo 100 za jednog. Sve ostalo iz vremena kolaboracije je negativino zbog čega bi, ponavljam, Nedić bio osuđen pred bilo kojim sudom.
Da li bi trebalo rehabilitovati Milana Nedića? On ne bi trebalo da bude rehabilitovan. Njegova krivica je jasna. Problem je u tome što on nije osuđen, što su sudovi iz tog vremena, iako su mogli da sude pravično kao što su recimo Francuzi sudili Petenu, nisu bili pravični. Suđenje Draži Mihailoviću zaista nije bilo pravično i on je zbog toga mogao da bude rehabilitovan. I to je ostalo iz tog vremena, da neko ko je mogao da bude pravično osuđen, po nekoj komandnoj odgovornosti nije imao pravično, fer suđenje. Jedan od razloga zbog kojih Nedića ne bi trebalo rehabilitovati je i taj što nijedna ličnost tog profila nije rehabilitovana u Evropi, ako izuzmemo baltičke zemlje, ali to je već potpuno drugačiji slučaj nego što je slučaj sa Srbijom i tadašnjom Jugoslavijom. Smatram da porodica ima pravo da pokrene taj postupak, da se postavi pitanje kako je umro i mislim da je dobra prilika da se makar to razreši. Postoji previše dokaza za njegovu krivicu. Ono što treba reći jeste da je mnogo pre vlade FNRJ njega osudila vlada u izbeglištvu koja mu je u decembru 1941. skinula čin generala, oduzela sva odlikovanja koja je imao i rekla da će biti izveden pred vojni sud čim se za to steknu uslovi. I to je objavljeno u Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije i ta oduka je imala snagu zakona. Čak i da su četnici oslobodili Beograd, i oni bi ga osudili. To nije sporno.
Zašto su Nemci izabrali Nedića?
?? je nešto što još do kraja nije jasno. Nije razjašnjeno ni zašto nije odveden u ratno zarobljeništvo, već je završio u kućnom pritvoru. Nedić je među Srbima figurirao kao neka vrsta vojnog autoritet? i kad je trebalo da se zavede jedan režim čvršće ruke, prirodno je bilo da se jadna takva ličnost dovede. To nije mogao da bude neki trećerazredni političar poput Milana Aćimovića. Nedić je imao taj autoritet zbog kojeg bi ga narod sledio.
Da li ga je narod sledio?
To ne može egzaktno da se pokaže. Deluje da u početku jeste, da su neke njegove akcije u smislu sprečavanja represalija nailazile na izvesno odobrenje i razumevanje kod naroda. Ali svakim novim represalijama i progonom komunista i tom antisemitskom i antimasonskom propagandom, u kojoj je učestvovao i sam Nedić, on je postajao sve manje simpatičan narodu.
Oprezno sa Nedićem i holokaustom
„Mislim da Nedić u vrednosnom smislu nikada nije postao fašista, ali jeste bio ekstremni nacionalista. On jeste govorio o srpskom narodu kao izabranom, ali smatram da je to više govorio pod uticajem vremena u kojem je živeo. Pre rata Jevreji su bili apsolutno integrisani u srpskom društvu i bili su potpuno ravnopravni građani. O njima se govorilo kao o Srbima sa Davidovom zvezdom. Pitanje Jevreja otvaraju Nemci. Oni organizuju holokaust, oni ga sprovode. Bilo je na najnižem nivou saradnika, pre svega Ljotićevih dobrovoljaca, ali u suštini sve je poteklo od Nemaca. Sve relevantne studije na svetu navode da je u Srbiji ubijeno između 80 i 90 odsto Jevreja, ali niko od relevantnih istraživača ne krivi domaće vlasti. Holokaust je nešto što su Nemci doneli, čega pre Nemaca nije bilo. Ja ne znam čiji je interes da potpaljuje tu priču o navodnoj Nedićevoj organizaciji holokausta. Za razliku od NDH koja je na svoju ruku, nezavisno od Nemačke, donosila antisemitske mere, Nedićeva vlada tako nešto nije činila.“
01.06.17
Tokovi istorije
Kolaboracionistički režim Milana Nedića i njegovi glavni akteri privlače veliku pažnju istraživača poslednjih petnaestak godina. Razloge za ovo treba tražiti manje u novim, do sada nepoznatim izvorima (iako i njih ima),1 a više u društvenoj i naučnoj potrebi da se bolje osvetli jedan do sada relativno zanemareni aspekt istorije Drugog svetskog rata u Srbiji. Starija istoriografija je, doduše, dala nekoliko vrednih radova na tu temu,2 ali nije produbljivala i proširivala njihove rezultate, što je bilo uslovljeno pre svega ideološkim pritiskom pod kojim su istoričari Drugog svetskog rata delovali do 1990. godine. Istraživački bum tokom poslednjih deceniju i po je pre svega delo istoričara mlađe i srednje generacije koji su svojim temama najčešće (iako ne uvek) pristupali bez ideološke pristrasnosti i političke ostrašćenosti svojih prethodnika. Mladi beogradski istoričar Aleksandar Stojanović (1985) se već pre nekoliko godina uspešno priključio velikom broju istraživača Nedićevog režima. On je prvi istakao značaj „Srpskog civilnog/kulturnog plana“ i stavio na uvid javnosti većinu dokumenata koji su ga sačinjavali.3 Pored toga objavio je i više članaka o Nedićevom režimu, njegovoj ideologiji i politici, a uredio je i jedan zbornik članaka koji je pod istraživačku lupu stavio pisanje štampe Nedićevog režima.
Knjiga Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića je malo izmenjena doktorska teza koju je autor odbranio 2014. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predstavlja prvo celovito istraživanje te teme kod nas. Raniji autori su veći naglasak stavljali na političke i vojne događaje, dok su se idejama na koje se režim pozivao bavili samo usput, i to obično ideološki isključivo. Aleksandar Stojanović je uspeo da u širokom zahvatu stavi Nedićev režim u kontekst jugoslovenskog i srpskog društva četvrte i pete decenije XX veka, u kontekst Drugog svetskog rata, kako na Balkanu tako i u Evropi, te da detaljno uđe u biografije vodećih ideologa tog razdoblja i u poreklo njihovih ideja.
Knjiga je podeljena na uvod, pet delova i zaključak. U obimnom uvodu (str. 29–91) autor prikazuje društvo Kraljevine SHS/ Jugoslavije između dva svetska rata – njegovu privrednu, kulturnu i društvenu zaostalost, političke sukobe koji su ga razdirali te glavne aktere na političkoj sceni – međuratnoj i onoj posle okupacije u aprilu 1941. godine. A to je važno jer objašnjava kontinuitet u njihovom duhovnom razvoju. U tom kontekstu je posebno bitan deo o uticajima evropske desnice na širenje srodnih ideja u Kraljevini SHS/Jugoslaviji (58–66). U njemu se Stojanović bavi glavnim tada aktuelnim desničarskim idejama i njihovom recepcijom kod srpskih desničara, da bi potom prešao na pregled političkih organizacija srpskih i jugoslovenskih desničara (67–91). Važno je napomenuti da je većina tih organizacija imala jugoslovenski „nacionalni“ predznak.
Drugi deo knjige (95–137) govori o Srbiji pod nemačkom okupacijom. Počinje kratkim opisom Aprilskog rata i podele Jugoslavije, te okupacionog aparata i položaja pokorenog stanovništva. U njemu je autor na pregledan način sintetizovao do sada poznata znanja o tome, dajući ne samo pregled političke organizacije zemlje već i prilog socijalnoj i ekonomskoj istoriji. Posebno važan segment ovog poglavlja čini autorovo razmatranje kolaboracije u teorijskom i pravnom kontekstu (119–124). Stojanović odbacuje stare ideološke poglede na taj fenomen ukazujući na svu njegovu složenost u srpskim uslovima i na nedostatak konsenzusa u istoriografiji o tom pitanju. On smatra da je u konkretnom slučaju došlo do prekoračenja saradnje koju međunarodno pravo dopušta.
Ostatak poglavlja predstavlja pregled delatnosti Saveta komesara i početka ustanka, te razloga za dovođenje Nedića na vlast.
Treći deo knjige govori o vladi Milana Nedića (139–186). Prikazana je sva njena personalna i ideološka heterogenost i delatnost uperena prema seljaštvu, radnicima, omladini, Jevrejima, masonima, jugoslovenskoj vladi u Londonu, četnicima Draže Mihailovića i partizanima. Ovi poslednji su smatrani za glavne neprijatelje – delimično i zbog nemačkih odmazdi za njihove akcije. Posebno vredan deo ovog poglavlja je razmatranje o razmerama kolaboracije i o mestu okupirane Srbije u nacističkom sistemu okupiranih i vazalnih država (169–186). On omogućava čitaocu da uvidi sve sličnosti i razlike srpskog slučaja u odnosu na druge, što olakšava razumevanje srpske ratne stvarnosti. Autor pravilno ukazuje da se okupirana Srbija nalazila pri samom dnu lestvice okupiranih i zavisnih zemalja, te da je njeno postojanje stalno visilo o koncu. Time se objašnjava i praktično potpuno odsustvo autonomije srpskih kolaboracionističkih vlasti, kako Saveta komesara tako i „Vlade narodnog spasa“.
Četvrti deo knjige je posvećen kulturnoj politici vlade Milana Nedića (187–285). Autor je tu mogao da se osloni na srazmerno bogatu literaturu o tom pitanju i da je obogati svojim saznanjima. Pravi biser ovog poglavlja predstavljaju kratke biografije glavnih kreatora kulturne politike: Velibora Jonića, Vladimira Velmar-Jankovića, Svetislava Stefanovića i drugih. Na njihovim primerima Stojanović je jasno pokazao heterogenost kolaboracionističkog aparata, kao i različitu motivaciju aktera. Ono što je Stojanović (kao i neki autori pre njega) identifikovao kao glavne odrednice kolaboracionističke kulturne politike bili su nacionalizam, instrumentalizovano svetosavlje i zalaganje za zadrugarstvo. U ostatku poglavlja autor se bavi glavnim kulturnim institucijama (Beogradskim univerzitetom i Srpskom književnom zadrugom) i sprovođenjem kulturne politike. Opisan je pokušaj vlasti da kontrolišu i usmeravaju književno stvaralaštvo, kao i oskudne plodove koje su ti pokušpaji doneli. Dat je osvrt na bogat pozorišni život kao sredstvo ideološkog uticaja, ali još više stvaranja privida normalnosti. U kontekstu kulturne politike autor govori i o prosvetnoj politici. Prikazan je njen administrativni okvir i njeni ciljevi: smanjenje broja intelektualaca (potencijalnih činovnika), forsiranje stručnog obrazovanja – pre svega za nemačke potrebe – i ideološko (pre)usmeravanje.
Peti deo nosi naslov „Politički projekti vlade Milana Nedića: koncepti preobražaja srpskog društva i države“. Autor koncept „srpske seljačke zadružne države“ stavlja u kontekst korporativističkih ideja koje su 20-ih i 30-ih godina cirkulisale Evropom. Zato u prvom delu poglavlja daje njihov pregled – u drugim zemljama i u Jugoslaviji (291–317). I dok se ono prvo čini relativno poznato, autor skreće pažnju i na domaću korporativističku tradiciju koja je u velikoj meri pala u zaborav. Važno je pomenuti da u Jugoslaviji zagovornici korporativističkih ideja nipošto nisu bili samo desničari. U drugom delu ovog poglavlja autor se bavi genezom i planovima stvaranja „srpske seljačke zadružne države“, koja je u stvari trebalo da bude autoritarna država u kojoj bi sva predstavnička tela bila imenovana i samo sa savetodavnim funkcijama.
Stiče se utisak da je drugi deo ovog poglavlja mogao da bude zasebna glava u okviru knjige, budući da se bavi planovima za društvene i ideološke promene, a ne političkom organizacojom države. To se posebno odnosi na opis Srpskog civilnog/kulturnog plana – mešavine „ego-tripa“ Vladimira Velmara-Jankovića i opsežnog plana rešavanja problema i razvoja na skoro svim poljima života. Autor ovde daje svojevrstan sažetak svoje knjige o tom pitanju (329–365). Pored toga, pažnja je posvećena eminentno ideološkom konceptu „novog Srbina“ ili „novog srpskog čoveka“. Proces njegovog stvaranja se odvijao na nekoliko nivoa – od prosvete do omladinske radne službe (Nacionalna služba za obnovu Srbije). Cilj je bio stvoriti naciji odanu samopožrtvovanu omladinu. Za one za koje su vlasti smatrale da su ideološki duboko zastranili i otuđili se od svog naroda, osnovan je Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci. Stojanović na uspeo i objektivan način sintetiše obimnu, ali ideološki vrlo suprotstavljenu literaturu o ovom predmetu, koristeći dodatne arhivske izvore da pokaže da nisu bili u pravu ni oni koji su Zavod videli kao običan koncentracioni logor ni oni koji su hteli da ga predstave kao potpuno slobodnu ustanovu. U sklopu vaspitne i propagandne politike režima, Stojanović govori i o Nedićevom Dečjem gradu kod Kruševca. Njegov zaključak je da autori prosvetne i vaspitne politike, iako su duboko mrzeli komunizam, nisu bili spremni da tek tako žrtvuju „zabludelu“ srpsku omladinu i prepuste je nemačkim represalijama. Naprotiv, i ta omladina je trebalo da bude uključena u projekat stvaranja „novog srpskog čoveka“.
Knjiga se završava kratkim Epilogom (397–404) i Zaključkom (407–420). U prvom se ukratko prikazuje sudbina glavnih aktera posle napuštanja Srbije u oktobru 1944. godine, a u drugom se sumiraju zaključci porethodnih poglavlja. Knjiga ima i rezime na engleskom jeziku, spisak izvora i literature, kao i indeks imena. Spisak dosta brojnih fotografija nije dat.
Knjiga Aleksandra Stojanovića Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića predstavlja više nego uspelu sintezu do sada poznatih znanja iz starijih i novijih istraživanja Nedićevog režima, njegove ideologije, planova, politike i ličnosti oko njega. Ona je i mnogo više od toga, jer na osnovu izvora i sama donosi nove podatke i nove poglede. Prebogato detaljima koje autor stvaralački koristi, ovo delo je zbog ogromne empirije oslobođeno ideološke pristrasnosti: bez želje da brani ili veliča Nedićevu vladu i ljude oko nje, Stojanović pokušava da bude fer prema njima. U najvećoj meri i uspeva zahvaljujući tome što ih posmatra u širokom istorijskom, geografskom i idejnom kontekstu. Položaj vlade, sastav, ciljevi i mogućnosti su sagledani uz osvrt na opštu ratnu situaciju, na ideološke koncepte evropske desnice, na ograničenja koja su nematali okupatori i na ličnosti onih koji su se uključili u kolaboraciju – posebno na najvišim nivoima. Zbog svega toga, ova knjiga će, kao već stara ali još nezamenjiva Borkovićeva Kontrarevolucija u Srbiji ili Petranovićeva Srbija u Drugom svetskom ratu, još dugo ostati obavezno štivo budućih istraživača kolaboracije u Srbiji u Drugom svetskom ratu.
Zoran Janjetović
01.09.16
Vojnoistorijski glasnik
Drugi svetski rat (1939– 1945. godine) svakako predstavlja najtragičniji i najtraumatičniji period ljudske istorije u XX veku, a verovatno i ako se računaju i ranija razdoblja ljudske prošlosti. Jedan od aspekata pomenutog rata je i život na teritorijama koje su okupirale Sile Osovine (Nemačka, Italija, Japan) i njihove saveznice (Mađarska, Finska, Rumunija i Bugarska) među kojima je i Jugoslavija/Srbija. Upravo da bi se osvetlio taj vremenski period u našoj istoriji, a to je 1941–1944. godina, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije (INIS) u Beogradu, 2015. godine, objavio je monografiju pod naslovom Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića u kojoj je pokušao, i u velikoj meri uspeo, predstaviti rad i planove kolaboracionističke vlade Milana Nedića i život običnih građana u okupiranoj Srbiji.
Prilikom izrade ove monografije, dr Stojanović je koristio raznovrsnu i mnogobrojnu literaturu i izvore: Dragan Aleksić, Država i privreda u Kraljevini SHS; 27. mart 1941. sedamdeset godina kasnije (zbornik radova sa međunarodne naučne konferencije) (uredili Momčilo Pavlović i Ivana Pantelić); Jovo Bakić, Fa šizam u Jugoslaviji 1918–1941, Nova srpska politička misao, XI, 1–4; Dragan Aleksić, Privre da Srbije u Drugom svetskom ra tu; Mile Bjelajac, „Milan Ne dić”, 100 najznamenitijih Srba (priredio Zvonimir Kostić); Pierre Berton, The Great Depres sion 1929–1939; John D. Bell, Pea sants in Power: Alexander Stambo liski and the Bulgarian Agrarian National Union, 1899–1923; Branislav Božović, Beograd pod komesarskom upravom 1941; Branislav Božović, Specijalna po licija u Beogradu 1941–1944; Venceslav Glišić, Teror i zlo čini nacističke Nemačke u Sr biji 1941–1944; Hans-Ulrih Veler, Nacionalizam: istorija – forme – posledice; Boro Majdanac, Pozorište u okupiranoj Srbiji; Vasilije Marković, Tea tri okupirane prestonice i još mnoga druga dela. Tu je i neobjavljena doktorska disertacija: Danilo Kilibarda, Pro svetnokulturna politika u Srbiji za vreme II svetskog rata. Što se tiče izvora, oni su takođe mnogobrojni. Korišćeni su dokumenti iz raznih fondova Arhiva Jugoslavije, Arhiva Srbije, Vojnog arhiva, Istorijskog arhiva Beograda, Arhiva SANU, Arhiva Srpske književne zadruge, Arhiva Huverovog instituta na Univerzitetu Stenford, Istorijskog arhiva Niš, Istorijskog arhiva Smederevska Palanka, Arhiva Svetog arhijerejskog sinoda SPC, Muzeja žrtava genocida, kao i iz Rukopisnog odeljenja Biblioteke Matice srpske, a tu je i mikrofilmovana građa Nacionalnog arhiva u Vašingtonu (SAD) koja se čuva u Vojnom arhivu. Autor je upotrebio i mnogobrojne objavljene izvore, kao npr. Đuro Gavela, Srpska književna zadru ga pod okupacijom: Izveštaj o radu Komesarske uprave; Zbor nik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, knj. I–1, II–2, XII–1,2,3,4; Govori generala Mi lana Nedića pretsednika srp ske vlade; Dimitrije Ljotić, Drama savremenog čovečanstva; Kosta Nikolić, Nemački ratni plakat u Srbiji 1941–1944; Nirnberška presuda; Predlog Ustava Zemljoradničke stran ke; Pravila Jadranske straže; Thomson A. Raven, The Coming Corporate State; World War II: An Encyclopedia of Quotations (editorHoward J. Langer); Kolaboracija u Srbiji 1941–1945: zbornik gra đe (priredio Žarko Jovanović); Letters to Hitler (edited by Henrik Eberle), itd. Tu su i memoarski izvori: Milan Đoković, Onaj stari Beograd; Risto Grđić, Uspomene; Milan Jovanović Stoimirović, Dnevnik 1936–1941; Carmen Callil, Bad Fa ith: Forggoten History of Family, Fatherland and Vichy France; Herman Nojbaher, Specijalni zada tak Balkan, i dr. Na kraju, upotrebljavana je i štampa i periodika tj. novinski članci i tekstovi iz raznih štampanih glasila (Književni glasnik, Borba, Naša borba, Nova iskra, Novo vreme, Obnova, Pravda, Srpski narod, Politika, Otadž bina, itd.).
Na početku monografije nalazi se sadržaj i autorov predgovor, nakon čega sledi glavni tekst knjige, podeljen na šest celina, a koji počinje uvodom (koji je ujedno i prva celina) pod nazivom Društvo Kraljevine SHS/Jugoslavije i razvoj ideja desničarske poli tičke orijentacije u kome autor obrađuje evropsku međuratnu desnicu i njen uticaj na nastanak i širenje desničarskih ideja u Kraljevini SHS/Jugoslaviji kao i političke organizacije srpske i jugoslovenske desnice u istoj. Druga celina pod naslovom Srbija pod ne mačkom okupacijom, bavi se slomom Kraljevine SHS/Jugoslavije u Aprilskom ratu, njenom podelom od strane okupatora i položajem srpskog naroda, zatim okupacionim aparatom i položajem naroda na prostoru pod upravom nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji, teorijskim i pravnim određivanjem kolaboracije i kolaboracionističkim Savetom komesara Milana Aćimovića. U narednoj, trećoj celini (Vlada Milana Nedića) dr Stojanović opisuje kolaboracionističku vladu na čijem je čelu bio Milan Nedić. U okviru ove celine, govori se o političkim odnosima u pomenutoj vladi, njenom položaju između nemačkog okupatora i ustaničkih pokreta otpora (partizana Josipa Broza Tita i četnika Dragoljuba Mihailovića), o Nedićevoj vladi i stanju u Srbiji nakon splašnjavanja ustanka u Srbiji usled brutalnih mera okupatora krajem 1941. godine do početka velikih operacija za njeno oslobođenje, polovinom 1944. godine, kao i o razmerama kolaboracije i mestu Srbije u sistemu evropskih i satelitskih država u Drugom svetskom ratu. U četvrtoj celini, Između ideologije i prakse: kulturna politika vla de Milana Nedića, ukazuje se na uticaj nacista na srpsku kulturnu politiku u vreme okupacije, zatim na opšte odlike i poreklo kulturne politike kolaboracionističke vlade i njene protagoniste, na ideju i praksu pomenute politike, na Univerzitet u Beogradu u toku okupacije, na zloupotrebe uglednih srpskih nacionalnih ustanova kulture u sprovođenju Nedićeve kulturne politike, na umetničko stvaralaštvo u Srbiji od 1941 do 1944. godine i na prosvetnu politiku vlade Milana Nedića, kao deo njene kulturne politike.
Politički projekti vlade Milana Nedića: koncepti preo bražaja srpskog društva i dr žave ime je pete celine (koja je i najobimnija u ovoj monografiji) u kojoj autor opisuje projekat Nedićeve vlade o srpskoj seljačkoj zadružnoj državi kao deo korporativističkih pokreta, projekata i praksi u Evropi u vremenskom period „od Versaja do Danciga” (1918– 1939. godine), kao i korporativističke projekte u vreme trajanja Kraljevine SHS/Jugoslavije (1918–1941. godine). Potom se autor okreće samom projektu srpske seljačke zadružne države i piše o njegovim polaznim osnovama i genezi, državnom uređenju predviđenom pomenutim projektom i istorijskom kontekstu i karakteru ovog projekta vlade Milana Nedića. Posle teme srpske seljačke zadružne države, dr Aleksandar Stojanović opisuje srpski civilni/kulturni plan kolaboracionističke vlade (njegovu genezu i sektore: biološki, duhovni, ekonomski i tehnički i odnos posleratne vlasti Jugoslavije prema istom). Zatim opisuje pokušaje Nedićeve vlade da stvori tzv. „novog Srbina” ili „novog srpskog čoveka” putem koncepta dirigovanog integralnog vaspitanja u tzv. „nacionalnom duhu”. Pomenuti „novi Srbin/novi srpski čovek” trebalo je, tako „vaspitan”, da zauzme mesto u tzv. „novoj Evropi” pod vođstvom Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije. Na kraju, u šestoj celini, koja nosi naziv Epilog: političke ideje, kulturna po litika i politički projekti vlade Milana Nedića i posle ratne vlasti u Jugoslaviji, čitaocima se opisuje oslobođenje Srbije od strane partizanskih jedinica od druge polovine 1944. godine, slom kolaboracionističke vlade Milana Nedića i propast svih njenih projekata i koncepata i sudbina istaknutih predstavnika kolaboracije sa okupatorom u Srbiji u vreme Drugog svetskog rata, posle propasti njihove vlasti i njihovih nemačkih zaštitnika pred naletom oslobodilačkih partizanskih jedinica i jedinica sovjetske Crvene armije.
U ovoj monografiji, dr Stojanović je, na više nego veran način, opisao kolaboracionističku vladu Milana Nedića i ličnosti koje su učestvovale u kolaboraciji sa okupatorima. Izloženi su njihovi stavovi i razlozi zbog kojih su se priključivali kolaboraciji, zatim njihov rad tokom iste, ali su takođe, opisane i njihova propaganda, krivica, prestupi i zločini. Dodajemo i to da je monografija važna i stoga što sadrži odličnu analizu srpskog civilnog/kulturnog plana koji, do današnjih vremena, nije adekvatno obrađivan u našoj istoriografiji (dr Aleksandar Stojanović je, inače, prvi koji je, u celini, objavio pomenuti plan 2012. godine). Dalje, delo je dragoceno i zato što predstavlja izbalansiran pogled na vreme u Srbiji 1941–1944. godine, bez ideoloških ograničenja kojima je jugoslovenska, a naročito emigrantska istoriografija, bila obeležena i opterećena u godinama nakon Drugog svetskog rata pa sve do kraja SFRJ (1945– 1991/1992. godine). Na kraju, rečićemo da ova knjiga nije, kako su neki krugovi govorili, pokušaj rehabilitacije i pravdanja Milana Nedića i njegove vlade već je, kako smo naveli, izbalansirani pogled na kolaboraciju u Srbiji tokom Drugog svetskog rata koju, ipak, ništa ne može opravdati. Sličan stav izneo je i autor ove monografije, dr Aleksandar Stojanović, u jednom intervju datom televizijskoj stanici B 92 u decembru 2015. godine.
Nakon glavnog teksta slede zaključak, rezime (Summary) na engleskom jeziku, spisak iz-vora i literature, indeks imena, biografija autora i katalogizacija u Narodnoj biblioteci Srbije. Monografija je solidno tehnički opremljena i sadrži određeni broj crno-belih fotografija, objavio ju je Institut za noviju istoriju Srbije iz Beograda, a njeno objavljivanje pomoglo je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Knjiga je štampana u 300 primeraka. Izvršni izdavač je štamparija „COLOGRAFX” iz Beograda.
MA Nikola Tošić Malešević
