01.01.00
Politika
08.10.2000.
Poezija
Neimenovana stvarnost
Draginja Urošević: "I ninje i prisno"
Osnovno poetičko ishodište celokupnog opusa Draginje Urošević utemeljeno je u prirodi kao osnovnom izražajnom mediju i ostvarenju autorkine panerotske i panteističke poezije, kroz ukrštaj pagansko-animističkog, mitsko-mitološkog i hrišćanskog odnosa lirskog glasa prema tom materijalizovanom duhu. Taj glas klizi granicom koja označava ushićenje i ozarenost, ali i pomirenje i blagost sa celovitošću sveta (setimo se pesme "O jednosti sveta"), u kome kao da nema docnijeg rascepa na duh i telo, jer upravo priroda čiji je pesnički glas njen neodvojivi deo ima vlastiti duh koji podastire i podstiče i sami čin pesničkog stvaranja.
U najnovijoj knjizi čiji srpskoslovenski naslov "I ninje i prisno" znači "I uvek i sada", Draginja Urošević proširuje neke od svojih dosadašnjih tematskih krugova, ali iz perspektive poosobljenog, ličnog, i ženskog doživljaja božanskog kao večite prisnosti bića i zaloge našeg trajanja kroz istoriju i vreme. Evocirajući kulturne, istorijske, religijske (pravoslavne) odrednice srpskoga naroda koji svoj identitet zasniva na nemanjićkoj tradiciji i "hramovima-ružama" (većina od devet ciklusa zbirke začeta je u dodiru sa srpskim svetinjama, npr. "U Studenici", "Zaveštanje", "Žiča ili sedam porfirnih zastanaka", "Sopoćani", "Pred freskom Svetog Jovana Sopoćanina"), pesnikinja svetost oseća kao svet-raskoš, punoću, koji nije svima dat na spoznanje, iako je mistično prisutan.
Čežnja za izmirenjem
Kod nje se ovo osećanje prevashodno ovaploćuje u čežnji za izmirenjem zemnog i nebeskog, koja je iznad svih drugih osećanja neuništiva, neprolazna i vremenom nemerljiva. To je možda najsugestivnije izraženo u ciklusu "Zaveštanje" koji pripada govoru žene, pesnikinje i njenih velikih prethodnica (Jefimije, I. Sekulić, K. Anastasijević, A. Savić-Rebac, D. Maksimović). Pesnikinja, međutim, ima u vidu i "sve žene našega roda / koje sa čežnjom misliše o velikim vratima", odnosno o ulasku žene u Hilandar. Ta je pesma ekumenska, i ne vrši nikakvo feminističko prevrednovanje tradicijom i dogmom utvrđenih vrednosti monaštva, već je nasuprot tome neka vrsta zahvalnice "svetoj braći" što su i u ime ženskog roda podneli teret iskušenja i zaveta Bogu.
Nekoj neimenovanoj, budućoj ženi (sa asocijacijom na Jefimiju i njeno zamonašenje) pesnikinja prenosi svetu poruku o "produbljenoj nežnosti" za sve one koje iskusiše blagodeti božje - materinstvo, zaštitu siročadi, "za dugine zanose u njihovim srcima,/jedinu izvesnost u životu". A ona uvek podrazumeva i čulno i duhovno prepuštanje numinoznom: "Poveruj svojim duhovnim očima, / svojim čulima prepunim mirisa i boja, / da je i svetost izvesna, / da nas i u krhkom znanju čeka nada". Nada kao "neimenovana stvarnost" prepoznaje se čak i u ciklusima koji na prvi pogled odudaraju od temeljne kompozicione vertikale zbirke, kao što su "Otac" i fragmentarna poema iz rimske mitologije "Amor i Psiha". U prvom je narativnim postupkom prizvana u svest figura oca kao zaloge "dubine i opstanka", a u završnom ciklusu smisaono težište je Uroševićkino poetsko tumačenje priče o Amoru i Psihi, o ljubavi između ljudskog i božanskog, zemnog i nebeskog, o tome kako se Amor zagledao u "nebesko u zemaljskom stasu".
Preci i potomci
Pesnikinja poput, recimo, Zlate Kocić, takođe promišlja starozavetni mit o stvaranju čoveka kao muškarca i žene, kao jednog u različitom, i zbog toga vrhunske božje kreacije. Nije slučajno što je Psiha (duša) upravo dominantna kategorija u pesničkom sistemu Draginje Urošević, koja spaja "daljine sa prisnošću", trenutak prolaznosti sa večnim zapisom srca, božanske i ljudske zakone i epifanijske trenutke toga preobražaja u pesničkom tekstu. Jer, "ako kažem: ljubav / da ne izneverim svetlucanje trena / u krvavoj boji vina / isteklog iz ovovremja rasutog po prizorima, / slikama, knjigama, sitnim detaljima / i velikoj šaci prijateljstva? / I zato ne imenujem stvarnost, / sati će sami kazati svoju suštinu, / imenom i prezimenom nakloniti se vremenu" ("Neimenovano").
Pred navirućim svetom jednosti u duhu, nežnih reči koje miluju prag drugog doma, u neprekidnoj svetlosti druge jave dostupne, ipak, svakom čoveku i ženi, jednakima u trenu "zastanka disajnih puteva". U ravnoteži predaka i potomaka, u sećanju na nikada dosegnutu strasnu meru.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
