Hronike 1

Kod Vudi Gatrija, u ludnici

Oko podne, probudio me je miris pržene slanine i luka sa plinskog šporeta. Kloi je stajala nagnuta nad šporetom, a ulje u tiganju je cvrčalo. Na sebi je imala japanski kimono preko crvene flanelske suknje, a taj miris štipao me je za nozdrve. Poželeo sam da imam gas masku.
Još ranije sam planirao da odem da vidim Vudija Gatrija, ali kada sam se probudio, napolju je besnela prava oluja. Pokušavao sam da Vudija posećujem redovno, ali sada je to postajalo sve teže i teže. Vudi je sada bio zatočen u bolnici Grejston, u Moristaunu, u Nju Džerziju, a ja sam tamo obično odlazio autobusom s terminala Port Autoriti, putujući oko sat i po, a zatim pešačeći preostali deo puta od oko pola milje, uzbrdo do same bolnice, sumorne i preteće granitne zgrade - ličila je na srednjovekovnu tvrđavu. Vudi je uvek tražio da mu donesem cigarete marke "rali". Tokom popodneva, obično sam mu svirao njegove pesme. Ponekad bi me zamoliio da mu odsviram određene pesme - "Rangers Command", "Do Re Mi", "Dust Bowl Blues", "Pretty Boy Floyd", kao i "Tom Joad", pesmu koju je napisao nakon što je video film Plodovi gneva. Znao sam sve te pesme, a i još mnoge druge. Vudi nije bio slavna ličnost tu gde se sada nalazio, i to je bilo zaista čudno mesto za susret bilo s kim, ponajmanje s istinskim glasom američkog duha.
To mesto je, zapravo, bila bolnica za mentalno poremećene bez ikakve nade u ozdravljenje. Po njenim hodnicima čulo se cviljenje. Većina pacijenata nosila je loše i neodgovarajuće prugaste uniforme, i dok sam ja svirao Vudiju, oni su se besciljno tumarajući sakupljali i razilazili. Jednom čoveku glava je neprestano padala na kolena. On bi je podigao, a ona bi mu onda ponovo pala. On bi je zatim ponovo podigao, a ona bi mu onda iznova pala. Jedan drugi čovek mislio je da ga jure pauci, i zato se neprestano vrteo ukrug, lupkajući se šakama po rukama i nogama. Neko ko je mislio da je predsednik, nosio je na glavi šešir Ujka Sema. Pacijenti su kolutali očima, jezikom, njuškali vazduh. Jedan momak je neprekidno oblizivao usne. Dežurni u belom mantilu rekao mi je da taj momak jede komuniste za doručak. To mesto bilo je zaista užasno - Vudi Gatri nije bio svestan ničega od svega toga. Jedan bolničar ga je obično dovodio da me vidi, a onda ga je, posle izvesnog vremena, odvodio sa sobom. Bilo je to teško i psihološki iscrpljujuće iskustvo.
Tokom jedne od mojih poseta, Vudi mi je rekao za neke kutije s njegovim pesmama, koje još niko nije video i na koje nije komponovana muzika - rekao mi je da su one u podrumu njegove kuće na Koni Ajlandu i da ako hoću mogu slobodno da ih uzmem. Dodao je da ako želim bilo šta od toga, odem do Mardži, njegove žene, i objasnim joj zašto sam došao. Dao mi je uputstva kako da stignem do njegove kuće. (...)
Danas neću ići da obiđem Vudija. Sedeo sam u Kloinoj kujni, a vetar je napolju zavijao i fijukao. Mogao sam da gledam kroz prozor na ulicu i da je vidim u oba pravca. Padao je sneg nalik beloj prašini. Gore, uz ulicu, u pravcu reke, opazio sam jednu plavušu u bundi, s nekim čovekom u teškom kaputu koji je hodao hramajući. Gledao sam ih neko vreme, a onda sam bacio pogled na kalendar na zidu.
Mart se zahuktavao svom svojom žestinom, a ja sam se još jedanput upitao šta će biti potrebno da uradim da bih dospeo u studio za snimanje, da bih potpisao ugovor s nekom folk diskografskom kućom - da li se približavamo tome? "Sa gramofona sam slušao "No Happiness for Slater", pesmu The Modern Jazz Quarteta.Jedan od Kloinih hobija bio je stavljanje fensi kopči na stare cipele, pa je izrazila želju da to uradi i sa mojim.
"Tim tvojim čizmetinama dobro bi došle neke kopče", rekla mi je.
Odgovorio sam joj, neka hvala, ne trebaju mi nikakve kopče.
"Imaš četrdeset i osam sati da se predomisliš" nastavila je ona. Nisam nameravao da se predomislim. Kloi je ponekad pokušavala da mi udeli neki materinski savet, naročito u vezi sa suprotnim polom... da ljudi upadaju u svoje sopstvene frke i da onda prestaju da vode brigu i o sebi i o drugim ljudima podjednako. Taj stan bio je pravo mesto za zimski san.
Jednom sam bio u kujni i slušao Malkoma X kako govori preko radija. Objašnjavao je zašto ne treba jesti svinjetinu i šunku, rekao da je svinja u stvari jedna trećina mačka, jedna trećina pacov, jedna trećina pas - da je nezdrava i da je ne treba jesti. Čudno je kako se neke stvari lepe za čoveka. Nekih deset godina kasnije, bio sam na večeri u kući Džonija Keša, u okolini Nešvila. Bio je tu i veliki broj drugih kantautora. Džoni Mičel, Grem Neš, Harlan Hauard, Kris Kristoferson, Miki Njuberi i još neki drugi. Džo i Dženet Karter bili su takođe tu. Džo i Dženet bili su sin i ćerka A. P. i Sare Karter i rođaci Džun Karter, Džonijeve žene. Oni su bili neka vrsta kraljevske porodice, kada se radilo o kantri muzici.
U Džonijevom velikom kaminu plamteli su i pucketali panjevi. Posle večere svi su posedali naokolo u rustičnoj dnevnoj sobi s visokim drvenim gredama i velikim staklenim prozorima koji su gledali na jezero. Seli smo ukrug i svaki kantautor odsvirao je po jednu pesmu, a onda dodao gitaru sledećem. Obično, komentar je glasio, "Baš si je dobro zakucÔ". Ili "Da, čoveče, rekÔ si sve u tih nekol’ko stihova". Ili, možda, nešto poput "Ta pesma u sebi sadrži mnogo istorije". Ili "Uno si čitavog sebe u tu melodiju". Uglavnom komplimenti. Ja sam odsvirao "Lay, Lady, Lay", a onda pružio gitaru Gremu Nešu, očekujući neku vstu reakcije. Nisam morao dugo da čekam. "Vi ne jedete svinjetinu, zar ne?" upitao me je Džo Karter. To je bio njegov komentar. Sačekao sam jedan sekund pre nego što sam odgovorio. "Mmm, ne gospodine", uzvratio sam. Kristoferson je skoro progutao svoju viljušku. Džo me je upitao: "A zašto?" Tada sam se prisetio onoga što je rekao Malkom X. "Pa, gospodine, to je donekle lična stvar. Ne jedem to, ne. Ne jedem nešto što je jedna trećina pacov, jedna trećina mačka, i jedna trećina pas. Jednostavno, nema dobar ukus." Istog trenutka zavladala je neprijatna tišina koju si mogao da zasečeš jednim od noževa sa trpezarijskog stola. Džoni Keš se skoro presamitio od smeha. Kristoferson je samo zatresao glavom. Džo Karter bio je zaista nešto posebno.
U Rejevom stanu nije bilo nijedne ploče Carter Family. Kloi mi je pljusnula šniclu i luk na tanjir i rekla: "Izvoli, ovo će ti dobro doći." Ona je bila krajnje kul, hip od glave do pete, malteška mačkica, ljubitelj trave - uvek je znala da uradi pravu stvar. Ne znam koliko je trave pušila, ali sigurno mnogo. Imala je takođe sopstvene ideje o prirodi stvari, rekla mi je da je smrt veliki glumac, da rođenje predstavlja ugrožavanje privatnosti. Šta čovek da kaže na to? Ne možeš da kažeš ama baš ništa na tako nešto. Ne možeš da dokažeš da nije u pravu. Njujork je nije nimalo uznemiravao. "Gomila majmuna u ovom gradu", rekla bi ona. U razgovoru s njom odmah ti je sve bilo jasno. Uzeo sam šešir i kaput, zgrabio gitaru i počeo da se oblačim. Kloi je znala da pokušavam da se probijem. "Možda će se jednoga dana tvoje ime proširiti poput prerijske vatre", rekla mi je. "Ako ikada dođeš do par stotina dolara, obavezno mi kupi nešto."
Zatvorio sam vrata za sobom i izašao u hodnik, a onda se spustio niz spiralne stepenice, stigao do hola s mermernim podom u prizemlju i izašao kroz uska vrata u dvorište. Zidovi su mirisali na hlor. Izašao sam dokono kroz ta vrata i došao do trotoara kroz kapiju od kovanog gvožđa, obavio šal oko lica i krenuo ka ulici Van Dam. Na ćošku, prošao sam pored konjske zaprege natovarene cvećem, potpuno prekirvenim providnom plastikom, a vozača nije bilo nigde na vidiku. U ovom gradu mogao si da vidiš gomilu takvih stvari.Folk pesme brujale su mi u glavi, kao i uvek. Folk pesme predstavljale su angraund priču. Ako bi te neko upitao šta se dešava, ti bi mu rekao: "G. Garfilda su ubili, stavili ga u horizontalni položaj. Nema mu spasa." Eto, to se dešava. Niko nije imao potrebe da pita ko je g. Garfild, već bi svi samo znalački klimnuli glavom. Sve je bilo jednostavno - uklapalo se u neku vrstu sjajne formule.
Njujork je bio hladan, prigušen i tajanstven, prestonica sveta. Na Sedmoj aveniji, prošao sam pokraj zgrade u kojoj je nekada živeo i radio Volt Vitmen. Zastao sam na trenutak, zamišljajući ga kako piše štampanim slovima i opeva istinsku pesmu duše. Jednom sam tako stajao ispred Poove kuće u Trećoj ulici, i isto tako tužno zurio u njegove prozore. Ovaj grad ličio mi je na neki još neistesani kameni blok, bezimen i bezobličan, koji ne pokazuje nikakvu pristrasnost. Sve je uvek bilo novo, neprestano se menjajući. Na ulicama nikada nisi mogao da vidiš onu istu, staru gomilu ljudi.
Prešao sam iz ulice Hadson u ulicu Spring, prošao pored jedne kante za otpatke prepune cigala i svratio u jedan kafe. Kelnerica za šankom nosila je veoma tesnu bluzu od jelenske kože. Ispod nje ocrtavalo se njeno lepo zaobljeno telo. Imala je metalnocrnu kosu obavijenu maramom i prodorne plave oči, krejonom oštro iscrtane obrve. Poželeo sam da mi zadene ružu. Nasula mi je vrelu kafu, a ja sam se okrenuo ka uličnom izlogu. Čitav grad ljuljao mi se ispred nosa. Imao sam jasnu predstavu o tome kuda, šta i kako. O budućnosti nisam imao razloga da brinem. Ona je bila neprijatno blizu.
PREVEO S ENGLESKOG Dejan D. Marković

09.11.05

Dejan Marković, prevodilac, o "Hronikama" Boba Dilana i "hronikama" beogradske kulture
Mi ne samo da više nemamo pravu kulturu nego ni kontrakulturu. Imamo antikulturu. Sedamdesetih, Beograd je bio "mali Njujork" kada je reč o kulturnom životu, a danas, iako postoje pojedinci zaista kreativog duha, prilično su "razbijeni". Da bi ideja imala efekat, ljudi moraju da deluju zajedno
Knjiga "Hronike", prvi deo autobiografije legendarnog Boba Dilana, koja se na Sajmu knjiga našla u prvom planu postavke na štandu "Geopoetike", osvojila je posebnu pažnju svih pripadnika pop-kulture. Dilan, koji je za generacije rokenrolera ostao jedinstvena ličnost na globalnoj kulturnoj sceni, na srpskom jeziku "progovorio" je posredstvom Dejana Markovića, umetnika koji svojim radom godinama doprinosi osvežavanju i obnavljanju kulturnih nivoa domaće scene. Uzimajući u obzir značaj prevodilačkog rada za kvalitet "konzumiranja" duhovne "hrane", razgovarali smo s Markovićem o "Hronikama" Boba Dilana, ali i "hronikama" kulturnog života u Beogradu.

- Prevođenje "Hronika" shvatio sam kao da Dilan govori kroz mene i maksimalno sam se angažovao da ga lično doživim, što mi nije bilo teško pošto sam veliki poštovalac njegovog dela. Odmah sam se našao u tom miljeu, u Dilanovom odnosu prema svetu. Međutim, "dilanovski jezik" pun je rečenica nabijenih smislom, fraza koje više nisu u upotrebi, lokalizama koje je zaista bilo teško izraziti na srpskom jeziku.

Tako da sam svaku reč "merio" nastojeći da je uklopim u sleng 60-ih kojim se tada govorilo. Ljudi i ne znaju šta je sve potrebno da zna dobar prevodilac - to nije samo poznavanje maternjeg i stranog jezika već i pitanje opšte kulture, postojanje izvesnog afiniteta, razumevanja da bi rezultati bili dobri. Mnogo je knjiga uništeno lošim prevođenjem.

Na promociji "Hronika", istakli ste da nas Dilan ovom knjigom vraća "pravim stvarima". Na šta ste mislili?
- Dilan se bori za spontanost, iskrenost, totalnu komunikaciju. To su te vrednosti, te "prave stvari". Kao što i budizam kaže čovek treba da upozna što više ljudi, da bi u krajnjem ishodu upoznao sebe, a to je najteže. Mislim da je Dilan ceo život proveo u takvom traganju za svim svojim licima. Međutim, komunikacija je osnovni problem današnjice, a posledice su više nego očigledne. Ljudi su se zatvorili, izgubili kontakte. Zavladalo je nepoverenje, sumnja, cinizam. Kao što je u 60-im ključna reč bila spontanost, tako je danas cinizam postao gotovo opšteprihvaćen zakon ponašanja.

Svojim prevodilaštvom dosta ste pratili tokove pop-kulture. Kako vam se čini moderna beogradska scena?
- Pre dve godine "Plato" je objavio Antologiju kontrakulture "Nije sve to bio samo rokenrol" sačinjenu od mojih prevoda tekstova koji govore o bit-generaciji, hipi-generaciji, panku i nekih mojih tekstova kojima sam popunjavao "praznine". Naslov sam dao kao parafrazu na poznatu poruku Mika Džegera u smislu da su tokovi tadašnje kulture bili i mnogo više od toga. Danas u Beogradu mi ne samo da više nemamo pravu kulturu, nego ni kontrakulturu. Imamo antikulturu.

U drugoj polovini 70-ih, Beograd je bio "mali Njujork" kada je reč o kulturnom životu, a danas, iako postoje pojedinci zaista kreativog duha, prilično su "razbijeni". A da bi ideja imala efekat, ljudi moraju delovati zajedno. Šta god neko imao da kaže, bolje će zvučati ako se udruži sa još nekim - u saradnji, razmeni energije i ideja. Jer ni Dilan nije bio nekakav manični pojedinac koji se zatvarao u sobu i danonoćno komponovao, već je stalno svirao, sarađivao i komunicirao sa drugim umetnicima. Osnovni recept 60-ih je da se ljudi povežu.

Vidite li neki način da se promeni takvo stanje?
- Beograd ima zaista sjajnu publiku, ali na samoj kulturnoj sceni nema kvaliteta, ni kontinuiteta. Uvek ima rešenja, ali se mi moramo izboriti za njih. Novo vreme zahteva nove načine i pristupe stvarima. Mora se otkriti alternativni pristup publici, pošto su etablirani kanali izgubili vitalnost i energiju. Ako hoćemo da ponudimo drugačiju poruku, moramo da nađemo drugačiji put.

Jer i u samoj kulturi nije kao u nauci - da se nešto otkrije za sva vremena, i postavi kao večna i nepromenljiva istina, već svaka generacija otkriva, izražava i objašnjava istu stvar, ali na svoj način. To nije novo otkriće, već novo viđenje, nova interpretacija. Nama je potrebna nova energija, a ljudi su preopterećeni egzistencijom i svakodnevnim problemima da bi mogli da grunu jače. Kad bi Dilan počeo da svira - taj zvuk niko nije mogao da zadrži.

Kad je nešto dobro, kad je nešto jako, to će dopreti do ljudi. Tako je i sa knjigama. "Hronike" nije pisao ni Džejmi Oliver, niti Hilari Klinton, ali to je knjiga koja će karmički doći do svojih čitalaca. Zato je ovo izdanje nešto posebno u odnosu na sve te visokotiražne bestselere na kojima većina izdavača insistira.

A. S. K.

08.12.05 Blic

Niko, ali baš niko u svetu popularne muzike, uključujući i same njegove velike uzore poput Henka Vilijamsa, Vudija Gatrija, ili Dejva Van Ronka, ne može se uporediti sa Bobom Dilanom. Zato je razumljivo što se - posebno ako se uzme u obzir već legendarna zatvorenost u odnosu na medije i običaj da u retkim intervjuima govori prvo što mu padne na pamet, ili, jednostavno, laže – na eventualno autobiografsko delo strpljivo čekalo decenijama.

Kada se knjiga „Hronike, prvi deo“ najzad pojavila u prodaji u svetu, a praktično odmah zatim, zahvaljujući razboritosti izdavačke kuće „Geopoetika“ i u srpskom prevodu Dejana D. Markovića, strpljenje se višestruko isplatilo. Kao i u svojoj muzici, on je u ispovesti potpuno otvoren, ali na način toliko individualan da nikada ne znate da li govori istinu, ili modifikuje realnost, prilagođavajući je načinu na koji smatra da je trebalo da se odigraju važni događaji iz njegovog bogatog i neobičnog života. Tipično, najviše pažnje poklonjeno je samo njemu bitnim detaljima, čime se susret sa nekim čije vam ime ništa ne znači jednim potezom pretvara u sudbonosni obrt, a sama činjenica da se nešto, šta god to bilo, urezalo u njegovo pamćenje postaje dovoljna da tom detalju da posebnu vrednost.

Bob Dilan – u knjizi ćete saznati kako je odabrao baš taj pseudonim – jedinstvena je, opčinjavajuća pojava, čije je pisanje u potpunosti usklađeno sa njegovom muzikom. Čitanje prvog dela Dilanove njegove autobiografije uz njegove ploče iz ranog i srednjeg perioda predstavlja svojevrsno inicijacijsko iskustvo – to je gotovo nadrealan doživljaj kojim se susret sa delom podiže na nivo susreta sa samim autorom.

Aleksandar Žikić