Hronika porodice Maja

07.06.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Biće i duh jednog naroda/ nacije najlakše, najbrže, najjevtinije, pa i najbezbolnije, mogu se upoznati kroz umetnost. Bilo da je u pitanju slikarstvo, pozorište, muzika, film, a tek književnost, stvari su više nego jasne. Umetnici sve znaju ali, delatno, ništa ne čine. To prepuštaju, velikodušno, drugim majstorima. Na primer, političarima, koji, uglavnom, malo znaju ali mnogo rade...U svim pravcima.
Postoje zemlje, i dalje, koje brinu o svojoj umetnosti. U stanju su da finansiraju/kreiraju sliku svoje bivše i sadašnje kulture. Nisu to velike pare. I dok su neki u stanju da za takve ciljeve daju sve, drugi ne daju ništa. Nikom ništa, kako i glasi i jedan od naslova koje nudimo u današnjem, slučajnom, izlogu.

PIJETRO ARETINO, “BLUDNI SONETI”, PROMETEJ, JEFIMIJA, NOVI SAD – BEOGRAD, 2003. PREVEO I PREPEVAO DRAGAN MRAOVIĆ.

Vojskovođa književnosti, božanski Aretino (1492 – 1556) proneo je slavu i slobodu renesanse kao niko od njegovih prethodnika, savremenika i potomaka. Bez dlake na jeziku, svoj životni kros i avanturu je tako istrčao i vodio da se njegovo ime nije smelo spominjati, ili se izgovaralo šapatom. Vekovima, i posle njegove smrti, niko ništa nije smeo ni da štampa. I danas ga je vrlo nezgodno citirati u pristojnom društvu, pogotovo u dnevnim novinama.
Govoreći za sebe da je po milosti božjoj slodoban čovek i da se smeje pedantima u pismu Faustu Lonđanu iz 1537. ovako je opisao svoj put:
- Nisam se priklonio načinu života Petrarke i Bokača, ne iz neznanja, jer znam ko su oni, već da ne gubim vreme, strpljivost i ime u ludom nastojanju da se pretvorim u njih, iako to nije moguće. Idem, korak po korak, kroz vrt muza, a da mi nikada ne dođe na um reč, koja je već rečena ili je puki ukras. Otvoreno je lice moga duha, a moje neznanje je još uvek dovoljno da pouči one, koji misle, da znaju sve (..)
A šta je sve bio i znao da kaže sladostrasni Aretino svedoče i ovi bludni soneti pisani u dva glasa. Ne zna se šta je jače - sumnja ili razrešenje. Knjiga kojoj ne treba nikakva preporuka. Ni tumačenje.

ESA DE KEIROŠ, HRONIKA PORODICE MAJA, IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA, NOVI SAD, 2004. PREVELA SA PORTUGALSKOG NINA MARINOVIĆ.

Portugalsko Ministarstvo za kulturu našlo je interes da finansira objavljivanje svoga klasika Esa de Keiroša (1845 – 1900) čija saga o porodici Maja spada u njegova reprezentativna dela. Jedan od najistančanijih analitičara portugalske stvarnosti XIX veka i sam je imao uzbudljiv život, dostojan novog romana. Pripadao je reformatorima u oblasti vladajućeg oblika pisanja i smelo je postavio pitanje: - Šta želimo od realizma. Nije se zadržao na svojim brojnim uzorima nego je umetnost doživljavao i kao oblik revolucije. Za života je ostavio nekoliko remek-dela, a još uvek se iz rukopisne zaostavštine štampaju njegovi publicistički i drugi tekstovi.
Epizode iz romantičnog života, praćene u trajanju četiri generacije Maja, razume se, najmanje su to što pisac, ironično, već u podnaslovu označava. Široka slika portugalskog društva završava u incestu brata i sestre. Karlos de Maja je oličenje supercivilizovanog potomka koga je materijalni i tehnološki napredak vratio u varvarstvo. Keiroš incestom ,tom svojom opsesivnom temom, kao da opominje da civilizacijski napredak bez humanizma jeste prazna utopija i besmisao. Teorija života njegovih junaka je više nego gorka i razučaravajuća:
- Zaista, ne vredi se naprezati, juriti željno za nečim...

ANĐELKO ERDELJANIN, NIKOM NIŠTA, FUTURA, PETROVARADIN, 2004.

Iza efektnog naslova plodni satiričar i aforističar Anđelko Erdeljanin (Vojka, 1941) sa sremačkom britkošću smestio je svoj pogled na svet, danas i ovde. Svestan da imamo mnogo genija/ genijalaca on ipak traži malo razuma, bar šaku soli. Naravno u glavi. Kad nema mita dobra je i plata; Čekamo bolji život dok ne smislimo pametnije rešenje; Pravda je na našoj strani. Niko nam nije kriv; Srbi su najstariji narod – na srpskim njivama...
Sve nam to podnosi pod nos ovaj smireno temperamentni hroničar jednog vremena i sveta kome se ništa nije desilo i onda kada se sve odigralo. Nikom ništa je krik uduvan u balon i pušten u mutne vode Dunava. Neko će ga, sa zadovoljstvom, udahnuti.

M. Živanović