Ermis Lafazanovski je rođen 1961. godine u Klužu (Rumunija). Piše romane, kratke priče i eseje iz oblasti književnosti i kulturne antropologije. Objavio je zbirke pričaPola duge (1992), Kad su u Skoplju izmislili kišobrane (1999), Egzotična kantata (2008); romane Plemić (1997), Opisivač (2001), Roman o oružju (2003), Hrapeško (2006), Nedelja (2009), Istorija ljudi koji su umrli od straha (2013); kao i studije iz književno-antropoloških oblasti: Tradicija, naracija, književnost (1996), Tekst i mentalitet (2000), Antropološki dijalozi (2002), Makedonske kosmogonijske legende (2001) i dr. Dobitnik je nagrade Društva pisaca Makedonije „Stale Popov“ (2001), kao i nagrade „Prozni majstori“ (2003). Zastupljen je u antologijama makedonske kratke priče objavljenih izvan Makedonije (Srbija, Francuska, Mađarska, Slovenija, SAD, Hrvatska, Nemačka, Rusija) gde je objavljen i veliki deo njegove proze. Roman Hrapeško bio je nominovan kao predstavnik Makedonije za nagradu„Balkanika“ 2006. Hrapeško je do sada objavljen u Sloveniji, Hrvatskoj, Poljskoj i Srbiji, a u pripremi je objavljivanje i u Nemačkoj i Francuskoj. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika. Član je Društva pisaca i Makedonskog PEN centra.
24.11.13
Oružje su nam bile šaljive priče
Ermis Lafazanovski
Ermis Lafazanovski, makedonski pisac, o romanu „Hrapeško“. Mentalitet koji je vladao u 18. i 19. veku i danas je isti
ZAPADNjACI imaju distancu prema umetnosti koja dolazi sa Balkana, ali ni mi nemamo veru u sebe. Kaže se: niko nije prorok u svom selu, dakle, tek kad neko da izađe napolje, pa nam kažu da je dobar - mi ga prihvatimo i cenimo. To je jedna od antropoloških kategorija na kojima sam insistirao u svom romanu „Hrapeško“ - kaže za „Novosti“ makedonski pisac Ermis Lafazanovski, koji je bio jedan od gostiju Sajma knjiga.
Njegov kratki i neobični roman objavila je „Geopoetika“ u prevodu Rista Vasilevskog. Pisac je radnju smestio u Tikveški kraj, u 19. veku, i prati sudbinu glavnog junaka Hrapeška, zadivljujuće veštog vinogradara, koga ovo umeće vodi daleko od domovine, u veliki svet, gde će izučiti novi zanat, postati slavan i doživeti razne zgode i nezgode...
- Stavio sam akcenat na umetnost, jer je ona nešto čime možemo da se obračunamo sa Evropom i svetom. Moj junak je prototip umetnosti, a hteo sam da roman bude alegorična priča, metafora o tome šta se danas dešava na polju kulture na Balkanu i u Evropi - kaže Lafazanovski.
Kao antropolog po struci, ni u ovoj knjizi nije uspeo da odvoji svoja dva zanimanja:
- Puno sam istraživao o životu seljaka na Balkanu u 19. veku, o proizvodnji, trgovini. Proučavao sam i antropološke konstante i figure kod nas i u srednjoj Evropi, da bih utvrdio razlike između balkanskog i srednjoevropskog čoveka. Roman je na neki način i aluzija na današnje vreme, jer se mentaliteti vrlo teško menjaju. Zaključio sam da je mentalitet koji je vladao u 18. i 19. veku i danas isti, a ondašnji sudari i diskrapancije u kulturi i danas su vrlo aktuelni.
Po Lafazanovskom, jedna od uočljivih karakteristika čoveka sa balkanskih prostora je nepoverenje prema drugom.
- Na zapadu, kad sednete da pričate o biznisu, imate poverenje u sagovornika, kod nas ste uvek na odstojanju, sve dok ne nađete nekog zajedničkog prijatelja ili rođaka koji vas povezuje, i onda ste najbolji drugovi. I to je jedna antropološka kategorija: odnos između poverenja i nepoverenja. Roman je malo ironičan, patetičan i humorističan. Mi smo uvek bili potlačeni, mali narod, i jedino oružje su nam bile šaljive priče. Zato sam i ja sve to u „Hrapešku“ sklopio u jednu veliku šalu - kaže makedonski pisac.
NEMA NA “GUGLU“
- SADA je Hrapeško neobično ime, i nema ga na „Guglu“, inače je staroslovensko i upotrebljavalo se na Balkanu do sredine 19. veka. Pronašao sam ga u nekim starim dokumentima, i ono u suštini znači „mali čovek“, ali sa nekim izuzetnim sposobnostima. Još imate lingvističkih tragova tog korena „hrap“, na primer u češkom jeziku - „hlapec“ - objašnjava pisac.
B. Đorđević
