Homer predgrađa i druge pesme

26.10.07

Upravo se u izdanju Glasa srpskog iz Banja Luke pojavio reprezentativni izbor iz poezije Dragana Jovanovića Danilova pod nazivom „Homer predgrađa i druge pesme“. Knjiga sadrži i dvadeset novih pesama, te kritičke tekstove Jovana Zivlaka i Đorđa Despića. Autor petnaestak knjiga poezije, proze i esejistike i dobitnih brojnih književnih nagrada, Danilov je iz godine u godinu sve prisutniji u stranim časopisima specijalizovanim za poeziju i na međunarnodnim pesničkim festivalima, poput festivala „Glasovi Mediterana“.

Kako danas vidite svoje pesme?
- Kao male, ljudske istine koje bole ili ozaruju. Kao pesnik, duboko sam prožet mediteranstvom i helenstvom. Od Grka smo dobili mediteransku živahnost i smisao za lepotu i te dve stvari još uvek nas održavaju živim i krepkim. Pišem iz pozicije margine, iz čiste individualističke obesti. „Kuću Bahove muzike“ pisao sam sa puno erosa, unutrašnjeg proleća, očaja i jednog strastvenog neznanja. To su čitaoci „Kuće“ mogli da prepoznaju i da se identifikuju sa takvom poezijom. Uzgred, divno je kad jedna zbirka pesama postane predmet stvarne ljubavi nekog osetljivog čitaoca. Po mom poimanju i osvedočenju, poezija se ne piše odozgo, već odozdo. Nastojim da prođem kroz tu marginu, kroz to svakodnevno i banalno, kroz koncept života koji je nevidljiv i pokažem ga vidljivim.

U osnovi Vaših pesama stoji zaokupljenost prizorom?
- Prizor je, zapravo, drugačije uobličena stvarnost pomoću koje naša imaginacija pozlaćuje svet. Usredsređen sam na jednostavne životne prizore u kojima bi čitalac osetljivog duhovnog i duševnog sastava mogao da pronađe neki topao prostor za sebe. Moj postupak u pisanju poezije je gotovo slikarski. Kad imam oštar, jasan prizor, onda iz tmine lakše mogu izvući celu pesmu na svetlo dana.

Jedan ste od retkih pesnika koji pišu ljubavnu poeziju. Iz nje se vidi da imate poklonstven odnos prema ženi ili lepoti?
- Bilo da je visoko zahtevna ili potpuno neambiciozna, žena zrači svojim bićem, i tako, gotovo neupadljivo utiče na istoriju, svet, biljke. Da ne govorimo o visokoj biološkoj misiji žene. Žena je, najpre, neko ko rađa život. Ona je majka, sestra, supruga, ljubavnica, kći, boginja pesnika, vila, umetnik. Žena umetnik ili pesnik jeste biće na kvadrat, dostojno najvećeg poštovanja. Poznajem mnogo žena. Neke od njih su vile a da to i ne znaju. Ja sam inače muški feminist, pa stoga imam pravo da prezirem žene ekstremne feministkinje. Pored toliko raskola i disperzije u svetu, čemu još jedna - između muškarca i žene. Nažalost, mi živimo u vremenu feminiziranih muškaraca i muškobanjastih žena. Zato je danas malo pravih žena, onih žena koje u sebi imaju sve što je život. Žena je suštinska blagodat života i moj odnos prema ženi je poklonstven u najboljem značenju te reči. Moj ideal je plemenita žena koja će svojom inteligencijom, vrlinama i visokim zahtevima isklesati neki lik muškarca. Međutim ovo nije doba u kome vladaju ženske vrline i to se pokazalo kao tragično.

Zašto lepota uzbuđuje?
Najlepše određenje lepote je dao Plotin. On je rekao da je lepota „cvetanje bića“. A lepota uzbuđuje zato što je neuhvatljiva i zato što smo od nje potpuno nezaštićeni.

Šta je Vaš ideal u poeziji?
Moj ideal u poeziji jeste poetski tekst kao magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca. Pesma koja će se nastaviti u stvarnosti kao nešto živo. Pesnik u svoju pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što nije ni slutio da postoji.

Iako je uvreženo mišljenje da poeziju niko gotovo ne čita, vaše zbirke prevedene su na deset jezika. Nailaze li na poklonike u svetu?
Najpre, ja ne živim u komfornoj zabludi da sam važan u svetskim razmerama i da večnost svakako mora računati sa mnom i mojom poezijom. Moje su knjige izazvale recepciju na italijanskom, bugarskom, engleskom i francuskom jeziku. No, za mene je dragoceno to što pišem na takozvanom malom jeziku, jer mi to omogućava da se usredsredim na sebe i da ne mislim o širokoj publici i komercijalnom uspehu, što za jednog pesnika može da bude pogubno. Više mi je stalo do toga da ja stvaram svoje čitaoce, nego da publika stvara mene. Ja sam imao sreću da moje zbirke već na samom početku privuku pažnju i da o njima bude pisano afirmativno. Raduje me što imam čitaoce izvan akademskih i kritičarskih krugova. To su, recimo, neki lekari, advokati, slikari, studenti. Među njima ima i dosta žena. S vremena na vreme dobijam i pisma čitalaca. To mi znači.

Autor: Zvonko Prijović

18.10.04

Pesnik Dragan Jovanović Danilov bio je pozvan na međunarodni skup pisaca i prevodilaca, koji se upravo održava na grčkom ostrvu Rodos do 17. oktobra. Poslednjih meseci veći ciklusi njegovih pesama su objavljeni u najuglednijim američkim i evropskim časopisima, što Danilova svrstava među najprevođenije srpske pesnike.

- Najbolje sam prošao sa "Homerom" predgrađa. Ta zbirka je izašla na italijanskom u Milanu i o njoj je odlično pisala italijanska univerzitetska kritika, a jedan ciklus iz te zbirke dobio je nagradu "Pro Creation" u Los Anđelesu. Objavio sam pesme u većem broju stranih časopisa specijalizovnih za poeziju, a od tekstova stranih kritičara o mojoj poeziji naročito bih izdvojio one koje su napisali Valentina Tinači, Rozmari Čendler, Svetlozar Igov, Žan Luj Bašle, Karol Hmel i Aleš Debeljak.
Zanimljivo je da nikog od pomenutih kritičara nikada nisam upoznao. Ovde kod nas ima nekoliko izuzetno osvešćenih kritičara, čitača poezije, čija reč ima težinu i značenje. Ali, njih je malo. Zato ja objavljujem u inostranstvu, tamo gde je veća količina poetske energije.

Tek u poslednjim zbirkama odoleli ste baroknim formama, karakterističnim za, recimo, "Kuću Bahove muzike".

- "Homer predgrađa" mi je intimno najdraža zbirka. Mislim da je snaga te knjige u jednoj tajnoj povezanosti pesama koje se nepretenciozno zaobljavaju u celinu. Moj Homer nema odisejski kompleks lutalaštva. Njega zanimaju neke male, naizgled efemerne teme - podrumi, napušteni bunari, vrane, mačke iz predgrađa. Kao i dobri slikari iz starih vremena, on slika po modelima koje je izmislio Svemougući. Piše o svom miljeu, o svojim strastima, obrađuje svoj mali vrt.

Beograd - voljeno biće

Ostali ste da živite u Požegi, srpskoj provinciji, ali se ipak ne odričete čestih odlazaka u Beograd.

- Svako sam za sebe pravi svoj Beograd. Beograd, naprosto, nije ni koketan ni hladan, već ima jednu prirodnost i neusiljenost, nekakvu patinu i šarm koje meni savršeno odgovaraju. A zatim, ne treba zaboraviti da je Beograd žižna tačka jednog sudbonosnog podneblja. Uprkos svemu, to je najveće balkansko sabiralište ideja, sočivo koje uveličava jedinstvo raznolikosti i raznolikost jedinstva. Beograd i danas intimno doživljavam kao voljeno biće i grad za samospoznaju. Zapravo, za mene Beograd i nije nešto materijalno, već pre životna snaga koja napaja, autentično mesto u kome čovek još uvek može imati snova.
Vi ste učiteljsko dete. Koliko je takva društvena pozicija podgrevala Vaš lični mit o književnom svetu?

- Naravno da je u našoj kući bilo nešto knjiga, ali to što sam potekao iz porodice prosvetnih radnika nije mnogo podgrevalo moj lični mit o književnom svetu. Budući da sam u mladosti dobro igrao fudbal, a naročito mali fudbal, moj otac me zdušno podržavao na tom planu. Malo je nedostajalo da početkom osamdesetih godina prošlog veka odem u Ameriku, u Baltimor da tamo profesionalno igram mali fudbal. Imao sam poziv od tih ljudi, ali sam u to vreme već čitao ozbiljne knjige, slikao sam, pisao eseje o slikarima. Danas se intimno gordim time što sam ostao ovde.

Napisali ste kako Vam je ideal da u svom radu spojite slovensku dionizijsku furiju i germansku posvećenost poslu.

- Zato danas pesme neprekidno dorađujem i prepravljam sve dok ne osetim da su žive. To se čudo, dabome, retko dogodi. No, pesma koja je neizbežna, sama progovori. Poetski tekst je magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca i koja će se nastaviti u stvarnosti kao nešto živo. Jer, pesnik u svoju pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što on nije ni slutio da postoji.

Zvonko Prijović

01.01.04

Dragan Jovanović Danilov danas je jedan od najboljih pesnika naše savremene poezije. Najnovija zbirka "Homer predgrađa" ("Svetovi", Novi Sad) za koju je dobio nagradu "Srboljub Mitić", potvrdila je, a to je i žiri ocenio, svu originalnost zamisli, bogatstvo značenja, i izražajnu svežinu poezije koju piše Danilov. "Homer predgrađa" je upravo ušao i u širi izbor za nagradu "Vasko Popa". U razgovoru za naš list, ovaj istaknuti pesnik govori o zbirci "Homer predgrađa", a kroz nju izlaže i svoju poetiku.

- Moto Vaše knjige su dva stiha Iva Bonfoa. Koje Vam smernice oni daju?

– Iv Bonfoa je jedan divan gospodin koga sam upoznao na Struškim večerima poezije 1999. godine. Smatraju ga jednim od najznačajnijih pesnika današnjice, a ja ga naročito cenim kao esejistu. Njegovi stihovi "Lako je biti pesnik među Bogovima. Ali mi dolazimo nakon Bogova", upućuju pre svega na to da mi nismo stvorili ovaj svet, već da ga samo nadograđujemo svojim ličnim pismom, onim što Grci zovu "pneuma", duboko lični dah. Kod mene nikada nije bilo avangardističkih pobuda. U svakom slučaju, ja nisam radikalni pesnik (nikada mi se, recimo, nisu dopadale dadaističke larmadžije). Po meni, radikalnost jedne poezije jeste u njenom visokom estetskom nivou i kontemplativnoj snazi. Dakle, držim do pomeranja evolutivnog kretanja u poeziji. U tom smislu, moja poezija je složena u pogledu kulturnih uticaja. Pesnik prima vatru od drugog pesnika srodnog duševnog sastava, kao što jedno telo u ljubavi prima toplinu od drugog bliskog tela. No, presudno moje nasleđe u poeziji jeste ono nevidljivo, nesvesno, zahuđeno. To je ono vrelo koje Tereza Avilska zove "unutarnjim gradom". Sve tajne su, dakle, zapisane u nama samima, u ljudskom srcu i tu ih i treba tražiti, a ne van nas.

Bol i svetlost

- Ko je Homer predgrađa? Da li to pokušavate da spojite antiku sa modernim? Ili da razdvojite? Da lepo suprotstavite ružnom?

– Moj Homer nije onaj Homer koji pripoveda o velikim ratovima ili pomorskim putovanjima. Moj Homer nema odisejski kompleks lutalaštva. On je više Hiperion, čovek jednog mesta. Njega zanimaju neke male, naizgled efemerne teme – podrumi, bunari, vrane, mačke iz predgrađa... Moj Homer je, jednostavno rečeno, pesnik predgrađa. On malo toga izmišlja. Kao i dobri slikari iz starih vremena, on slika po modelima koje je izmislio Svemogući. Piše o svom miljeu, o svojim strastima, obrađuje svoj mali vrt. On ne razdvaja antiku i današnje vreme, lepo i ružno, sile koje usrećuju i sile koje pustoše. Za razliku od psihoanalize, Eros i Tanatos za njega nisu suprotstavljene stvari, već čine jedno. Jer Tanatos pohodi svaku strast. Verujem da je moja poezija poezija Janusovog lica. Na jednoj strani je bol, prokletstvo, raspadanje (ruševina je inače omiljena tema romantičara), a na drugoj snežni vrhovi, predeli arkadijske lepote, svetlost u blesku svoje čiste emanacije.

- Koja je tajna Mediterana Dragana Jovanovića Danilova. I ko je u toj tajni čovek, a ko Bog?

– Mediteran jeste jedan poseban organizam, svet za sebe, ali i pozornica dubinske povesti koja je strukturisala toliko toga. To je za mene živo ognjište kultura, prostor fantastičnog mešanja rasa, genetskih faktora i najdisparatnijih kulturnih entiteta. Podneblje je to ozareno grčkom, rimskom, vizantijskom i orijentalnom vatrom. Šta je Mediteran u svojoj metafizičkoj suštini, šta je njegovo dubinsko tamno biće i izvorno jedinstvo, prvi put sam osetio i spoznao kada sam se 1985. godine obreo u čudesnom dubrovačkom arhivu. Shvatio sam da je istorija Mediterana "istorija dugog trajanja", ali da je Mediteran, paradoksalno, i podneblje nestvarnog, čista negacija istorije, ili bolje, istorija svedena na puku fatalnost. To što ja pišem volim da vidim kao deo jednog mediteranskog kulturnog kompleksa. Mediteranska duševnost stoji nasuprot toj srednjoevropskoj nazubljenoj i tamnoj književnosti, što nikako ne znači da se ona odriče šarma halucinacije i ronjenja u one tamne, zahuđene dubine ljudske duše.

- Snovi su kao ogledalo naše duše. Stalno ih obnavljate. Da li nas oni leče od bolesti života?

– U jednoj pesmi iz "Homera predgrađa" postoji stih: "U snovima sam, kao što su drugi u svetu". Snovi su, kao i muzika, jezik nesvesnog. Čovek je najpre emotivno, ranjivo biće, a rane su najbolji način da oseti svet. Čovek najpre oseća i sanja, a tek zatim pribegava logičnoj misli. Dakle, u poeziji sve mora biti potkrepljeno emocijama. Sve je u poeziji tako nemaskirano i ranjivo. Zato je jedna lirska pesma surova književna istina. Kao i zdrav razum, i stvarnost je u suštini lažna, neretko i mediokritetska. Tek u bezdanim dubinama sna vladaju zakoni mnogo mudriji i moćniji nego na javi. Ja ne pravim razliku između snova i muzike – mislim da su to iste stvari. Naročito sam opčinjen ljudskim glasom. Čitavo naše biće je sadržano u našem glasu. Često mi se neka muzika dopada ili ne. Ja ne znam šta je to što muziku čini divnom ili ružnom. Naročito mi je bliska epoha romantizma. Šubert je bio osnivač novog romantičarskog stila. Mislim da je slušanje Šuberta dalo mojim stihovima nečeg od kolorature fluidnosti. A to mi je naročito važno zbog toga što smatram da poetski tekst ne bi trebalo da suviše direktno govori, već više da sugeriše i sluti.

Bog ili Tajna

- Te slutnje su vidljive u "Homeru..".?

– Smisao poezije za mene je ostao obredni. Verujem da to što ja radim u poeziji dolazi iz jedne intuitivne spoznaje religije i muzike. Kažem, verujem, jer je i meni samom to što pišem velikim delom neosvetljeno i nepoznato. Mislim da pišem na jedan vrlo vizuelan način. Ja nisam pesnik melanholije i praznine. Uostalom, vasiona je sama po sebi praznina, pustoš, studen. Zašto bih ja svojim pisanjem povećavao balast metafizičke studeni? Čak i kad pišem o ruševinama, memljivim podrumima, napuštenim bunarima i pećinama, nastojim da i iz tih stvari izvučem nekakvu metafiziku nade. U jednom broju pesama zanimala me je uvremenjenost erotskog ognja u duši, odnosno problem kako erotsko i demonizam seksusa sublimisati u spiritualno, u cvetanje bića (za Plotina lepota je cvetanje bića) i kako nadvladati onaj pogrebni karakter seksualnosti o kome je pisao Sioran. "Homer predgrađa" je zapravo jedna krasna razvalina, i kao uostalom i svaka zbirka pesama, nešto duboko promašeno, ljudsko. Ja sam u tu knjigu uložio svu svoju duševnost, a pesme iz te knjige su mi vratile kao eho ono što nisam ni slutio da postoji.

- Iz Božjeg naručja padamo u ovu napuštenu prolaznost, kažete. Da li je to dovoljno da se dokaže zaludnost vraćanja istoriji?

– Ja nisam religiozan u dogmatskom smislu te reči, ali imam jedno duboko osećanje spiritualnog, beskrajnog. Zato ne upotrebljavam reč Bog već Željeni, Tajna ili Lice. Pišući, ja se u tom Licu uvremenjavam. O tome govori pesma "Okean srce". Poeziju, dakle, doživljavam kao pansofiju, svemudrost, religiju, zato što poezija u meni izaziva osećanje apsolutne zavisnosti. Smisao poezije je uvek religiozni i obredni. Inače, ja ne znam da li je vraćanje istoriji zaludno. Mislim da čoveku nije dano da pronikne u misterije istorije, pravednosti, blagosti, ljubavi, Željenog, poezije. Sve su to stvari koje su neosvetljene.

- A da li može da pronikne u tajnu poezije?

– U mnogim domenima ljudskog života dvadeseti vek se pokazao kao vek destrukcije. Racionalna i tehnološka misao potisnuli su magijsku misao. Danas se gotovo zaboravilo da je poezija alhemičarska delatnost, da je pesma psihološki prostor bića. Na žalost, današnju poeziju isuviše zatrovanu ironičnim otklonima, sve manje nadahnjuju religioznost, lepota i mistična strast. Zato je poezija danas i izgubila čitaoce. A zatim, problem je i kad poezija postane isuviše ezoterična i kada ne podstiče emocije. Zato ona opstoji tek u malim, posvećenim ezoteričnim krugovima. Moj ideal u poeziji jeste poetski tekst kao magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca i koja će se nastaviti u stvarnosti kao nešto živo.

Anđelka Cvijić

07.12.03

- Ne verujem u revolucije preko noći u umetnosti i književnosti. Promene u umetnosti dolaze tiho i sporo, na nožicama golubice. Tek, u poslednjim mojim zbirkama "Alkoholi sa juga", "Koncert za nikog" i "Homer predgrađa", odoleo sam baroknim formama karakterističnim za, recimo,"Kuću Bahove muzike". Jezička elegancija i kult artificijelnosti sada je daleko iza mene. Sada mi je više stalo do jednostavnosti i spontanosti govornog jezika. Do estetike bose noge, kaže za "Glas" Dragan Jovanović Danilov o svojoj novoj pesničkoj knjizi "Homer iz predgrađa".

Pesme iz zbirke "Homer iz predgrađa" imaju više rezonancu prema aktuelnom životnom realitetu.
- Smisao poezije za mene je i dalje religiozan i obredni. Verujem da to što radim u poeziji dolazi iz intuitivne spoznaje religije i muzike. Kažem, verujem, jer je i meni to što pišem velikim delom neosvetljeno i nepoznato. Nažalost, današnju poeziju, isuviše zatrovanu ironičnim otklonima, sve manje nadahnjuju religioznost, lepota i mistična strast. Zato je poezija danas i izgubila čitaoce.

Niste zadovoljni onim što se događa u Srbiji.
- Srbija danas ostavlja turoban dojam. Rasulo i depresija sve više uzimaju maha. Tek što se započelo sa reformama, a ljude je ophrvalo stanje umora, tromosti i dodijalosti. Siromašni građani srednje klase, ošamućeni i društveno duboko ozlojeđeni ljudi, kao ostaci jednog raspadnutog i rastrojenog sveta, izgubili su svoju vitalnost. Na prste jedne ruke možemo nabrojati one čestite političare koji se ne služe strategijom kanibalskog poretka. Tek će jedan ciklus izbora dovesti do toga da pravi ljudi dođu na prava mesta. Nema nikakve sumnje da bi prava i verodostojna elita bila sposobna da da životnost jednoj preobraženoj i vitalnoj političkoj, ekonomskoj i kulturnoj svesti.

Posle ove pesničke knjige, šta je novo u Vašoj književnoj radionici?
- Na jednoj istoj oranici nije pametno sejati isti usev, jer se zemljište isposti, pa žetva bude slaba. Zato na svojoj književnoj njivi uvek sejem drugačije useve - jednom je to poezija, drugi put roman, esej, polemika i tako redom. To, naravno, ne činim sa nekakvim kombinatoričkim predumišljajem, već po sili unutarnjeg poriva. Ovih dana završavam moj prvi dramski tekst.

Pesma

Pesma "Pacovi" očito je posvećena aktuelnoj vlasti. U njoj kažete: Vremenom, zubate rugobe smenjivale su se na vlasti, a drolje njihovih govora nisu se razlikovale od cijukanja u gluvo doba noći.
- Eh, dnevna politika i dnevni političari! Uvek kad pomislim na njih, setim se jednog stiha šansonjera Brasansa: Koliko bi svet bio lepši bez tih budala. Množina naših političara su mi duboko odvratni, jer su doprineli da Srbi kao narod posle petog oktobra budu ruinirani još dubljom, međusobnom mržnjom. Množina skorojevića, ostrašćenih dogmata i političke šuše i šušumige dospeli su u opštem haosu, mutljagu i tranzicionoj smutnji na pozicije koje im ni po čemu ne pripadaju.

Zvonko Prijović

03.06.04 NIN

Prethodnim dvema (Alkoholi sa juga i Koncert za nikog) a, evo, sada i trećom knjigom pesama D.J. Danilov potvrđuje da je njegov poetički preokret, u prvi mah vidljiv na smeru smirivanja verbalne zapenušenosti, i temeljan i uspešan. I sam pesnik, u nedavno objavljenom razgovoru, uz ostalo naglašava da svoje nove pesme nastoji da “pročisti”, da je danas u njegovoj poeziji sve “svedenije”. Razume se, promene su u poetskom tekstu D. J. Danilova nesporne, ali se (pojednostavljena tumačenja ne izostaju) opevanjem malih i jednostavnih stvari, neposredne stvarnosti, ni izbliza ne iscrpljuju.

Da je pesnikov naum u Homeru predgrađa znatno dublji i složeniji, obelodanjuju već pesme prvog ciklusa. I predmetom i izrazom. Recimo, izbor golubarnika kao “svetskog mesta” u “ukletoj maloj varoši”, kao i opisani golubovi u njegovom okrilju, puni smisao dobijaju ako se zna simbolički naboj koji ove ptice nose. Ili, u drugoj pesmi, prisećanje na ambijent “mračnog carstva” prividno običnog podruma uzdignuto je na opštu ravan kontrastiranjem sa simbolikom ruža koje su, u neposrednoj blizini podruma, nadomak cvetanja. U “njihovom obliku”, pri tom, “mala Marija peva”! Uostalom, razumevanje pesnikovog odnosa prema malom i jednostavnom što ga neposredno okružuje, omogućuju stihovi “Najskrivenije je ono što je/ svakodnevno prepušteno pogledu.” Bilo da su to prividno parterne pojave i događaji, bilo ini sa istorijskim, društvenim ili kulturnim implikacijama. Danilov je, u stvari, nameran da sugeriše dublje sadržaje, “nutrinu” u kojoj “odjekuju nepoznati glasovi i huče podzemne vode”.

Pesme drugog ciklusa ukazuju na to da, pevajući “epopeju odustajanja”, modernom vremenu primereni Homer uobličava svoj imaginativni prostor. Autonoman i, koliko je to realno, spasonosan. Osovinu knjige, u njenom trećem i središnjem ciklusu, intoniraju autopoetički iskazi, među njima i oni sa polemičkom rezonancom u odnosu na aktuelne duhovne i moralne prilike. U pesnikovom vidnom polju su praznina i “osama” što su ovladale našim dušama, ali i preterivanje sa “mogućnostima pesničkog jezika” koje, kako on vidi stvari, nije drugo do uzmicanje pred mogućnostima života. Na distanci od ovdašnjeg praktikovanja pesničkog angažmana, od “zamršenosti epova” kojom aludira i na zaludnost nacionalnih mitova, Danilov deklariše sopstveno načelo: “Domovino... ja sam papir na kome kuca srce.”

Jedna bolja od druge, pesme četvrtog ciklusa pulsiraju primerima pesnikove imaginativne snage u kojima se prelamaju nacionalna i univerzalna značenja. Osamljen i na bespuću, čovek je onoliko koliko je oduvek bio, naprosto zato što je “iz Božijeg naručja” pao u ovu “napuštenu prolaznost”. Protivteža pustoši i ništavilu je, dabome, Beograd (replika na “Lament” Crnjanskog): ovde se on, “kao ogledalo koje je poletelo ka nekom drugačijem sjaju”, zarad preobražaja uznosi. U tom se kontekstu - usredsređene na verničko stanje duha, na ljubav izjednačenu sa kreacijom neizbežnoj prolaznosti uprkos - razvijaju pesme završnog ciklusa. Korespondirajući sa prvim, on zaokružuje ovu odlično organizovanu knjigu.

Za preusmeravanje ka svekolikoj poetskoj sublimaciji kakvo je u svom pevanju D. J. Danilov izveo trebalo je odlučnosti i snage, dara ponajviše. Na delu je, u izvesnom smislu, razgraničenje sa množinom poetskih knjiga osnaženih celim jednim autopoetičkim sistemom. Sa decenijom neuobičajeno široke afirmacije i svakovrsnih priznanja. Uviđajući osobene vrednosti koje su se u njoj prelivale, potpisnik ovih redova je imao određenih rezervi spram etape pesnikovog stvaranja o kojoj je reč. Ovu, međutim, etapu u toku smatra nedvosmislenim stvaralačkim usponom D. J. Danilova, a zbirku Homer predgrađa izvanrednim primerom pesničke umetnosti... Znatno boljim no što je pri prvom iščitavanju (i javnom rangiranju) uspeo da dokona.

Bogdan A. Popović

02.06.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Dragan Jovanović Danilov (1960) po obimu svog dela među najplodnijim je pesnicima mlađe generacije i jedan od najčitanijih savremenih pesnika u Srbiji i van njenih granica. "Homer predgrađa" je njegova najnovija pesnička zbirka.
Danilov se i dalje, kao u "Alkoholima s juga" i "Koncertu za nikog", oslobađa raskošnih oblina i čulne i semantičke nabujalosti svoje poetike. Sa velike dubine, kroz bistrine - njegove nove pesme ljeskaju se sa okeanskog dna kao zvezde dohvatne svakom ko poželi. Zbirka je tematski prilično jasno podeljena na cikluse: Divlja dubina, Podzemni neimari, Sumiranje sobe, Okean srce i Telo puno zvezda. Prološka je pesma "Usta", a zbirku zatvara "Na stopalima od zemlje". Danilov, ne mičući se iz svoje fotelje u kojoj iščitava tomove svoje biblioteke, dotiče se aktuelnih događaja, jasno ih definiše i daje svoj sud i pečat vremenu. Oslikava, usput, i milje provincijske pustoline iz koje se oglašava. Naturalistički. Nasuprot tim slikama zlate se snovi njegovih kćeri. A peva i o zvezdama i toplim, belim dojkama. Svedenost barokne raskoši iz prethodnih zbirki na fino treperenje - hrani čitaočevu potrebu za lepotom utisnutom kao otisak u svakodnevno na rubu ništavnog.
Danilov budi davno nestalu želju za pamćenjem stihova, za arhiviranjem u lične fioke radi bogzna kakve potrebe. Možda tome doprinosi i iskrenost koja ispoveda majušnost svog bića pred Stvoriteljem a pesničku taštinu umanjuje na veličinu njegove knjige (koja ne mora čak ni da se čita) u torbici sa šminkom neke srednjoškolke. Ako, pola godine nakon izlaženja iz štampe "Homera predgrađa" ima sladokusaca poezije, koji nisu barem pročitali, ako ne i smestili u svoje biblioteke ovu obimom malu knjižicu, ja im toplo preporučujem da to ne propuste. "Pre nego što je nastala, ova knjiga/ bila je telo; moje su pesme same sebi/ pesme - ja ih napisao nisam./ Na izmaku sam snaga; pojeo sam sve tomove/ iz moje biblioteke, odrao ovnove/ Balkana, milovao ruke žena poslatih od Bogova;/ to nije umanjilo moju glad."

Julija Kapornjai

27.12.03 Dnevnik - Novine i časopisi

General pesničke generacije kojoj je pripadao sve do prošle godine, jedinstveni Branislav Brana Petrović, imao je geslo: - “Živim dakle živim”. Onima koji u tome nisu videli ništa posebno, dodao je: - “Proživi život prožabuj žabu”. Dovoljno za jedan život i pesnički program. U međuvremenu stasale su nove generacije, od kojih je svako general samom sebi. Nemaju više posla sa žabama. Na red su došli pacovi. Da, pacovi “zecovani” i pacovi “pacovani”.I tri odlična pesnika, čije su nove knjige pred nama, svako na svoj način, u pesmi, ima bar ponekog pacova, kod nekoga je i sedmi brat.

NOVICA TADIĆ, “TAMNE STVARI”, NARODNA BIBLIOTEKA “«STEVAN PRVOVENČANI»”, KRALJEVO, 2003. STR. 59
Pesme čija je misija potpuni urnebes potpisuje “princ tame”. Samo svet viđen kroz suze dostojan je pevanja i opevavanja. Naći svoje skromno mesto u pomahnitalom svetu i tu majstorisati, ukrašavati, pevati, to je sve što traži Novica Tadić (1949) u svojoj najtamnijoj knjizi. U pedeset osam pesama Tadić sumira velegradsku pisku i vrisku, ni oko čega, poražen i postiđen učincima civilizacije i njenih prvaka. On vidi i kroz debele zidove soliterskih brloga, oseća dah koji ubija. Prestonica poezije je pusta i sama, u kamenom gradu nigde nikoga, jer su svi proterani. Ni u crnim šumama nema utehe. Ima priznanja pod visokim zvezdama: - Ja ne mogu nikoga usrećiti.
U pesmi «Naš život» Tadić će reći: Tri dana i tri noći/ trajao je naš život/ ne duže. Sad smo mali duhovi u nigdini. Ne znamo kako smo se ovde obreli/ ni kud ćemo dalje kad nam istekne tren.
Tadićeva demonologija i krijumčarenje najsubverzivnijih stvari u pesmu nema premca. Potvrda za to je i ova tamna, tamna knjiga.

DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV, “HOMER PREDGRAĐA”, SVETOVI, NOVI SAD, 2003. STR. 74
I barokne pesničke fuge D. J. Danilova (Požega, 1960), poprimile su tamne obrise. Pesnički razvoj i čeoni sudar sa stvarnošću splasnuo je neoromantičarski zanos, koji je pretio da «probije nebo srpske poezije». Umesto svega ostalo je sumiranje sebe i visoka svest o logici pesničkog puta. Sa njim će se Danilov, kao sa kakvim folklornim demonima, koje treba probiti glogovim kocem, obračunati i razjasniti u pesmi «”Mladi, gnevni pesnici”». Od onih koji dolaze svakih pet - šest godina, da promene svet, opstaje samo jedan – onaj koji je ponizan pred tamnim ogledalom u sebi i tako, kao prastari egipatski skarabej, u ćilibaru, produži svoj život. Uprkos svemu, prastara ujdurma se nastavlja, jer i novi postaju meta novih gnevnika. Itd.
I dok se zanos “Kuće Bahove muzike” širio niko nije primetio drugu veliku opasnost. I ovde su se iz pradavnih legala podigli pacovi i seli na presto. A šta biva kad pištavi nakot grune, pogledajte u izvanrednoj pesmi “«Pacovi”».

RADIVOJ ŠAJTINAC, „LED I MLEKO”, NARODNA KNJIGA, BEOGRAD, 2003.STR. 80
Da su pesnici u dosluhu pokazuje nam i Radivoj Šajtinac ( Zrenjanin, 1949) koji se posle dvanaest plodnih godina posvećenih romanima i esejima vratio prvoj ljubavi – poeziji. Hlađenje počinje od naslova. Dobro ste pročitali: nije med nego led. Misaona i filozofska uporišta Radivoja Šajtinca kreću se oko glavnih egzistencijalnih stvari. Vraćanje na početak i prirodno stanje ovde je stalna žudnja i onda kada je to teško pesnički iskazati.
Okrenut univerzalnom, onostranom, kosmopolitskom, Šajtinac pribegava i čitanju čistilišta uspostavljajući svoje poetske koordinate. Ni njegovi nalazi o svemu nisu mnogo ohrabrujući i utešni. I kod njega stoluje pacov. U pesmi «Bestia heraldica Šajtinac kaže: odlazi vaše vreme, osvežava se pacovski grb/ rep više nije obrva, ni potpis, ni trag/ sve je onako kako jeste, bezvremeno/ spašeno od zamišljene svežine.

M. Živanović

30.11.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Pošto po svim u novije vreme formulisanim kriterijumima pripadam onom sasvim uskom klanu fah idiota koji se još uvek bave čitanjem poezije, i to posebno one taze, tek objavljene ili odštampane u knjigama, dužnost mi nalaže da, pre svega drugog, referišem o izdanjima ove vrste koja su mi upravo ovih dana dospela u ruke, a vrede. I to ne malo.
Pre svih, izuzetna knjiga pesama ’’Posečene su šume’’ Nebojše Vasovića, jednog od naših najboljih pesnika iz osamdesetih godina prošlog veka, koji je naše sumorne devedesete proveo u Kanadi, gde je još uvek, pa je, shodno tome, po prirodi pomalo rasejan pa još i u rasejanju, ponešto iščilio iz fokusa pažnje ovdašnjih čitalaca, a bogami i kritičara. Nezasluženo, naravno, jer nedavno štampana njegova kritička knjiga ’’Protiv Kundere’’ svedoči da je Vasović ne samo jedan od oštrijih nego i briljantnijih naših umova kad je pisanje o književnosti u pitanju, baš kao što nas njegova nova knjiga pesama u izdanju ’’Narodne knjige’’ opominje da ovakvih majstora poetskog izraza nemamo baš na pretek. Zašto? Zato što nas devedesetak pesama sabranih u ovoj zbirci bez ostatka ubeđuju da je njegov jezik istovremeno virtuozan i stvaralački vibrantan, da mu je misao sveža i u vezi sa ovim svetom kao i svim što njegovu ispraznost transcendira, da iza ovih stihova doista stoji nešto što još uvek možemo zvati subjektom - pa bio on to samo pesnički ili i nešto više, i što nas neki vrag, dok čitamo te pesme, pomalo nagoni da umalo zažalimo što ih sami nismo ispisali. A višeg kriterijuma za prepoznavanje književne vrednosti gotovo da i nema.Od aktuelnih pesničkih zbitija s mnogo razloga treba pomenuti prevedene pesme novog-starog slovenačkog barda Tomaža Šalamuna u izvrsnom prevodu Milana T. Đorđevića, sabrane u knjigu ’’Balada za Metku Krašovec’’ (izdanje IP ’’Arka’’ iz Smedereva - bravo ’’Arka’’!),te finu pesničku zbirku ’’Homer predgrađa’’ Dragana Jovanovića Danilova (’’Svetovi’’, Novi Sad).
Neobične, jezički i drugačije fantazmagorične proze Mikaila Bodiroge s naslovom ’’Kvadrilion’’ (“Narodna knjiga”) sem za uživanje pri čitanju mogu poslužiti i za potporu definiciji onog ekstatičkog sektora postmoderne koji se definicijama otima, dok bih od nešto starijih izdanja koje bi bilo greh ne pročitati najradije skrenuo pažnju na sjajan roman ’’Opusteli persijski grad’’ Petera Hajnocija. Jao, divno li napisane knjige, pa makar i mračno nesvakidašnje (opet ’’Narodna knjiga’’).
A ako biste baš pitali šta bih najiskrenije preporučio, eto i moje nove knjige eseja, tehno-skaski i zapisa ’’Mehanički patak, digitalna patka’’, nešto onako post-postmoderno lepo, obavešteno o svemu i svačemu, pogotovo o onome što nas tek čeka na horizontu vremena što stiže pa bismo ga jedva mogli i videti da se u ovoj knjizi nismo potrudili. Da nije tako ne bih tu knjigu ni pisao, a valjda je ni ’’Narodna knjiga’’ ne bi objavila, pa još s tako ljupkim koricama. A jeste.

R. Lotina

15.11.03 Politika

U obimnom i razudenom pesničko-proznom opusu jednog od najznačajnijih srpskih posleratnih pesnika Dragana Jovanovica Danilova (1960), sve do zbirke "Alkoholi s juga" (1999), preovladavao je apolonijski, svetlosni, astralni, kosmičko-metafizički nedosegljivi princip Bahove muzike koji se rastvarao u barokno ostrašćenim i nabreklim slikama i gustoj tkanici pisma. Njegova suprotnost, ali i poetička dopuna ovoj divinizovanoj "kadenci vriska" podrazumevala je onaj kamerni, intimno-subjektivni, introspektivni i elegično topli, senovito zatamnjeni ton i boju Šubertovih sonata i Vermerovih smedezlatnih kontrasta. Oni su pesnika oduvek vracali u jezgro iz kojega se oglašava, u mitologiju (lične) svakodnevice, tog pounutrašnjenog, skrivenog negativa "ruina i prividenja" nad kojima bdi, poput zlogukog gavrana ali i siluete labuda, Homerov plašt, kojim se zakriljuje pogled smrtnika i njegovo telo izlaže večitoj patnji uskracenosti.

Ovaj promenjeni emocionalno-retorički registar nastavio je potom da se menja i u prethodnoj Danilovljevoj zbirci "Koncert za nikog" (2001), da bi u pet skladnih ciklusa "Homera u predgradu" postao neka vrsta podzemne, onostrane, htonske dominante, jednako mocne kao i raskoš nekada opevanog sveta. On je sada u stalnom izmicanju i osipanju, tajnovit i nedokučiv gotovo do nerazumljivosti, obnažen u negativu vlastitog privida, ostavljajuci pesniku samo ljušture reči, minulih i sadašnjih, podsecajuci ga na ograničenu, sputanu, ali ipak neporecivu tvoračku moc.

Tvoračka sila

Upravo prološka pesma "Usta" iz jedne, da tako kažemo, postnihilističke perspektive, uspostavlja temu pevanja i putanje nadahnuca koja pesniku dolazi od desakralizovanih Muza i ravnodušnoga Tvorca. Ova ironično-melanholična reminiscencija na patetična Homerova zazivanja svedoči o promeni statusa pesničkog govora u savremenoj civilizaciji, u kojoj su reči tek nevoljni svedok našeg i svekolikog drugog postojanja u raznolikim ravnima: ličnoj, kolektivnoj, istorijsko-političkoj, kulturološkoj i najzad, ontološkoj. Tvoračka božanska sila pesniku je opomena da mora neprestano tražiti nove puteve samorazumevanja i odgovora na nepostavljena, ali precutana pitanja: "Beskrajnost nema gnezda; a najveca je / vrtoglavica na mestu gde smo umislili da stojimo / čvrsto; kad zadrhti tamno ogledalo, / tad u dubini, / otvara se bezdani bunar, / nevodljiv sunčevom oku" ("Usta").

I kao da odatle, sa te ivice, pesnika sve jače privlači jeziva gravitacija tamnih ogledala, dole u divlju dubinu, u bunar, podrum, na dno mora, u mukli ambis, tamo gde je sve promenilo svoje predašnje, pojavno lepe oblike i pretvorilo se u nakazne simbole Donjeg sveta iz kojega pesnik crpe milost, oprost i snagu da odoli "podzemnim neimarima", kojima je čitav nauk u igri staklenih perli.

Pre Tela i pre Knjige

Ciklusi "Divlja dubina", "Podzemni neimari" i "Sumiranje sobe" razaraju svaku idiličnost toponima na koje bejasmo navikli u ranijim Danilovljevim knjigama. Tu se "ukletost (malog) grada" ukazuje kao zastrašujuca vizija u stilu nemačkih ekspresionističkih majstora, slikara i pesnika, otelotvorena teskobnim prostorom u koji se sklanja lirski junak, blagosiljajuci na oltaru osame svoje nepripadanje nikome, pa ni sebi: "Hladni i tudi, mimoišli smo se svete. / Ti možda misliš da sam ja duboko u tebi, / a ja samo osluškujem disanje mojih kceri, / držim se za vatru i drhtim" ("Izabela i Sofija spavaju").

Zbog toga pesnik zna da je "daljina u tebi", ne izvan. Iza skrame pojavnosti krije se secanje tela koje čuva hronologiju postojanja, to čudesno "sumiranje sobe". Telo je, kao i u prethodnoj zbirci, podsticaj za suočavanje sa merom sopstvene izdržljivosti i ranjivosti, strepnjom i strahom od nemosti i gluvila (ciklusi "Okean srce" i osobito "Telo puno zvezda"). Ono je, istovremeno, mistični provodnik životne energije i njenog opadanja, znak prisustva u empirijskom svetu i očigledni trag njegovog povlačenja u "sobu nišenu krilima".

Hronotop sobe, još jedan tipično danilovljevski topos, u ovoj zbirci zadobija možda najsnažnije simboličko utemeljenje. Zasnovan na antiputopisnoj poetici u okvirima realija, negirajuci mitske kanone stvarnih lutanja (Odisej, Carnojevic), pesnik nas suočava sa putovanjem u središte sebe, nevidljivog i nečujnog, zenonovski aporičnog: "Dubinski osecam ezoteriju ostrva, / iako nikad nisam kročio ni na jedan otok. / Necu nikuda iz odaje u kojoj sam / telo privikao na svet bez mene" ("Soba ispod kože"). I najveci je putnik onda kada se ne pomeri sa jednog mesta, odakle se vidi i oseca sve: smiraj u zenicama jednog letnjeg predvečerja, dva kontinenta kože oivičene atlasom prozračnih vena, reči da trajace zanavek – jer ljubav se obistinjuje samo u naletu smrti, u pesmama što behu napisane pre Tela, i pre Knjige, u svetlostima osame.

Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ