Hiljadu dana
Mogla bih da vam kažem da sam dospela u najudaljeniji kutak arktičke Rusije zbog toga što me je zanimao život u tundri u postsovjetskom dobu. Samo što to ne bi bilo istinito. Ovde sam zato što sam već hiljadu i četrdeset četiri dana bez seksa.
Da pojasnim: nisam došla u Provideniju da bi me neko povalio. To bi bilo isto kao da odete u Severnu Dakotu u potrazi za etiopljanskom hranom. U ovom gradu ima možda četrdeset neoženjenih muškaraca, i izgleda da su većina pogranični stražari sa glomaznim naočarama za sunce kakve su se nosile osamdesetih godina. Te naočare stvarno im ne stoje lepo.
U Provideniju – maltene grad duhova od oronulog betona bez kafića, hotela, čak i bez tekuće tople vode –zapravo sam došla jer je izgledala kao savršeno mesto za obeležavanje mojih Hiljadu dana. Moj lični Novi milenijum.
Naročito mi se čini prikladnom činjenica da sam ovde zatočena već celu nedelju. To da mi se zapravo i nije odlazilo odavde ipak me je malo iznenadilo.
Ne sećam se tačno kad sam počela da vodim evidenciju, ali u jednom trenutku, kod kuće u Los Anđelesu, malo sam preračunavala i došla do zaključka da stižem do istorijskog trenutka. Hiljadu dana, za slučaj da i sami malo računate, za devedeset i dva dana manje je od tri godine. To je samo trideset i šest dana manje od celokupnog trajanja Kenedijevog mandata. Osim bivše kućne pomoćnice mojih roditelja, Esperance, časne sestre iz El Salvadora, ne poznajem nikog mlađeg od sedamdeset godina ko je ikad došao i blizu ovog rekorda.
A bez ikakvih prilika na vidiku, ja sam, sa trideset četiri godine, postajala Mihael Šumaher celibata.
Sigurna sam da ste se već zapitali kako sam dospela u takvu situaciju. Ličim li na Fredija Krugera? Oblačim li se kao Barbara Buš? Jesam li previše izbirljiva?
Previše džangrizava? Previše stidljiva? Patim li od agorafobije? Hlamidije? Gadnog gljivičnog oboljenja stopala?
Sve su to dobra pitanja. Pitanja koja sam i sama razmatrala u ovom ili onom trenutku. Pitanja koja članovi moje porodice često i glasno postavljaju na našim okupljanjima prilikom jevrejskih praznika.
Kratak odgovor na sva ta pitanja je, ne. Ili, kao što kažu ovde u Provideniji, njet.
Pretpostavljam da bih mogla da nađem partnera za seks. Zapravo, baš prošlog meseca, preko mog sajta za upoznavanje, dobila sam sledeću i-mejl poruku od dvadeset jednogodišnjeg bicikl – kurira: „Voleo bih da provedem noć sa divnom ženom. Ja sam mlad ali i zreo. I Francuz. Volim zadovoljstvo, razmenu energije!
A ti?“
Stvar je u tome što većina odraslih može da nađe nekog za seks, ako im ne smeta da u krevet idu sa nekim ko ih niti privlači baš mnogo, niti im se mnogo i sviđa. Ali evo o čemu se radi: da, ja tražim seks, ali želela bih i nešto više od toga. U najmanju ruku bih želela bar malo poželjnosti. Volela bih bar malecku iskricu. A i volela bih momka koji koristi reč „osećam“ u još nekom kontekstu sem, „Osećam da bi mi prijao hamburger“.
Nemojte da me shvatite pogrešno: nisam ja baš tako čedna. Svakako se ne čuvam za onog Pravog. Savršeno bi mi odgovaralo da isprobam i nekog Možda Mogućeg. Ali nekako, uprkos velikom trudu koji sam ulagala tih hiljadu dana, čak ni on se nije pojavio. Posledica toga je da se nalazim u stanju seksualne uskraćenosti koje sam ranije smatrala nemogućim. Mogu samo da kažem da se, za razliku od Mihaelu Šumaheru i njegovog niza uspeha, mom nizu niko nije radovao, a ponajmanje ja.
Tokom mog epskog sušnog perioda izašla sam sa toliko muškaraca da sam razvila sistem strategija za sastanke nalik na doktorsku disertaciju. Zarekla sam se da ću proširiti potragu, više se potruditi. Zarekla sam se da se uopšte neću truditi nego da ću samo „pustiti da se dogodi“. Pokušala sam da budem pristupačnija i manje samouverena. Pokušala sam da budem samouverenija i manje pristupačna. Uradila sam otprilike sve sem da spustim kriterijume ili potpuno odustanem, jer moram da priznam da i dalje gajim nadu. I veća čuda su se događala. Sećate se ragbista iz Južne Amerike koji su preživeli pad aviona u Andima usred zime? Ako su oni mogli deset nedelja da prežive na pasti za zube i mesu umrlih saigrača i ipak siđu živi s planine, pa valjda i ja mogu da se izvučem iz ovog samačkog stanja, zar ne?
A ipak, dok stojim sa strane i posmatram kako skoro svi moji poznanici pronalaze sebi para, ipak se zapitam šta se to događa. Je li ovo baksuzni period?
Sudbina? Jesam li sama kriva što mi se to dešava? Nikad nisam verovala da tamo negde za mene postoji samo jedan savršeni partner – ima ih verovatno na desetine, ako ne i na stotine. Ali zašto izgleda kao da im je svima promenjen identitet u programu za zaštitu svedoka?
