Heraklov greh

17.11.08 Danas

Autor: Saša Ćirić
U ovogodišnjem kompletu svoje ponude, Stubovi kulture su štampali dva reizdanja: po prvi put „u svom dresu“ roman Via Pula Dragana Velikića i drugo izdanje romana Heraklov greh Gorana Milašinovića. Heraklov greh je izvorno objavljen 1999. godine i njime je ovaj ugledni kardiolog ušao u savremenu srpsku prozu. Nakon toga je napisao još četiri romana (zapaženi su bili Camera obscura i Apsint); poslednji je iz prošle godine, Maske Sofije de Montenj.
Mimo pitanja kako danas čitati roman nastao u doba šizele i Milosrdnog anđela, vojevanja po Kosovu i slavodobitnog povlačenja sa istog, ostaje svojevrstan paradoks da je prvi roman Gorana Milašinovića bio ujedno i njegov najbolji roman. Razlog je jednostavan. U prvom romanu bavio se onim što najbolje zna, onim što je usko povezano sa medicinom a to je psihijatrija. Autor nije puštao mašti na volju da dočarava kako zamišlja dekadentno doba simbolizma i prokletih pesnika, odnosno period pre Prvog i između dva svetska rata dat kroz istorijat jedne lake ženske francuskog prezimena, kao što je to, recimo, bio slučaj u dva njegova prethodna romana. Istina, nije rečsamo o psihijatriji kao grani medicine i nauci o poremećajima ljudske psihe, veći o psihoanalizi i o helenskoj mitologiji, dok je preko svega prebačen ogrtačmekog postmodernog postupka.
Naime, roman Heraklov greh sastavljen je iz dva dela. U regularnom delu, narator, psihijatar Zoran, boravi najpre u pozadini slavonskog ratišta početkom devedesetih i kasnije u Atini. Drugi deo romana odštampan je kurzivom i podeljen u poglavlja koja su titlovana grčkim alfabetom, poređana linearno, od alfe do omege. U njima pratimo mitološki životopis najvećeg grčkog heroja i poluboga, Herakla (Herkula, Herkulesa), odnosno njegov put ispaštanja za počinjeno deceubistvo. Na tom putu Herakle rešava 12 postavljenih zadataka čije izvršenje grčki mit spaja sa elementima bajke, etiološkog predanja i regionalnih narodnih pripovedaka. Tek na kraju romana saznajemo da su kurzivna poglavlja zapravo doktorska disertacija samog naratora, psihijatra Zorana, a da je disertacija ne toliko naučna studija koliko slobodno literarizovana vizija helenskog mita, koja treba da posluži za otkrivanje porekla agresije i destrukcije kod čoveka.
Zamisao o dve narativne strategije, jednoj mimetičkoj i drugoj mitološko-diskurzivnoj, nije nova. Ta zamisao u prvom Milašinovićevom romanu ne dovodi do nekog posebnog opterećivanja fabule ili čitaoca, ali neizbežna osmoza dva tipa pripovedanja, i u osnovi dve različite priče, ne obogaćuje posebno nijednu od njih. Milašinovićev narativ o ratu dobrim delom pati od boljki koje će se ispoljiti u njegovim narednim romanima: likovi su plošni a trebalo bi da budu živopisni i uverljivi, prikazani događaji deluju neautentično, kao da su preuzeti iz novina ili sasvim nevešto izmišljeni, prisutna je ratna ekvilibristika: sve strane su u isti mah podjednako i krivci i žrtve... Rat je prikazan tako kako o njemu govori onaj ko zamišlja kako bi rat trebalo da izgleda, odnosno kako veruje ili pretpostavlja da se rat odvijao. Ipak, živopisni su pacijenti sa ratišta, a pokušaj ustanovljenja njihove dijagnoze i interpretacija njihovog duševnog poremećaja deluje literarno svrsishodno.
Štaviše, u Milašinovićevom pripovedanju postoji okretaj zavrtnja više, viši stepen litararne ambicije, a to je „lupiti čvrgu“ navodno pouzdanim metodama psihijatrije i psihoanalize. Kada psihijatar sklopi koherentnu interpretaciju o slučaju svog pacijenta, istražujući njegovu prošlost i njegovu podsvest, ili iskrsavaju nove činjenice koje stabilno tumačenje ruše kao kulu od karata ili se stvarno ponašanje pacijenata drastično razlikuje od onog koje bi po psihijatrijskoj dijagnozi pacijent morao da ispoljava. Sumarno, ponekad ti obrti deluju neočekivano i efektno, a ponegde su puko ponavljanje istog fabulativnog rešenja. I sama završnica romana data je u vidu obrta: naratora treba doživeti kao nepouzdanog, a samim tim i zapitati se koliko treba verovati u sve ono što smo čitali na prethodnih 200-ak stranica formata edicije Minut Stubova kulture.
Neupitno dobre strane romana Heraklov greh su blago poetizovan stil u kurzivnom pripovedanju o Heraklu i odsustvo namere da se romanom dođe do glavnih uzroka ljudskog rušilačkog nagona. Roman nema potencijala da bude dokumentarna ispovest i opomena, odnosno narativno-literarna odskočna daska za saznajni skok u virove ljudske duše. Roman Heraklov greh se tečno čita kao štivo srednjeg književnog ranga. Solidno delo koje ne pravi velike promašaje i padove, a zauzvrat čitaocu ima nešto i da ponudi.
Bez obzira na kasniji razvoj ovog pisca, to treba ceniti.

01.01.00

Danas 23.10.1999.
Roman dr Gorana Milasinovica
Heraklov greh
U romanu Gorana Milasinovica "Heraklov greh" teku paralelno dve radnje, prva: ratna zbivanja u Jugoslaviji u ogledalu ljudskih dusa, njegovih ucesnika; psihijatar koji prati te odraze krvavog raspada jedne zemlje sazdane na ideologiji "bratstva i jedinstva", i drugi tok: prica o starohelenskom polubogu Heraklu, koji okajavajuci svoj greh deceubistva, spasava svet od najrazlicitijh zala, cineci zlo. Oba toka pracena su sa distance. Psihijatar se, posle svog boravka na frontu, nasao u Grckoj, gde drži predavanja o svojim ratnim iskustvima, dopunjujuci ih susretima sa posrednim posledicama istog rata ciji je bio ucesnik (izbeglice, razdvojene porodice). Prica o Heraklu je posredna - mitotvorne price iz razlicitih izvora, dopunjavane izmisljenim momentima.
Obe price ispricane su u prvom licu, prica ih psihijatar, da bismo na kraju saznali da je i sam pripovedac gurnut (sudbina ili bogovi) u vir: žena mu se ubila u sedmom mesecu trudnoce, posle toga se dobrovoljno prijavio za front. Nema nevinih!
Dve price, dva stila, dve emocije.
Price s fronta, bolje receno iz pozadine, uprkos turobnim detaljima, ispricane su prilicno hladno, bas kao izvestaj za simpozijum. Ponesto su uzbudljiviji susreti koje narator, psihijatar, ima u samoj Grckoj, možda i zbog ljubavne slutnje koju tamo doživljava.Price o Heraklu, uprkos silnim zverstvima i cudovistima, ispricane su lako, zanimljivo, cak seretski. (Ovako interpretirana grcka mitologija bila bi izvanredno skolsko stivo i verovatno bi je ucenici s pravim odusevljenjem upoznavali. Goran Milasinovic se svojim stilom približio Danijelu Barnsu i njegovoj "Istoriji sveta u 10 i po poglavlja" ).
Roman "Heraklov greh" je roman sa tezom koja poput Frojdovog ucenja o oceubistvu (Edipov kompleks) govori da je ljudskoj civilizaciji podjednako svojstven i kompleks deceubistva (Heraklov greh). Heraklo, koji okajavajuci svoj greh nastoji da unisti sva zla medju ljudima. To cini nesvesno iz osvete: prema sebi, prema svima. Dakle: u pragrehu zapretenom u kolektivno nesvesno kao greh zbog zamisljenog deceubistva, izvor je ljudske destruktivnosti i agresije.
Ako imamo u vidu da se ovovremenska radnja romana desava na pocetku rata u Hrvatskoj, a da se od tada nama jos toliko toga dogodilo, onda postaje jasno da uprkos Heraklovom trudu, Augijeve stale ostadose nepociscene, a Espiridini vrtovi jos bogatiji.
G. M.