Havanski zaliv

1.

Policijski čamac usmerio je svetlo prema katranom premazanim stubovima i vodi, preobrazivši crn prizor u beo. Na drugoj strani zaliva ležala je Havana, nevidljiva, osim jednog jedinog niza svetiljki duž valobrana. Da nije bilo treperenja zvezda gore i svetlosti usidrenih brodova dole, luka bi bila obična mirna bara.
Limenke od sokova, vrše za rakove, plovci za pecanje, dušeci i stiropor obrastao algama plutali su na vodi dok je istražiteljski tim Policía Nacional de la Revolución sevao blicevima fotografišući mesto zločina. Arkadij, u kašmirskom kaputu, čekao je s kapetanom Arkosom, čovečuljkom okruglim kao burence, utegnutim u vojnu uniformu, i narednikom Lunom, krupnim, crnim i ćoškastim. Detektivka Osorio, sitna smeđa ženica u plavoj policijskoj uniformi, prostrelila je Arkadija dugim pronicljivim pogledom.
Kubanac po imenu Rufo bio je prevodilac ruske ambasade. „Vrlo je jednostavno“, preveo je kapetanove reči. „Vidite telo, identifikujete telo i onda idete kući.“
„Zvuči jednostavno.“ Arkadij se trudio da bude ljubazan, iako se Arkos držao kao da je svaki kontakt s Rusima zarazan.
Na licu Osoriove spajale su se oštre crte dovitljive osobe i ozbiljan izraz dželata. Rufo rastumači ono što je rekla: „Detektivka kaže da je ovo kubanski metod, a ne ruski ili nemački. Kubanski metod. Videćete.“
Arkadij je do sada malo šta video. Samo što je stigao na aerodrom utonuo u tamu kada ga je Rufo poveo sa sobom. U taksiju kojim su krenuli ka gradu Rufo je preko mobilnog primio poziv zbog kojeg su skrenuli ka zalivu. Arkadij je već imao osećaj da nije ni dobrodošao niti omiljen.
Rufo je nosio raskopčanu havajsku košulju i pomalo je podsećao na ostarelog, omekšalog Mohameda Alija. „Detektivka se nada da vam ne smeta što ćete naučiti kubanski metod.“
„Unapred se tome radujem.“ Arkadij je bio uljudan gost u svakom pogledu. „Pitajte je, molim vas, kada je telo otkriveno?“
„Pre dva sata, iz čamca.“
„Ambasada mi je juče poslala poruku da je Pribljuda u nevolji. Zašto su to rekli pre nego što ste pronašli telo?“ „Kaže da pitate ambasadu. Svakako nije očekivala islednika.“
Činilo se da je ovde na kocki profesionalna čast i Arkadij se osetio prilično deklasirano. Kao Kolumbo na palubi, kapetan Arkos je nestrpljivo osmatrao mrak, s Lunom kao vernom i nezgrapnom senkom pored sebe. Osoriova je postavila nogare i razvukla traku na kojoj je pisalo NO PASEO. Kada je stigao policajac na motociklu, s belom kacigom na glavi i čizmama s mamuzama na nogama, podviknula mu je glasom koji bi i čelik presekao. Čim je traka odmotana, odnekud se uz nju pojaviše nekakvi ljudi u majicama. Šta je to u nasilnoj smrti privlačnije i od snivanja?, pitao se Arkadije. Posmatrači su većinom bili tamnoputi; Havana je bila više afrička nego što je Arkadij očekivao, iako su natpisi na majicama bili američki.
Neko pored trake je nosio radio s kog se čula pesma: „La fiesta no es para los feos. Qué feo es, seńor. Super feo, amigo mío. No puedes pasar aquí, amigo. La fiesta no es para los feos.”„Šta to znači?“, pitao je Arkadij Rufa.
„Pesma? Kaže: ’Fešta nije za ružne. Izvini, prijatelju moj, ne možeš ući.’“
Ipak sam ovde, pomislio je Arkadij.
Na nebu se pojavio srebrnast trag pare, a usidreni brodovi su počinjali da se naziru tamo gde su se koji trenutak ranije videla samo svetla. Na suprotnoj strani, valobran i velike kuće Havane izranjali su iz vode, pristanište se prostiralo, kranovi su se osovljavali na noge duž unutrašnjosti zaliva.
„Kapetan je osetljiv čovek“, rekao je Rufo, „ali ko god da je njegovu poruku protumačio ne baš sasvim tačno, evo vas ovde, a tu je i telo.“
„Dakle, nije moglo bolje da se dogodi?“
„Na izvestan način, da.“
Osoriova je naredila ljudima u čamcu da se povuku da ne bi zapljuskivali telo. Pod svetlima s čamca i nebom u zoru, lice joj se zarilo.
Rufo reče: „Kubanci ne vole Ruse. Nema to veze s vama, jednostavno, ovde nije dobro za Ruse.“
„A gde je za njih dobro?“
Rufo je slegao ramenima.
Ova strana luke, ovakva kakvom ju je Arkadij sada video, ličila je na selo. Padina obrasla bananinim palmama nadvijala se iznad napuštenih kuća okrenutih ka nečemu što je pre bilo betonski ivičnjak nego pravi valobran između dokova za istovar uglja i pristaništa za trajekt. Drveni mostić poduprt crnim stubom zarobljavao je sve što bi doplutalo do njega. Dan će biti topao. Mogao je to da namiriše.
„Vaya a cambiar su cara, amigo. Feo, feo, feo como horror, seńor.“
U januaru bi u Moskvi sunce puzalo kao bleda svetiljka iza pirinčanog papira. Ovde je bilo kao baklja koja žuri i pretvara vazduh i zaliv u ogledala, najpre boje nikla, a posle u treperavo, ustalasano ružičasto. Mnogo šta je iznenada postalo vidljivo. Slikoviti trajekt koji se spremao za iskrcavanje. Ribarski čamčići vezani gotovo nadohvat ruke. Arkadij opazi da u selu iza njega ne rastu samo bananine palme; sunce je otkrilo i kokosovo drveće, hibiskus, crvena i žuta stabla. U vodi oko stubova ukazaše se naftne šare nalik paunovom perju. Naređenje detektivke Osorio da se počne snimanje video-kamerom bilo je znak posmatračima da se nagnu preko trake. Pristanište se ispunilo putnicima s trajekta, sva lica su se okretala ka stubovima, gde je pod brzo promičućom svetlošću plutalo telo, crno i naduveno, kao i unutrašnja guma na kojoj je počivalo. Kako se telo nadulo, košulja i šorc su popucali. Ruke i noge su lelujale u vodi; peraje na nozi bi se povremeno zanjihalo. Glava je bila bezoka i naduvana kao crni balon.
„Gumar“, rekao je Rufo Arkadiju. „Gumar je ribar koji lovi sedeći u unutrašnjoj gumi. Zapravo u ribarskoj mreži prostrtoj preko gume. Kao u visećem krevetu. To je vrlo dovitljivo, vrlo kubanski.“
„Unutrašnja guma je njegov čamac?“
„Bolji nego pravi čamac. Pravom treba nafte.“
Arkadij je razmotrio tu mogućnost.
„Mnogo bolji.“
Ronilac u mokrom odelu kliznuo je iz policijskog čamca, dok se jedan policajac u gumenim ribarskim čizmama spustio s valobrana. Koprcali su se i gazali preko vrša za rakove i dušeka iz kojih su izbile opruge, svesni skrivenih eksera i septičke vode, da bi priterali unutrašnju gumu u ugao da ne otpluta. S valobrana je bačena mreža, koju su rastegli ispod gume da bi je podigli zajedno s telom. Do sada ni Arkadij ne bi učinio ništa drugačije. Ponekad su događaji samo pitanje sreće.
Ronilac je zakoračio u rupu i spustio se pod vodu. Izronio je, zagrcnut, uhvatio se najpre za unutrašnju gumu, a onda za stopalo koje je visilo preko nje. Stopalo je otpalo. Guma pritisnuta na oprugu dušeka pukla je i počela da se izduvava. Dok se stopalo pretvaralo u želatinastu masu, detektivka Osorio dozivala je policajca da ga dobaci na obalu. Klasičan sukob između vlasti i vulgarne smrti, pomisli Arkadije. Posmatrači duž trake tapšali su i smejali se.
Rufo reče: „Vidite, obično je naš nivo kompetencije prilično visok, ali Rusi imaju ovakav uticaj. Kapetan vam nikada neće oprostiti.“
Dok je kamera nastavljala da snima debakl, i drugi detektiv skočio je u vodu. Arkadij se nadao da je sočivo uhvatilo zrake izlazećeg sunce na prozorima trajekta. Guma je tonula. Jedna ruka se odvojila. Osoriova se dovikivala s onima na policijskom čamcu. Što se čovek u vodi očajnije trudio da spase situaciju, utoliko je ona postajala gora. Kapetan Arkos je izdavao naređenja za podizanje tela. Pri roniočevom pokušaju da fiksira glavu, lice se pod pritiskom njegovih ruku pretvaralo u tečnost i klizilo s lobanje kao kožica sa zrna grožđa, dok se sama lobanja sasvim odvojila od vrata; bilo je to kao da pokušavaš da podigneš čoveka koji perverzno svlači deo po deo svog tela, ne stideći se smrada svog truljenja u poodmakloj fazi. Pelikan je preletao nebo, crven kao flamingo.
„Mislim da će identifikacija biti malo komplikovanija nego što je kapetan zamišljao“, reče Arkadij.
Ronilac je žonglirao lobanjom i vilicom koju je uhvatio čas pošto se odvojila, dok su detektivi navrat-nanos gurali preostale pocrnele i naduvene udove u smežuranu gumu.
„Feo, tan feo. No puedes pasar aquí, amigo. Porque la fiesta no es para los feos.“ Ritam je bio... koja bi reč odgovarala?, pitao se Arkadije. Neumoljiv.
Preko zaliva zlatna kupola je izgledala kao da plamti, a kuće Malekona počinjale su da pokazuju svoje neverovatne boje – limun-žutu, ružičastu, kraljevsku purpurnu, marinskoplavu.
Zaista divan grad, pomislio je.

22.12.03 Politika

"Ne samo jedan od najboljih pisaca trilera već jedan od najboljih pisaca uopšte", stoji zapisano na naslovnoj stranici knjige "Havanski zaliv" Martina Kruza Smita, inače autora koji je svetskim čitaocima poznat i po romanima "Park Gorki" i "Crveni trg". U prevodu Olivere Bulajić, i u izdanju "Lagune" iz Beograda, ovaj roman još jednom potvrđuje autorovu umešnost da napiše triler u kojem su isprepleteni politika i kriminal.

Martin Kruz Smit poznat je po tome što je bio prvi američki pisac koji je za mesto radnje svog prvog trilera, "Park Gorki" (1981), odabrao Sovjetski Savez. Tada je i nastao njegov junak, ruski istražitelj Arkadij Renko (glavni lik i "Crvenog trga" i romana "Polarna zvezda") koji se i sada pojavljuje u romanu "Havanski zaliv". Renko dolazi na Kubu da bi identifikovao telo nepoznatog Rusa koje je pronađeno u Havanskom zalivu, a Martin Kruz Smit svome junaku "otkriva" lepote Kube u koju je bio zaljubljen Ernest Hemingvej, pri tom mu omogućavajući i da pohvata niti međunarodne zavere. Za roman "Havanski zaliv" Martin Kruz Smit je dobio nagradu koja nosi ime slavnog Dašijela Hemeta.

Lenjingradska zima

"Laguna" je proteklih nedelja objavila i još nekoliko vrlo zanimljivih romana, potencijalnih bestselera. Izdvojićemo "Opsadu" Helen Danmor (prevod Branislava Radević-Stojiljković), knjigu u koju nas uvodi odlomak iz naređenja Adolfa Hitlera od 29. septembra 1941. godine. Kao strogo poverljivo, u ovom dokumentu stoji da je "Firer odlučio da zbriše Lenjingrad sa lica zemlje... Namera je da se grad opkoli i sravni sa zemljom artiljerijskom vatrom svih kalibara i neprestanim vazdušnim napadima... Svaki zahtev da se grad preda, koji bi proizišao iz situacije u njemu, biće odbijen, jer opstanak njegovog stanovništva i snabdevanje hranom ne može i ne treba da bude naš problem. U ovom ratu za opstanak, u našem interesu nije da održimo čak ni delić stanovništva ovog velikog grada".

Helen Danmor u romanu "Opsada" stvorila je priču o tom vremenu kako pod opsadom Lenjingrada, tokom jedne od najstrašnijih zima, ljudi pate ali i kako opstaju zahvaljujući ljubavi i trunčici nade za koju se hvataju kao za slamku spasa.

Aleksandar Milajić preveo je sa engleskog roman "Zagrcnut" Čaka Palahnjuka, pisca koji se proslavio delom "Borilački klub" prema kojem je i snimljen film, i romanom "Preživeli". Reč je o delu koje može da se učini nepretencioznim, ali po ideji – propali student u poznatim restoranima glumi da se zagrcnuo kako bi, kasnije dobijenim novcem od onih koji ga spasavaju i samilosno mu šalju čekove, mogao da plaća starački dom svojoj majci, i troškari po svome ćefu – i, naoko lepršavom, stilu vidi se da je Palahnjuk, zapravo, imao mnogo veću ambiciju. A to je da pokaže koliko smo u ovom vremenu užasno nespremni da osetimo samilost, i još gore – spremni da sebično koristimo tuđu dobrotu i pažnju zato što u sopstvenim životima nismo uvek sposobni da pronađemo uporišta za sazrevanje.

Palahnjuk pokazuje sviftovski dar za satiru, zapisala je književna kritika, uz jedan dodatak. A on glasi da roman "Zagrcnut" može da bude uznemirujući, da izazove dopadanje, ali i gnušanje. U svakom od tih slučajeva, čitalac ne ostaje ravnodušan.

Priča o slobodnoj ženi

I, najzad, "Laguna" je objavila roman "Lu. Priča o slobodnoj ženi" Fransoaz Žiru, u prevodu Ane Stošić sa francuskog jezika. Reč je o jednom novom prilazu životu i delu Lu Salome, novim aspektima, kako će kazati autorka, "jedne od najzagonetnijih među ženama". Lu Andreas-Salome rođena je 1861. godine u Sankt Peterburgu, bila je obrazovana i pisala je, a poznata je po tome što je svojim prisustvom ostavila izuzetno duboki trag u životima i u delu tri slavna stvaraoca, Ničea, Rilkea i Sigmunda Frojda. Lu Salome je bila novinar, romanopisac, esejista i psihoanalitičar. Bila je izvanredno inteligentna, slobodna, feministkinja jeretik, kako je vidi Fransoaz Žiru koja će još zapisati: "Lu Andreas-Salome je savršen primer srećnog spoja ženske i muške komponente". Priču o "Lu" čitajte, samostalno ili paralelno, sa drugom sjajnom knjigom, sa beskrajno lepom pričom pod nazivom "Kad je Niče plakao" Irvina D. Jaloma koju je pretprošle godine objavio beogradski "Plato".

A. Cvijić