Dž. M. Kuci spada u red vrhunskih romansijera, ne samo svoje domovine, Južnoafričke Republike, nego i svetske književnosti na engleskom jeziku. Rođen je u Kejptaunu, 1940, gde je završio studije matematike i književnosti. Doktorat iz lingvistike radio je u SAD. Danas je profesor opšte književnosti na Univerzitetu u Kejptaunu. Od 1974. objavio je osam romana i više knjiga eseja. Dvostruki je dobitnik je Bukerove nagrade (1983. i 1999) i Nagrade grada Jerusalima (1987), kao i brojnih drugih književnih priznanja u Južnoj Africi, Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD. Paideia je objavila tri njegova dela: Sramota, Dečaštvo, Životi životinja.Dobitnik Nobelove nagrade za 2003. godinu.
10.12.09 TANJUG
"Gvozdeno doba" Džona Kucija
Izdavačka kuća "Paideia", predstavila je "Gvozdeno doba", 13. roman Džona Kucija, dobitnika Nobelove nagrade za književnost.
Taj izdavač je zaslužan što su srpski čitaoci imali priliku da se upoznaju sa četiri Kucijeva dela, i pre nego je dobio Nobelovu nagradu.
"Paideia" je na ovaj način objavila njegove romane za koje je, u dva navrata, dobio nagradu Buker, što je bio prvi slučaj kada je reč o ovom priznanju.
Njegov prvodilac za srpski Arijana Božović je rekla da je Kuci upravo završio novi roman, "Letnje doba", koji ona prevodi iz rukopisa, i trebalo bi da bude objavljen na srpskom već tokom iduće godine.
"Gvozdeno doba" je prvobitno objavljeno 1990. godine, a pisano je u periodu rasnih nemira i vanrednog stanja u Južnoafričkoj Republici i jedino je Kucijevo delo koje neposredno govori o istorijskim događajima.
Za ovo delo pripala mu je nagrada "Knjiga godine", britanskog lista "Sandej ekspres", 1990. godine, i nagrada katalonskih izdavača "Premi Libreter" 2003. godine.
To delo je najčitanija Kucijeva knjiga posle "Sramote", za koju je dobio drugog Bukera, u kojoj je na posredan način izneo svoj stav prema aparthejdu tako što je junakinju stavio u poziciju da se pita "da li je u zlim vremenima dovoljno biti dobar čovek?".
Roman je pisan u formi monologa Elizabet Karen, profesorke antičke književnosti, koja zna šta su Hesiod i Ovidije pevali o gvozdenom dobu, ali tek pod starost dobija priliku da iskusi policijski teror u vlastitoj zemlji.
Radio i TV o tome ne govore ništa, ali naselja oko Kejptauna su u plamenu, a u nerede je umešan i Beki, sin njene kućne pomoćnice.
O tragičnim događajima koji slede Elizabet govori u pismu kćeri koja se odrekla svoje domovine i emigrirala u Ameriku. Njen jedini družbenik joj je Verkejl, klošar koga zatiče u svojoj bašti istog dana kad sazna da je neizlečivo bolesna.
Verkejl je njen anđeo smrti, parodični Vergilije, koji je vodi u podzemni svet, ćutljivi svedok njenih pokušaja da se iskupi za ćutanje i neučestvovanje u otvorenom otporu državnom teroru.
Božovićeva je roman opisala kao "delo koje je suprotno odrastanju i sazrevanju, jer glavni lik je na samom kraju života i sa stečenom mudrošću posmatra ono što je prošlo, ali i ono što se dešava oko nje.
Umesto da nametne sopstveni stav, pisac prepušta čitaocima da donesu zaključke, primetila je Božovićeva, navodeći da Kuci želi da poruči da će samo ljubav spasiti svet.
