01.01.00
Nin
26.12.2002.
Roman po stanovniku
Ako je prošle godine, suočen s rekordnom romanesknom produkcijom od 115 naslova, čitalac mogao pomisliti da je proizvodnja romana u srpskoj književnosti dosegla najvišu tačku i da će polako početi da opada, grdno se prevario. I ove godine ubedljivo najjači utisak o srpskoj prozi je sam broj objavljenih knjiga. Sledeći logiku jednog od ovogodišnjih ?vlasnika? sopstvenog romana, po kojoj je ?valjda pravedno da svaki čovek ima svoj roman?, domaći izdavači su do sredine decembra već objavili 135 primeraka ovog žanra, a do kraja godine verovatno će ih biti još petnaestak. U 2002. društveni proizvod u Srbiji je porastao za 4 odsto, ali je zato proizvodnja romana u srpskoj književnosti porasla za čitavih 30 odsto. Nastave li romanopisci ovim udarničkim tempom, za pet godina proizvodiće 548 romana godišnje, a za deset 2028. Sve obećava da će ovde, u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, po rečima onog istog ?vlasnika? romana, izlaziti ?matematički gledano jedan roman po stanovniku na kugli zemaljskoj u datom trenutku?.
Ali, suprotno onome čemu nas je učio dijalektički materijalizam, u književnosti kvantitet ne prelazi sam od sebe u kvalitet. Štaviše, i kvantitet i kvalitet naše romaneskne produkcije samo pokazuju da izdavači, s retkim izuzecima, romanu pristupaju raširenih ruku, bez iole ozbiljnijih kriterija, računajući tu i elementarnu pismenost. Kao i prethodnih godina, ovaj utisak donekle popravljaju nove knjige priča. Njih je u 2002. objavljeno dvadesetak, približno sedam puta manje nego romana, ali su zato njihovi autori, u celini posmatrano, pokazali više talenta, veštine i inovativnosti od svojih kolega romanopisaca. U naš izbor deset najboljih proznih knjiga u 2002, sastavljen po azbučnom redu, bez žanrovskih i vrednosnih prioriteta, uneli smo tri zbirke priča: ?Zrno zrnu? Mirjane Pavlović, ?Bližnje? Gorana Petrovića i ?Malu Aziju i priče o bolu? Miroslava Toholja.
Nasuprot mnoštvu priča i romana s tematikom iz naše najnovije istorije, u pričama Mirjane Pavlović prepoznatljiva socijalna tematika dočarana je iz ?pomerenog?, grotesknog ugla. Ostavimo li po strani povremenu želju za eksperimentom radi samog eksperimenta, njoj u najboljim ostvarenjima ove knjige polazi za rukom da, poigravajući se apsurdom i fantastikom, istrgne predočena zbivanja iz banalnosti svakodnevne faktografije. I Goran Petrović u ?Bližnjima? nije odoleo čarima naše savremene istorije. Ne napuštajući svoju već prepoznatljivu antitradicionalističku poetiku, on je iskoračio u aktuelnu stvarnost i pokušao da je dočara postmodernističkim sredstvima. Rezultat je efektna i originalna kombinacija čiji su najveći kvaliteti prečišćenost stila i lakoća u vođenju priče. Veština u vladanju različitim pripovednim tehnikama najizrazitije je obeležje Toholjeve proze. Gotovo svaka priča drukčija je po osnovnom narativnom postupku, a raznovrsnost formi kreće se od ?tradicionalne? lirsko-psihološke proze, preko pripovedne stilizacije dnevničkih zabeležaka, do postmodernističkog poigravanja s intertekstom. Lirska sugestivnost Toholjevog kazivanja, bogatstvo jezika i dubina psihološkog uvida u nekim slučajevima (?Poslednja verzija?, ?Kolac?) dali su rezultat izuzetne vrednosti.
Kao i prethodnih godina, i u 2002. roman je uglavnom imao istorijski i dokumentaran karakter. Kroz priču o mladoj Austrijanki koja se u predvečerje Drugog svetskog rata zatiče u Vojvodini, u službi bogate jevrejske porodice, Ivan Ivanji u ?Guvernanti? bavi se sudbinom Jevreja, Srba i Nemaca u poslednjih pola veka naše istorije. Guvernantin život, lišen ljubavi, prijateljstva i sreće još jedna je metafora ljudskog stradanja u politički i istorijski burnim vremenima. U autobiografskom romanu ?Sunčanik?, Ljubiša Jovanović oživljava junake svoje prethodne knjige, ?Kovčeg za vreme?. ?Sunčanik? je fiktivna hronika Sejača, malog moravskog sela, alegorijskog hronotopa srpskog duhovno-istorijskog ambijenta. Izraženo osećanje za groteskno, fantastično i apsurdno, kao i raskošan pripovedački i jezički dar čine Jovanovića potpuno samosvojnom pojavom u savremenoj srpskoj književnosti. Da je ?Sunčanik? za stotinak strana kraći, utisak o celini knjige bio bi još povoljniji.
Junak ?Šekspirovog klijenta? Miloša Latinovića je beogradski reditelj koji u gradiću ?na dnu iščezlog mora? postavlja Šekspirovu ?Buru?. Bežeći od surove srpske stvarnosti iz poslednjih ratnih godina, Latinovićev junak u trivijalnosti provincijske svakodnevice nalazi romantično utočište u kojem, razmišljajući o umetnosti, traga za višim smislom života. Inteligentno i nepretenciozno napisana, s pronicljivošću koja je retka u našoj prozi, Latinovićeva knjiga jedna je od najuspelijih transpozicija naše najnovije istorije u fikcionalni tekst visokih literarnih kvaliteta. ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, roman Radovana Belog Markovića, u poetičkom i stilskom smislu predstavlja nastavak Markovićeve ?lajkovačke trilogije?. Duhovita pripovedna mistifikacija i razigran burleskni jezik glavna su sredstva pomoću kojih se u romanu dočarava atmosfera straha i neizvesnosti u Valjevu, pred početak Drugog svetskog rata.
U naš izbor uvrstili smo i tri debitantska romana. ?Logika reke, pruge i otpada? Daniela Kovača i ?Soba za jedan krevet? Zlatka Pakovića eksperimentišu s romanesknim konvencijama i tradicionalnim, ali i postmodernim strategijama pripovedanja. U Kovačevom romanu težište eksperimenta počiva na ironičnoj destrukciji fabule; pripovedanje o događajima zamenjeno je gotovo neprekidnim opisivanjem. Eksperiment Zlatka Pakovića nešto je drukčije postavljen i zasniva se na povezivanju različitih formi književnog kazivanja u zaokruženu tematsku celinu. I prvi roman Nenada Teofilovića, ?Klopka?, može se čitati kao vrsta eksperimenta. Polazeći od jednog žanrovskog stereotipa - kriminalističkog romana - Teofiloviću polazi za rukom da prevaziđe njegova ograničenja, ispriča uzbudljivu priču i uverljivo dočara preobražaj svog glavnog junaka.
1. Ivan Ivanji, ?Guvernanta?, Stubovi kulture
2. Ljubiša Jovanović, ?Sunčanik?, Narodna knjiga
3. Daniel Kovač, ?Logika reke, pruge i otpada?, Beopolis
4. Miloš Latinović, ?Šekspirov klijent?, Stilos
5. Radovan Beli Marković, ?Knez Miškin u Belom Valjevu?, Narodna knjiga
6. Mirjana Pavlović, ?Zrno zrnu?, Narodna knjiga
7. Zlatko Paković, ?Soba za jedan krevet?, Otkrovenje
8. Goran Petrović, ?Bližnji?, Narodna knjiga
9. Nenad Teofilović, ?Klopka?, autor
10. Miroslav Toholj, ?Mala Azija i priče o bolu?, Glas srpski
ADRIJANA MARČETIĆ
01.01.00
Politika
01.02.2003.
Savremeni roman
U vrtlogu kolektivnih zanosa
Ivan Ivanji: Guvernanta; Izdavač: "Stubovi kulture", Beograd, 2002.
Mogućnosti i načini individue da se odbrani, ili ne odbrani, od pritiska socijalne stvarnosti idejna su potka "Guvernante", novog romana Ivana Ivanjija (1929).
Priča u koju je obučena ovakva drama individuacije, određena je, u najvećoj meri, zbivanjima vezanim za Drugi svetski rat, u banatskom gradiću, u koji, sredinom tridesetih, stiže mlada i neiskusna učiteljica Ilza fon Bokberg, dovoljno osiromašena austrijska plemkinja da bi prihvatila posao guvernante sina bogatog jevrejskog fabrikanta.
U maloj vojvođanskoj sredini, u godinama pred sam rat, a pred Ilzinim očima, u prividu međunacionalne idile i međuklasne harmonije, odvija se završna faza socijalne identifikacije i emotivnog sazrevanja ove introvertne devojke.
Emotivno se vezujući za dečaka, prijateljski za dečakovu majku, a socijalno za krem malovaroškog građanstva unutar koga se, zahvaljujući statusu svojih poslodavaca, kreće, Ilza se lagano integriše u njoj sasvim stranu nacionalnu sredinu.
Susret sa zločinom
Predvidljivu bezazlenost i beskonfliktnost života junakinje narušiće istorijska ratna zbivanja koja slede, a koja likovima iz romana, Jevrejima, Nemcima i Srbima, određuju najčešće nedvosmisleno suprotstavljajuće uloge.
Bez svoje volje, ali i otpora, zatečena usred mahnitanja kolektivnih zanosa, a zatim i zločina svojih sunarodnika, banatskih Švaba, Ilza, sticajem okolnosti, postaje ljubavnica glavešine lokalnog Kulturbunda, a zatim i Gestapoa. Sa pozicije policijskog službenika, ona uspeva da spase pogroma dečaka i njegovu majku, koja kasnije ipak završava život u logoru...
Iz životne bezazlenosti, Ilza ulazi u svakodnevno susretanje sa zločinima koji i kod vojnika što ih čine izazivaju stanja psihološkog šoka. Od pritiska takve stvarnosti ona se brani povremenim uzimanjem kokaina, a od pritiska savesti, ostajanjem u gradu i nakon oslobođenja, što joj donosi surovo iskustvo boravka u posleratnom logoru za Nemce.
Nakon pola veka, u završnici romana, u Beču, susreću se guvernanta i njen štićenik, sada uvaženi arhitekta, koji je kao dečak iskusio sudbinu boravaka u logorima za Jevreje. Različiti konteksti, nacionalni i individualni, doveli su ih do sličnog iskustva patnje, a svet u kome žive kreće se svojim tokom i nezainteresovan je za tragična individualna iskustva.
Uloga žrtve
Blizina zločina, kome se aktivno ne suprotstavlja, i uloga žrtve, što se prihvata kao podrazumevana kazna, makar i za neučinjeno, određuju iskustveno, ali ne previše i egzistencijalno-psihološko polje Ivanjijeve junakinje Ilze. Ona spada u zauvek pasivne učesnike životnih, pa i zaoštreno istorijskih zbivanja.
Otuda i utisak da domaći rimejk, tematski i individualno problematizujući, "Čitača", svetskog hita nemačkog pisca Bernarda Šlinka, u svojoj završnici ne uspeva da dramatski zaoštreno iskaže tragičnu istinu jedinke, koja je ovde tek posmatrač, lakmus i romaneskna inicijacija prohujalih zbivanja i njihovih značenja. Shematska jednostavnost likova i predvidljivost situacija, crno-beli tretman događanja i, do kraja nerazrešna moralna tenzija, a kojoj pripada mesto u samom centru ovako zamišljenog romanesknog bivanja, umnogome umanjuju dubinski aspekat stvarnosti ovog romana.
Ipak, roman "Guvernanta" spada u uzbudljive knjige, one koje se čitaju u dahu, i lako poigravaju sa čitaočevim emocijama, istovremeno otkrivajući neka zatamnjena poglavlja iz istorije logora na našim prostorima i podsećajući na činjenicu da u sukobljavanjima kolektivnih ideologija kazne pogađaju mahom nedužne. A mogućosti malog čoveka da se odbrani, vidimo, uvek su male.
Nenad ŠAPONJA
