Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu.
Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998).
Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995).
U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac.
Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine.
Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine.
Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.
Po drami Boj na Kosovu snimljen je film.
Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999).
Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine.
Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine.
Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine.
Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama.
Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), "Vasko Popa" (1999), "Kozara" (1999) i "Odzivi Filipu Visnjicu". Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine.
Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Najavljuje se nalet velikog broja aviona na Beograd, sa severa. Iz pančevačke rafinerije prema Beogradu se širi kiselkast dim
Novembarska kiša, novembarski mrak. Hladno.
U 7.50 objavljen je završetak noćašnje uzbune. Ponovo je bombardovana rafinerija Pančevo, od nje se još uvek širi gust dim. Javljaju da u tom dimu nema otrova.
Ponovo su tukli Batajnicu i kragujevačku „Zastavu”, a prvi put su gađali Kruševac: pogodili su toplanu i fabriku „14. oktobar”.
Od kako sam se probudio, mislim o ubistvu Slavka Ćuruvije. Koji naredbodavac stoji iza njegovih ubica? Šta je prava svrha ovog ubistva? Advokat Dragoljub Todorović mi sinoć reče da je pre nekoliko dana, u „Ekspresu”, protiv Ćuruvije objavljen „grozan napad”, koji je zvučao preteći, i kao presuda. Da li ima veze između tog teksta i ubistva? Bilo kako bilo, posle ovog ubistva sve je mnogo strašnije. Ono otkriva da ima nešto opasnije od aviona i bombi. Svako se, sa zebnjom, pita ko je sledeći. Čovek ne može da izađe iz kuće a da se ne pita šta će ga dočekati na ulici. Mnogoj e podnošljivija pomisao na pogibiju od bombi: u tome bar nema ničega ličnog. Ali biti ubijen na ulici, od plaćenih ubica, ne samo da je strašno, nego je i ponižavajuće!
U knjižari Matice srpske razgovaram sa Milanom Davidovićem. Pridružuje nam se i Dragoslav Mihailović. Razgovaramo dugo. Najviše o ubistvu Slavka Ćuruvije. U igri su najrazličitije pretpostavke i nagađanja, najrazličitiji uzroci i motivi, ali su posledice nedvosmislene: rastu opasnost, bezakonje i strah. Režim, kao eventualni krivac, od ovog ubistva, na spoljašnjem planu, može imati štete, ali od straha koji se posle ovog ubistva širi, može, na unutrašnjem planu, imati koristi. Sve će nas zaplašiti, ućutkati i saterati u mišje rupe.
Beograd, ili bar njegov najuži centar, u poslednje vreme je neobično živ. Sve vrvi od sveta. Na svakom koraku srećem nekog poznatog. Zoran Gluščević ne samo da je već napisao, nego je već i objavio, knjigu u čijem se naslovu nalazi nevidljivi F 117 A. Zaustavlja me Marina Rajević-Savić, iz BK televizije, i upoznaje me sa Patrikom Besonom. Srećem se i razgovaram sa Živojinom Zdravkovićem. Nailazi Mladen Srbinović. Kaže da mu se jutros iz Haga javljala Vera (pesnikinja, Mladenova sestra, udata u Holandiji): ubistvo Ćuruvije imalo je u Holandiji veoma veliki, i veoma neprijatan, halo. Onako kako sam u jednom trenutku i predviđao: kazaće, eto koga mi bombardujemo - one koji ubijaju nezavisne novinare, one koji drugačije misle...
Čitam, u današnjem „Blicu”, izveštaj sa jučerašnjeg skupa u Francuskoj 7. Novinar se najviše bavi onim što je govorio ministar kulture, Željko Simić. Odgovarajuću pažnju poklanja i učešću Dragana Kolarevića, pomoćnika ministra kulture, koji se predstavio kao pesnik i čitao stihove. Ostalo otaljava. Za dva Matijina stiha, koja navodi, kaže da su „izjava”. Miju Pavlovića i Stevu Raičkovića i ne pominje, a mene je prekrstio u Ljubodraga. Prošao sam kao juče vladika Nikolaj.
Prolazeći pored zoološkog vrta, vidim čudnu i veselu scenu: neko je pred upravnom zgradom prosuo neko zrnevlje, oko koga su se okupili, i oko koga se otimaju, divlji golubovi, ćurke, pauni, kokoške i petlovi, vrapci, guske i patke, cvrcini i cvrcinke, sive i bele morke! Jedan petao, sa crnim, crvenim i bakarnim perima, skočio je čak gore na ispust prozora, a dole jedna bela morka goni drugog, raskošnog i gizdavog, pevca, koji beži panično, ali dostojanstveno dignute glave! Ovoj e kao neki vašar ili kongres ptica, rat peradi, prepun plavih, belih, zelenih, crnih i crvenih pera, krila i repova, i sa ponekom ćubicom, koja lebdi visoko iznad majušne glave nekog razgoropaćenog pauna u plamenu!
Kraj crkve Ružice, u dvorištu, to jest u nekoj vrsti zapuštene bašte, ispred parohijske kuće, prvi put ovog proleća, vidim jorgovan u cvetu.
Oba doma Savezne skupštine izglasala su pristupanje Jugoslavije uniji Rusije i Belorusije! O tome treba da se izjasne i ruska i beloruska skupština. Još jedno zamajavanje. U glasanju ne učestvuju, i njegove rezultate ne priznaju, poslanici DPS-a Mila Đukanovića.
Avioni NATO-a bombardovali putnički voz u Grdeličkoj klisuri.
Uzbuna je večeras oglašena nešto kasnije nego što je uobičajeno: u 20.40. Ubrzo potom čuli smo jako dejstvo PVO.
Potvrđeno je da je bombardovan putnički voz Beograd - Solun, u Grdeličkoj klisuri. Deset mrtvih, šesnaest ranjenih. Strašni prizori, ugljenisana tela.
U Prištini pogođena trafo-stanica, grad ostao bez struje.
U Kruševcu, kako javlja izveštač, „jeziva slika”: toplana i fabrika „14. oktobar” potpuno uništene.
Peć je mrtav grad.
Borbe na jugoslovensko-albanskoj granici. Kontradiktorne vesti o broju ubijenih.
Dramatičan poziv Vuka Draškovića, na Studiju B, povodom ubistva Slavka Ćuruvije: poziv da se onemoguće oni koji traže likvidaciju ljudi i otvaranje srpsko-srpskog rata, da se onemoguće ratni profiteri, da se zakopaju stranačka znamenja, da nad Srbijom prestanu da se vijore zastave sa petokrakama, da se u vreme kada nas napadaju zemlje NATO-a ne oživljava, ponovo, bratoubilački rat. Traži se da otkriju ubice Slavka Ćuruvije i da se demaskiraju njihovi nalogodavci. Obraća se direktno čelnicima SPS-a, i već je to dovoljno indikativno. Pominje i „jedan dnevni list”, koji poziva na hajke i likvidacije. Očigledno misli na „Ekspres”, u kome su objavljene pretnje Ćuruviji. Vuk kaže da su ti pucnji i pretnje opasniji od američkih raketa i bombi. U pravu je.
Milošević ćuti. Kao i o svemu ostalom.
Na današnji koncert na Trgu Republike radikali su doneli zastave svoje stranke i Šešeljeve slike. Muzičari su zahtevali da se sve to, i slike i zastave, ukloni, i posle desetak minuta radikali su se, sa svojim znamenjima i ikonama, povukli.
Najavljuje se nalet velikog broja aviona na Beograd, sa severa. Iz pančevačke rafinerije prema Beogradu se širi kiselkast dim.
Avioni koji doleću sa severa skreću prema istoku. Ka Smederevu?
29.03.05
Maskenbal u magli
Ljubomir Simović
Čini mi se da sam dnevnik počeo da pišem nehotice, takoreći mehanički. Nikad u životu nisam dolazio u iskušenje da beležim ono što mi se svakodnevno događa. To mi se činilo previše pretencioznim - rekao je akademik Ljubomir Simović na početku razgovora za „Blic“ rađenog povodom njegove knjige „Guske u magli“ (izdavač „Beogradska knjiga“) koja je zbirka svojevrsnih beležaka vođenih u danima NATO bombardovanja ovih prostora. Na promociji, koja je okupila zbilja brojnu publiku i ugledne govornike moglo se, između ostalog, čuti da je reč o dnevniku koji ima odlike romana.
Govoreći dalje o tome odkud mu ideja da vodi dnevnik Simović bkaže: „Kad je počelo bombardovanje, od prvog trenutka sam počeo da zapisujem sve ono što čujem i vidim. Pisao sam redovno, iz dana u dan, iz sata u sat, od početka do kraja, sve dok se bombardovanje nije završilo. Sad, šest godina posle tog neobičnog rata, čini mi se da se u tim mojim sveskama nalazi jedno prilično sistematično svedočanstvo o onom što se događalo tog proleća 1999.
Vaš dnevnik se razvija na dva plana - u njemu se sve vreme prepliću javna i privatna scena...
- Bilo mi je važno da vidim i zabeležim sve što se događa, ne samo u Beogradu, nego svuda: u Novom Sadu, Pančevu, Valjevu, Užicu, u Grdeličkoj klisuri, u Varvarinu, Koriši, Lužanu, Prištini... Po Beogradu sam kružio kao živa kamera, koja snima sve: bombardovane zgrade MUP-a, Generalštaba, Televizije, kamera koja snima kafane, pijance i ulice. Čini mi se da sam za vreme bombardovanja najmanje bio kod kuće. Sretao sam mnogo ljudi, poznatih i nepoznatih, zapisivao sam sve o čemu smo razgovarali. Svi smo se tada našli u novim i nepoznatim okolnostima, ali sam ja i u tim novim okolnostima, bez obzira na sve, nastavio da živim svoj život. Ni u ratu nisam prestao da radim ono što sam radio u miru: To je bio moj način odbrane. Obratite pažnju na onu biciklistkinju koja, u utorak 25. maja, prolazi kraj ruševina u Miloševoj ulici.
Nije li naslov „Guske u magli“ više nego indikativan?
- Mislim da taj naslov sasvim dobro pristaje ovoj knjizi i svemu onome što se u njoj nalazi. Ljudi me često pitaju: Ko su te guske? Mi ili oni? A ja pitam: Koji mi, i koji oni? Ta ratna igra je imala svoje velike igrače, koji sve drže u svojim rukama. Ali je imala i one koji su verovali da su veliki igrači, i koji su mislili da sve drže u svojim rukama. Za mene su guske bili i jedni i drugi. I oni koji su sve to planirali i programirali, i koji su mislili da sve znaju i vide, i da sve drže pod kontrolom, nisu u toj magli mogli videti sve. Bojim se da se pravi rezultati tog rata ni danas jasno ne vide. I bojim se da su porazniji nego što nam se čini.
Citirate, u nekoliko navrata, ljude sa naše političke scene. Kad se danas čitaju njihove reči često zvuče neverovatno, kao najobičnije gluposti.
- Ali su te njihove gluposti kod nas prihvatane i dočekivane kao sušta mudrost! Pogledajte, ako imate vremena, pismo Mire Marković Robinu Kuku, ili njen intervju SVS-u. Ili pogledajte Miloševićev intervju nekom slovačkom listu, ili njegovo pismo Klintonu. Te gluposti nekima nisu smetale da ih proglašavaju bogovima. Jedan od Milošević udvorica je, preteći Amerikancima, izjavio da u Srbiji živi 11 miliona Slobodana Miloševića! Drugi je rezidenciju predsednika Jugoslavije proglasio za Miloševićevu „porodičnu kuću“! Treći je predlagao da se Miloševiću dodeli orden narodnog heroja! A nije bilo malo onih koji su, dok su se naša vojska i policija povlačile sa Kosova, i dok su na Kosovo ulazile strane trupe, slavili pobedu, i na sve strane trubili kako smo odbranili integritet i suverenitet zemlje! Kakav suverenitet i kakav integritet, kad na jednom delu naše zemlje nema ni naše vojske, ni naše policije, ni naših zastava, ni naših zakona? Te naše guske su same proizvodile maglu, da bi sakrile istinu. Ono Miloševićevo deljenje odlikovanja i činova bilo je veliki maskenbal.
U svojoj knjizi opisujete, veoma detaljno, bombardovane zgrade, protestne koncerte, branioce mostova. Ali ne propuštate da opišete i neke scene sa Kalemegdana, cvetanje divlje nane i kokošinje ljubičice, ili pojavu one velike oluje iznad Save i Dunava?
- Dolazak te oluje sam doživeo, i opisao, kao povratak prirodnog reda, i prirodnih zakona. Doživeo sam je kao dolazak pravde. U njoj sam video neku silu jaču od one koja se tih dana nastanila u našim oblacima.
Kako vi, posle svega, sagledavate danas ovaj naš prostor i njegovu neposrednu budućnost?
- Rat o kome govorim u ovom dnevniku je završen, ali mi nismo izašli iz konfuzije i magle. Mi i dalje sledimo guske koje ne znaju ni kuda lete, ni kuda nas vode. U ovoj magli ne samo da nije moguće videti budućnost, nego nije moguće razabrati ni neke jednostavnije stvari. Jeste li vi sigurni da znate gde je i ko je mafija, i gde je i ko je policija? Je li normalno ovo što se događa u našim sudovima, i ovo što se događa u našoj Skupštini? Da li bi i u jednoj normalnoj državi sudija koji je zabranjivao knjige mogao postati ministar pravde? I da li bi obijač trafike mogao postati ministar policije? Je li normalno što pevamo himnu nepostojeće države? Ovom sazivu Savezne skupštine je istekao mandat, ali se svi ponašaju kao da nije. Kad nekoj konzervi ribe istekne rok upotrebe, ona nije za jelo, ona je opasna po zdravlje, i povlači se iz prodaje. A kod nas je u upotrebi sve ono čemu je rok upotrebe odavno prošao: i himna, i skupština i konzerve, i glave, i ideje...
Bojim se da naslov moje knjige, „Guske u magli“, može da pokrije period mnogo veći od ona tri meseca bombardovanja.
Tatjana Nježić
26.03.05 Danas
Džinovi još postoje (drugi deo)
Guske u magli, Ljubomir Simović
U istoj nedelji i Svetski dani poezije (21-23 mart) i promocija nove knjige Ljubomira Simovića (24 mart). Mislite da je to slučajno?!
Ja ne mislim.
Iako ima poetski naslov, Guske u magli (promislite o njemu!), ova knjiga je, knjiga proze, u stvari, knjiga dnevnik (24. mart - 15. jun 1999.). Ali ne klasičnog tipa. Kad kažem klasičnog, mislim, na Dostojevskog, ili recimo, Kafku, spomenuću i Sabata, zašto da ne.
Ovo je drugo.
Knjiga Guske u magli nije samo dnevnik ili zabeleška jednog čoveka i pesnika, već dnevnik svih i za sve. Gledam dalje. Dnevnik Srbije i Beograda pod bombama, dnevnik običnih ljudi po ulicama, po kafićima i pijacama, ali i rovovima i skloništima. Dnevnik o politici, o gluposti, o izdajnicima i patriotama, o SANU, o pozorištu, o nestašici, ali i dnevnik onih "malih velikih" stvari, od redova za hleb i cigarete (kakav logičan apsurd!) i razgovora sa pesnicima (Matijom, Mijom Pavlovićem...) i sugrađanima, na ćošku ili trotoaru, preko telefona i negrejanih bojlera, sve do mirisnih jagoda i domaćih jabuka, i ko zna čemu sve još, teško je nabrojati. Ali i lični dnevnik (u ovom slučaju nije pleonazam!), o sebi i supruzi Nadi, o svojoj majci, koja je po treći ili četvrti put slomila ruku na istom mestu, a opet, sve to podnosi, kao da nije u devetoj deceniji života.
Simović zahvata sve, kao da ima "onu" treću ruku. Kažem, Simovićeva knjiga je dnevnik dnevnika, osmeliću se, dnevnik - sabirnik!
Ali ima tu još nešto.
Simović od sabirnika pravi i upitnik. Veliki upitnik! A ko su Guske u magli? Da li se može reći, da je to NATO koji je uz saksofon igrao nehumane "viktorije", ili su guske, u stvari, bombe i tomahavci zalutali u maglu, ili su guske zaista guske, a magla zaista magla.
Da, može se reći.
Ipak, čini mi se, da Simović guske u magli vidi, pre svega, u našem dvorištu. Simović ipak pravi razliku između nepravde i krivice. Jeste, nepravda je njihova, sramota je njihova, ali krivica i manipulacija nisu samo njihove.
Nisu. One su i naše, ma kako to gorko zvučalo.I to je ono što ova knjiga - dnevnik postavlja, pitanje krivice.Poznato je da je Ljubomir Simović nacionalni pesnik, ali baš zato i postavlja takva pitanja. Baš zato! Jer na nacionalno gleda kao na nadnacionalno, a to je zdravo i danas, neophodno.
U poslednjem delu knjige, tamo gde obično pisci sastavljaju epiloge, Simović se priseća razgovora (14. jun) u Patrijaršiji. Potresan i nimalo prijatan razgovor (pročitati više puta!).Guske u magli se nadovezuju na Raičkovićevu Fasciklu, i to nije slučajno (ne, nisu se dogovorili, ne to). Ove dve knjige nas opominju, razumete li, opominju! A ko opominje zlo ne misli.
Pročitajmo Guske u magli, a magla će se već, povući i sama.
Marko Krstić
