30.01.07
Jednominutna novela
Milan Orlić
Prestižna nagrada „Milan Rakić” koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije za najbolju zbirku poezije nedavno je uručena Milanu Orliću za knjigu „Grad, pre nego što usnim”. Orlić je jedan od najistaknutijih srpskih pisaca srednje generacije: piše i objavljuje poeziju, prozu i eseje, a njegovi su stihovi prevedeni na više jezika. U razgovoru za naš list, Milan Orlić govori o shvatanju poezije, o vremenskim menama i postojanosti srca, Milošu Crnjanskom kao o inspiraciji...
U Vašim pesmama prepliću se slike prošlosti i sadašnjosti, naslućuje se budućnost. Šta je za Vas vreme?
– Sa svešću da jedva nešto znam, ovom prilikom ne bih govorio o filozofskom ili religijskom, matematičkom ili kosmičkom, istorijskom ili mitološkom shvatanju vremena. Podsetio bih na stihove Milana Rakića iz pesme „Jedna želja”: „Ja bih da mi vreme dâ sve svoje dane/ da ih bacim svuda, i na vjeki vjeka.” Njima Rakić u srpsku poeziju, tematizujući večnost, uvodi pitanje nadvremena. Temeljni značaj Rakićeve poezije za nastanak modernizma ilustruje rečenica koju je povodom njegove knjige „Pesme” (1903) izrekao A. G. Matoš: „I Srbija, evo, ima svoj modernistički pokret.” Ljudski rod danas živi metatemporalnu sintezu ili sublimat vremena, u kojem su sabrana saznanja i iskustva svih generacija, kultura i civilizacija.
Šta vreme najviše menja?
– Prošlost živi u sadašnjosti kao što je u njoj aktivno delatna budućnost. „Malo je u čoveku nepromenljivog”, kaže Gi de Purtales, biograf Franca Lista, „u njemu se možda najmanje menja njegovo srce”. Istorijski se, dakle, menja način stanovanja, ishrane ili odevanja, prevozna sredstva ili tehnike lečenja, ali je ono najvažnije, ljudsko srce i um – najmanje podložno promenama. Pred tom činjenicom ni poezija ni njena istorija ne mogu ostati ravnodušne. Utoliko pre što je povlašćen pogled u dubine ljudskog i božanskog stvaranja i delovanja moguć – uz filozofiju, religiju i matematiku – jedino još sa vrhova pesništva. Postići tu čistotu pogleda o kojoj piše Zoran Mišić, nedostižan je ideal; pa ipak, njemu uvek valja težiti. Drugim rečima, zanimljivo je i zahvalno, nepristrasnošću naučnika, pesničkom estetizacijom istraživati Istinu, Lepotu i Smisao, naročito u svetlosti njihovih vremenskih mena.
Danas se, kažete u jednoj pesmi, najradije čitaju SMS poruke i teletekstovi, a Vi birate stih koji se dužinom i intonacijom približava prozi?
– Nije danas samo poimanje vremena sintetičko nego su i žanrovi hibridizovani. Ako približavanje koje pominjete, u najkraćem, opišem stihom mog pokojnog a neumrlog prijatelja Joana Flore, „samo košulja stvari”, moje pesme su lirske minijature koje se mogu čitati i kao „jednominutne novele” erkenjijevske ili harmsovske oblikotvornosti. Reč je o postupku sažetosti. Parabolično govoreći, one teže da kontinent smeste na dlan ili u čašu okean – što je oduvek, pa i danas, naravno, moguće. One su, međutim, idejno i duhovno, ritmički i melodijski, formalno i sadržinski izraz pesničkog doživljaja i postupka. Deo su večite potrage za Lepotom, Istinom i Smislom. Činjenica da ne pišem rimovane pesme, ne znači da tu vrstu pevanja ne smatram legitimnom ili, još manje, da je ne razumem. Po mom skromnom mišljenju, reč je o pesničkom izboru koji pripada istoriji poezije, ali to ne znači da je taj izbor nepotreban.
Vaša poezija je dijalog sa mnogim piscima i čitavom bibliotekom svetskih dela. Koliko je moguće pesničko stvaralaštvo nezavisno od književnog nasleđa?
– Dijalog je u svakoj delatnosti neophodan, pa i u pesničkoj. Ukoliko se ne bi uvažavalo nasleđe npr. u vazduhoplovnoj industriji ili telefoniji, u tom pogledu još ne bismo odmakli dalje od Dedala i Ikara ili od prepupinovskog doba. U načelu, isto pravilo važi i za poeziju. „Naučeni da odbacuju tradiciju u ime savremenosti”, podseća Zoran Mišić, „mnogi ne opažaju da je antitradicijski stav svuda u svetu prestao da bude savremen”. Ali, iako su neophodni, dijalog i nasleđe nisu dovoljni. Pravi i veliki pesnici uvek izgrade autentični svet i glas po kojem ostaju upamćeni i upisani u fond nasleđa sa kojim se, potom, iznova stupa u dijalog. Kod nas, međutim, postoje samonikli pesnici i autodidakti koji iz vanknjiževnih pobuda, obično političkih, kao gladijatori ulaze u arenu dnevnih strasti i time čine najgoru uslugu i sebi i srpskoj književnosti, pa i kulturi u celini.
Kritički razmatrate i temu pesničkog stvaranja. Čemu su bliži naši pesnici danas: da li Horaciju koji ne dozvoljava osrednjost ili, kako kažete, „muzeju dosade”?
– Kada Kvint Horacije Flak kaže da „pesnicima nije dopuštena osrednjost”, reč je o shvatanju poezije kao najlepšeg cveta duhovnosti, srca i uma. Zato su njegovi kriterijumi strogi. Pesnici ili stvaraoci koji sebi dopuste luksuz osrednjosti, završe u Herbertovom muzeju dosade.
Za razgovor birate mnogo pisaca, ali jedino je Crnjanski „ljubljeni Otac i Učitelj”...
– Možda bi nekom neupućenom ili nedobronamernom takav stih, naročito izdvojen iz konteksta, izgledao arhaično patetičan. Ali ako u anegdoti ili apokrifu – na dobrotvornom koncertu u salonima grofice Belđiođozo, navodno, jedna je dama uzviknula: „Talberg je prvi pijanista na svetu, List je jedini” – ima zrnca istine, stih na koji skrećete pažnju, sam sebe objašnjava. Crnjanski je jedan od onih genija koji se, ničeanski posmatrano, dozivaju kroz vekove.
Jelena Nikolić
24.06.06 Politika
Postmodernističke poslanice
Grad, pre nego usnim, Milan Orlić
Posle višegodišnje pauze, Milan Orlić (1962) svojim najnovijim i dosada najobimnijim pesničkim rukopisom zaokružuje putovanje po mitsko-fantazijskim prostorima grada, Urbisa, u koji upisuje složenu asocijativnu mrežu monološko-dijaloških posredovanja sa ključnim civilizacijskim uporištima. Naslov knjige, taj svojevrsni projekat palimpsestnih ukrštanja raznovrsnih oblika estetizovane teorije, filozofskih fraktala, otvorene i skrivene intertekstualnosti i (auto) citatnosti, kao i literarnih i medijskih pastiša, otkriva pesnikovu relaciju prema Miljkovićevoj pesmi „More pre nego usnim”. I to u onoj tački u kojoj se ove dve poetike – inače bitno različite – susreću, ali i razilaze, tvoreći inverziju smisla. Miljković progovara iz besmisla, sa margine nestajanja sveta. Orlićev pesnički junak budeći se iz pastiširane Disove kantilene „Možda spava” („Pesma u noći: kao”), iz zauvek izgubljenog vrta detinjstva „Malog princa”, želi da još jednom pređe put, bez obzira na posledice. Ili kako Miljković kaže: „dok još ima sveta i saznanja: bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj”.
Zbog toga Orlićev lirski junak zaista strukturira svoju knjigu kao putovanje kroz vreme i biblioteku, ukazujući ironično da čitalac može i treba s njim da pređe isti taj put, ali sa oprezom. Neće možda dobiti ono što je želeo, jer njegova starinska osetljivost neprestano biva povređivana rutinom svakodnevice, koja se teškom mukom podnosi. A Grad, ma koji na kugli zemaljskoj bio, sastavljen od želja i strahova – postaje time neprijatni svedok i saučesnik pesnikovog pada, usled inflacije i obezvređivanja poezije: „Ali ovaj grad je palanka / neopevana, / večna slika ljudske duše. Dnevnik o nebu, / na kojem je /najuzaludniji sjaj pesničke zvezde” („Pisak lakog fagota”).
Zbog toga je prostor urbanog neka vrsta „slika za kulise” pred kojima se odvija drama sumnje, iščekivanja, razočarenja, otpora, nostalgičnih sećanja. Kao da je grad istovremeno i otelotvorenje pesnikove unutrašnjosti, a pesnikova duša – svagda žedna lepote – nekakva mentalna i telesna mapa grada, onog iskonskog, u kojima bruje milenijumi. Stoga je i sudbina pesnika (bilo da se o tome govori polemički kao u pesmi „Apatrid u stanu” koja je replika na pojedine pesme i tekstove D. J. Danilova, ali i Kostića, NJegoša, Zmaja, Rilkea, Jeremića i Kiša, bilo groteskno kao u „Preobražaju Crnog Vladimira”), najčešće nužno povezana sa (neo) klasicističkim žanrovskim ishodištem. Orlić bira formu poslanice i njenog pomalo jednoličnog ritma da bi čitaocu ujedno ostao i skriven, dakle pomalo mističan, tajnovit, ali i sasvim racionalan, diskurzivan, direktan.
U centralnom ciklusu knjige „Pismo prijateljima” smenjuje se 14 epistola domaćim i stranim autorima, npr. Ovidiju, Pesoi, Kalvinu, Kunderi, Crnjanskom, Miljkoviću, Popi), kao i pojedinim pesničkim i proznim junacima (velikom Getsbiju, Dorijanu Greju, gospođi Dalovej, Kitsovom Slavuju). Pesnik rezignirano poručuje „večnom Ovidiju”, izgnaniku iz civilizacije koja poput naše diše na veštačka pluća da „Grad, u koji se / nikada nećeš vratiti, / sve više liči, verovao ili ne, na satanin / raj a književnost, / što reče naš Miloš, na turnir grbavaca. / Poodavno je / pesmotvorstvo postalo puki zanat, i to / u izumiranju. Skoro / mrtvim, tim jezikom govori još šačica /izopštenih“. A ta šačica pobunjenika i sanjara, kojima je „ružičnjak od domovine važniji” još uvek ište oprost za nesavršenstvo i čežnju za lepotom.
Pošiljalac epistola suprotstavlja neprolazni svet umetničkog teksta u koji su utkani vera, život i ljubav njihovih autora i savremenu dijagnozu Globalnog grada u čijim krošnjama pevaju mikročipovi. Futuristička opijenost tehnologijom i civilizacijskim napretkom u Orlićevim tekstovima urušava se upravo zbog odanosti ovoga pesnika sumatraističkim mostovima, neponovljivosti životnog trenutka i ljubavi, uprkos egzistencijalnoj obesmišljenosti. Odzvanjaju pesnikove reči kao sasvim transparentna opomena Branku neizrecivom, koji pogibe od neobjašnjive traklovske tuge. Od vatre koja se prekomerno gasi i pali. Od retkih tragača za Prosperovim ostrvom i bibliotekom. Poezija ipak može biti i put ka smrti ali i vaskrsenju, pre nego što je se tri puta odreknemo.
Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ
11.06.06 Danas
Šapat svih glasova sveta
Grad pre nego što usnim, Milan Orlić
Novom zbirkom pesama Milan Orlić (1962), demonstrira doslednost svog poetičkog rukopisa kojim nastavlja da ozbiljno preispituje nominalne kategorije umetnosti, nauke i kulture, filozofije i naposletku savremenog sveta, što je već dugo glavni tematsko--inspirativni domen njegovog pesništva. Dubokom i skeptičnom zapitanošću o sudbini poezije i umetnosti, u krajnjoj liniji i samog čovečanstva, Orlić nam nudi na uvid detalje od kojih bi se komotno mogao sačiniti svojevrsni poetsko-filozofski pojmovnik o ljudskom propadanju, o njegovom kosmičkom, biološkom, psihološkom, moralnom i socijalnom udesu. Treba samo oslušnuti neprebrojne šapate glasova istorije i sveta što izviru iz njegovih pesama, pa izvesti neminovan zaključak o impozantnoj širini pesničkog zahvata, o analitičkoj dubini sagledavanja današnjeg stanja u kojem se umetnost i kultura, ali i savremeni svet, nalaze. Grad - simbol koji konstantno figurira u Orlićevom pesničkom instrumentariju - predstavlja svet ogrezao u hladnoj racionalnosti u kojoj za poeziju ima sve manje mesta jer visokotehnologizovana civilizacija može da proizvede hibridni život bez sadržine i smisla, može da stvori paklene rajeve negativne utopije.
Futurističke fantastične vizije sa katastrofičnim izgledima stoga sve više postaju projekcije savremenog doba i Orlić na to pesnički ozbiljno upozorava. Poetika pesimizma kojoj pribegava Orlić kongruira s realnošću, te polazeći od takvog stvaralačkog stanovišta pesnik svoju zabrinutost deli sa svojim književnim precima (odeljak Pisma prijateljima) koji su od antike do naših dana svoj kreativni duh ugrađivali u same temelje sveta i svetske kulturne baštine (Ovidije, Džon Don, Hemingvej, Kundera, Crnjanski).
Ovakav metod pesnikove dijahrone komunikacije "s prijateljima" iz različitih epoha, a praktično sa svetskim kulturnim nasleđem u celini, postaje prepoznatljiva, gotovo amblematična karakteristika njegove poezije, nagoveštavana u svim njegovim dosadašnjim knjigama, a potpuno ispoljena u zbirci pesama Bruj milenijuma koja je prethodila ovoj. Zbog toga nije slučajna podudarnost u leksici, motivima i slikama u ove dve zbirke; Orlić na taj način ne samo da čitaoca uvodi u svoj dobro znani i vrlo razgranati poetski univerzum, već mu nedvosmisleno ukazuje na celovitost, neprekinutu nit sopstvenog poetskog promišljanja, zapravo na kontinuum svoje pesničke misije.
Na stilsko-jezičkom planu kod Orlića je prisutna ne samo izrazita sugestivnost metafora, već i kontrastno sučeljavanje krajnosti: dobra i zla, lepote i sirove prizemnosti, čovečnosti i onečovečenja, što njegov rukopis boji snažnom ekspresivnošću.
Gotovo svaki stih poseduje izuzetnu stilsku obojenost, pa pažljivom čitaocu ne promiče zadivljujuća gama pesničkih slika koja i njemu samom (čitaocu, dakle!) značajno širi imaginacijske i estetske vidike.
S druge strane, sistem poredbene konstrukcije kod Orlića je očito ostvaren s ciljem definisanja dva opozitna pola savremenog čoveka: figure poređenja skoro uvek sadrže apsurdno značenje u kojem znak prirode ekvivalentno odgovara znaku kulture
Orlić zna da je apsurd kvalitet koji čoveka najčešće dovodi do spoznaje, pa je stoga istraživanje apsurda u značajnoj meri ozračilo i ovu Orlićevu zbirku upravo afirmišući ideju o neizvesnosti sudbine prirode s jedne, i čoveka i njegove kulture i umetnosti u našem modernom dobu, s druge strane.
Kao i Bruj milenijuma, i ova zbirka nagoni čitaoca na ozbiljno promišljanje, jer je u ovoj poezijireč o nama i našem (umetničkom) opstanku.
Zlatoje Martinov
