Ja sam Gospodarica začina.
Ja se razumem i u druge stvari: minerale, metal, zemlju i pesak i kamen. Dragulje sa njihovom hladnom, jasnom svetlošću. Tečnosti koje ti isijavaju svoje nijanse u oči toliko dugo dok ne vidiš ništa osim njih. Upoznala sam ih sve na ostrvu.
Međutim, začini su moja ljubav.
Ja znam njihovo poreklo i sta njihove boje i mirisi označavaju. Ja znam za svaki od njih njegovo pravo ime koje mu je u početku dato, kada se zemlja rascepila kao koza i ponudila ga nebesima. Njihova toplota teče mojom krvlju. Od amchur-a do zafran-a, oni se povinuju mojoj komandi. Na samo jedan šapat ustupaju mi sva svoja skrivena svojstva, sve svoje čarobne moći.
Da, oni svi poseduju čarobne sposobnosti, čak i svakodnevni američki začini koje, ne razmisljajući, kuvajući ubacujete u svoj lonac... Sumnjate? Ah. Vi ste zaboravili stare tajne koje su majke vaših majki znale. Evo jedne od njih: ako se stapić vanile natopi u kozjem mleku dok ne bude mekan i utrlja u rucni zglob, on vas može čuvati od urokljivih očiju. Evo još jedne: kada se određena količina bibera stavi u dno kreveta, u obliku polumeseea, to vas iz1eči od noćnih mora.
Međutim, začini koji imaju stvarnu moć su oni koji potiču iz zemlje mog rođenja, zemlje vatrene poezije, akvamarin perja. Neba pri zalasku sunca blistavog kao krv.
To su začini sa kojima ja radim.
Ako stanete u sredinu ove sobe i polako se okrećete ukrug, gledaćete u svaki indijski začin koji je ikada postojao - čak i one izgubljene - sakupljene ovde na policama moje radnje.
Mislim da ne preterujem ako kažem da na svetu ne postoji nijedno bas ovakvo mesto.
Ova radnja postoji ovde samo godinu dana a već mnogi gledaju u nju i misle da je tu oduvek.
Mogu da razumem zašto. Skrenite iza ugla ulice Esperanca tamo gde se Okland autobusi zaustavljaju uz šištanje i videćete je. Savršeno uglavljena izmedu uskih vrata sa rešetkom Rozinog hotela "Vikli", jos crnih od prošlogodišnjeg požara, i radionice Li Jinga za popravku šivaćih mašina i usisivača," sa napuklim staklom izmedu p i o. Prozori zamazani masnoćom. Izuvijana slova koja kažu BAZAR ZAČINA, izbledele smeđe boje osušenog blata. Unutra, zidovi išarani paučinom, gde su visile obezbojene slike bogova sa tužnim zasenčenim očima. Metalne kante sa kojih je sjaj odavno nestao, natovarene attom i basmati pirinčem i masur dalom. Redovi i redovi video-filmova, sve do vremena crno-belih. Bale tkanina obojenih u prastare boje: novogodišnje žuto, žetveno zeleno, crveno mladi na sreću.
U uglovima, nagomilane medu lopticama prašine - želje, koje su ispuštali oni koji su ovde ulazili. One su najstarije od svih stvari u mojoj radnji. Čak i ovde u ovoj novoj zemlji Americi, ovom gradu koji se ponosi time da nije stariji od jednog otkucaja srca, uvek želimo iste stvari, nanovo i nanovo.
I ja sam razlog zašto je to tako. I ja izgledam kao da sam ovde oduvek. To je ono što kupci vide kada uđu, saginjući se ispod veštackog zelenog lisća mangoa nanizanog iznad vrata za sreću: povijena žena kose boje starog peska, iza staklene tezge na kojoj se nalazi mithai, slatkiši iz njihovog detinjstva. Iz kuhinja njihovih majki. Smaragdnozeleni burfis, rasogollahs beo kao zora i napravljen od brašna od sočiva, laddus kao grumen zlata. Izgleda da je to u redu što se ljudima čini da sam ja uvek bila ovde, da ja razumem bez reči njihovu čežnju za načinom života koji su odlućili da ostave za sobom izabravši Ameriku. Njihov sram zbog te čežnje, kao neznatno gorak ukus u ustima posle žvakanja amlaki za osveženje daha.
Oni, naravno, ne znaju. Ne znaju da ja nisam stara, da ovo telo sa ovakvim izgledom koje sam preuzela u Šampatinoj vatri kada sam se zavetovala da ću postati Gospodarica, nije moje. Ja ne priznajem za svoje njegove nabore i guke nista više nego što voda svojata mreškanje koje je nabora. Oni ne vide, ispod zasvođenih kapaka, oči koje zasijaju na trenutak kao mračna vatra - meni nije potrebno da mi to kaže zabranjeno ogledalo (jer su ogledala zabranjena za Gospodarice). Oči koje su samo moje.
Ne. Jos jedna stvar je moja. Moje ime koje je Tilo, skraćeno od Tilotama, jer sam dobila ime po semenu susama usijanom od sunca, začinu ishrane. Oni, moje mušterije, ne znaju to kao ni da sam ranije imala druga imena.
Ponekad me ispunjava nekom težinom, jezerom crnog leda, kad pomislim da u čitavoj ovoj velikoj zemlji nema nijedne osobe koja zna ko sam ja.
Onda ja kažem sebi, nije važno. Bolje je ovako.
"Zapamtite", rekla je Starica, Prva majka, kada nas je obučavala na ostrvu. "Vi niste važne. Nije nijedna Gospodarica. Ono sto je važno to je radnja. I začini."
Radnja. Čak i za one koji ne znaju nista o unutrasnjoj sobi sa svetim, tajnim policama, radnja je izlet u zemlju onoga što je moglo biti. Ugađanje sopstvenim prohtevima koje je opasno za ljude tamne puti koji su odnekuda došli, i koje bi pravi Amerikanci mogli da upitaju: Zasto?
Ah, privlačnost te opasnosti.
Oni me vole jer osećaju da ja to razumem. Oni me zbog toga i pomalo mrze.
Tu su, osim toga, i pitanja koja postavljam. Postavljam pitanje debeloj ženi u pantalonama od poliestera i Seifvei tunikom, sa kosom skupljenom u čvrstu punđu, dok se saginje nad gomilom zelenog čilija i ozbiljno traži: "Da li vam je muž našao posao, pošto je bio otpušten?"
Mladoj ženi koja žurno ulazi sa bebom na kuku da bi uzela puder dhania jeera: "Krvarenje, je li još gadno, želite li nešto za to?"
Mogu da vidim trzaj kao od struje, koji tada prode kroz svačije telo, isto svakoga puta. Ja bih se skoro nasmejala da me sažaljenje nije toliko sprečavalo. Svako lice u šoku, kao da sam im stavila ruke na nežni oval brade i obraza i okrenula ih prema sebi. Što ja, naravno, nisam. Nije dozvoljeno da Gospodarice dodiruju one koji dođu kod nas, da se ne poremeti osetljiva osa davanja i primanja na kojoj naši životi tako nesigumo počivaju.
Za trenutak zadržim njihov pogled i vazduh se oko nas umiri i postane težak. Nekoliko čilija padne na pod i raspe se kao teška zelena kiša. Dete se, cvileći, uvija u stisku majke, koji se pojačao.
Njihov pogled snebivljiv od straha, od želje.
Veštica, kazu oči. One se sećaju, ispod spuštenih kapaka, priča koje su šapatom pričane oko noćnih vatri u njihovim rodnim selima.
"To je sve za danas", kaže mi jedna žena brišući ruke o bedra, odevena u čvornovati poliester, gurnuvši po tezgi paket člija prema meni.
"Ššš, bebo, mala princezo", pevuši druga, petljajući nešto oko zamršenih lokni deteta dok ne otkucam račun za ono što je kupila.Dok odlaze, drže svoja oprezna lica okrenuta na drugu stranu.
Međutim, one će doći kasnije. Posle mraka. One će zakucati na zatvorena vrata prodavnice koja miriše na njihove želje i pitaće.
Odvešću ih u unutrašnju sobu, onu što nema prozora, gde čuvam najčistije začine, one koje sam sakupila na ostrvu za vremena posebnih potreba. Upaliću sveću koju držim u pripravnosti i tražiću u tami izbrazdanoj čađu - koren lotosa i methi u prahu, pastu od komoraca i asafetidu koja se pekla na suncu. Ja ću pojati. Ja ću davati. Ja ću se moliti da otklonim tugu i patnju kao što nas je Starica učila. Ja ću upozoravati.
Zbog toga sam napustila ostrvo gde je svaki dan još uvek istopljeni šećer i cimet i ptice sa dijamantskim grlima pevaju, a gde je tišina kada padne lagana kao planinska izmaglica.
Napustila sam ga da bih dosla u ovu radnju u kojoj sam sakupila sve što vam je potrebno da biste bili srećni.
Pre radnje je, međutim, bilo ostrvo, a pre ostrva selo u kojem sam rođena.
Koliko davno je to bilo, to sušno godišnje doba, taj dan kada je vrućina sasušila ispucala pirinčana polja i kada se moja majka bacakala na prostirci za porođaj i ječeći tražila vodu.
Onda je dosao plav kao čelik grom i iskidana munja koji su rascepili staru bengalsku smokvu na seoskom trgu. Babica je kriknula kada je videla mrežu ljubičastih žila kao oblogu preko moga lica, a vrač je u večeri ispunjenoj kišnim mušicama tužno odmahivao glavom prema mom ocu.
Dali su mi ime Najan Tara, "Zvezda oka", ali su lica mojih roditelja bila turobna zbog izneverene nade što su dobili još jednu devojčicu, i to devojčicu čija je boja ličila na blato.
Zamotaše je u neku staru tkaninu i položiše na pod licem nadole. Šta ona donosi porodici osim duga za miraz.Seljanima je trebalo tri dana da ugase vatru na trgu. Moja majka je sve vreme ležala u groznici, krave su presušile, a ja sam vrištala dok me nisu nahranili mlekom bele magarice.
Možda sam zbog toga tako brzo progovorila.
I videla.
Ili je u pitanju bila usamljenost, potreba koja je prerastala u ljutnju kod tamnopute devojčice ostavljene da luta sama po selu, a da nikome nije bilo dovoljno stalo do nje da joj kaže "nemoj" .
Ja sam znala ko je ukrao Bankua, bufala nosača vode, i koja je služavka spavala sa svojim gospodarem. Ja sam osećala gde pod zemljom leži zakopano zlato i zašto je tkačeva ćerka prestala da govori od poslednjeg punog meseca. Ja sam rekla zamindaru kako da pronađe svoj izgubljeni prsten. Ja sam upozorila seoskog starešinu na poplavu pre nego što je došla.
Ja, Najan Tara, ime koje znači i "zvezdočatac".
Moja slava se raširila. Iz susednih mesta i dalje, iz gradova koji su bili sa druge strane planine, ljudi su putovali da im promenim sreću dodirom ruke. Donosili su mi darove koji nikada ranije nisu viđeni u našem selu, darove koji su bili toliko raskošni da su ljudi u selu danima govorili o njima. Ja sam sedela na jastucima istkanim od zlata i jela iz srebrnih tanjira ukrašenih dragim kamenjem, i čudila se kako je to lako navići se na izobilje i kako je to izgledalo u redu da tako živim. Ja sam izlečila ćerku jednog moćnika, predskazala smrt jednog tiranina, crtala šare na zemlji da bi dobri vetrovi i dalje duvali za trgovačke brodove. Kada ih pogledam, odrasli ljudi su drhtali i bacali mi se pod noge, pa mi je i to izgledalo lako i na mestu.
Tako se desilo da sam izrasla u ponosnu i svojeglavu osobu. Nosila sam odeću od muslina koji je bio tako fin da je mogao da se provuče kroz iglenu ušicu. Kosu sam češljala češljevima izrađenim od školjki velikih kornjača sa Andamansa. Piljila sam dugo i sa divljenjem u ogledala uokvirena biserima, iako sam dobro znala da nisam lepa. Ošamarila bih služavke ako su sporo izvršavale moje naredbe. U toku obeda, ja sam jela najbolje komade i ostatke bacala na pod za moju braću i sestre.
Moja majka i otac nisu se usuđivali da iskažu svoju ljutnju jer su se plašili moje moći. Međutim, voleli su i luksuzan život koji im je ona donela.
Pročitavši to u njihovim očima, osećala bih prezir i gorak trijumf koji je vitlao po mom stomaku - jer sam ja koja sam bila poslednja sada prva. Bilo je i jos nešto, duboka bezglasna tuga koju sam potisnula i o kojoj nisam htela da razmisljam.
Ja, Najan Tara, koja sam odavno zaboravila drugo značenje svoga imena: "Cvet Koji Raste Pored Prašnjavog Puta", i koja tada nisam znala da će to biti moje ime samo još malo.U međuvremenu, putujući bauls su mi pevali pohvale, zlatari utiskivali moj lik na medaljone koje su hiljade nosile za sreću, a mornari sa trgovačkih brodova prenosili price o mojim moćima preko ukroećnih mora u svaku zemlju.
Tako su pirati saznali za mene.
