Zorica Kuburović (Beograd, 1951) završila je medicinski fakultet u Beogradu i specijalizaciju urgentne medicine. Radi kao lekar urgentne medicine i načelnik ambulantne službe Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć – Beograd.
Objavila je knjige: Lek od breskvinog lišća (priče), „Nezavisna izdanja Slobodana Mašića“; 1987. (do 2007. u 5 izdanja), Škola za vile (roman-bajka), „Stubovi kulture“, Beograd, 1997; Vilindvor – božićna bajka (roman-bajka sa školom pisanja), „Stubovi kulture“, Beograd, 1998; Čarobno ogledalo (bajke) – „Nolit“, Beograd, 2000; Put žene (esej o ženi u pravoslavlju), „Vidoslov“, Trebinje, 2001; I reč i lek – zbornik lirskih tekstova po recepturi Hitne pomoći Beograda, „Obeležja“, Beograd, 2002; Nežni i divlji (roman) „Obeležja“, Beograd, 2003; Očaravanje (priče i pesme) „Vilindvor“, Beograd, 2008.
Zastupljena je u većem broju antologija i objavljivala je eseje i pesme u mnogim teološkim i književnim časopisima. Od 1993. povremeno drži škole pisanja bajki. U Srpskom lekarskom društvu osnovala je ediciju lekara-pisaca „I reč i lek“. Udovica je, majka troje dece. Živi u Beogradu.
06.07.11
"Gospodarica Ana" - žena viteškog srca
Zorica Kuburović
Zorica Kuburović o romanu koji nas vraća u doba Nemanjića. Mi smo nastavljači predaka, njihovih misli, života, časnog postojanja
BANALNO je i nepristojno da pisac bude dosadan. Ono što ima da kaže, može da kaže i lako i brzo. I da pogodi u srce! Ako tako ne ide, onda bolje i da ne piše.
Ovako razmišlja lekar i pisac Zorica Kuburović, koja je nedavno objavila roman „Gospodarica Ana“ („Laguna“), čija se radnja zbiva u doba stvaranja nemanjićke države, samostalne srpske crkve i naše autentične kulture. Na književnu scenu stupila je krajem osamdesetih, od kritike i čitalaca odlično prihvaćenom knjigom priča „Lek od breskvinog lišća“. Da veruje u isceliteljsku moć literature govori i to što je pri Srpskom lekarskom društvu osnovala ediciju lekara pisaca „I reč i lek“.
- I lekar i pisac isto leče - priča za „Novosti“ načelnica ambulantne službe beogradske Hitne pomoći u svojoj lekarskoj izbi, dajući uporedo savete mlađem kolegi. - I u jednom i u drugom slučaju važno je da se čoveku pomogne, ili u osvešćivanju i nalaženju puta, ili u lečenju neke bolesti. Oba posla podrazumevaju ozbiljan i mukotrpan rad. Ne možete biti dobar pisac, ako svoj rukopis stalno ne doterujete, niti dobar lekar, ako stalno ne proveravate svoje znanje.
SVETI SAVA
RADNjA romana Zorice Kuburović dešava se između zamonašenja Svetog Save i vraćanja njegovih moštiju u Srbiju, a o liku prvog srpskog arhiepiskopa ona kaže: - Sveti Sava je bio veliki primer kako se ličnim posvećenim životom može doprineti razvoju naroda, regiona, svega. Bio je najskrušeniji od svih monaha na Svetoj Gori. Iako je bio princ, išao je bos i nosio hranu isposnicima u pećinama...
Istovremeno, celog života je učio i svoje bogato znanje uvek stavljao na korist svoga roda - da ga unapredi, da od njega stvori nešto bolje, divnije... A narod ga je u svojoj ljubavi i sačuvao kao velikog učitelja, kroz priče koje danas zvuče kao bajke, a tada su bile realnost.
Nekada su, smatra naša sagovornica, lekare koji pišu mnogo zdravije i prirodnije shvatali i prihvatali. Danas nije tako, iako postoje hirurzi i internisti koji su ostavili izvanredan trag u istoriji medicine, ali i svetskoj, posebno američkoj literaturi.
Da bi spravila novi lek od literature, roman „Gospodarica Ana“, Zorica Kuburović je kaže više od decenije proučavala srednji vek, istoriju svakodnevnog života i zbivanja koja su tada pokretala narode i ljude. Potom je u svojoj knjizi do tančina (do recepata za jela koja su se tada kuvala) rekonstruisala vreme između trećeg i četvrtog krstaškog rata, kada su velike vojske prolazile kroz Srbiju, i posle, kada su Mongoli prvi put prodrli na Balkan. Doba velike gladi, bolesti, bratoubilačkog rata između Stefana i Vukana...
- Činilo mi se da srednji vek nije toliko maglovit i dalek, jer je malo generacija prošlo od 13. veka do danas - objašnjava spisateljica. - Iskustvo naših predaka je najdublje u nama, pa je prirodno vraćati mu se i pokušati da ga razumeš. Svi smo mi nastavljači nekih drugih ljudi. Genski kod naših predaka je u nama. Mi smo nastavljači njihovih misli, života, njihovog časnog postojanja na ovome svetu. Uverena sam da je čovek u dubini svog bića isti u svakom vremenu. Da je bogotražitelj. Da traži svoje oslonce u veri, ljubavi, slobodi koju mora da ispolji u svakodnevnom životu, jer je ona uslov za veru i ljubav.
U čeljusti tog surovog, ali za Srbiju i prosperitetnog vremena, u realne istorijske okolnosti ubacila je fiktivni lik srpske vlastelinke Ane, rođake Nemanjića. Namenila joj je udaju u moćnu mletačku porodicu Dandolo, ali i karakter gospodarice, a ne skrušene gospe...
- Namerno sam jedno divlje dete stavila u okvire u kojima je ona morala da nauči da bude žensko, seoska gazdarica, dama, žena čoveka na visokom položaju - kaže Zorica Kuburović. - Ipak, od svega je najvažnije da ona ima srce u čoveku, da ima taj viteški duh, koji ljudska bića održava uspravnim. To nije ni muška ni ženska karakteristika, nego ljudska. Uvek sam smatrala da žene i treba da budu vaspitane da podnesu velike terete, da mogu da učestvuju u životu porodice, naroda.
M. KRALj
