Gorski

22.04.15

Godinama je u meni sazrevala ideja da napišem roman o savremenom Londonu i njegovim slovenskim stanovnicima
„’Gorski’ osvaja London na juriš!”, stoji u izlogu jedne londonske knjižare, pored primeraka novog romana „Gorski” književnice našeg porekla Vesne Goldsvorti, koja već tri decenije živi u ovom gradu, (prvog romana pored ostalih žanrova u kojima se oprobala). Ova knjiga u Velikoj Britaniji pojavila se 9. aprila, i od tada ne prestaje da zaokuplja pažnju javnosti. Čak je među stotinama romana upravo ovo delo izabrano za dvonedeljno serijsko čitanje, na Bi-Bi-Sijevom Radiju 4. Pored srpskog izdanja u „Geopoetici”, u prevodu same autorke, „Gorski” već živi na holandskom, italijanskom, španskom, nemačkom, švedskom, bugarskom, estonskom... Nastanak „Gorskog” inspirisao je roman Frensisa Skota Ficdžeralda „Veliki Getsbi”, ali sada je Getsbi Gorski – prebogati Rus, Jevrejin, pripovedač je Srbin, nova Dejzi – ruska lepotica Natalija udata za Britanca, a njen „kouč” bivša bugarska gimnastičarka. Gorski je poštovalac književnosti, tako da ovom knjigom defiluju ruski klasici. „Godinama je u meni sazrevala ideja da napišem roman o savremenom Londonu i njegovim slovenskim stanovnicima, krećući se u blizini mesta gde je živeo Miloš Crnjanski. Ovo delo je i satiričan pogled na London, na one Britance koji rade za ruske bogataše, kao i na stari engleski svet koji polako nestaje”, kaže Vesna Goldsvorti, uz duboko uverenje da je „Veliki Getsbi” oduvek bio knjiga velike strasti...Doba u kojem je Ficdžerald stvarao pripadalo je izgubljenim generacijama između dva svetska rata. Na koji način i vaši junaci pripadaju novim naraštajima izgubljenih generacija?
To je jedna od glavnih tema romana. Nikola, moj pripovedač govori o tome kako je u jednom trenutku pobegao iz Beograda, početkom devedesetih, izbegavajući regrutaciju, kako je negde u Amsterdamu pokušavao da nađe zaposlenje, a zatim otišao u London, gde je nekoliko godina radio kao dadilja, sa doktoratom iz engleske književnosti. Moj junak kaže: „Oni koji govore o Ficdžeraldu i Hemingveju kao o izgubljenoj generaciji nemaju pojma šta znači izgubljenost.” To sam pitanje u stvari imala na umu dok sam pisala roman. Prvo, mislim na one koji su desetak godina mlađi od mene, i koji su devedesetih otišli iz Srbije na sve strane. Ali, postoji i ta izgubljenost ljudi koji u London dođu sa velikim snovima, i koji se nađu u potpuno neočekivanim situacijama. Ono što je paradoksalno u stvari, a za šta je potrebno istančano čitanje, jeste da je i milijarder Gorski, koji je centar romana, takođe, pripadnik izgubljene generacije. On je zaradio ogroman novac u Jeljcinovo vreme, ali ga to nije usrećilo. U romanu postoje delovi u kojima se on priseća Rusije iz osamdesetih godina 20. veka, ali ne želi da se ta Rusija vrati. Nostalgiju oseća zato što je čovek bez korena.
„Gorski” je omaž ljubavi prema književnosti, kao i slovenskoj duši. Da li u dubljem sloju knjige postoji i naličje slovenskog, jer se pored veze sa Srbijom „ruskom” Getsbiju negde pripisuje i trgovina oružjem?
Prednost pisanja romana i jeste u toj polifoniji, gde sam više različitih glasova i pogleda na svet utkala u istu priču. Tu postoji romantična priča u kojoj Gorski odlazi da obiđe kapelu Rajevskog na jugu Srbije zato što smatra da čini čast srpskom narodu. U isto vreme se ne zna otkuda dolazi taj njegov veliki novac. Pokušala sam da pišem o stereotipima na način na koji sam to radila u knjizi „Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte”, samo što se sada prema ovom problemu odnosim praktično. To mi je prijalo zato što sam shvatila da ne moram da iznosim svoj stav, i da su moji junaci ti koji zastupaju različita gledišta. Majka Gorskog je komunista starog kova, kojoj ne prija što je njen sin toliko bogat, i ja u toj situaciji ne moram da budem ni na čijoj strani.
Na koji način u vašem romanu živi i „Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog?
„Gorski” je na neki način indirektna paralela „Romanu o Londonu” Crnjanskog. Mislim da je generacija srpskih emigranata posle Drugog svetskog rata bila jedinstvena, više nego što je to ova generacija devedesetih, koja se u egzilu našla stihijski. Nikolu, naratora u „Gorskom” uporedila sam sa Kamijevim junacima koji su otuđeni od sebe samih. On je tinejdžer, čak i u četrdesetim, kao da oseća da je svako opredeljenje pogrešno, a uz takvu distancu stvara i superiornost. Ta igra superiornosti i inferiornosti vrlo je tipična za moju generaciju.
Junake „Velikog Getsbija” oživeli ste uz novi kulturološki, nacionalni, politički, pa i istorijski podtekst. Da li se oni sada mogu tumačiti i kao „hodajuće ideje”?
Verovatno se u mom romanu oseća da sam prvobitno pisala kulturne studije. Međutim, za „Gorskog” se može reći da je roman-ideja. Razmišljala sam o tome šta će moji junaci da kažu, pre nego što sam odlučila šta će da urade.
Čini se da je u „Gorskom”, kao i u „Getsbiju”, važan onaj pripremani ponovni susret bivših ljubavnika. Zašto ste se odlučili da se Natalija i Gorski sretnu upravo u knjižari?
Taj deo napisala sam za svoju dušu. Bila mi je potrebna jedna romantična epizoda, pored dominantne satire. Književni kritičar „Tajmsa” napisao da je „Gorski” hladniji na pozitivan način od „Getsbija”, u smislu da je slika Londona dopadljiva, ali da je srce romana u ljubavnoj priči. Susret u knjižari je mnogo više autobiografski nego što smem da priznam. Pripovedač Nikola, ima posao o kome ja kao univerzitetski profesor mogu samo da sanjam. Ruske ljubavnike uvodim u atmosferu knjižare, i da bi on stupio na scenu. Nedavno sam stekla i filmskog agenta, i tom prilikom sam čula da je ovo jedna od „najfilmičnijih” scena u romanu.
Da li ste davanjem uloge pripovedača srpskom junaku, u jednoj internacionalnoj sredini svetske metropole, ponovo dali na značaju srpskoj kulturi, kao što ste je predstavili prošle godine u Britanskoj biblioteci u Londonu?
Bio mi je i cilj da pišem o Srbiji iz jednog pomalo neočekivanog ugla, ali time možda i prihvatljivijeg za britanskog čitaoca. Ovo nije istorija Srbije, niti esej o njoj, ali u tom sistemu vrednosti o kojima pišem donose nešto novo. Protkala sam mnogo detalja iz novije srpske istorije. U okviru manifestacije „Balkanski dan” u Britanskoj biblioteci, predstavljeno je specijalno izdanje časopisa za komparativnu književnost „Vasafiri”, koji sam uredila i potpuno posvetila književnosti jugoistočne Evrope. U organizaciji je učestvovao i izdavač „Istros buks”, a od britanskog Umetničkog saveta, dobili smo stipendiju za organizovanje manifestacije. Poseta te večeri prevazišla je naša očekivanja, bilo je čak 250 posetilaca u Britanskoj biblioteci, a polovina njih pre toga nije se interesovala za Balkan.
Marina Vulićević

21.04.15

Vesna Goldsvorti je rođena u Beogradu 1961. Diplomirala je na beogradskom Filološkom fakultetu, a od 1986. živi u Londonu, gde je doktorirala i gde radi kao profesor engleske književnosti i kreativnog pisanja na Univerzitetu Kingston. Napisala je nekoliko knjiga u različitim žanrovima, a sve su privukle veliku pažnju javnosti. Nakon studije Izmišljanje Ruritanije, memoarsko-autobiografske knjige Černobiljske jagode i zbirke pesama Solunski anđeo, njen prvi roman Gorski (napisan na engleskom jeziku) još i pre objavljivanja je izazvao veliko interesovanje izdavača širom sveta, a već u prve dve nedelje od objavljivanja, u Engleskoj je imao izvrsnu recepciju. Uz originalno englesko izdanje Gorskog i prevod romana na srpski, u izdanju Geopoetike i iz pera same Vesne Goldsvorti, knjiga će ove godine izaći ili je već izašla i na bugarskom, nemačkom, holandskom, italijanskom, španskom, katalonskom i švedskom jeziku.
Osnovu zapleta svog romana Vesna Goldsvorti je preuzela od Velikog GetsbijaFrensisa Skota Ficdžeralda: došljak iz provincije u velikom gradu upoznaje bogataša čiji je jedini cilj u životu da ponovo bude sa ženom koja mu je bila ljubav u mladosti, a koja se u međuvremenu udala za drugog. Kod Ficdžeralda, veliki grad je Njujork u koji došljak stiže sa američkog Srednjeg zapada. Kod Vesne Goldsvorti, veliki grad je London, a došljak u njega stiže iz Beograda.
"VREME": Okušali ste se dosad u različitim žanrovima – od akademske studije preko memoara do poezije – a upravo ste, evo, objavili i roman.
VESNA GOLDSVORTI: Jesam po prirodi neko ko voli izazove, ali nisam od autora koje bi iko mogao da okrivi za hiperprodukciju (smeh). Ipak iza mog rada stoji jedan žestok tematski ako ne i formalni fokus. To je ukrštanje identiteta – britanskog i južnoevropskog ili istočnoevropskog. Ne zavidim onima kojima padne u zadatak da me predstave na nekoj književnoj tribini ili na televiziji jer sam svesna da formalna eklektičnost nije uvek prednost – ne pripadate potpuno nijednom od književnih esnafa. Ne mogu pritom da se požalim da me književna javnost ne primećuje. Retko se koji pisac može pohvaliti time da je pedeset posto onoga što je napisao – samo dve knjige u mom slučaju (smeh), memoar i roman – serijalizovano na BBC-ju, kada tu čast doživi tek dvadesetak novih knjiga godišnje. Moje su knjige dosta prikazivane i prevođene, Ruritanija je bila na naslovnim stranicama književnih dodataka u Britaniji i Americi, uključujući i „Vašington post", a i sada je u lektiri na univerzitetima širom sveta, Jagode su samo u Nemačkoj doživele četrnaest izdanja. Gorski je na prošlogodišnjem frankfurtskom sajmu bio prava senzacija kada je o prodaji prevodilačkih prava reč.
Otkud ideja za roman i otkud ideja za varijaciju na Ficdžeraldovog Velikog Getsbija?
Dugo sam želela da napišem roman o Londonu danas, o megalopolisu u kome živim već trideset godina i koji me privlači i odbija istom merom. S kraja na kraj grada ima sedamdesetak kilometara. U njemu živi više milijardera nego u bilo kom drugom gradu na svetu, on je svakako kulturni epicentar Evrope, a pritom kao da nije sasvim evropski pa ni sasvim engleski: tu su milijarderi, ali tu su i desetine hiljada onih koji su izbegli iz svih krajeva sveta, često bez novca i bez ikakvih dokumenata. U svakom vagonu metroa se čuje dvadesetak jezika: tu su vam svi kod kuće i niko nije. To je za romanopisca dušom dan materijal.
Getsbi je jedan od mojih omiljenih romana, ali razlozi za to se menjaju. Trebalo mi je da zaista uronim u engleski da potpuno shvatim poetsku lepotu Ficdžeraldovog jezika, ali oduvek sam volela tu arhetipsku ljubavnu priču. Pritom mi se ona uvek činila nekako slovenska, da ne kažem i ruska. Nekada sam predavala Getsbija, nisam ga ponovo čitala kada sam pisala Gorskog, ali mi se ideja činila tako očiglednom da sam često pomišljala da taj moj roman neko negde već piše. Dugo mi nije padalo na pamet da bih to mogla biti ja, o tome sam sanjala onako oblomovski – šta bih kad bih – i polako skupljala materijal.
Gorski je u prvom redu roman o Londonu. Jasno je da engleski kritičari prvenstveno tragaju za referencama iz književnosti na engleskom jeziku, ali iz naše perspektive je jedna druga paralela očitija. Pisac srpskog porekla živi u Londonu i piše o ovom gradu u romanu čiji je glavni junak Rus – za nas prva i neizbežna asocijacija je Miloš Crnjanski i njegov Roman o Londonu. Koliko ste pišući mislili na Crnjanskog?
Crnjanski je više od mog omiljenog pisca, on je deo mog genetskog koda. Moj junak se zove Roman Gorski ne zbog Romana Abramoviča sa kojim mu je jedina veza Čelsi, već zbog Romana o Londonu. Univerzitet na kome trenutno predajem je na dvesta-trista metara od kućice na imanju ledi Pedžet u kojoj je Crnjanski, kao i junak mog romana Nikola, živeo gratis, i često mi dok tu prolazim kolima, kroz jednu lepu šumu na obodu Londona, prolete glavom fragmenti Lamenta nad Beogradom. Naravno da sam mislila na Crnjanskog. Pritom su Seobe meni lično mnogo značajniji tekst – taj ritam i poetski naboj su mi gotovo šamanski, ta uzdignuta retorika istorije, seksualnosti, sudbine – uvek me obuzme vrtoglavica kada čitam Seobe na srpskom. Ima u Gorskom dosta mesta nad kojima se nadvija Crnjanski, ali i Čehov, koji mi znači gotovo koliko i Crnjanski. Ja sam naučila ruski da ne bih morala da čitam Čehova na engleskom. Ficdžerald onda kao da je tu da zavara trag.
U dosadašnjim recenzijama objavljenim u britanskoj štampi, potencira se veza sa Ficdžeraldom, ali i iznenađenje činjenicom da veliko prisustvo ruskih bogataša u Londonu u poslednju deceniju-dve nije izazvalo i veći romansijerski interes. Jedan od prikaza čak nosi naslov „Veliki Getsbi sreće pedeset nijansi oligarha". Čini se da marketinški niste mogli da izaberete bolji tajming za izlazak romana s „ruskom temom", iako se u medijima u međuvremenu akcenat pomerio sa Romana Abramoviča na Vladimira Putina.
Ma to je redakcija „Spektejtora" smislila naslov, a radi se o jednom vrlo ozbiljnom i dobrom prikazu. Dosadile su mi te varijante na nijanse sive – pedeset nijansi klišea. Erika Džejms je loš pisac na nivou rečenice, ali je marketinški genije. Ja nisam. Meni se čini da „tajming" o kome govorite u Londonu traje već tridesetak godina, od pada Berlinskog zida, i da moj roman dolazi na kraju ruskog talasa, ali to u suštini nema veze. Pišem kako su pre Rusa bili Arapi, kako će posle biti Indijci ili Kinezi. To što je Gorski Rus je manje važno od činjenice da je on stranac koji poseduje dobar deo zapadnog Londona.
Kada ste došli na ideju da napišete roman?
Ideju nosim već godinama, imam neke beleške koje su starije odČernobiljskih jagoda, ali sam roman počela istinski da pišem 5. jula 2013. Sećam se datuma tako jasno jer sam pet sati provela gledajući Đokovića i Del Potra u polufinalu Vimbldona. Uvek na univerzitetu imam velike planove o tome šta ću da pišem kada dođe leto, ali to najčešće ostane na nivou lenjog sanjarenja. Toga dana me je iz nekog razloga zgrabio „carpe diem" (možda i osećanje krivice jer televiziju inače retko gledam), pa sam iste noći napisala celo prvo poglavlje, a za dva meseca imala sam i prvu verziju romana. Kao da me je Gorski sve vreme čekao u zasedi!
Imate lično, neposredno, iskustvo poznavanja ruske kulture, ali ne i poznavanja savremene ruske oligarhije. Kako ste to pomirili u romanu?
Gorski je natopljen ruskom kulturom; Getsbi je ram za sliku koju su nadahnuli Onjegin,Karenjina, Živago. Međutim, moj glavni junak je jedno mitsko stvorenje, on je u romanu najčešće odsutan. Imala sam određene dodire sa ljudima koji ne znaju koliko kuća i fabrika poseduju, i slušala sam o tome kako im praznim privatnim avionima lete pudlice s kraja na kraj Evrope da bi u Londonu provele veče sa svojim vlasnikom. Toliki novac stvara oko sebe jedan vorteks pohlepe pa su mi bile mnogo zanimljivije stotine mojih londonskih sugrađana koji se nađu u tom vorteksu – kao fikseri, pravozastupnici, asistenti, lični treneri, maseri, šta god hoćete – to je čitava jedna armija ljudi. Gorski nije nikakvo preispitivanje ruskog političkog sistema; da nisam toliko volela rusku kulturu, mogao je da bude i Kinez ili Amerikanac. Bitno je to da je autsajder koji u London stiže sa tovarima novca i kupuje grad ciglu po ciglu.
Sudeći samo po naslovima vaših prethodnih knjiga, one se jasno mogu se čitati „geopoetički" – Ruritanija, Solun, Černobilj, a sada je tu i Gorski. Sudeći po toponimima u njihovim naslovima, vaše knjige se mogu čitati i neuralgično„geopolitički" – Balkan, Grčka, Ukrajina, Rusija.
Pomenula sam da je prevashodno u pitanju roman o Londonu. Međutim, svi glavni junaci su u London stigli natopljeni politikom istoka i juga Evrope, i svoje otadžbinske priče upisuju u istoriju Britanije na jedan polifon, mnogoglasni način, često u protivurečju jedni s drugima a i sa samima sobom. Gorski je ruski patriota, čak i nostalgičan u odnosu na predjeljcinovsku Rusiju, ali istovremeno je i Jevrejin koji nosi određenu svest o tome da nije „slovenska duša". Natalija, u koju je zaljubljen, sanja da pobegne iz Rusije po svaku cenu, ali na Zapadu ne zna šta bi sa sobom. Nikola je beogradski tinejdžer čak i kada se približava četrdesetoj – u Englesku stiže u bekstvu od mobilizacije, kao čovek bez politike, ali i bez strasti, prava suprotnost Gorskom koji je čovek akcije i angažmana. On je na neki način predstavnik te srpske „izgubljene generacije" koja se devedesetih rasula po svetu i koja je moj pandan izgubljenoj generaciji Ficdžeralda i Hemingveja.
Kako posmatrate ove aktuelne „geopolitičke" ratove na potezu Zapad–Istok, a naročito njihove medijske i kulturološke odjeke?
Moto Gorskog uzela sam iz Istorije Engleske Tomasa Makolija. Knjiga je objavljena sredinom devetnaestog veka, ali opis se odnosi na Ruse u Britaniji s kraja 17. veka, prvu posetu Petra Velikog: „Njihova odeća, njihovi pokreti, njihov način ophođenja, sve je to bilo divlje, varvarske prirode. I ambasador i velikani u njegovoj sviti izgledaše tako božanstveno da se ceo London gurao da zuri u njih, ali pritom bejahu tako prljavi da se niko ne usudi da ih dotakne. Na dvorskim balovima, sa njih su prštali biseri i vaši." Tu vidite da se vekovima ništa ne menja – tu je taj isti semi-orijentalni svet koji vas istovremeno očarava i plaši koji vidi Bajron kada priča o "poluvarvarskim minaretima Moskve" i koji vide današnji Britanci i u Vladimiru Putinu. Međutim, slika nikada nije potpuno jednostavna. Britanija istovremeno ima i mnogo rusofila, neke od najvećih ljubitelja ruske kulture, njene pozornice pune su Čehova, njene filmske verzije Živaga, Karenjine ili Onjegina među najboljima su na svetu, a nikoga ne zbunjuje kada kompozitor kao što je pokojni Džon Tavener pređe u pravoslavlje.
Roman se dotiče i Srbije. Narator romana Nikola Kimović je iz Srbije. Je li za takvu odluku presudan bio autobiografski prtljag ili nešto drugo?
Ne bih želela da otkrivam priču, ali Srbija u Gorskom igra važnu ulogu. Beograd je nekakav kontrapunkt Londonu, prisutan i kada radnja nije vezana za njega; to će shvatiti svako ko stigne do poslednjeg poglavlja. Za početnu odluku nije bio presudan autobiografski prtljag koliko želja da za ovu vrlo ambicioznu priču nađem raspon glasa u kome se osećam komotno, tako da me ne opterećuje i sama priča i perspektiva pripovedanja. „Glas" mi je bio primarna stvar, mada ja nisam Nikola, to nije moj glas ni moj engleski, niti ja delim njegove stavove.
Britanci ne opraštaju falširanje: razvuku vas „konjma na repove" u kritikama, a odjeke svojih neuspeha danima nalazite na tviteru, kao u nekoj virtuelnoj čaršiji. Ovde postoje čak i nagrade kojima je glavni cilj da se malo podsmevaju piscu koji promaši; recimo godišnja nagrada za najlošiju ljubavnu scenu (Bad sex award) ili nagrada za najotrovniju kritiku (Hatchet job of the year) koju je prošle godine dobila jedna kritičarka „Tajmsa" tako što je u književnom smislu sahranila moju univerzitetsku koleginicu, a značajnog romanopisca, Rejčel Kask.
Premijer Vučić ovde često govori o potrebi za „promenom svesti" u Srbiji i navodi protestantski model kao uzoran. U jednoj pesmi vi ironično kažete „kao da sam rođena sa protestantskom ljubavlju za crno i belo".
Za protestantski model na čitavom severu Evrope imam dosta divljenja kada je u pitanju rad i osećanje dužnosti: nije slučajno što protestantske zemlje imaju i najjaču privrednu proizvodnju. Međutim, nije puka slučajnost što Britanci moraju da se napiju da bi se opustili i zaboravili na posao, dok je kod nas obrnut slučaj; mi u piću smišljamo najbolje poslovne ideje. Šalim se, naravno, svakom rečju koju izgovaram jer ne umem da uopštavam stvari na ovaj način, ceo radni život posvetila sam borbi protiv predrasuda.
Majka i otac mi svake nedelje pošalju kulturne stranice srpskih dnevnih novina, srpskom kulturom i dalje se napajam, ali unutrašnju srpsku politiku malo pratim, nemam strpljenja ni za britansku koja mi je mnogo jasnija.
U pogovoru knjige pominjete da ste glavnog junaka Gorskog nazvali tako i zbog zvučnog slaganja s Ficdžeraldovim junakom, ali i s naslovom Njegoševog najpoznatijeg speva, pa kažete: „Istinski dubinu crnogorskog i srpskog afiniteta prema ruskoj kulturi teško je opisati." Sa druge strane,postoji i politički stereotip o Srbima kao „malim Rusima".
Ta analogija između Srba i Rusa ide mi na živce pošto se na nju poziva u negativnom kontekstu i na štetu Srba, i uvek dolazi kao nekakva zamena teze, kao kraj diskusije, a ništa ne dokazuje.
Poznat vam je mehanizam stvaranja stereotipa o drugim kulturama, uIzmišljanju Ruritanije govorite kako su pojedine knjige formirale sliku Balkana na Zapadu. Kakva je danas, u tom smislu, težina knjige Rebeke Vest?
Ja sam pišući Ruritaniju iščitala na stotine romana o vampirima, špijunima, i engleskim avanturistima koji kreću put Balkana. Mada je to vrlo zabavno, nema tu ključnih knjiga (osim vrlo uslovno Stokerovog Drakule), to su sve zrnca peska koja stvaraju balkanski pejzaž: zabavna i zanimljiva po broju i uticaju a manje po književnom dometu. Vrlo je malo remek dela, i tu je Vestova veliki izuzetak, jer jeCrno jagnje objektivno jedan od vrhunaca britanske putopisne književnosti. Jedan moj kolega, anglista, koji ga smatra i jednim od vrhunaca modernizma uopšte, kaže mi da je gotovo šteta što je Vestova pisala o Jugoslaviji, jer je to tako malo poznata zemlja a pritom više ni ne postoji, pa Britanci ne čitaju tu knjigu toliko koliko bi je čitali da je reč o Francuskoj ili Italiji. To vam dosta govori.
Gorskog ste sami preveli sa engleskog na srpski. Kakvo je to iskustvo bilo?Vašu memoarsku – a samim tim i duboko ličnu – knjigu Černobiljske jagodeprevela je Zia Gluhbegović, a u slučaju romana ste se sami upustili u nezahvalan posao prevođenja svog dela na sopstveni maternji jezik. Zašto?
Ruritaniju su preveli Srđan Simonović i Vladimir Ignjatović. Ziji sam prepustila Jagodejer mi se učnilo da bih inače bila u iskušenju da napišem sasvim novu knjigu. Ono što Britancima moram da objašnjavam, Srbima nije potrebno, i obrnuto. Solunskog anđela sam pisala dvojezično, malo na srpskom malo na engleskom, za neke pesme ni sama ne znam koja je prva verzija, pa se tu radi o dva originala, ako hoćete – to je to translingvalno pisanje. Kada mi je Džon Kuci u recenziji napisao da moji stihovi predstavljaju „dobrodošao novi glas u engleskoj poeziji", u šali sam ga pitala da li to smem da prevedem kao „dobrodošli novi glas u srpskoj poeziji".
Objektivno, dok mi ovako ne pomenete poneki stih, nemam pojma da li je iko tu knjigu i čitao na srpskom, tako da slobodno mogu reći da sam je pisala za svoju dušu. ZaGorskog mi je trebalo dvostruko više vremena nego što sam pretpostavljala – da vam ne pričam recimo samo o agonijama koje sam prolazila da bih odlučila ko kome i kada kaže vi ili ti – tako da sam se često zapitala da li bih se u to upuštala da sam znala šta me čeka, posebno u vreme kada sam bila pod ogromnim teretom pripreme desetak drugih izdanja. Pomagalo mi je da odgovorim na elektronsku poštu ostalih mojih prevodilaca koji su istovremeno radili na istom tekstu od Stokholma do Argentine: ne samo u shvatanju problema nego i u osećanju saučesništva. Ohrabrivala sam ih da budu slobodni sa onim što je pisac hteo da kaže (smeh).
U pesmi iz Solunskog anđela kažete:
Mnogo pre nego što sam otišla za Englesku
Razumela sam dobro
Da bi mogla da se podnese tolika istorija
Potreban je krug bistre plave vode
Između tebe i nje,
Krug bistre plave vode.
Šta je za vas taj „krug bistre plave vode"? Da li je asocijacija na „beskrajni plavi krug" Crnjanskog slučajna?
„Bistra plava voda" je zgodan, ali i bukvalan prevod engleskog idioma koji označava jasno razgraničavanje stvari. Igrala sam se, naravno, jer živim na ostrvu – pa me zaista od Evrope razdvaja takav jedan krug okeana. Asocijacija na Crnjanskog nikada nije slučajna, i on je živeo u tom krugu. Britanci nemaju isti osećaj težine novije istorije, nisu bili okupirani ni u Prvom ni u Drugom svetskom ratu, nisu imali iskustvo kolaboracije, nemaju istu potrebu kao Francuzi ili Nemci da dobar deo porodične istorije gurnu pod tepih. Zato su ponekad nadmeni, nedostaje im empatije u odnosu na muke nas ostalih Evropljana, na neka prećutkivanja... A opet, kada pomislim koliko je desetina i stotina hiljada britanskih mladića poginulo u rovovima po flamanskim nedođijama, možda razlika u težini istorije i nije toliko velika, samo je vrsta prtljaga drugačija.
Imajući u vidu koliko vam je bibliografija šarena , šta sada sledi, novi roman ili nešto sasvim drugo?
(smeh) Ne pišem ništa jer me je kidnapovao Gospodin Gorski, putujem sa njim po svetu. Moj britanski izdavač me moli da opet krenem u roman (imam i koncept i beleške). Digla im se kosa na glavi kada sam im rekla da imam tridesetak dobrih pesama na srpskom i da bi mi možda trebalo još godinu dana da okončam zbirku. Ako uzmete u obzir da će Gorski samo ove godine biti objavljen u sto hiljada primeraka, a da bih za srpsku poeziju imala sreće i sa dvesta primeraka, i još više ako ih kupi pedesetak ljudi, onda vam sve bude jasno. Ali opet, trideset dobrih pesama... nije za bacanje. Videću.
Na jesen prelazim na dužnost šefa katedre za kreativno pisanje na univerzitetu Istočna Anglija – to je najbolja katedra u mojoj disciplini u Britaniji, pa verovatno i u Evropi – svesna sam da će mi to doneti velike promene. Ko zna zašta ću i da li ću tada imati vremena i snage. Možda ću se u slobodnom vremenu, ako ga bude bilo, posvetiti kompjuterskih igricama. Par mojih studenata imao je ogroman komercijalni uspeh pišući dijaloge za taj žanr: možda onda i ja, kao Gorski, kupim neko ostrvo u Grčkoj, da na njemu pišem novu Sumatru na srpskom.


muharem bazdulj, nebojša grujičić

01.12.15 Polja

Nakon književnoteorijske studije, Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte (eng. 1998 / srp. 2000), knjige memoarske proze, Černobiljske jagode (2005) i zbirke pe sama Solunski anđeo (2011), Vesna Goldsvorti je ove godine objavila svoje, ponovo žanrovski različito delo, prvo romaneskno ostvarenje, Gorski, koji se izvorno po javio na engleskom, ali istovremeno i na srpskom jeziku, u prevodu same autorke.

Debi roman engleske književnice jugoslovenskog porekla, predstavlja slikovi to ispisanu modernu bajku za odrasle koja svojim rubovima spreže lepo (ljubav, umet nost, literatura) i okrutno (preljuba, ljubomora, nasilje, smrt). Roman je ispripove dan iz tačke gledišta protagoniste i naratora Nikole Kimovića, koji je početkom ratnih devedesetih godina, pred pritiscima mobilizacije, sa doktoratom iz engle ske književnosti emigrirao iz Srbije (Beograd) u Englesku (London) („Dopro sam do Londona kao izbeglica, deo talasa koji se dizao na ratnom Balkanu i obrušavao na tvrdim ali poroznim stenama Dovera“). S obzirom na to da se Vesna Goldsvorti u velikoj meri oslanjala na remek-delo Frensisa Skota Ficdžeralda, Veliki Getsbi, možemo reći da Gorski istovremeno predstavlja omaž Ficdžeraldu, adaptiranu i ažuriranu verziju Velikog Getsbija. Tesna povezanost između ova dva romana ogleda se kako na planu kompozicione podele na poglavlja, zapleta, likova i njihove moti vacije, tako i same, osnovne radnje.

Za razliku od Velikog Getsbija gde je radnja romana smeštena u Njujork, u Gorskom radnja se dešava u Londonu (severni deo Londona), naseljenom ruskim oligarsima sa nejasnim poreklom kapitala („zaradili milijarde na sirovoj nafti, gasu, komplikova nim mućkama“). Nasuprot tome, protagonista i pripovedač je, kako smo rekli, siromašni emigrant skromnih želja, koji nakon mnogih privremenih poslova nalazi posao u maloj neuglednoj, ali nezavisnoj, „Finčovoj knjižari“ – nazvanoj po vlasniku Kristoferu Finču – na periferiji Londona, između Najtsbridža i Čelzija. U Nikolinom susedstvu nalazi se stara kasarna teritorijalnih jedinica Čelzija, monumentalno zdanje od na cionalnog značaja – državom zaštićen najznačajniji spomenik kulture engleskog ba roka – koja se renovira u kolosalnu palatu („Bila je suviše grandiozna da bih je opisao kao vilu, suviše veličanstvena da bi joj uopšte i trebalo ime“). Njen novi vlasnik, emancipovani ruski ultrabogataš, Roman Borisovič Gorski, jednog dana posetiće knji žaru i tražiti od Nikole (Nik, Nikolaj) da mu uredi najbolju privatnu biblioteku u Evropi sa svim prvim izdanjima u savršenom stanju, koja bi zavela istinske pozna vaoce umetnosti. U ovoj nepristojnoj i iznad svega nezahvalnoj ponudi, Nikola će videti priliku da priđe bogatstvu i raskoši koja bi mogla da mu promeni život.
Nasuprot stare Kasarne nalazi se vila-dvorac „Pod lovorima“ gde stanuje Nata lija Samerskejl, lepa ruska emigrantkinja koja povremeno posećuje knjižaru, inte resujući se za monografije iz oblasti umetnosti ruskih konceptualista, koje Niko la, potajno zaljubljen u Nataliju, izučava i besomučno se trudi da nabavi za knjižaru ne bi li tim putem uspeo da joj priđe i bolje je upozna. S druge strane, Natalija je nesrećno udata za Tomasa Samerskejla – britanskog finansijera i pravnog savetni ka moćnih poslodavaca iz ruskog biznisa, koji se obogatio u postkomunističkoj Rusiji nakon pada Sovjetskog Saveza – u kome je videla šansu da napusti Staljingrad i zaboravi na ondašnji težak život („Naći će se u Rusiji tokom ranih devedesetih, uz sav taj novac koji ti lebdi nadohvat ruke a u srcu tolikog siromaštva, mora da je na ljude kao što je Samerskejl čudesno uticalo. Kako se od solidnog engleskog advokata postaje gramzivi oportunista, dvorski savetnik novih careva? Kakve posledice ima takva transformacija po glavu čoveka koji joj se podvrgne?“). Sa Tomom Natalija ima ćerku Dejzi, za čije očinstvo počinje sve više da se sumnja kada u njihov život stupi Gorski. Tom ima ljubavnicu Dženis – inače, suprugu svog knjigovođe Mahmuda Alauija – razuzdanu koliko vulgarnu, baš poput njene sestre Sal. Bez obzira na svu zavodlji vost raskoši bogatstva kojim ga Gorski tokom perioda nabavke prijateljski odnosno proračunato, gotovo mefistofeleski strateški upoznaje i obasipa, Nikola više okleva nego što odoleva da se prepusti strastima i hedonističkom zanosu. Takore ći, i pored sveg opčinjavajućeg obilja i načina života, kontroverzno i razmetljivo bogatstvo Gorskog ne utiče na Nikolinu zavist koliko na njegovu edukaciju, emanci paciju i divljenje („U njegovoj usamljenoj i pomalo uzdržanoj pojavi bilo je nečega tako očiglednog da sam ga od prvog dana zvao ’Veliki Gorski’“, ili: „Bio je suviše pametan da bi bio ovoliko bogat, i suviše bogat da bi bio srećan“). Nikola, iznad svega, do kraja ostaje tek posrednik, potrčko i diler Gorskom, koji u poziciji skep tičnog posmatrača nastoji da razume pre nego opravda i raskrinka svet spektakla Adonisovog vrta, što sa toliko filigranske minucioznosti nastoji da opiše. Sve stan svog porekla i trenutka u kojem živi, Nikola do kraja ostaje svedok našeg vre mena i stvarnosti.

Preuzimajući od Ficdžeralda naglasak na jevrejskom poreklu ruskog oligarha (Getsbi je Džejms Gec, majka Gorskog je Elizaveta Aleksandrovna Štern), Goldsvortijeva uspeva da evocira usamljenost praćenu ogromnim bogatstvom onih koji takve pri vilegije nisu mogli da imaju ranije, odnosno, da prime u nasledstvo:

Bogatstvo koje je u meni budilo zavist bilo je od one vrste koja ti omogućava da se nekako provlačiš, od kristofer-finčovske vrste, bogatstvo ravno sumi od nekoliko stotina hiljada funti koja se nekim čudom stalno dopunjava na računu, čak i dok mljac kaš svoj goveđi file i guckaš svoj burgundac: onaj tip novca koji u kaskadi prelazi s ge neracije na generaciju i curi kroz trošne biznise i rupice u umoljčanim smokinzima sve dok se sasvim ne zaboravi odakle i potiče; ona vrsta novca koja ne predstavlja čak ni bogatstvo nego više osećaj da nekako i zaslužuješ ono što ti se prohte. Uvek sam znao da postoje milioneri i milijarderi, ali ta vrsta kapitala koju Finč poseduje nije mi bila poznata dok nisam stigao u Englesku. Gotovo čitav roman zasićen je engleskom ironijom sa realnim i depatetizovanim opisima usamljenosti, usled možda nužne, ali svakako dvosmislene kapriciozne dekadentnosti i tendencioznosti Gorskog – njegovim zahtevom za izolacijom i ano nimnošću („Možda je bio najdiskretniji od londonskih oligarha“; „Živeo je sam“; „Nedostatak lične priče postao je priča“). Gorski tako uspeva da dejstvuje iz senke oslobođen želje za pažnjom svih osim jedne osobe koja mu hrani nezajažljivu ambi ciju za bogaćenjem, samo zato da bi raznim finansijskim špekulacijama i ulaganjima investirao u osvajanje njene pozornosti. Pa ipak, zagonetna ličnost po kojoj roman nosi ime ne prestaje da intrigira, ostaje u domenu dočitavanja i pitanja – ko je za pravo Gorski, kako i odakle on zna Nataliju, i da li je to što Gorski oseća i pokazuje prema Nataliji ljubav ili opsesija?

Gorski je pokrovitelj i organizator najekstravagantnijih i najspektakularnijih događaja, zabava i prijema u engleskoj prestonici. Posredstvom naratora-junaka či talac dobija privilegovan uvid ispod maske filantropa, u njegovo unutrašnje biće. Tu nailazimo na nemire čoveka zaljubljenog u udatu ženu. Kada zagrebemo ispod imi dža hladne, nedodirljive persone, videćemo Gorskog kao neizlečivog romantika: čitavo bogatstvo Gorskog, stečeno u periodu između gubitka voljene, predstavlja krik da se ona fascinira i njena ljubav prema njemu vaskrsne („Ja sam matematičar po obrazovanju. Matematika je možda bliža poeziji nego prirodnim naukama. Ili fi lozofiji. Čista apstrakcija. Kao novac, moglo bi se reći“). Kako bi to ostvario, Gor ski se udvara na jedan koliko suptilan, džentlmenski i šarmantan način, toliko i kontroverzan i ekstravagantan – aukcijskom kupovinom antikvarnih i retkih dela iz oblasti umetnosti za vlastitu zbirku i podizanjem najvećeg i najveličanstveni jeg izložbenog prostora u Londonu, što uz pomenutu palatu, u izvesnom, simboličkom smislu, sve više dobija obličje Tadž Mahala („Ceo život mu je, činilo se, bio ruko vođen željom da uhvati i spregne sve što je njoj nešto značilo, da stvori svet ispo četka na osnovu slika iz njenih snova, tako da ona nikada ne poželi nikoga osim njega“; „Sve što mu je potrebno jeste umetnička zbirka kojom bi se podičio: bilo da se radi o instalaciji ili klasičnoj skulpturi, ovaj prostor će umetnost prikazati u najboljem svetlu tako što će joj laskati a ne tako što će biti u suparništvu sa njom“). Ali bez obzira na moć i uticajnost, Gorski poput Getsbija ne može da izbegne hipokrizičnu podrugljivost svetine zbog svog jevrejskog porekla; dvoličnost mo ralno zastranjenog i, iznad svega, potkupljivog društva, oportunista i novokompo novanih bogataša, kojima, dok propituju moralnu stranu Gorskog vezanu za zagonetno poreklo njegovog kapitala („Neko kaže nafta, neko kaže oružje“; „Gorski je bio tipi čan predstavnik te generacije mladih ruskih preduzetnika koji su se obogatili na krilima Jeljcinovih reformi i mutnih ekonomskih voda s početka devedesetih: usredsređe-nost na svoj cilj, beskrupulozan, možda i spreman da ubije“), ne smeta da uživa blagodeti istog problematičnog kapitala, premda „[j]edino što nikako ne smeš jeste da budeš nesrećan, posebno ako si došao sa strane. Nesreća je oblik ne zahvalnosti, zloupotreba gostoprimstva“. Sasvim paradoksalno, jevrejstvo i poreklo kapitala Gorskog gube se u masovnoj atrakciji kaleidoskopske karnevalizacije hi jerarhijskih slojeva lišenih poznavanja njegovog identiteta, koja uprkos neutemeljenim predstavama i glasinama ne prestaje da pleše u taktu njegovih funti („novac omogućava stvari i štiti te od tolikih neprijatnosti“).

Roman Gorski je satira o ljudskoj fascinaciji novcem, moći, slavi, glamuru i spek taklu, dok je istovremeno sav taj raskoš i bogatstvo mizanscen i scenografija za jednu ljubavnu priču smeštenu u prostor umetnosti i knjiga. I dok ogroman kapital omogućava da ultrabogati mogu da kupe bilo šta i poseduju sve što zamisle i pože le, ostaje pitanje neumitnog rada vremena koje problematizuju i Ficdžerald i Gold svortijeva. Uprkos bogatstvu koje im je obezbedilo ugled, status i naklonost društva, spoznaja do koje dolaze i Getsbi i Gorski jeste da ono do čega im je najviše stalo ne mogu da kupe novcem. To je kulminaciona tačka oba dela.

Reklo bi se da je religija Gorskog pohlepa i nagon za posedovanjem, a sam Gorski metonimija kapitalizma. Pored toga, manifestacija svetla fenjera na obzorju, kao simbola amričkog sna, predstavljena u Velikom Getsbiju bojom dolara, ovde je pre vedena u nacionalni amblem – engleski travnjak, kao metaforu poseda/teritorije, središta susreta/sjedinjenja, poprišta događaja/osvajanja i, naposletku, mesta udesa. Geopolitički posmatrano, prostor britanskog carstva postaje poligon za fatalnu rusku ljubavnu priču. Međutim, seduktivna moć ljubavne priče lomi se o ideološki konstruisanu pozadinu, kao slab argument i jeftin privid u pokušaju da sakrije odnos značaj moći dve imperijalne sile. Oba romana preispituju kolonijalne oblike znanja i kapitalistički poduhvat upravljan algebarskim operacijama i kalkulama. S jedne strane prisutna je neminovnost razmišljanja o sticanju i dobicima, bes krajnoj akumulaciji profita, dok s druge izbija vizija o konačnom gubitku koji se akumulira u oblik beskrajnog gomilajućeg duga. U oba slučaja reč je o kockanju sa neizbežnim ishodom vođenom pohlepom prema akumulaciji vrednosti. Kasarna i Lovori predstavljaju dva modusa jedne realnosti i suprotstavljene su jedna drugoj kao prošlost i budućnost. Svoje ostvarenje i najintenzivnije dejstvo metafora trav njaka dobija slikom sjedinjenja Gorskog i Natalije na zelenoj površini ispred Lo vora, odnosno kada ga simbolično prekriva senka tad već oslabljenog svetla kande labra, kao predskazanja tragičke kazne zbog prekoračivanja granice – ulaska u tuđ prostor i kompromitovanja temporalnosti. Priroda svetla tiče se posedovanja i zagledanosti u predstavu o budućnosti, zabludâ slepe ambicije i ubeđenja da može da se promeni tok vremena i izmeni prošlost koja ne prestaje da proganja u nepri hvatljivoj, tj. zanemarivanoj sadašnjosti. Kontakt između prošlosti i budućnosti potpiruje unutrašnji konflikt između onoga što je bi(l)o i onoga što je posta(l)o, možda najvažnije, onoga što će biti. Budućnost, tako, ne nastavlja, nego uklanja sadašnjost.
Gorski predstavlja konstataciju problema koji postavlja važna i uznemiravajuća pitanja o pravcu u kojem savremeni, kosmopolitski London (što je nekada predsta vljao Njujork), kao sinegdoha zapadnog sveta i centar neoliberalnog kapitalizma, tako žustro ide („U ovom gradu ima neke surove slobode, slobode sveta potpuno usred sređenog na sopstveni dobitak“). Primetan je udeo retorskih pitanja koja podstiču na razmišljanja o ovim i drugim temama i izvan stranica romana. Bogat u opisima, roman inteligentno promišlja implikacije po pitanju klasa i imigracionog statusa, daje uvide u bizarnu dinamiku metropole, ogromnim razlikama u kapitalu i načinima života koji su njime uslovljeni, a čiji priliv konstituiše novu vrstu stanovništva. Strah od kolonizovanja bivše imperije presvučen je osobenim, mada pasivnim ci nizmom njegovih blaziranih stanovnika („Ovde se radi o sve starijoj populaciji čitavog ostrva u blagom stuporu postimperijalne depresije“). No, pomenutoj ideo loškoj perspektivi romana ne nedostaje emotivna investiranost. Nikola je nostal gičan prema starom Londonu, Britancima i britanskoj istoriji u onoj meri u kojoj nije prema vlastitoj istoriji i poreklu („Moglo bi se reći da sam ja onaj vetrovalj, kotrljajuća trava koja se odvaja od svojih korena kada sazri“).

London je nekada bio srce imperije, a onda je, neko vreme, bio samo još jedna evropska prestonica s dobrim muzejima i lošim hotelima u kojoj je živela nacija koja je nekada bila sposobna za velike stvari. Konačno je grad digao sidro iz svoje nacije i postao dom pridošlicama iz celog sveta, najpogodniji za one koji imaju milione i one koji nemaju ništa. Ljudi kao Gorski napravili su od njega na trenutak veliki ruski grad, drugi Sankt Peterburg, novu Moskvu. Njihova deca, koju trenutno obrazuju u skupim britanskim in ternatima, nikada neće znati šta je žeđ. S vremenom će i ona postati kao Englezi. Novi osvajači doći će iz Indije i Kine, da troše i da kupuju kao Rusi. Grad će im biti ljubavnica na trenutak a onda će sebe dati sledećem talasu.

Imperijalna sila i jedan od vodećih kolonizatora, paradoksalno, pala je u pozi ciju okupiranog da služi kapitalu migracijskog stanovništva, dobijenog iz onih resursa koje je dekadama unazad nastojala da eksploatiše i kontroliše. Takoreći, oportunizam kažnjava okretanjem protiv oportuniste, po zakonu kauzaliteta i ci kličnom toku istorije.

Što se tiče portretisanja pojedinih likova, Vesna Goldsvorti svakako ima dug i prema Romanu o Londonu Miloša Crnjanskog. Pored nekoliko bitnih karakteristi ka koje odgovaraju Getsbiju (kao na primer poštapalica „staro momče“ – old sport), u držanju Gorskog ima podjednako ili možda više od Rjepnina nego Getsbija, a u por tretu Natalije više Nađe nego Dejzi; Međutim, Tom Samerskejl istovetan je Tomu Bjukenenu, dok Gergana (Geri) Pakarova – bivša bugarska gimnastičarka i Natalijin lični trener – odgovara Džudit Bejker; Tomov knjigovođa Alaui parira auto-mehani čaru Vilsonu; Nikola Kimović umnogome je ekvivalent Niku Karaveju.
Iako se na osnovu identičnosti zapleta i melodramatičnih komponenti u Gorskom Velikom Getsbiju čini kao da se Goldsvortijeva ugleda, prepisuje i dopunjava Fic džeralda, to ne utiče na razumevanje Velikog Getsbija koliko na njegovo novo čitanje dočitavanje. Svako ko je čitao Velikog Getsbija zna sa koliko majstorstva Ficdžerald nijansira intuitivne horizonte i psihološka drhtanja svojih junaka, koji bi mogli da se nađu iza afektacije lakoće ili milosti. U tom pogledu, Ficdžeraldovi likovi raspolažu većim psihološkim intenzitetom i naponom nego likovi Vesne Goldsvor ti. Nikoli Kimoviću, na primer, koji neprekidno narušava prijateljski odnos sa ruskim milijarderom, nedostaje suptilna ali zajedljiva snaga Ficdžeraldovog Nika Karaveja. Kraće rečeno, nedostaje mu osećaj tragičkog prezira. U snazi i ubedljivo sti psihološke motivacije ili motivisanosti junaka, a sa tim u vezi i učestalosti dijaloških segmenata (upravni govor), Gorski zaostaje za Velikim Getsbijem, uostalom, kao i mitski potencijal i tragička vrednost koji ostaju u Ficdžeraldovoj senci. Me đutim, ukoliko zanemarimo udeo intertekstualnih relacija i evidentnih paralela sa Velikim Getsbijem, bez kojih bi Gorski svakako dao veći samostalni rezultat, za hvaljujući ujednačenom narativnom toku jasnog i preciznog izraza, idejnim reše njima, suverenom vođenju radnje i obrtima građenim na odnosu veličina, figurama kontrasta, inverzije i ironije, Vesna Goldsvorti je uspela da u svoj roman unese dovoljno poetskih elemenata i simbolike koji Gorskom omogućavaju da egzistira kao nezavisan roman.

Branislav Živanović

29.08.15 Danas

Svoj roman prvenac Gorski, napisan na engleskom jeziku i objavljen u Londonu, Vesna Goldsvorti propratila je Beleškom u kojoj sa mnogo razloga ističe niz književnih uticaja uz čiju je pomoć pisala ovo delo.
Činjenicu da je za to najviše zaslužan F. Skot Ficdžerald i njegov besmrtni Veliki Getsbi autorka Gorskog posebno naglašava, i beleži tu zahvalnost. Ona sugeriše i da je glavni junak knjige grad - London, do duše izmišljen (baš kao i Ficdžeraldov Vest Eg). Beleška na kraju knjige nije novina, kao što novina nije i da se moderni pisci naslanjaju na svoje velike prethodnike, ali ova zvuči ne samo kao uputstvo već i kao književno-psihološka sugestija čitaocu: široki dijapazon naučnog i književnog interesovanja Vesne Goldsvorti, Beograđanke koja tri decenije živi i radi u Londonu i za sve što objavi dobija nagrade uz unisono priznanje kritike, na zavidnom je nivou. Ukrštanje akademske karijere sa literarnim radom tu je neminovno, pa otud i svest o podrazumevajućim međusobnim uticajima na koje valja unapred ukazati.
Roman Gorski, koji je na srpskom objavila beogradska Geopoetika (od aprila 2015. već drugo izdanje), usledio je nakon kulturološke studije Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte o stereotipima Zapada prema Balkanu, autobiografske proze Černobiljske jagode (isti izdavač), i zbirke poezije Solunski anđeo u izdanju beogradskog Arhipelaga.
Šta je to što Gorskog čini tako primamljivim za čitanje? Uz neznatne izmene, osnovna konstrukcija romana, kao i imena nekih junaka, direktna je parafraza Ficdžeraldovog Velikog Getsbija. Pripovedač u Gorskom je Beograđanin Nikola Kimović (Nikolas, Nik) koji je 90-ih godina pred ratom pobegao iz Srbije u London. Njegov je sused novobogataš Roman Borisovič Gorski, ruski Jevrejin, ludo, setno i nesrećno zaljubljen u Ruskinju Nataliju, udatu za bogatog Engleza sa kojim ima ćerkicu Dejzi. Gorski Nataliju zna još iz vremena Jeljcinove Rusije; iako zaljubljena u njega, odbila je da se venčaju i tako postala njegova opsesija. Njihov naknadni bliski susret u Rusiji zapečatio je fiks ideju o velikoj ljubavi. Poreklo neizmernog bogatstva Gorskog, kao i tajkuna iz tranzicionih zemalja nekadašnje komunističke Evrope, sluti se ali mu se koreni teško mogu rekonstruisati. Nagađanja da su u pitanju šverc oružja i trgovinske mahinacije u sprezi sa političarima i mafijom najčešće su najbliža istini, ali dokaza nema. S druge strane, Natalijin muž Tomas Samerskejl pripada engleskom bogatstvu koje svakoj narednoj generaciji obično garantuje profit bez prevelikog rada, ali i dozu samopodrazumevajuće bahate nonšalantnosti, raskalašnosti i prezira prema drugima, i drugačijima.
Trouglu Gorski-Natalija-Samerskejl pridružuje se Srbin Nikola koji ulazi u vezu sa Natalijinom prijateljicom, bugarskom olimpijskom pobednicom u gimnastici. Njih dvoje pomažu Gorskom i Nataliji da se ponovo sretnu i obnove ljubav da bi, na kraju, sticajem tragičnih okolnosti koje se pletu oko sporednih ličnosti priče, Gorski bio greškom ubijen. Do poslednjeg časa uveren da će mu se Natalija privoleti. Može li se prošlost ovaplotiti u sadašnjosti, istom snagom, istom strasti, istom željom? "Časovnik ne može da se vrati unazad", kaže Nikola Gorskom koji mu odgovara "... Naravno da može". Baš kao što Nik Karavej u Ficdžeraldovom romanu kaže Getsbiju "Prošlost se ne može ponoviti" na šta mu ovaj odgovara "Prošlost se može ponoviti, i te kako".
Sahrana Gorskog identična je sahrani Velikog Getsbija - nikoga, sem Nikole odnosno Nika Karaveja i par poznanika, nema. Nikoga od svih onih, i zvanih i nepozvanih, koji su se šunjali oko njih i besplatno bestidno častili na njihovim prijemima, te bulumente iz lažnog visokog društva koja prati trag novca, tih nezasitih šićardžija, modela i starleta, promiskuitetnih bogataških žena i devojaka za poslovnu pratnju, glumčića i glumičica, pijavica iz mutnih voda, sitnih mahera i servilnih duša koje se u krug sele po zabavama novih milijardera i zaboravljaju ih istog časa kada nestanu sa scene.
I pored ovako velikodušnog (zar baš toliko neophodnog) omaža Ficdžeraldu, Gorski Vesne Goldsvorti se, naravno, razlikuje od remek-dela Veliki Getsbi. Pre svega po atmosferi. Kod Ficdžeralda ona vlada romanom; visi u vazduhu tridesetih godina prošlog veka i gotovo se može dotaći iako se lepljivo migolji između Getsbijeve iluzije besmrtne ljubavi i svih onih osobina koje Ficdžerald pripisuje drugim likovima - lakomislenosti, blaziranosti, oholosti, obesti, pohlepe i zanesenosti misterijom koju bogatstvo u sebi nosi i čuva.
Vesna Goldsvorti se, pak, usredsređuje na veštinu naracije i zatvara u sliku grada kojim krajem prošlog i početkom ovog milenijuma, zahvaljujući enormnom bogatstvu bez pedigrea, vladaju pridošlice, uglavnom iz Rusije. Njima nasuprot opada bogatstvo sa pedigreom starosedelaca, primoravajući ih da za ponižavajući procenat pristaju na služenje dođošima i svoje frustracije leče vređajući ih - Čivuti, Ješe... Između njih vuku se reke izbeglica koje, što iz nevolje što trbuhom za kruhom, preturaju sitniš po džepovima sve u nadi da će jednog dana i oni krckati svoje, trenutno nedostižno, bogatstvo.
Iz perspektive ovih ubogih sanjalica London Vesne Goldsvorti potomak je Londona Miloša Crnjanskog, te simbioze mesta i velike tužne ljubavi, uz prevladavajuću ravnodušnost prema tuđem jadu. Omaž Crnjanskom autorka daje i nekim sitnicama: evo još jednog Nikole, Nikolaja Rodionoviča Rjepnina, Nikija kako Englezi zovu glavnog junaka Romana o Londonu, i još jedne šampionke u sportu, ovoga puta u klizanju na ledu, gospođe Krilov. Ali našem se velikom piscu Vesna Goldsvorti približava prevashodno ritmom opisa kišovitog ili prozračnog grada, rascvetale prirode ili svetlosti - bilo kroz oblake ili kroz dijamante bogataša, bilo dok se prelama kroz raskošne lustere. Ta je svetlost uvek blaga, ćilibarska i nekako zanosno-tužno romantična. Roman Gorski je knjiga i o duhu grada koji se drastično menja, nad kojim lebdi zebnja hoće li ono dobro u njegovoj tradiciji zauvek nestati. A odgovor se lako nalazi: kod Lorensa Darela koji je Aleksandrijski kvartet napisao u čast jednog grada, i koji zna da je duh mesta (u istoimenoj knjizi) uvek pobednik nad došljacima.
Uzdignut na krilima velikana literature roman Gorski Vesne Goldsvorti dokazuje istinu da svi pisci izrastaju na delima slavnih preteča. Ova vrlo umešno i jezički rafinirano napisana ljubavna priča sa pronicljivim socioantropološkim opažanjima koja daju preciznu dijagnozu našeg vremena, nepobitno je i autentična. I zalog sledećeg romana koji će pripadati samo Vesni Goldsvorti.

ANĐELKA CVIJIĆ

21.04.15 Vreme

U Belešci o romanu na kraju svoje knjige Gorski (Geopoetika, Beograd, 2015) Vesna Goldsvorti najprije otvoreno priznaje svoj dug Frensisu Skotu Ficdžeraldu i njegovom romanu Veliki Getsbi, a nešto kasnije ističe: "Moglo bi se reći da moj glavni junak nije Roman Gorski, već London. To je grad u kome živim i koji volim već gotovo trideset godina." Ficdžeraldov Veliki Getsbi (izvorno objavljen 1925. godine) po opštem je mišljenju jedan od dva-tri najvažnija romana napisana na engleskom jeziku u dvadesetom vijeku te ponajbolji američki roman u istom periodu. U decenijama koje su slijedile Ficdžerald je inspirisao mnoge pisce. Roman Gorski Vesne Goldsvorti, objavljen devedeset godina poslije Velikog Getsbija, vjerovatno je umjetnički najostvareniji, muzičkim rječnikom rečeno, remiks Ficdžeraldovog klasika. Kad kažem remiks, mislim zapravo na isti odnos koji Džojsov Uliks ima spram Homerove Odiseje. Uostalom, upravo je Uliks jedini roman napisan u dvadesetom vijeku na engleskom jeziku kojem kritičari priznaju primat u odnosu na Velikog Getsbija.

IZGUBLJENE GENERACIJE: Osnovu zapleta, dakle, Vesna Goldsvorti preuzima od Ficdžeralda: došljak iz provincije u velikom gradu upoznaje nevjerovatno bogatog tipa čiji je jedini cilj u životu da ponovo bude sa ženom koja mu je bila ljubav u mladosti, a koja se, u međuvremenu, udala za drugog. Kod Ficdžeralda, veliki grad je Njujork u koji došljak stiže sa američkog Srednjeg Zapada. Kod Vesne Goldsvorti, veliki grad je London, a došljak u njega stiže iz Jugoslavije, odnosno iz Srbije, odnosno iz Beograda. ("Potičem iz jedne male i beznačajne nacije u beznačajnom uglu Evrope i drago mi je što je tako.") Ficdžeraldov narator zove se Nik Karavej i veteran je Prvog svjetskog rata. Narator Gorskog zove se Nikola Kimović (koji se ponekad predstavlja kao Nikolas, zato što je Nikola, u engleskom, žensko ime, pa na kraju najpraktičnije biva zvati ga Nik) i dezerter je iz ratova što su pratili raspad Jugoslavije. Obojica, svaki na svoj način, pripadaju izgubljenim generacijama. Evo kako se o tome govori na samom početku Gorskog, uz znalački mig u pravcu Velikog Getsbija, odnosno njegovog autora: "Dopro sam do Londona kao izbeglica, u moru drugih izbeglica, deo talasa koji se dizao na ratnom Balkanu i obrušavao na tvrdim, ali poroznim stenama Dovera. Oni koji pominju izgubljenu generaciju kada pričaju o Hemingveju ili Ficdžeraldu nemaju pojma šta znači reč izgubljen."
Nikola Kimović je doktor engleske književnosti sa Beogradskog univerziteta kojem taj doktorat u samoj Engleskoj nije od prevelike praktične koristi. Ipak, posao prodavca u maloj knjižari dovešće ga u kontekst sa Gorskim, "Velikim Gorskim", kako ga naziva u komunikaciji sa vlasnikom knjižare. Gorski od Nikole želi da mu opremi biblioteku u ogromnoj kući koju gradi: "Gorski je zidao kuću tu u komšiluku i nas je zadužio da je opremimo najboljom bibliotekom u Londonu, i da zadatak okončamo onoga dana kada kuća bude spremna za useljenje. Najboljom privatnom bibliotekom u Evropi. I to ne bilo kakvom bibliotekom, već bibliotekom skrojenom za ruskog džentlmena i naučnika koga interesuju umetnost, književnost i putovanja, i koji govori evropske jezike; bibliotekom koja će izgledati kao da je Gorski knjige sam kupovao i godinama pažljivo čitao, ili je – ako ih već nije pročitao – ozbiljno nameravao da ih pročita. Štaviše, bibliotekom koja će izgledati kao da je nasledio veći njen deo od knjigoljubivih predaka. Gorski je želeo prva izdanja svega mogućeg, uključujući i Stari zavet, i to tako da svaki primerak bude u savršenom stanju. Novac, ne znam da li treba i da pomenem, nije predstavljao problem."
PRVI I POSLEDNJI TAJKUN: Gorski iz naslova romana, Roman Borisovič Gorski, je, naravno, Rus, tačnije ruski Jevrej. Iz masmedijske perspektive, London je u posljednje dvije decenije, između ostalog, i grad u koji hrle ruski tajkuni, uključujući i onog imenjaka Gorskog što se preziva Abramovič. A riječ tajkun je, kad smo već kod nje, u kontekst književnosti engleskog jezika uveo upravo Frensis Skot Ficdžerald, preko naslova svog posljednjeg (nedovršenog) romana (po kojem će Elija Kazan snimiti film). U tom smislu, roman Vesne Goldsvorti je izuzetno aktuelan i savremen, a njen opis bajkovite raskoši u kojoj živi Gorski nadmašuje Ficdžeraldove jazz agestandarde.
Maestralan je način na koji autorka vodi radnju. S jedne strane, Veliki Getsbi je klasik, a klasike uvijek, kako negdje reče Borhes, čitamo drugi put, u smislu da i prije nego što ih počnemo čitati o njima znamo dovoljno da smo svjesni osnovnog okvira, ali ako ipak, posve hipotetski, zamislimo potencijalnog čitaoca koji o najslavnijem Ficdžeraldovom romanu ne zna apsolutno ništa, ovaj bi bez problema mogao savršeno da uživa u čitanju Gorskog. Oni, međutim, koji znaju za Getsbija, uživaće više. Moglo bi zapravo da se kaže: što bolje znaš Getsbija, više ćeš da uživaš uGorskom. Beskrajno je inovativan način na koji se Vesna Goldsvorti igra sa elementima iz Ficdžeraldove proze. Ovdašnji fanovi Velikog Getsbija dobro pamte scenu u kojoj Getsbi Niku Karaveju pokazuje orden koji je dobio od crnogorskog kralja Nikole. U Gorskom Vesne Goldsvorti, Roman Borisovič u jednom momentu Nikoli Kimoviću takođe nešto pokazuje: "Gorski je preturao po pretincu za rukavice ugrađenom u široki naslon za ruke između nas i izvadio kutijicu koju mi je dodao, škljocnuvši pritom kopču da bi je otvorio. Na jastučiću od tamnog satena ležala je medalja. ‘Pogledajte. Pročitajte šta piše na reversu.’ Podigao sam prepoznatljiv beli krst. ‘Romanu Borisoviču Gorskom, zahvalan srpski narod’, bilo je ugravirano finim ćiriličnim krasnopisom." Vješto se Vesna Goldsvorti igra i sa imenima. Fatalna ljubav Gorskog zove se Natalija, ali njena ćerka se zove Dejzi, baš kao fatalna ljubav Džeja Getsbija.
MOJ BEOGRADE: I makar svaki čitalac unaprijed zna – ili barem naslućuje – kako će se radnja odvijati, šta će na kraju biti sa junakom iz naslova, roman je takođe i trilerski uzbudljiv. Ipak, književni sladokusci najveće će zadovoljstvo pronaći u tonu samog naratora. Svaki roman u prvom licu je – kako nezaboravno reče Margerit Jursenar –portret jednog glasa, a glas Nikole Kimovića je neodoljiv. Teško je sjetiti se naracije u kojoj se tako skladno miješaju erudicija, šarm i duhovitost. Za londonske šetače on veli da se vrckaju i šepure "s tolikim egzibicionizmom da ti se čini da svako zamišlja da je zvezda sopstvenog spota na Jutjubu"; za Gorskog pak, na samom početku primijećuje da ga podsjeća "na nekog pajtosa Ernsta Jingera, na lutalicu s Baltika, ili na kakvog germanskog korespondenta s kojim se dopisivao Lord Bajron, a koga je s leđa naslikao Kaspar Fridrih, uhvativši ga upravo u trenutku kada se okreće prema posmatraču s nekakvim dubokim uvidom u ledeno more u koje je zurio sve do tog trenutka"; Natalijin engleski je omekšan ruskim "kao šumsko voće potopljeno u med"; Englezi u Ruskinjama vide ili "pokorne prefeminističke boginje koje su od Boga – ili po sopstvenom nazoru – stvorene samo zato da ugode muškima" ili "Amazonke iz filmova o Džejmsu Bondu" što su "nemogući ukrštaj Lare Kroft i Feliksa Đerzinskog".
Čitajući srpsku verziju Gorskog, prevod iz pera same autorke, čitalac je sve vrijeme svjestan da nijedan drugi prevodilac, ma koliko pismen i kompetentan, ne bi bio u stanju ovako dobro i tačno prevesti knjigu. I nema to toliko veze sa banalnim uvidom da prevodilac ne može ni teoretski razjasniti svaku autorovu dvosmislenost, naslutiti svaku njegovu intenciju. Ovdje nije toliko važno što je Vesna Goldsvorti u stanju pretočiti svoj engleski u srpski, mnogo je važnije to što ona savršeno pogađa srpski registar Nikole Kimovića: od specifičnog beogradskog idioma i urbanog slenga karakterističnog za osamdesete do prodora anglizama u jezik, koji je mnogo drukčiji od one vrste prodora kakav se desio kod srpskih govornika u domovini. (Nikola, recimo, neće kazati da neko u mobilni kuca poruku ili SMS, reći će da kuca tekst.) Ima u Gorskom i mnoštvo efektnih aluzija na velika djela svjetske književnosti, referenci na velike i važne knjige, odnosno njihova rijetka izdanja, kao i sugestivnih detalja iz raznih aspekata londonskog velegradskog života, naročito iz života one vrste ljudi kakvih je mnogo u velikim gradovima, u Londonu, kao i u Beogradu, onih što žive u "nekoj vrsti produžene adolescencije" i koji su "opsednuti kvalitetom jutarnjeg espresa više nego sopstvenom nacionalnošću".
Na kraju, kad sve prođe, Nikola će iz Londona da se vrati u Beograd. "Ja jutrom trčim pored Dunava da održim kondiciju. Predveče sedim pored iste vode s čašom lokalnog vina u nekom od mnogih kafića na obali i gledam reku kako beskrajno teče prema Crnom moru." Ta pomisao na veličanstvenu deltu Dunava, pomisao što se javlja na ušću jedne njegove velike pritoke, dostojan je završetak velikog romana čije niti tvore filigranski isprepletano tkanje u kojem se dotiču i međusobno prožimaju jezici, kulture i tradicije uobličavajući artefakt što se u pamćenju čuva pomno i pažljivo poput vrijednog ordena.

m. bazdulj