01.01.00
Danas
18.11.2000.
Savremeni roman
Sudbina zrtve
Frida Filipovic: "Gorke trave", roman, "Prosveta", 2000.
U skromnoj produkciji knjiga beogradske "Prosvete" izdvaja se roman "Gorke trave" Fride Filipovic. Autorski put Fride Filipovic vise je nego zanimljiv. Svoj prvenac knjizevnica je objavila 1937. kod Gece Kona. Rec je o veoma uspeloj zbirci kratkih prica s naslovom "Price o zeni". Mnoge od ovih prica Frida Filipovic je premijerno stampala na stranicama "Politike" gde je njen talenat za pricu i njenu sklonost da iz u to doba retke zenske pozicije prica o sudbini devojcica, devojaka, zena zapazio urednik edicije "Nasa knjiga" Zivko Milicevic. Kada sam nedavno procitao ovu zbirku, potvrdio sam sud svojih kolega s kraja cetrvrte decenije veka da je Frida Filipovic vec na pocetku pokazala dosta redak osecaj za oblik price, sposobnost dobre psiholoske motivacije likova, osetljivost za savremene socijalne probleme, preciznost u jezickom izrazu.
Izdvojio bih, kao predlog nekom buducem antologicaru price: "Prolece i smrt", "Ljubav-mrznja", "Udovice", "Gospodja sa dva lica", "Sve za deset hiljada"...
Rat pre svega, a potom, verovatno i nepravedno svrstavanje Fride Filipovic u zabran tradicionalne realisticke proze, potisnuli su je na neki nacin u senku sve do knjige prica s naslovom "Do danas" koju je beogradska "Prosveta" stampala 1956. I ova knjiga je potrvdila vrline proze koju pise Frida Filipovic: raritetnu posvecenost zenskim problemima i problemima porodice, sposobnost da se uzbudljivo prikaze zivot u gradu, talenat psiholoskog sencenja likova, dramatursku spretnost, odgovarajuci jezicki korelativ pripovedackih ideja. Pecat rata na sudbinama svojih likova Frida Filipovic je najcesce prikazivala bez preterane patetike, sa dovoljno realisitcke distance. Posebno bih izdvojio price "Zensko" i "Carobna fijoka", a antologijskom smatram pricu "Allegro ma non troppo".
U ovoj knjizi Frida Filipovic je potvrdila i sposobnost da pripoveda na nesto duze staze - uvodna proza "Kao rosa" ima blizu cetrdeset kartica teksta. Neke od vrednosti knjige "Do danas" zapazio je, recimo, kriticar NIN koji kaze: "Frida Filipovic ume da prica... Njena knjiga - uzeta u celini, kao potencijal i kao rezultat, odaje jednu sasvim primerenu pripovedacku stabilnost. Ono sto je u njoj kazano, kazano je nedvosmisleno i kazano je dobro".
Baveci se prevodilastvom, publicistikom, filmskim scenarijima, Frida Filipovic je svoju trecu proznu knjigu objavila u "Prosveti" tek 1973. Rec je o "Razilazenjima", koja cine tri opsezne novele; koje se bave problemima ljudskog nerazumevanja i kidanja veza. Prikazujuci ovu knjigu Milos Bandic je, mislim tacno, primetio: "Frida Filipovic pripoveda zanimljivo, delikatno i psiholoski ubedljivo..."
I evo, ove 2000. godine, posle pola veka, od pocetka, citaoci imaju prilike a uzmu u ruke i cetvrtu proznu knjigu nase autorke, njen prvi roman "Gorke trave". Na preko tristo trideset strana Frida Filipovic nam pripoveda potresnu sudbinu Sonje Hirs, mlade zene u prvom delu romana s naslovom "Vila Hortenzija"; a logorske zrtve, u drugom delu "Gorkih trava". Ona je nekako prezivela Ausvic, napustila Beograd i Jugoslaviju, udala se u Izraelu za francuskog fotoreportera, a posle njegove smrti obrela se u Nemackoj.
(Prvi deo "Gorkih trava" cini, u stvari, novela "Ma sta se desilo", iz knjige "Razilazenja", dok je drugi, dokumentaristicki deo romana, nacinjen od poslednjeg filmskog scenarija koji je napisala Frida Filipovic, scenarija koji je slikao poratnu sudbinu Sonje Hirs, njenu borbu za zivot i opiranje da postane svedok u procesima protiv prezivelih logorskih mucitelja u vreme ponovnog budjenja nacizma.)
Dva dela "Gorkih trava" veoma se razlikuju po postupku kojim su napisana. "Vila Hortenzija", naime, realisticki, vrlo intimno prati prolece i leto 1941. kada je Sonja Hirs, razdvojena od supruga Dejana Kostica boravila u Banji, sklonjena zbog Nemaca u provinciji. Ta tri meseca u jednoj sobi, kao i uspomene na studentske dane, detinjstvo, ljubav sa Dejanom, ispricana je ubedljivo, sa preciznim dijalozima i naracijom. U njima su nanovo demonstrirane znane vrline pripovedastva Fride Filipovic. Drugi deo, medjutim, predstavlja jasnu novinu u njenoj prozi.
Ne samo po upotrebi dokumenta (svedocanstva o vivo eksperimentima na ljudima, u nemackim konclogorima), nego i po upotrebi rukopisa novinara Bore Matica, koji je o Sonjinoj sudbini (i sudbini njenih lagerskih kolega) napisao, odmah posle Drugog svetskog rata, jednu knjigu, koju dosta godina docnije, borci protiv (neo)nacizma nameravaju da iskoriste kao dokazni materijal. Maticevu intimnu vezanost za Sonju (upoznao ju je i zavoleo 1945. u Vojnoj bolnici, gde je radila kao medicinska sestra), Frida Filipovic smisljeno "prigusuje" pripovedanjem u trecem licu, dodeljujuci mu ulogu hronicara Sonjine sudbine, ali i hronicara pokusaja da se ona (neuspelo) privoli za ulogu svedoka. (Posebno je tragican polozaj u kojem Bora Matic zatice svoju nekadasnju ljubav: starost, bolest, zigolo...)
Razlicit po primenjenim pripovednim postupcima, u svoja dva dela, roman "Gorke trave" je i vrednosno neujednacen. Cini mi se, naime, da je uvodni deo nesto ubedljiviji od potonjeg, ali je ovaj drugi, verovatno, provokativniji po smislu (sudbina zrtve): U svakom slucaju "Gorke trave" su napisane rukom iskusnog prozaiste i citaoca ne ostavljaju ravnodusnim - ni u prvom delu kada govore o usamljenosti i osujecenosti mlade zene (okupacija, nacizam, jevrejstvo), ni u drugom delu kada njena kalvaricna sudbina pred osetljivim citaocem uspostavlja citav niz dubljih etickih dilema.
Vasa Pavkovic
