Goodbye Kant!

20.03.10

Bilo je dovoljno da se sastane grupa birokrata, da zajedno potpišu trgovinske i finansijske sporazume, i za kratko vreme nastala je nova Evropa, sa svim mogućim poteškoćama, ali bez tragedija i duhovnog plama – tvrdi poznati italijanski filozof uoči dolaska u Beograd
Mauricio Feraris, redovni profesor teoretske filozofije na Filozofskom fakultetu u Torinu, nesumnjivo je jedan od najznačajnijih, najproduktivnijih (autor gotovo 40 knjiga, među kojima i nekoliko filozofskih bestselera), ali i najzanimljivijih savremenih italijanskih filozofa. Učenik nekih od najvećih mislilaca XX veka -Parejsona, Vatima, Gadamera i Deride - danas vodi Interuniverzitetski centar za teorijsku i primenjenu ontologiju.
S poznatim filozofom razgovarali smo u Rimu, uoči njegovog dolaska Beograd, na konferenciju o identitetu Evrope u organizaciji beogradskogCentra za etiku, pravo i primenjenu filozofiju, Instituta za filozofiju i društvenu teorijuiljubljanskog Instituta za filozofiju, kao i promocije srpskog prevoda njegovog bestselera „Goodbye Kant!” u kući Paideja.
Kantijanska politička misao (kosmopolitizam, građanstvo sveta...) dobija važnost u svetlu globalizacije, krize koncepta nacionalne države i evropskog projekta. Gde se, prema Vašem mišljenju, nalaze najveće poteškoće u vezi sa „ličnom kartom” Evrope?
Dobro kažete „lična karta” Evrope. Po mom mišljenju, važnost Evrope i evropskog iskustva leži u činjenici da je to kontinent mnogo više ujedinjen slovom, odnosno birokratijom, nego duhom. Dovoljno je podsetiti da je Hitler, kada je 1941. godine napao Rusiju, rekao da to radi u ime evropskog duha, i da je bitka za Berlin, u aprilu 1945, za mnoge borce do kraja bila odbrana duhovne Evrope... A onda je bilo dovoljno da se sastane grupa birokrata, da zajedno potpišu trgovinske i finansijske sporazume, i za kratko vreme nastala je nova Evropa, sa svim mogućim poteškoćama, ali bez tragedija i duhovnog plama. To je, po mom mišljenju, velika pouka Evrope, Evrope birokrata... Pouka koja nam mnogo govori o važnosti i, zašto ne, duhovnosti onih zanemarenih i, da budemo iskreni, prezrenih stvari kakve su hartijetine i dokumenti.
U „Goodbye Kant!” tvrdite da je ovaj pruski filozof pomešao ono sto jeste (ontologija) sa načinima na koji to što jeste saznajemo (epistemologija). Čini se nužnim povratak naivnom pogledu na stvari. Kako ga nanovo steći?
Mi već posedujemo naivni pogled na svet, ne moramo da ga stičemo. Kada vidimo sneg, ne mislimo da postoje pojmovne sheme ili perceptivni aparati koji čine da ga vidimo belim, jednostavno mislimo da je sneg beo. Isto se događa i kad osetimo da je kafa prevruća ili previše gorka. Ali, ne zna se kako, kada se radi o opisivanju iskustva, započne priča o postojanju pojmovnih shema, kategorija i čitavog niza drugih sastojaka koji intervenišu u našim najbanalnijim činovima, pretvarajući naš život u naučnu laboratoriju i opisujući iskustvo na veoma zbunjujući način. Zbog toga moramo da se malo distanciramo od Kanta, moramo da mu kažemo: „Goodbye”.
A šta ćemo sa Kantovim motom „Opažaji bez pojmova su slepi”? Može li se svakodnevni život odvijati bez posedovanja pojmova?
Zaista, učestvovati na odbrani diplomskog, sahrani, venčanju ili ročištu sudskog procesa bez posedovanja pojmova može da ima katastrofalne posledice. Tu ste bez pojmova zaista gotovi, patite od neke vrste slepila: zamislite da gledate fudbalsku utakmicu, a da pri tom ne znate da je cilj igre postizanje gola: sve to kretanje izgledalo bi vam kao neka neobjašnjiva pantomima. Zbog toga sam odlučio da napišem neku vrstu kritike društvenog uma koju sam nazvao „Dokumentalnost”, kako bih naglasio važnost koju registrovanja, zapisi i dokumenti imaju u društvenom svetu, svetu prepunom pisanja, novčanika, arhiva, mobilnih telefona: mesta kojima poveravamo registracije naših društvenih činova.
Šta se zaista krije iza te eksplozije pisanja i registrovanja?
Rekao bih da eksplozija pisanja otkriva suštinu ljudskog života u zajednici, suštinu koja kompjuteru prethodi hiljadama godina. Treba imati u vidu da je dokumentalnost na delu od momenta kada je čovek na zidu pećine ostavio oslikani otisak svoje ruke. Dokumentalnost je nesumnjivo bilo i registrovanje dugova i pozajmica, i prvo svedočanstvo o tome imamo u crtama na štapovima i kostima iz neolita. Sva ova usmerenost na dokument lako se objašnjava činjenicom da društveni predmeti, to jest upravo dugovi, pozajmice, obećanja, venčanja, godine robije, umetnička dela ili prevrednovane menice, potpadaju pod zakon Predmet = Zapisani čin. Ovom formulom ukazujem na to da su društveni predmeti rezultat društvenih činova, i zahtevaju tri uslova: kao prvo, podrazumevaju učešće barem dve osobe, jer, pomislite koliko je apsurdno, na primer, pozajmiti samom sebi pet evra. Drugo, moraju biti iskazani, jer pomisao da biste nekome mogli da pozajmite pet evra nije pozajmica, kao što pomisao na venčanje ne znači venčati se. Treće (i najvažnije) moraju da budu registrovani, jer ako obe strane zaborave na pozajmicu, ona prestaje da bude pozajmica. Pusta teorija?
Ako želite suprotni primer, pogledajte svoj mobilni telefon: isprva je bio samo fiksni kojem su otkinuli žicu, zatim je postao mašina za pisanje, onda za registrovanje, a danas je arhiv, sa mnogo moćnijom memorijom od prvih personal kompjutera.
Formirali ste se u postmodernističkoj tradiciji, ali ste je potom napustili, i oštro kritikovali. Zbog čega, i koje njene vidove, smatrate problematičnim sa etičko-političkog stanovišta?
Smatram se zaista privilegovanim što sam imao tako slavne učitelje, ali se smatram još privilegovanijim što sam se izvukao iz njihovog zagrljaja, što me nisu zgnječili svojom veličinom. Od njih sam naučio kakav treba biti i kakav ne treba biti. Jedini koji to nije dobro prihvatio je Vatimo, jer je bio i ostao ekstremist tumačenja, ubeđen, u dobroj nameri, da je tumačenje sredstvo emancipacije, i da je istina nasilna. Ali, u momentu u kojem razgovaramo, marta 2010. godine, prihvaćene su, zahvaljujući ad hoc tumačenju zakona, Berluskonijeve liste za lokalne izbore, koje su bile odbijene, jer nisu ispunjavale zakonske uslove. Još jednom smo videli da je pravo značenje Ničeove izreke „ne postoje činjenice, samo interpretacije” – koju Vatimo tvrdoglavo smatra sredstvom emancipacije – u stvari: „razlog jačeg uvek je bolji”. To Bušovo pravilo izazvalo je rat koji i dalje traje, i predstavlja oproštaj sa istinom: služio se lažnim dokazima o postojanju oružja za masovno uništenje, u skladu sa doktrinom svog savetnika Karla Rouva, koji je jednom prilikom engleskom novinaru, na pitanje da iznese istinu, odgovorio: „Sada smo imperija – stvaramo svoju sopstvenu stvarnost”. Posle smo videli kako se priča završila.
Mislioci i pisci koji su živeli u Austro-Ugarskoj imperiji imaju važnu ulogu u Vašim delima. Ima li srednja Evropa posebnu filozofsku privlačnost?
Mitteleuropa zanimljiva je sa stanovišta dokumentalnosti, jer je bila ogromna birokratska imperija, imperija katastara i hartija. Bila je neka vrsta nagoveštaja Evrope i raspala se kada se krenulo putem krvi i tla. Ovo je kulturološki podatak, ali moja ljubav prema Mitteleuropi ne odnosi se samo na kulturu, nego i na moje uspomene. Kao dete sam, šezdesetih godina, sa roditeljima išao u Hrvatsku na predivne odmore, a deset godina sam predavao u Trstu i uvek su me jako privlačile tipične bledožute i bledozelene zgrade na koje sam naišao i u Ljubljani, Budimpešti, Zagrebu i Beču. Nadam se da ću slične zgrade zateći i u Beogradu, iako je njegovo ime „beli grad”, a i Srbija često nije bila baš u najboljim odnosima sa onim što je Musil zvao „Kakanija”.
------------------------------------------------------------------
Sajtovi kao nastavak baroknih kataloga
Direktor ste Laboratorije za ontologiju. Izgleda da se ontologija vratila u modu? Kako objašnjavate ovaj fenomen?
Prvi razlog je web. Kako bi web funkcionisao i kako bi se izbegao tzv. Vavilon-efekt, informatičari su osetili potrebu za ontologijom, odnosno za onim što od sedamnaestog veka predstavlja način organizovanja i klasifikovanja predmeta prisutnih u svetu. U epohi baroka ispunjavali su se „ontološki katalozi” koji su klasifikovali (odgovarajući, na ondašnji način, zahtevima modernizacije) sve ono što se nalazilo u jednoj državi ili regiji: od posuđa do plemićkih titula, od životinja u dvorištu do gradova i predgrađa. Neka vrsta mape imperije koja bi razveselila i Borhesa. Uostalom i Baumgarten, filozof koji je u osamnaestom veku skovao ime „estetika”, savetovao je umetnicima da, u slučaju nedostatka tema, inspiraciju potraže u ontološkom katalogu. Sada su ovi katalozi zadobili novu aktuelnost: Sajtovi, nove Države ontoloških kataloga, međusobno su povezani („web”, „net” „mreža”, znači upravo to), i odnose se na ogromnu količinu predmeta i događaja: na medicinske proizvode farmaceutskih kuća, proizvode koje kupuju potrošači u supermarketima, utaje poreza...
Razgovor vodio i sa italijanskog preveo
Ivo Kara-Pešić