Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine u Ćupriji.
Prvi poluknjiževni rad, humoresku pod naslovom „Pismo“, objavljuje krajem 1957. u Ježevom kalendaru. Zatim nekoliko godina sarađuje u novosadskom časopisu Letopis Matice srpske. Matica srpska objavljuje 1967. i prvu njegovu knjigu, zbirku šest pripovedaka pod naslovom Frede, laku noć, za koju dobija Oktobarsku nagradu Grada Beograda. Opet, najpre u Letopisu, isti izdavač 1968. objavljuje i drugu njegovu knjigu, kratki roman Kad su cvetale tikve. Treća knjiga, Petrijin venac, izdata 1975. godine, osvojila je „Andrićevu nagradu“. Roman Čizmaši objavio je 1983. i za njega dobio prestižnu Ninovu nagradu kritike, a 1985. godine i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine.
Godine 1969, prema motivima svog romana, napisao je dramu Kad su cvetale tikve, koja je objavljena i, u oktobru te godine, pet puta igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali posle mnogobrojnih napada na političkim skupovima i u štampi, na radiju i televiziji, lične intervencije Edvarda Kardelja i javnog govora Josipa Broza Tita, skinuta je s repertoara zbog eksplicitnog pominjanja golootočkih zatočenika. Posle toga drama četrnaest godina nije nanovo stavljena na repertoar – obnovljena je u Narodnom pozorištu u Beogradu 1984, a igrani film prema već otkupljenom scenariju nije snimljen. Roman je u zemlji bio devet godina praktično zabranjen, a isto toliko zvanični jugoslovenski diplomatski predstavnik odlagao je izlazak prevoda u jednoj socijalističkoj zemlji.
Godine 1990. počeo je da objavljuje i dokumentarno-publicističku knjigu u više tomova Goli otok (poslednji, peti tom objavljen je 2012. godine).
Objavio je još publicistička dela i naučne studije Kratka istorija satiranja (1999), Crveno i plavo (2001), Vreme za povratak (2006), Majstorsko pismo (2007), kao i dramu Skupljač (2011). U polemičkim tekstovima, izjavama i intervjuima osuđivao je dve državne koncepcije koju je Srbija tokom XX veka branila: Jugoslaviju i socijalizam.
Izabrana dela su mu štampana dva puta, u šest knjiga 1984. i u sedam knjiga 1990. godine. Osim pomenutih, dobio je Kočićevu nagradu za životno delo, „Račansku povelju“ za celokupno književno delo, Vitalovu nagradu za zbirku pripovedaka Preživljavanje, i mnoga druga književna priznanja. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1981, a za redovnog 1989. godine.
16.10.12 B92
Predstavljena kniga “Goli otok”
U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 16. oktobra je predstavljeno petoknjižje akademika Dragoslava Mihailovića "Goli otok", monumentalno dokumentarističkog delo od blizu 3.000 strana i plod višedecenijskog istraživanja.
Salon kluba Srpske akademije nauka i umetnosti bio je tesan da primi sve koji su došli da prisustvuju predstavljanju "Golog otoka", pa je skup premešten u Svečanu salu koja je bila ispunjena.
Otvarajući tribinu, upravnik Biblioteke SANU i njen dopisni član Miro Vuksanović konstatovao je da "Goli otok, taj kamen na pučini patnje", nije imao vernijeg tumača od Dragoslava Mihailovića
O ovom monumentalnom dokumentarističkom delu velikog pisca o zloglasnom političkom logoru govorili su pored Vuksanovića, ugledni profesori univerziteta koji decenijama prate književno stvaralašvo Mihailovića- Vladeta Janković, Ljubiša Jeremić i Radivoj Mikić.
Oni su pred auditorijumom u kome su sedeli predsednik SANU Nikola Hajdin, potpredsednici Ljubiša Rakić i Nikola Tasić, brojni akademici, pisci, piščeva porodica, poštovaoci, kao i njegovi "golootočani", nastojali da nađu odgovor šta je motivisalo književnika da 34 godine istražuje, intervjuiše i piše ove knjige koji imaju blizu 3.000 strana.
Pre svih, Mihailović je pročitao tekst o patologiji policijskog isleđivanja nad političkim osuđenicima, kojim je otpočeo drugu knjigu.
Profesor Janković je ovaj monumentalni poduhvat označio kao "svojevrsnu optužnicu za zločin čija pozadina je sezala do samog epicentra državnog vrha, koji je decenijama pokušavao da ga zataška".
"Taj zločin se više ne može sakriti zahvaljujući ovim knjigama, koje su kamen međaš za buduće generacije, koje će ga spoznati i pred njim pognuti glavu",rekao je Janković.
Prema mišljenju Jeremića, petoknjižje o Golom otoku jednog od najznačajnijih živih srpskih pisaca ne karakteriše samo precizan faktografski, istorijski pristup već je vidljivo da je pisano veštom umetničkom rukom.
"Za svoje sagovornike Mihailović je birao visokomoralne osobe", primetio je Jeremić i konstatovao da je "time pokazao da čast, dostojanstvo, poštenje, mogu da prežive i u najstrašnijim okolnostima".
Jeremić je istakao da je tema koju je pisac počeo da obrađuje, kroz razgovore sa svojim sapatnicima, već krajem sedamdesetih godina nosila u to vreme "oreol zlokobne tajne".
Mihailović je želeo da osvetli i pokaže da je to bio zločin Titovog režima.
Jeremić napominje da danas zatočenici sa Golog otoka bivaju rehabilitovani, ali pošto niko nije podigao optužnice protiv njihovih dželata, proizilazi da nema zločinaca, a onda nema ni zločina, pa "kako onda mogu da se rehabilituju ljudi,jer nije dokazana njihova nevinost".
"Kao veliki pisac Mihailović je izabrao da svedoči o najbitnijem iskustvu svoga doba", smatra Radivoje Mikić.
On je ocenio da je "veliki pisac u srpskoj kulturi ostvario misiju bez premca".
