01.01.00
NIN 12.11.1999.
Sila života
Goli
"Goli" Miroslav - Mika Ristić - "Narodna knjiga" Beograd, 1999.
U literaturi nije novost da se o temi koja je "ispisana" - kao što vele da je to slučaj s Golim otokom - napiše izuzetno dramatičan roman, jer se odavno zna da nema ispisanih tema, ima samo autora koji im nisu dorasli. Roman "Goli" Miroslava - Mike Ristića (prva njegova verzija spaljena je pre gotovo četiri decenije a nova nastala nedavno) lišen je bilo kakve ideologije. U njemu živi sam pakao uništenja čoveka njim samim i to na način toliko sugestivan kao da se sve upravo događa i stravičan kao da ne može nikada da prestane. Time ova knjiga postiže nesvakidašnji kontekstni cilj: ona posredno, i onim spaljivanjem i ovom svojom neposrednošću, bez ijedne reči upravljene na tu stranu, skreće pažnju na onoga ko je, igrajući ulogu boga, mitski pakao sa neba otelotvorio na zemlji, i na njegovu monstruoznu, nekažnjenu tvoračku moć da taj njegov zemaljski pakao višestruko nadmaši onaj nebeski.
Istorijski kontekst niče iz ovog romana baš zato što se na njemu ne insistira, što on nikoga ne krivi, niti mrzi, i što svoga glavnoga junaka, gimnazijalca, stavlja u ovaj adski prostor "okajavanja greha" samo zato što je na nekom porodičnom, seoskom slavlju, onako iz inata, u gnevu, podigao glas protivu seljačkih radnih zadruga koje su tih godina bile u velikoj političkoj modi.
Za njega, Stanka Stankovića, baš kao ono Petra Petrovića, dakle jednog u nizu, Goli otok nije mesto na kome u bučnoj parolaškoj egzaltaciji ima da se polome kosti tadašnjih masovnih, mladalačkih iluzija o graditeljima "novog sveta" (ne "novog svetskog poretka", nego baš "novog sveta" ali sa sličnim prisilama i kaznama). Goli otok je tu surovi oblik borbe za opstanak, zla sudbina protivu koje ovaj mladić istavlja svoj seljački instinkt za samoodržanjem i istrajavanjem, oslonjen na iskustva predaka i kaljen svekolikom bogatom našom istorijom zla.
Ulazi Stanko Stanković u ovo mučilište kroz poznati špalir od naporedo postavljenih starosedelaca i "revidiraca", koji su prethodni opisivači romantično i netačno nazivali "toplim zecom", špalir koji je ovde beskrajno izmeandriran na širokom ulaznom kamenom platou, tako da niko od novodošavših, pod pljuskom batina ne uspeva svestan da stigne do njegovog kraja, sem ovog mladića naučenog da prima sudbinu onako kakva ona jeste i ispije čašu žuči do samoga dna. I to ne samo zato što se time suprotstavlja nego zato što ga ona dzeklondonovska "sila života" na taj put stradanja i iskušenja navodi.
Podneće on zatim nečuvene muke između antičkih dramskih i pesničkih elemenata - vatre i vode - elem, na vatri sunca i bez kapi vode, izdržaće torturu goniča na tragaču natovarenom kamenom i brzo shvatiti da ovde (uostalom kao i svuda u to vreme) opstaje samo onaj koji svoju prirodu sakrije i isturi od svih očekivani "privid" i koji uspeva da tu igru odigra kao da je stvarna.
I to sve dok traju njegove fizičke moći i mišice koje je stekao u svom mladalačkom aktivnom životu. Kad sve to u posnom čorbuljaku toga ideološkog prevaspitavališta iščezne, dodirnuće junak ovog romana samo dno svoga bića, ispunjen neočekivano za sebe sama dramom pada, doveden do suza i beznađa, do trenutka kad ništa više nije važno i sve nestaje u ponoru apsurda. I baš tad, po starom mitskom obrascu, on tako golobrad pada u oči nekom zatvoreničkom "kulturtregeru" koji oseća da bi se od njega mogla napraviti sjajna Evica u Sterijinoj "Pokondirenoj tikvi" i on u poslednji čas tom nimalo slučajnom golootočkom pozorišnom "pokondirenošću" biva spašen.
I ta priča, ispričana takoreći izvorski čistim govorom, nenatrunjena slepim kolosecima digresija, govorom hemingvejski efikasnim i spontano logičnim, teče ovom knjigom s izuzetnim dramskim zamahom, koji kao da nije tražen, niti pravljen, nego traje u požarima kako se oni sve više i sve neizbežnije oko čoveka raspaljuju. Tim svojim neposrednostima i onim brisanjem distance gde je ona, zbog tolikog vremena, prirodna, umetnost ovde dobija novu težinu: ona nije samo oblik slikanja nego je i način da se u prvi plan stavi istorijsko zlo kao neprolazan oblik muka i stradanja koji vreme ne može da izbriše iz čovekovog pamćenja
Dragoljub Stojadinović
