01.01.00
Politika
22.02.2003.
Drama
Godo kao oličenje zla
Žarko Komanin: "Godo je došao po svoje"; izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd, 2002.
Književnik Žarko Komanin, autor više drama i romana (drame: Prorok, Ognjište, Pelinovo, romani: Kolijevka, Kostanići, Provalije, Prestupna godina, Gospod nad vojskama), napisao je svoju verziju znamenitoga Godoa. Sam Komanin veli da je četvrti u nizu pisaca koji na scenu zazivaju Godoa; prvi je Balzak u drami "Merkade" najavljivao Godoa koji svojim bogatstvom treba da spase Merkadea. Taj Godo se ne pojavljuje, ali njegov novac menja Merkadeovu sudbinu. Potom Beket na scenu dovodi Vladimira i Estragona koji čekaju Godoa. Da li je Beketov Godo Bog koga iznova valja upoznati ili je on samo poverilac (a možda i nekakav dužnik) dvojice klošara, da li je tajanstveni Godo usrećitelj čovečanstva ili mistična figura u čijem se čekanju obezličuje ljudski rod? Beketov Godo navodi nas na potrebu da postavimo niz pitanja o čoveku i njegovoj moći i nemoći da definiše sebe i svoju egzistenciju.
Posle Beketa, Miodrag Bulatović ispisuje svoga Godoa; Bulatovićev junak je konkretizovan, pojavljuje se na sceni, sav pobeleo od brašna. Bulatovićev Godo je pekar koji, kao Hristos, želi da nahrani svet i koji, takođe kao Hristos, biva ismejan od fariseja. Ovaj Godo ne poseduje metafizičku vertikalu, ali ima dušu i sceničnost, poreklo i pripadništvo, pogled na svet i definisan način mišljenja. A kakav je Komaninov Godo?
Kod Žarka Komanina Godo je biće rigidnog pristupa životu. Taj Godo je već s onu stranu morala i svih etičkih načela. On je trgovac oružjem, neka vrsta Antihrista koji ljudima uzima sve: veru, nadu, budućnost, ali i materijalne vrednosti, da bi im, napokon, uzeo i živote. Komaninov junak je rezolutan i pragmatičan, njega ne more metafizičke misli niti strepi zbog svojih zločina, jer u svetu u kome nema Boga sve je dozvoljeno - da parafraziramo Dostojevskog - a kada je sve dopušteno, onda nema dna ljudskom padu, niti granica nepodopštinama.
Godoova amoralnost, ipak, ima jednu slabu tačku - doduše privremeno - na kojoj ga možemo, bar donekle, razumeti. On se, naime, zaljubljuje u Juliju - isprošenu za Aleksandra - ali njegova ljubav sazdana je od iste surovosti od koje i njegova moć u trgovini oružjem, tako da će i nežna Julija (Komaninova paralela sa Šekspirovom junakinjom) biti Godoova žrtva, poslednja u nizu. A posle te žrtve koja je simbol nevinosti, bezazlenosti i čistote, svet neće postojati.
Komanin je pisac moralista. Njegovo gađenje nad univerzalnim nemoralom je opominjuće. Pisac duboko veruje u humanistička načela i drama "Godo je došao po svoje" predstavlja, u stvari, opomenu pa i krik protesta protiv dehumanizacije ljudskog društva.
Impresivan pogovor - esej o Beketovom i Komaninovom Godou napisao je Muharem Pervić, razmatrajući problem godovštine na više planova, od filozofskog do etičkog i od literarnog do psihološkog.
Radomir PUTNIK
01.01.00
Politika
18.10.2002.
U MALOJ BIBLIOTECI SKZ
Ima li čoveka
Najnovija drama Žarka Komanina govori o licemernoj misli 20. veka, o dželatu i žrtvi
"Godo je došao po svoje" naslov je nove drame Žarka Komanina, upravo objavljene u Maloj biblioteci Srpske književne zadruge. U njoj, prema rečima književnog kritičara Milosava Buce Mirkovića, autor, poznati romansijer i dramski pisac, još jednom pokazuje da je više nego uspešno "isplovio iz proze i uplovio u ne baš lagani literarni žanr kakav je drama".
Uvek pišući jednu vrstu filozofske drame, ali sa živom epskom materijom, Žarko Komanin je Godoom koji je došao po svoje ušao, kaže Mirković, "u jednu vrstu unutrašnjeg dijaloga ne samo sa Beketom nego sa sveukupnom, ničeanskom filozofijom, da bi se ipak vratio u našu književnost, podvlačeći u drami ono što je uvek bilo u njegovoj prozi - a to je borba protiv ljudske otuđenosti, konflikata, i vera da bitka za dobrotu čovekovu nikada nije izgubljena".
Beket je pošao za Paskalom da utvrdi da li Boga ima ili ne, a Žarko Komanin na pitanje ima li čoveka ili ne daje odgovor da ga ipak ima, kaže Milosav Buca Mirković za najnoviju Komaninovu dramu, dok sam pisac objašnjava da je dramu "Godo je došao po svoje" pokušao da napiše "kao esenciju nečeg što se iscedilo iz 20. veka, u kojem se žrtva navikavala na svog krvnika, a krvnik tražio od nje, i terao je da ga obožava". To je ta licemerna misao koja je obeležila proteklo stoleće, smatra Žarko Komanin, koji svoju dramu posvećuje "senima braće po peru", Balzaku, tvorcu mita o Godou, Beketu čiji Godo lebdi i ne pojavljuje se na sceni, i Miodragu Bulatoviću, čiji se Godo spušta među gledaoce...
A. C.
