Godine na 6

27.09.08

Na ulicama Čubure učio sam život. Mi klinci nismo imali gotovo nikakav izbor kad je bila zabava u pitanju. Diskoteke i kafići nisu postojali, a o radiju i televiziji, da i ne govorim. U kafane je nama deci bilo zabranjeno da ulazimo, a i tamo nije bilo neke atraktivne zabave. Jedino što smo mogli da radimo je da slušamo ploče, priča u ispovesti za „Blic nedelje“ Vladimir Janković Džet.

Ona pesma
Ja sam jedini iz mog društva imao deset ploča, što se smatralo za pravo bogatstvo u to vreme krajem pedesetih. To se ubrzo pročulo po kraju, pa su me zvali stariji momci da na privatnim žurkama puštam te svoje ploče. Bila je to za mene velika čast. Kao vlasnik deset ploča, ja, četrnaestogodišnjak u društvu momaka pet, šest godina starijih od mene, uživao sam njihovo veliko poštovanje. Sećam se, pozove me momak koji pravi žurku i kaže mi: „Slušaj mali, pusti prvo dve-tri spore stvari, pa onda jednu živu i tako ukrug. Kad ti ja dam znak, pusti „onu pesmu“. A ta „ona pesma“ bila je neka njemu omiljena.

Gitara ili lopta
Kasnije smo mi klinci pokušavali da skinemo kompozicije sa tih ploča. U ono vreme retko ko je imao električnu gitaru. Učili smo da hvatamo akorde na običnim, a žice koje smo teškom mukom nabavili išle su od jednog do drugog. Tako smo vežbali. U to vreme igrao sam i rukomet. U stvari, bio sam golman. Slučaj je hteo da branim za Zvezdu iako sam ja partizanovac. Branio sam čak i u omladinskoj reprezentaciji jedno vreme. Ali gitara i lopta ne idu zajedno. Oteknu prsti kad te zvizne lopta, pa ne možeš ni da držiš gitaru, a kamoli da sviraš.

Prva svirka
Poslednjeg dana zimskog raspusta te 1964, za mene poslednjeg u srednjoj školi, šetao sam Kičevskom ulicom u potrazi za bilo kakvim provodom. Slučajno sam nabasao na Gorana Vukićevića. On mi je rekao da će tog popodneva biti svirke u nekoj mesnoj zajednici iza Kalenić pijace. U ruci je nosio neku crnu kutiju, nalik na kutije za cipele. Pitao sam ga ko svira i on je počeo da nabraja: „Tvoj Ivan iz gimnazije, njegov brat Slavko, Voja, ja i neki koje ti ne znaš.“ Pitao sam ga kako im se zove orkestar, a on mi je rekao: „Crni biseri, po onom filmu. Trebalo je da se zovemo Apostoli, ali tetka Saša to nije dozvolila.“ A tetka Saša Božović, narodni heroj iz Drugog svetskog rata i autorka knjige „Tebi, moja Dolores“, bila je majka tog mog Ivana iz gimnazije. Pitah ga da pođem i ja i on mi uvali onu crnu kutiju koju je nosio pod miškom sa rečima: „Ponesi, keve ti, ovo pojačalo, otpade mi ruka.“ Prvi put sam tada uzeo u ruke nešto što služi za pojačavanje zvuka i nisam bio ni svestan da moj život od tog trenutka pravi zaokret i kreće u novom pravcu.

Susret s bas gitarom
Stigli smo u tu mesnu zajednicu, očekivao se početak svirke, publika je već ulazila kad je Voja Kličković, uvređen što mu je ponuđeno da svira bas gitaru, demonstrativno otišao pred sam početak. Bubnjar Krcko me je pitao umem li ja da se snađem i ja sam najhladnije što sam mogao rekao da sviram bas već godinama. Naravno, pojma nisam imao. O onoj običnoj jesam i mogao sam da pevušim uz E, A, D i još poneki dur. Uključio sam gitaru u ono pojačalo nalik kutiju za cipele i čekao na znak za početak svirke. Goran mi doviknu da je prva pesma koju ćemo svirati „20.000 milja“ grupe Čemps i da ja krećem iz e-mola. Iako nisam znao šta ću s tim podatkom, uhvatio sam poziciju tona E i počeo da pipkam žicu. Začuo se tih ton, a kad smo počeli, bila je to neverovatna količina haotičnog zvuka uz krčanje, zviždanje i kakofoniju. Ali drmali smo. Publika je bila zadovoljna, a meni ni danas nije jasno kako smo uspeli da napravimo onoliku galamu s onako malim pojačalima. Dobili smo i neku skromnu svotu para koju smo odmah po završetku svirke potrošili u kafani „Tabor“ s druge strane pijace, naručivši pivo za sve pare.

Duga kosa
Tokom drugog polugodišta bilo je još nekoliko svirki na školskim priredbama. Polako smo sticali pristalice među našim vršnjacima. Nismo se oblačili kao današnji rokeri, ali je duga kosa bila znak raspoznavanja. Jednom me je neki profesor pitao kad ću da se ošišam, a ja sam mu rekao da mi je umro frizer i da nemam više kod koga da se šišam. Moji roditelji, inače oboje inženjeri, smatrali su da mi je muzika samo hobi i po njima je bilo logično da nastavim školovanje, pa sam izabrao arhitekturu. Nije me baš oduševljavala ta ideja. Ni na maturskoj svečanosti nisam bio, ali sam zato sa momcima iz Bisera svirao na nekoliko tuđih matura. Tog leta imali smo ugovorenu svirku u Kotoru u hotelu „Slavija“. Tezgu nam je ugovorila Saša Božović, Ivanova i Slavkova majka, preko nekog svog saborca, harodnog heroja iz rata Blaže Jovanovića. Kako sam morao da polažem prijemni ispit za arhitekturu, nisam mogao odmah da krenem s momcima. Dane do prijemnog provodio sam u ateljeu svog stica Ljube vredno crtajući, a posle utehu tražio u „Euridici“, mestu gde se tih godina izlazilo. Nadimak Džet
Kada sam im se napokon pridružio, saznao sam da su imali grdne probleme s direktorom hotela kome se baš i nije dopadalo kako zvučimo, kao ni domaćem življu u Kotoru. Međutim, morali su da trpe jer je preporuka o našem angažmanu stigla sa višeg mesta. Kada sam im se te večeri na svirci pridružio, zvučalo je neverovatno dobro. Nije to bilo zbog mene, nego zbog dubokog zvuka bas gitare koji je ušuškao one plehane i prašteće zvuke. Oduševljen tim novim zvukom Bisera, Goran mi je posle svirke dobacio: „Sviraš, bre, ko Džet Haris iz Šedousa.“ I tako mi ostade nadimak Džet.

Haos na svirci
Tog septembra svirali smo i na Paradi ritma koja se održavala u sali Doma kulture „Vuk Karadžić“. Selektor je bio Nikola Karaklajić, šahovski majstor, jedini di-džej tog vremena i autor čuvenih radio emisija „Sastanak u 9 i 5“ i „Veče uz radio“. Učestvovali su Zlatni dečaci, Elipse, Safiri, Crni panteri i Mlade snage, mi i Dobri dečaci. Svirali smo Čak Berijevu „Baj, baj, Džoni“. Naš vokal Radan Valčić je na perfektnom engleskom savršeno recitovao tekst, a taj refren prihvatila je cela sala i nastao je haos. I redari su pevali s nama. Počelo je penjanje na stolice, bacanje jakni u vazduh, devojke su cičale i vrištale i sve glasnije se čulo „Biseri, Biseri“.

Izazivači nereda
Čak su redari morali da intervenišu da se publika ne bi popela na binu. Posle nastupa čestitao nam je i Nikola Karaklajić, a sutradan je u „Politici“ osvanuo tekst u kom je pisalo da su za nerede na jednoj lepoj priredbi krivci Crni biseri, huligani koji kvare divnu jugoslovensku omladinu. I pored takvih kritika, mi smo se osećali kao Rolingstonsi. Bilo je još blistavih momenata sa Crnim biserima tih šezdesetih godina. Svirali smo po igrankama, a igranke su bile mesta gde si mogao da vidiš šta je u modi, ili da ti pokažeš šta je u modi, da pevaš uz orkestar, da mazneš ribu ili da ti je neko mazne, da biješ nekoga ili da te neko bije, da budeš viđen, da budeš glavni ako imaš vespu, da se oženiš ili udaš i da čuješ sve najnovije tračeve. Imali smo lepe turneje, izdali nekoliko singlova i jedan album, učestvovali na gitarijadi na Sajmu.

Sakupljana sećanja
Dobijali smo gomile pisama koja su stizala na moju adresu u Kičevsku 22. Praktično smo bili prozor u svet. Jer tad nije bilo radija, i sve što smo dobijali iz sveta, te ploče, tu muziku, mi smo prezentovali na igrankama. Sva ta sećanja sakupio sam u knjizi „Godine na 6“ koja je prošle nedelje imala promociju u Radio Beogradu, mestu gde radim već punih 30 godina. Sa Biserima sam svirao do početka osamdesetih godina. Snimili smo i jedan film „Kad budem mrtav i beo“. Ali igranke su početkom sedamdesetih počele da izlaze iz mode, a koncerti u modu ulazili. To je bila jedna nova situacija za nas jer je dolazilo vreme surove racionalnosti i ono čuveno „kol’ko para, tol’ko muzike“, odnosno kol’ko muzike, tol’ko para.

Ja, novinar
Još kao klinac sam počeo da dolazim u Radio kod Nikole Karaklajića. Tu sam pekao zanat. Kod njega si mogao da dođeš i pustiš neku ploču, ali da objasniš zašto. Tako sam ja poneo ploču Rolingstonsa objasnio da je to novi bend, pričao malo o njihovoj muzici i tako počeo polako da ulazim i u novinarske vode, ni ne sluteći da ću kasnije i time početi profesionalno da se bavim. Pomoglo mi je i to što sam na svirkama i koncertima uvek ja vodio konferansu. Bio sam i u ekipi koja je pravila Studio B, ali tada još nisam video sebe u tom poslu. U leto 1978. došao sam u Radio Beograd da se nađem ljudima koji su tu radili jer je većina njih bila na odmorima. Posle pet-šest godina provedenih na radiju, ja shvatim da sam se u stvari čitav život spremao za taj posao. To je u stvari ono što sam ja. Evo i danas sam tu. Ja rad na radiju čak i ne doživljavam kao posao već kao plaćeni hobi. A tu sreću da im je hobi plaćen imaju retki. Hit nedelje je bila veoma slušana emisija. I nije moje da o tome pričam, ali u toj emisiji su svoju šansu da pokažu šta znaju dobijali mnogi mladi i još neafirmisani bendovi.

Slavenka
Još početkom sedamdesetih na jednoj od tih svirki upoznao sam moju sadašnju suprugu Slavenku. Ona je svirala gitaru i pevala. To nas je zbližilo. Dugo smo se zabavljali, a tek početkom osamdesetih venčali. Slavenka je završila Akademiju primenjenih umetnosti, odsek keramike i danas ima svoj atelje. Ona je bila sa mnom u svemu što mi se događalo. Njoj sam i posvetio ovu svoju autobiografsku knjigu.

Lična karta
Vladimir Janković Džet rođen je 10. aprila 1946. godine. Završio je XIV beogradsku gimnaziju, a studije arhitekture je napustio. Svirao je u grupama Crni biseri i Tunel, a sada ima svoj bend koji se jednostavno zove Vlada Džet bend. Već 30 godina radi na Radiju 202, autor je emisije „Hit nedelje“ kroz koju je afirmaciju steklo mnogo srpskih rok bendova. Danas na radiju radi kao urednik. Organizator je svih velikih rok koncerata. Živi sa suprugom Slavenkom.

05.07.09 Blic

Volim da čitam sećanja poznatih rokera. Naravno, pre svega način na koji slavni rokeri sroče celu stvar. Čitajući Džetova sećanja na šezdesete pod naslovom Godine na 6, podvlačio sam neke rečenice, doživljavajući ih kao tipično rokerske. “Kao što rekoh, pojeo sam sopstvenu džigericu kada sam ih video prvi put.” E u takvim pasusima uživam kao da slušam Džegera. Učinilo mi se u jednom trenutku da rečenice najpoznatijih rokera najčešće počinju rečcom ma. “Ma, drmamo, brate pa im utrobu pomeramo!”, “Ma, važi, samo ti piči!”, ili “Ma, k’o na filmu, majke mi!”. Naravno da su uvek tu i oni koji ne razumeju čitavu stvar: “E, deco, nekada su se pevale narodne, pa onda one partizanske, a vidi ovo “didi didi”, šta vam to znači?” Međutim, preskočili smo početak ovih nepretencioznih i zanimljivih sećanja. Hteli su, dakle, da se zovu Apostoli. Ali tetka Saša Božović, narodni heroj iz Drugog svetskog rata i autor čuvene knjige “Tebi, moja Dolores” nije to dozvolila, smatrala je kako nije baš umesno da njena deca imaju bend s tim imenom. Tu je počeo zaplet. I kada je neko čuvenom rokeru Vladimiru Jankoviću rekao: “Sviraš bre k’o Džet Haris iz Šedousa!” Tako je počela burna i zanimljiva priča o Crnim biserima i Džetu. Priča o tome kako se rađao rokenrol. Na prvo čitanje izgleda sasvim jednostavno. “U čemu je u stvari štos kod sviranja basa”, pita Džet. “Ma sve ti je u trozvuku. Uhvati srednjim prostom osnovni ton, a ostali prsti ti automatski sviraju skalu, dursku ili molsku, šta ti već treba.” Ma, mi koji smo rođeni krajem godina koje su počinjale na 7 sve smo to probali, ali nam baš nije uspelo. Noseći Džetovu knjigu kroz grad foliram da sam nekada bio roker. Na prvoj strani imam čak i posvetu: Mići od Džeta. Džetov potpis mi liči na tablaturu. U mojim skromnim rokerskim sećanjima mogao bih samo da opišem kako nismo imali para za bubnjeve. Zbog toga smo pred prodavnicom sakupili kartonske kutije i preko njih zategli rendgenske snimke. Ni ne zvuči loše! (“Jao, majko, kakav galimatijas kakofonične disharmonije!”) Snimke smo inače pozajmili od tetke, jer se ona najviše puta snimala. Pre nego što sam počeli da udaramo po njenim snimljenim kostima, raširili smo rendgenske snimke po podu, pokušavajući da je sklopimo, (faktički: da sklopimo tetku), da napravimo njen anatomski presek. Ali dok smo rešili probleme sa instrumentima, već smo bili matori. Moglo nam se dogoditi upravo ono što je Vlada Janković Džet opisao u Godinama na 6. “U svojoj 21. godini prvi put sam osetio da starim kada mi je jedna dobro građena cura rekla: Biseri, pa vi ste već matori, vi svrate oduvek! Od pamtiveka!” Zato sam zaista uživao u Džetovim rokerskim sećanjima, pokušavajući da u isto vreme zaboravim moju neostavernu muzičku karijeru. Toliko sam se udubio u čitanje da sam skočio sa stolice kada sam bio na 82. strani, misleći da mi se Džet čak lično obraća. “Šta kažeš, Mićo, sranje? A publika poludela?”

21.04.09 Danas

Evo jedne plemenite knjige o beogradskoj rokenrol školi i potonjim univerzitetima, koja prosto vapi da bude filmovana. No, njena pitoresknost naprotiv ne zamagljuje niti distorzira činjenice jednog jakog rodoslova koji se i u ex-SFRJ ambijentu odlikovao unikatnom samosvojnošću i konzistentnošću u odnosu na neke, eh, recimo drugačije dobrosusedske koncepte, koje autor vrlo neuvijeno daruje izvesnim anatomskim pridevima.

Drugarci i gaže

Pisac ovog izvanrednog povesnog štiva, nekadašnji basista legendarnih Crnih bisera, a sadašnja hodajuća beogradska muzička legenda, sa „forever young“ ljubopitljivošću za novu divlju decu ovdašnje asfaltne rok džungle, poput Repetitora recimo - njegovo rok veličanstvo, Vladimir JankovićDžet, čovek je čijim sećanjima iz prve ruke jednostavno morate verovati, ne ispuštajući tako „Godine na 6“, u izdanju Lagune, iz svog čitokruga praktično od trena kada u njega uletite.

Jedinstveni sleng koji probija sa stranica, zvučno i sa svoje strane doprinoseći hrabroj i nevino beskompromisnoj buci beogradskog rokenrola 60-ih, praktikovanog u mitskoj „Euridici“, docnije 16. oktobra 1966. novootvorenom Domu omladine, na Pravnom, Tehnološkom, u „Gradskom podrumu“, ali i u Zemunu, te širom Srbije, u Budvi i Tivtu i Sarajevu, i još bog zna gde, ali pre i oko svega, na metafizičkoj Kičevska 22 adresi, svi ti „drugarci“, „gaže“, uzimanja na „dođ“, „šema-stalci“ i štošta preko, očaravaju ovim mišićavim podsećanjem na jedno vrdoglavo razdoblje koje će se nakon čitanja možda čak ispostaviti i kao predački začin svih potonjih trijumfa ovdašnjih VIS-ova do današnjih dana.

Četa herojki i heroja zakoračuje tako preko ovih gromkih vaskrsavajućih istorija - Nikola Karaklajić, Lokica Stefanović, Elipse, Siluete, Koralji, Indeksi, Zlatni dečaci, Dragan Nikolić, Goran Sultanović, Grada Veljković, Jovan Ristić, Slavenka i Zooksantele, Kićo Slabinac, Korni grupa, Holisi i Serčersi, sve to zajedno u kafani „Kalenić“, Živojin Pavlovići „Kad budem mrtav i beo“, Studio 5 Radio Beograda, Koncert za mladi ludi svet... kraja nema.

Ne, nema kraja. Držimo palčeve za što skorije „Godine na 7“ ne ispuštajući „šesticu“ iz ruku. Živeo!

Zorica Kojić

Mnogi učenici Užičke gimnazije i drugih škola u gradu, koji učestvuju u pripremi festivala, nisu čuli za većinu pisaca, ali su ih upoznali za četiri protekle godine. - Otkrio sam potpuno drugačiji svet, u koji su nas uvele profesorke Ružica Marjanovići Gordana Danilović. Pročitao sam neke nove knjige i saznao za drugačiju literaturu i zbog toga su ovi susreti za mene veoma značajni - svedoči Danasu Bojan Marjanović, maturant Gimnazije, a potom ističe da su i zbog zanimljivih predavanja i specifične atmosfere na javnim čitanjima, on i njegovi vršnjaci tokom četiri godine, bili privilegovani. - Posebno dragocen je direktan susret sa piscima. Kada sam prisustvovao prvoj književnoj večeri, pre četiri godine, bio sam potpuno zbunjen, a onda mi se ukazala prilika da upoznam pisce, koji nisu neki ljudi koji sede u svojoj sobi i, kako kaže Faruk Šehić, pišu delo za Nobelovu nagradu, većljudi kao svi mi - navodi Bojan.

Nenad Kovačević

14.11.08 Popboks

Neuredna, razbarušena i jako zabavna, ova knjiga veoma liči na svog autora
Nostalgija zna da bude opasna droga. Celog života se borite protiv onih koji tvrde da je u njihovo vreme sve bilo bolje (deca mirnija, žene poštenije, klima prijatnija, cene niže, nezaposlenost manja, filmovi pametniji itd.) samo da biste se jednog dana osvrnuli oko sebe i shvatili da lamente nad svetlijom prošlošću zamagljenih očiju izgovarate upravo vi.
Autobiografska knjiga Godine na 6 Vladimira Jankovića Džeta (Laguna, 2008) je, protivno očekivanjima neupućenih, štivo skoro sasvim lišeno nostalgije. Iako priča o vremenu kada je mlađani Džet otkrivao univerzum kroz popkulturne eksplozije što su se čule čak i u Beogradu, iako se dotiče prvih romansi, prvih kreativnih koraka, prvih dašaka popularnosti, iako pominje ’68. i hipike, Godine na 6 to čini s nogama čvrsto na zemlji, bez pretenzije da bude išta više od subjektivnog prisećanja na jedno uzbudljivo doba, bez mitomanije i visokoparnih izjava.
Ako ste ikada pričali sa Džetom o muzici, znate kako je u pitanju zabavan sagovornik. Zastrašujuća kilometraža i profesionalno iskustvo kakvo malo živih ljudi u ovom poslu ima ni na koji način ne razblažuju njegov humor i šarmantan, anegdotalni stil prepričavanja dogodovština za koje važi da su 30% istinite, 30% preterane a 30% izmišljene.
Godine na 6 su pričane na isti način, bez metoda i discipline, zapisivane onako kako se autor prisećao događaja, bogate očigledno veštačkim inscenacijama, ali to i čini ovu knjigu zanimljivom. Umesto pokroviteljskog tona stare rokenrol kajle koja omladini opisuje kako je to nekada bilo (vrlo čestog u ovakvom štivu), ovde dobijamo razbarušenu, znojavu priču iz samog središta događaja.
A ti događaji, onako kako su uzbudljivi bili pre četiri decenije, oživljeni Džetovim anarhičnim memoarskim stilom na čitaoca deluju silinom novog. Godine na 6 su neuredan tekst, koga urednička (a reklo bi se i lektorska) ruka jedva da je dotakla, ali dok ga čitamo, osećamo se kao da i sami široko otvorenih očiju proždiremo bogatstva sveta koji se menja baš dok mi u njemu odrastamo.
U centru radnje je Džetova karijera s bendom Crni Biseri, jednim od najvažnijih rokenrol imena Beograda i Srbije šezdesetih godina. Kroz priču o bendu prelamaju se i Džetovo odrastanje i sazrevanje, ali i krajnje subjektivna, a pri tome nadahnuto sažeta istorija cvetanja popularne kulture u glavnom gradu i celoj Jugoslaviji.
Daleko od istoriografske preciznosti, ova knjiga je sklopljena od urnebesnih anegdota (o tučama, svirkama koje su se pretvorile u masovne pobune, o lepljenju automobilskih kablova žvakaćom gumom, o rokenrol herojima u liku pokojnih Bate Prelevića i Milana Oklopdžića, o komunističkom cenzoru u liku Vuka Draškovića...), pričana maltene tehnikom toka svesti, kalendarski vođena od igranke do igranke i od gitarijade do gitarijade, prepuna psovki, tvrdoglavosti, bunta...
Džet ne prodaje nikakvu ideologiju niti ima ambiciju da svoju priču potura kao univerzalnu, i to su njeni veliki kvaliteti koji nadomešćuju haotičnost stila i neispeglanost teksta. Ma šta o Džetu mislili, on nikada nije postao svoja karikatura i nikada nije izgubio onu divlju crtu koja se nagonski vezuje za rokenrol.
Godine na 6 su dobra zabava i, uprkos svojoj neobjektivnosti, važan prilog istoriji domaće popularne kulture. Kako su i karijera Crnih Bisera ali i druge Džetove karijere trajale i posle šezdesetih godina, jedva čekamo da vidimo Godine na 7.
Uroš Smiljanić

20.09.08 Danas

Knjiga Vladimira Jankovića Džeta, "Godine na 6", koju je objavila izdavačka kuća Laguna, predstavljena je ovih dana u Radio Beogradu, u kome je već godinama jedan od muzičkih urednika upravo popularni Vlada Džet.

"Godine na 6" daleko prevazilaze okvir teme koja bi u najkraćem mogla biti nazvana Kako je nastao i nestao rokenrol u Beogradu”, stoji na koricama knjige. “Nekome će njegova storija biti bliska, nekome daleka, a najvećem broju ljubitelja dobrog štiva "Godine na 6" predstavljaće dokument vremena, u kome su se kao na traci smenjivala politička (ili društvena) i muzička događanja... Najveća vrednost Džetove priče je to što na iskren i neposredan način dočarava nadu, ideale i stremljenja generacije koja je u pravom smislu te reči menjala svet, ali i atmosferu nezaboravnih igranki, svirki po domovima kulture, Radio Luksemburga, sećanja na prvi par farmerki i prvo letovanje bez roditelja”.

Urednik knjige, Aleksandar Gajović, kaže da je Džet ovom knjigom osvežio sećanje na vreme šezdesetih - vreme "velike bezbrige", dok dramski umetnik Goran Sultanovićdodaje da je Džet podsetio na vreme koje je nemoguće prepričati.Vladimir JankovićDžet svirao je bas gitaru u grupi "Crni biseri". Nadimak je dobio po basisti grupe "The Shadows". Po prestanku rada Bisera, okuplja grupu "Tunel", koja postoji sve do 1992. godine. Džet je muzički urednik programa 202 na Radio Beogradu. Nagrađivan je za organizaciju legendarnog Hita nedelje 202, kao i rok koncerata. Na isti način i danas pomaže afirmaciju mladih bendova. Danas Džet svira bas gitaru i prvi je vokal sastava "Vlada Džet Bend".

Knjiga "Godine ne 6" nastala je kao potreba da jednom za svagda objavi tekst o "onim" vremenima o kojima ga stalno pozivaju da svedoči. U međuvremenu, setio se još toga, pa je prisutnima na promociji obećao i neko novo, dopunjeno izdanje. Knjiga je namenjena onima koji su doživeli i videli vreme o kome govori, ali još i više onima koji nisu. Najzad, dodaje Džet, knjiga je njegov subjektivni doživljaj vremena i događaja u kojima je učestvovao.